|
Gosti: Miroslav Prokopijević, ekonomista, Žarko Korać iz SDU, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Ivan Kuzminović, student sociologije
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan. Još uvek u novinama,
mislim tu na Politiku i Novosti, vidim da su se pridružile i moje drage
novine kao što je Danas - traju feljtoni o Hilandaru. To su u stvari
odjeci i reagovanja na onu Koštuničinu posetu Hilandaru. Dakle,
Koštunica je tamo bio sa svojim dream timom, tamo su
bili Amfilohije Radović, Dragan Jočić, Velja Ilić i Matija Bećković.
Nedostajali su samo Kusturica i Dijego Armando Maradona.
Dakle,
tim feljtonima u novinama u kojima se naši novinari dive svakom čokotu
vinove loze oca Pantelejmona, dive se blagom monaškom osmehu oca
Dionisija, u kojoj u svakoj izgoreloj gredi vide Duh sveti, završava
se, u stvari, na neki način kukumavčenje za Kosovom i prelazi se na
konstruktivniji način odbrane Kosova – piše se, naime, preambula.
Izdvajaju se milioni za referendum, kampanja počinje i tek će biti jao
svakome ko ne bude osećao istinu da je Kosovo srce Srbije i duša našeg
naroda.
Predsednik kosovskog parlamenta Kolj Beriša je, čuli
ste, zapretio da će doći do masovne pobune Albanaca ako Kosovo ubrzo ne
dobije nezavisnost. Ovakva pretnja silom, to jest novim 17. martom
jeste odvratna, ali izgleda da ovde svako preti onime što ima. Mi
pretimo preambulom, jer nemamo ništa oštrije. Pozivamo se na
međunarodno pravo samo zato što su nam Migovi zarđali, a vojska se
raspala. Mi nismo raskovali oklope svoje na srpove, a mačeve na
raonike, jer smo veliki hrišćani, nego smo na to naterani posle
kapitulacije 99. godine.
Veliki brat će nas uskoro pozvati u
kabinu da zaokružimo - da. U međuvremenu ko sme da pita zašto, recimo,
u dopuni zakonika o krivičnom postupku piše da BIA sme da ulazi u naše
stanove i postavlja kamere i prisluškivače! Ko sme da pita zašto vlada
predlaže da se po hitnom postupku donese zakon o amnestiji, kojim je
predviđeno smanjenje kazne zatvorenicima za jednu četvrtinu! Ko sme da
pita šta to Dinkić namerava da radi sa našim novcem, ko uopšte
kontroliše tog nekontrolisanog finansijskog maga i nadasve poštenog i
dobrog čoveka i demokratu? Pred nama su meseci jednoobrazne medijske
buke, kojoj će biti sve opasnije suprotstaviti se. Čik zucni nešto
nepropisano o Kosovu - ima živog da te pojedu.
Sigurno mi sve
izgleda ovako crno jer imam temperaturu i prestala sam da pušim,
verujte mi to je očajna kombinacija, nemojte nikad to da probate. I
zbog toga jedino neku logiku imaju ove vesti iz sveta. Ima logike da je
Hugo Čavez sa knjigom Noama Čomskog u ruci objašnjavao članovima Saveta
bezbednosti kako govornica za kojom trenutno stoji zaudara na sumpor od
prethodnog govornika, a prethodni govornik je sotona Džordž Buš.
Neverovatan
je i spisak zahteva mađarskih demonstranata. Prvi zahtev – ostavka
vlade, drugi zahtev – ostavka premijera, treći zahtev – da se FK Ferenc
Varoš vrati iz druge u prvu ligu. Tako su preneli naši mediji. Međutim,
Miroslav Prokopijević ima sasvim, sasvim drugačije racionalno
objašnjenje onoga što se dešava u Mađarskoj, pred mađarskim
parlamentom, a ima i mišljenje o novoj investicionoj politici Mlađana
Dinkića, samo nema gde da ga saopšti. Može u ovakvim emisijama kao što
je Peščanik, jer državna televizija ima svoje viđenje javne rasprave o
Kosovu, a i o investicionom planu Mlađana Dinkića. O njemu su
razgovarali pre neko veče na televiziji Antonić i Dinkić i lepo su se
složili da je sve u najboljem redu. Miroslav Prokopijević ima nešto
drugačije mišljenje. Najpre Mađarska.
Miroslav Prokopijević:
Pa nije moralo da se desi u Mađarskoj, moglo je i negde drugde, gde je
ostalo dovoljno socijalizma, ali desilo se tu i što je krajnje
zanimljivo, to je praćeno strahovitom neprijatnošću, prvo kod suseda
koji pate od istog sindroma, drugo, u Evropskoj uniji, MMF-u, Svetskoj
banci, koji su Mađarsku 15 godina proglašavali success story,
uspešnom pričom. Ono što je još zanimljivo jeste da ovde nismo dobili
objašnjenje kako su demonstracije počele. A počele su tako što su
demonstranti čekićima i dletima razvaljivali spomenik ruskim borcima
oslobodiocima iz Drugog svetskog rata, pa su tek onda otišli na
televiziju i tako dalje.
Dakle, u ovom događaju postoji jedna
istorijska vertikala. Uskoro će se navršiti 50 godina od te 56, kada je
Mađarska probala da zbaci Ruse i komunizam i nije uspela u tome. Ovde
kod nas bar jedan deo snaga pokušava to da uradi. Ja mislim da kucaju
na tačna vrata, ali na još uvek tvrdo zabravljena vrata. Dakle, šta se
desilo u Mađarskoj? To je jedna socijalistička država u kojoj nije bilo
dubinskih reformi, koja se sa Moskve prebacila na Brisel, znači na
jedan mnogo pristojniji klub. Jer to je ipak klub zemalja koje su
demokratske, koje imaju kakvu takvu vladavinu prava i kakvu takvu
tržišnu privredu. Ali umesto da se fondovima iz Brisela razgradi
socijalistička država u Mađarskoj, oni su samo najurili neke kadrove, a
ustanove su ostale iste i briselski fondovi su ih ojačali.
Od
ulaska u Uniju Mađarska ima notorni problem javnih finansija, znači
problem inflacije koja je između 5% i 8%, što je jako visoko za zemlju
koja bi htela da bude stabilna. Ima problem budžetskog deficita koji je
ove godine katastrofalan, što znači da je manjak u državnoj kasi 10%, a
pritom i javni dug neprestano raste i dostigao je šezdeset i neki
procenat. A s druge strane, neke kompanije su počele da odlaze, nema
više subvencija koje daje mađarska država. Evropska unija to
zabranjuje, tako da se one sele ovamo, prvo prema Rumuniji, pa će iz
Rumunije da se sele prema Balkanu, pa neke prema Bliskom, neke Dalekom
Istoku i tako dalje, tako da je nezaposlenost počela da raste. I
jednostavno postoji osećaj da su stare ustanove, stara ekipa još uvek
tu. Tu treba tražiti motiv za kljuckanja spomenika Rusima.
S
druge strane, naravno, opozicija verovatno pokušava da to
instrumentalizuje. I kažem, vlada jedna strašna nelagoda u svetskim
krugovima, koji se pitaju kako su mogli da proglašavaju Mađarsku
uspešnim slučajem – ona je bila poluuspešan slučaj, ali uspešan nikad –
jer je toliko starih stvari preživelo. Sećam se da mi je jedan
prijatelj, koji je radio za njihovo ministarstvo rekao – kada dođu ovi
iz NATO-a, Evropske unije, na zatvorenim sastancima nama uši otpadaju
od njihovih kritika. Kada izađemo pred medije, ide priča kako je
Mađarska uspešna priča, sve je super, med i mleko. I još kaže – ja sam
s tim živeo dve godine i počeo sam da dobijam takve napade griže
savesti da to više nisam mogao da izdržim i napustio sam posao.
Znači,
možda će oni sada uspeti da imaju svoj 5. oktobar i da krenu ka još
jačim tržišnim reformama, jer ovo što je bilo jesu neke reforme, ali
mora još jedan takav talas da se napravi. Nećete videti demonstrante u
Irskoj i u Estoniji. Biće ih još po ovim zemljama, i starim članicama i
ovim novim, koje su se polovično i nedovoljno reformisale.
Da
se pozabavimo našim jadom. E, on je malo kabastiji od Mađarskog,
nažalost. Znači, vlasti bi ovde morale biti srećne, jer ovde trenutno
ne preti mađarski scenario, pošto se ovde očekuju blagodeti nacionalnog
investicionog plana i svi samo čekaju kada će da se domognu kog dinara
ili dolara smatrajući da će onda ponovo sve da procveta. Zapravo kad se
pogleda taj nacionalni investicioni plan, tek onda se vidi koliko se
ovde ekonomski ništa nije promenilo, jer sad, u ovih nekoliko godina od
kada su došle strane banke i od kada su ove nesolventne likvidirane,
ceo državni sektor ostao je u stvari na državnim subvencijama. I sada
je zavladala opšta ozarenost u celom državnom, a bogami dobrim delom i
u privatnom sektoru, jer konačno se vraćamo na staru politiku – stižu
pare.
Znači, stari režim je ekonomski funkcionisao tako što je
trošio pare umesto da ih pravi i sada se ponovo vraćamo na to. Naravno,
to je potpuna euforija, čak i u novinarskim krugovima. Ni u jednom
važnijem mediju nećete imati debatu, na koju bi došli zagovornici tog
plana i oni koji smatraju da je on loš. Kada se pogleda taj nacionalni
investicioni plan, on je katastrofa – i u odnosu na proceduru kojom je
donet i u odnosu na ono što će se desiti – ali svejedno, te pare će se
potrošiti.
Evo zašto. Kada je u pitanju procedura, oni tvrde
da je to plan koji je u skladu sa modernim evropskim iskustvima. To
nema veze. Za pare koje daje za regionalne fondove, Evropska unija ima
tačno određenu proceduru. Znači prvo postavi zakon o tome, pa tek onda
zemlje moraju da prikažu svoje ciljeve i perspektivu. Moraju da pokažu
– što je vrlo važno – kojim će društvenim grupama to štetiti, kojima će
koristiti, pa onda moraju da pokažu da imaju dovoljno resursa i
dovoljno administrativne absorpcione moći da smanje korupciju na što je
moguće manju meru. I tek onda dolazi razmatranje toga predloga prema
određenim kriterijumima koji su unapred utvrđeni.
Ovde dođe
jedan lik koji ni o čemu ništa ne zna, a svakog dana se politički ubija
izjavljujući sve luđe stvari, i kaže kakav će biti taj plan, pa onda
jednom kaže da će to biti milijarda, pa drugi put dve, pa ovi neki kada
to saberu dođu do tri, neki i do četiri milijarde dolara ili evra, šta
god. Onda konstatujete da nema nikakvog zakona, jer kada se troše
tolike pare, to mora da bude regulisano zakonom. I Broz je imao zakon.
Mislim, sve je bilo lažirano, kao što je Lenjin rekao – hoćete
federaciju, evo vam je, hoćete vladavinu prava, evo vam je, ali samo
vodite računa da federacija i vladavina prava ne utiču na realne tokove
života. Dakle, ovde nema nikakvog zakona. Pa je onda formiran neki
odbor pri ministarstvu finansija koji je, možete misliti, nadređen
petorici ili šestorici ministara i daje savet savet kako će se to
trošiti. I taj odbor uvek može da stopira odluke ministara.
Naravno,
nije bilo ni unapred prikazanih kriterijuma o tome šta će se i kako
finansirati. Nije ispoštovano ništa od ovoga na šta se oni pozivaju. E
sad, druga stvar na koju se pozivaju – to je irsko privredno čudo. Tu
su se i vlasti i neki intelektualci, a i neki novinari žešće izbrukali,
jer Irska nije prosperirala zahvaljujući fondovima koje je dobijala, i
još uvek nešto dobija iz Evropske unije, nego zahvaljujući tome što je
napravila najbolje reforme u Evropi. Znači Irska je od jedne
polusocijalističke države blagostanja stigla do zemlje sa praktično
najviše ekonomskih sloboda u Evropi. Dakle, posle Singapura i Hong
Konga, Irska je obično treća na listama. Ponekad je ispred neke od ovih
dvaju zemalja, pa tek onda dođu Estonija, Britanija, posle desetak
mesta Amerika i tako dalje.
Dakle, Irska je radila sasvim
suprotno onome što se ovde priča – ovde će država da investira – a
Irska je u stvari ekonomski razvlastila državu i investirali su
privatnici. I kada potrošimo ove pare kroz godinu dana mi ćemo se naći
u još goroj situaciji od sadašnje, što je potpuno suprotno od irskog
modela, jer će se ponovo otvoriti potpuni, stopostotni refleks za to da
pare padaju s neba, a para neće više biti.
Vrlo je zanimljivo
da je ceo politički establišment za tu priču. Zašto? Pa zato što je za
političare uvek dobro kada imaju veće a ne manje fondove, jer to
povećava njihovu moć. Možete da zamislite nekog gradonačelnika koji
sada ima pet miliona evra, a ranije je imao nula evra. Odmah su ispred
njega redovi, pitanja kako doći do tih para, odmah ide ono – je li
dosta 10%, 20%, koliko je dosta i tako dalje. Plus, naravno, njegova
reč postaje reč lokalnog boga. Isto tako je i sa ministrom koji
raspolaže velikim sredstvima. Dakle, svi političari su za to, jer se
svi nadaju da će oni biti u situaciji da troše te pare.
Znači,
postojeća vlada se još uvek nada da će nekako preživeti, samo ako ovi
iz G17 ne svisnu, jer su rekli da će do 1. oktobra da izađu iz vlade. A
pare tek sad treba da se troše i neka politička korist pribavi.
Demokrate ništa nisu rekle protiv toga, iako su morale, jer se nadaju
da bi oni uskoro mogli da se nađu u prilici da troše te pare. Radikali
takođe ne moraju odmah da troše devizne rezerve, mogu prvo ove pare da
potroše, pa tek onda da krenu na devizne rezerve. Tu možete lepo da
vidite kako ta stvar koristi krajnje maloj interesnoj grupi, a to su
političari i oni koji će doći do sredstava, recimo, neke državne firme,
pa i neke škole.
Zapanjujuće je koliko država neće da izvrši
racionalizaciju školskog sistema. Ovaj raspored stanovništva nije onaj
iz pedesetih godine kada je ovaj sistem postavljen, kolika je škola,
kolika su odeljenja, koliko je nastavnika. Populaciona situacija se
drastično promenila, ona se menja i ovde, u centru Beograda. Crna Gora
je to uradila pre pet, šest godina. Tamo gde ima pet đaka, dođe kombi
po njih, pa ih vozi u najbližu školu. Ne drži se škola sa 10 nastavnika
zbog pet đaka. Dakle, oni neće da urade to, a hoće da troše pare na
školstvo. Pa to je totalna glupost. Na ovakvom primeru se vidi da, što
je veći novac za državnu potrošnju na raspolaganju političaru, njegov
instinkt za reformom, makar i onom najmanjom, će utoliko biti slabiji.
Korupcija?
Biće dvostruke korupcije. Jedan vid korupcije je ova direktna. Znači,
da bi neko dobio milion evra, on će morati da uleti sa 200.000 evra
partiji ili ministru i to je ona najdirektnija korupcija. Druga
korupcija je političke vrste. Oni će osnovati neku firmu, pri čemu je
glupo da to radi država. Privatizacije se vrše zato što je država u
celom svetu neefikasna za preduzetništvo i treba da ga prepusti
privatnicima. Mi smo to nekako priznali, izmucali, a onda država hoće
da osniva firme. Oni će da osnuju firmu i da zaposle 200 i pokazaće tih
200. Ali da ta firma može da radi, neko bi je već osnovao i ona bi
prošla normalan tržišni test. Dakle, vi dajete pare za projekte koji ne
mogu da prođu tržišni test, jer da mogu, dobili bi bankarski kredit ili
emitovali obveznice, pa se zadužili na tržištu hartija od vrednosti.
Čim vi to radite, vi pokazujete da ta stvar ne valja, da je neefikasna.
Pitanje je koliko će se dugo takva firma održati, ali njima i
nije potrebno da se održi duže od toga da je jednom pokažu. Pa i
Milošević je pet puta pokazivao istu deonicu auto puta, koji još uvek
nije izgrađen. I ovi će verovatno sada da stave drugi kamen temeljac i
da kažu – stavili smo i drugi, prvi više nije sam. Ali važan je efekat
koji se time postiže – evo, nešto se radi. Naravno, biće tu obnova
škola, bolnica, tu će angažovati privatne firme, biće više posla. Neki
ljudi će objektivno zaraditi više, ali privremeno, jer je cela
operacija ograničena time koliko ima para. Profitiraće, recimo, do
300.000 stanovnika u zemlji od sedam i po miliona, ostali će imati samo
štetu. Kako? Pod jedan – ojačaće država, vratiće se tamo odakle je
trebalo da izađe. Pod dva – korupcija, pod tri – inflacija mora da
poraste sa tom dodatnom potrošnjom, jer to su sredstva koja ne mogu da
odu na Mesec. Ona su tu i ne možemo da napravimo 20% više roba i
usluga, a da cene ostanu iste. I naravno, stvoriće se dodatna zavisnost
privrede od politike u sraymeri sa sredstvima koje privreda bude
dobijala od države. Dakle, sve su to efekti koji su negativni i koji se
tiču nas ostalih, mimo onih 300.000 koji će profitirati. To je dobar
primer kako organizovane grupe i vlada koja ima efektivnu moć, mogu da
trijumfuju nad interesima ogromne većine.
Vi ne možete da
imate regularnu saradnju sa Evropskom unijom, a da idete tamo sa
prosjačkim šeširom i tražite Paket plus, pun suludih zahteva.
Zaposlenost vam pada zato što niste izvršili liberalizaciju domaćeg
tržišta, niste osigurali bolje uslove za greenfield
ulaganja, ali ćete da osnujete neku fabriku i kažete – evo, ponovo radi
posle deset godina. Bolje je da ne radi, jer će raditi samo godinu
dana, napraviti nove gubitke, zaposleni će primiti nekoliko plata, onda
neke neće primiti i tako dalje. To je stari štos. To je isto kao kada
biste rekli da vi napredujete u nekom pravcu, a kada postane očigledno
da idete u pogrešnom pravcu, vi ne kažete ništa, nego nastavljate dalje
mrtvi hladni. Fascinantno je da od 250 ljudi u skupštini ni jedan ne
izađe i ne kaže – hej ljudi, to što smo metnuli da je Kosovo u Srbiji,
šta ćemo da radimo s tim? Onda dođu radikali i kažu – mi ćemo da
prekinemo odnose sa svima koji priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. To
će značiti automatski, u roku od šest meseci, prekid odnosa sa svima u
Evropi i dalje, sem možda sa Belorusijom ili Severnom Korejom.
Ovi
razumniji imaju dve opcije: da zadrže Kosovo u ustavu i počnu da
pričaju istu priču kao radikali, što znači totalnu izolaciju. I imaju
priliku da ga obrišu iz ustava, jer jedna od prvih stvari koje će
tražiti EU i Amerika je da i Srbija prizna Kosovo, zato što je u
procesu približavanja Evropskoj uniji jedan od glavnih uslova dobra
regionalna saradnja. Kada Vuk Drašković kaže da put Kosova prema Evropi
vodi preko Srbije, on je u pravu, ali i put Srbije prema Evropi vodi
preko Kosova. Naravno, neko ko je u nacionalističkoj euforiji i
pomračenog uma to ne može da shvati, a tek ne može to da izgovori. Ali
niko ni od tih eksperata ne reče ništa. Sada im je veliki problem kako
da održe obećanje da će dati ostavke, a da s druge strane ostanu na
vlasti. Pretpostavljam da će primeniti formulu radikala iz vremena
Slobodana Miloševića, zamrznuće funkcije i ostati na vlasti.
I
što je najinteresantnije, rasprave o tome nema ni u medijima. Da li je
bilo rasprave o tome šta ćemo dobiti time što smo metnuli Kosovo u
ustav? Da stvar bude luđa, ono već sada jeste u ovom sadašnjem ustavu.
A sada ćemo da ga metnemo u preambulu. Je li bilo o rasprave o
investicionom planu? Ne. Šta to znači da ne možemo da izručimo Mladića?
Nikakve rasprave nema, samo se konstatuje da se mi nadamo, da on nije
tu, a ona se nada da on jeste tu i tako dalje.
Svetlana Lukić:
Jedan od argumenata kojim nas plaše radikalima je da je državna kasa
puna zahvaljujući Dinkiću, tegla sa medom je potpuno puna, pa šta će
biti ako dođu radikali. Da je kasa prazna, pa još i nekako, ali ne
sada, kada je puna.
Miroslav Prokopijević:
Ali nema razlike u tome ko će taj novac trošiti, jedino postoji zavist
ovih da neće trošiti oni, nego radikali. Dakle, jesu malo popunjeni
fondovi, ali ti privatizacioni prihodi treba da se koriste za pametnije
stvari, kao što je, recimo, privatizacija penzionog fonda, koji je rak
rana skoro svih evropskih država. Ili za restituciju, jer to je veliki
trošak, a bolje to nego da se štampaju pare. Ili za reformu državne
uprave ili konačno za otplatu samih dugova. Dakle, sve te četiri stvari
u čije se svrhe mogu koristiti ti prihodi od privatizacije, bolje su od
ovoga sada, sve je bolje od ovoga sada. A da li će se pare potrošiti u
Malom Mileševu ili u Donjem Milanovcu - potpuno je beznačajno. Da li će
ih trošiti radikali ili ovi, potpuno je beznačajno.
Ono što
postoji kao opasnost od eventualnog dolaska radikala na vlast, a mnogi
je ne vide, jeste to da je Narodna banka glupom politikom napravila
velike devizne rezerve oduzimajući pare od komercijalnih banaka. I kada
nestanu pare iz ovih investicionih planova, te devizne rezerve će biti
sledeće što će se trošiti i to će mnoge banke naterati da zatvore vrata
i odu odavde. Domaće će nastaviti da rade prinudno. E sad, kada se i to
potroši, dolaze robne rezerve, a kada se i one potroše, počne da radi
štamparija, što znači opet inflaciju, možda i hiperinflaciju i tako
dalje.
Dakle, kada bi me neko pitao šta očekujem ako radikali
dođu na vlast, ne očekujem da će da uvedu socijalizam, ali mislim da će
oni uvesti nešto blisko socijalizmu, jedan populizam tipa Huga Čaveza u
Venecueli, neke privatizacije će vratiti, neke investitore će oterati,
neki će otići da ne bi bili oterani, neki neće doći zato što se dešava
to što se dešava. Nezaposlenost će se povećati, a da bi kompenzovala te
stvari, država će morati da poveća aktivnost da bi zaposlila ljude.
Znači, biće verovatno javnih radova, zavladaće klasičan populizam sa
štampanje novca na kraju. Na unutrašnjem planu neki slojevi i grupe to
neće hteti da prihvate i onda ministar policije neće moći da bude
obijač trafika, nego će biti višestruki ubica. Njemu neće biti problem
da izda nalog da se pobije 20 demonstranata. Preći će se na malo
oštrije metode vlasti na unutrašnjem planu.
Naravno, na spoljnopolitičkom planu potpuni disaster,
potpuna izolacija, ako radikali krenu da ostvaruju išta od onoga što su
zacrtali. To može da se očekuje kao scenario u slučaju njihovog dolaska
na vlast. Nažalost, ko je odgovoran za rast radikala, koji su 2000.
imali 9%, a sada imaju 40% glasova? Odgovorne su 95% vlasti koje su se
smenjivale u ovih pet, šest godina. Zašto? Zato što nisu radile
reforme, jer reforme imaju dve bazične, fundamentalne funkcije. Prva
funkcija reformi jeste da ogromna većina ljudi živi bolje i i druga, da
se loše političke i ekonomske opcije izbace kao moguće u bilo kojoj
zemlji. Gde god ste imali ozbiljne reforme, vi vidite da su ta dva
problema rešena. Da li u Češkoj ima nekog haosa i popularnosti stranaka
koje ovde imaju podršku 40% građana? Nema. Njihovi nereformisani
komunisti su na pretprošlim izborima dobili 18%, na prošlim 12% i sad
su dobili pet do šest odsto. Češki nacionalisti su dobili još manje.
Prema tome, vidi se da su, gde god je bilo reformi, ta dva problema
rešena. Ovde se to nije htelo. Moram da kažem da nisu odgovorne samo
političke elite, odgovoran je i birač. On je samo na rečima za reformu,
on je na rečima za ulazak u Evropsku uniju, čak do 70, 80%. Ali kada ga
pitate – da li si za to da tvoje radno mesto bude podvrgnuto jačoj
konkurenciji, da radiš više za istu platu ili da možeš da dobiješ
otkaz, da ideš u prekvalifikaciju, on će da kaže – e čekaj, pa nemoj
to, ja jesam za reforme, ali nisam za to. Reforme podrazumevaju i to,
jer jedna loša struktura mora da se promeni, a nažalost mora da se
promeni tako što će se sudbina ljudi promeniti. Naravno, onda se stvara
i više radnih mesta. Tamo gde su firme iole bile uspešne, one stvaraju
neku perspektivu integracije sa boljim delom sveta i mogućnost da sutra
postanete zemlja bez ozbiljnih problema. Nema zemlje bez problema, ali
zemlja bez ozbiljnih problema – to je moguće postići. To je neka
perspektiva koja predstavlja rešenje. Ovde toga nije bilo i neka se
niko ne čudi što su sada radikali toliko popularni.
Trenutne
politike su na pola koraka od ovih koje će radikali sutra voditi. Ovo
je delimična, neformalna izolacija samim tim što nas je Unija stavila
sa strane. Ona još nije manifestna izolacija, kakva će biti kada
radikali krenu da realizuju svoja obećanja. Ovo je ekonomski populizam,
jer kako bi inače bio moguć ovakav investicioni nacionalni plan? Tu i
tamo se sudi nekom od prekršilaca za režim poželjne mantre, ali obično
se ti ljudi amnestiraju, izdemfuje se to, kao da ništa nije bilo. Tako
da sve već ide u tom pravcu, a kada dođu radikali samo će biti dodat
gas. Treba biti realističan, ovo što se događa nije loše, to je užasno.
Vi imate prekid pregovora sa Evropom, suspendovani ste, parkirani ste
po strani u odnosu na čitav ozbiljan svet i prepuštate se ponovo nekom
socijalističkom populizmu. Vi ni unutar države ne možete ozbiljno da
shvatite čak ni podelu vlasti. Gledajte ustav. Pišu ustav i stavljaju
tamo Kosovo, da ne bi bilo rasprave o tome da li je podela vlasti
napravljena kako valja, da li je predviđena nezavisna funkcija sudstva,
da li su ljudska prava po katalogu i tako dalje. O svemu tome se uopšte
neće raspravljati, samo će se pričati, kao da smo drogirani, o tome da
je Kosovo naše, što ništa neće značiti, jer ono će biti u Srbiji samo
na tom papiru i možda u glavi nekog fanatičnog srpskog nacionaliste,
nigde više.
Stvari stoje strašno loše, ali kada realističan
čovek pogleda staloženo sa strane, postoje i gore opcije. Pomišljam čak
i na to da Kosovo u ustavu može da odigra jednu dobru funkciju, da
podigne izlaznost sa 40% na 60% i više. Desi li se to, radikali više ne
mogu da pobede. Tako da Kosovo u ustavu, što jeste paradoks, može da
poveća izlaznost na izbore, ako istovremeno budu referendum za ustav i
parlamentarni izbori. Mada će i ta vlada koja bude formirana posle ove
voditi vrlo sličnu politiku. Ne čuje se niko iz Demokratske stranke da
protestuje i kaže da ovo ne valja. Ne, oni su se politički
eutanazirali, samoubili su se politički, samo nam još nisu javili. Oni
sede i čekaju da kucne trenutak da oni dođu na vlast i nastave gde se
stalo. Rešavanje statusa Kosova se primaklo i ova vlada će pokušati da
izbegne da to potpiše, reći će – eto, mi smo hteli, neka se biraju
sledeći da to potpisuju. Ali sve će to biti onako razvučeno i
pretpostavljam da nova vlada neće sesti u ofis pre narednog maja ili
juna.
Svetlana Lukić: U najboljem slučaju dobićemo isto, je li tako?
Miroslav Prokopijević:
Naravno, ali nećemo dobiti gore! Optimizam nije na odmet, bar na kraju
ovakvog razgovora. Nećemo dobiti lošije, jer radikali su ipak lošija
opcija od ove ekipe, ma koliko ona bila smešna. I to je jedina uteha.
Imamo Demokratsku stranku, koja se uklapa u celu priču i moće da se
pomera prema radikalima, od radikala, kako kad, kako tata kaže.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo ekonomista Miroslav Prokopijević. Verovatno ste čuli da je
Međunarodni monetarni fond kritikovao ovaj nacionalni investicioni
plan. Stručnjaci iz MMF-a smatraju da će on ugroziti stabilnost srpske
ekonomije, međutim, Dinkić im poručuje – hvala na savetu, ali znam šta
radim.
Iz Sveta stižu poruke od Olija Rena Koštunici da više
nema vremena za gubljenje u saradnji sa Hagom. I po nastupima
Ahtisarija se vidi da su ljudi iz sveta izgubili strpljenje sa našim
političarima. To pomalo podseća na onaj period kada je već bilo jasno
da političari iz sveta gaje ličnu netrpeljivost prema Miloševiću, jer
ih je toliko puta iznervirao i slagao. I mi smo sada uspeli da se preko
kancelarije Srđana Đurića, pa nadalje, posvađamo lično i sa Oli Renom i
sa Ahtisarijem, ljudima od kojih mnogo toga zavisi. Sada ćete da čujete
Žarka Koraća. On je još uvek u Socijaldemokratskoj uniji, a još uvek je
i poslanik u srpskom parlamentu, mada nije išao na ovo poslednje
zasedanje kada se pojalo o Kosovu. Sve što misli o tome rekao im je dan
ranije.
Žarko Korać: Stvari kod
nas idu na tri paralelna koloseka. Prvi je da se ovde svi prave da je
slučaj Mladić rešen. Karla del Ponte je odložila svoj izveštaj, pre
svog očigledno negativnog izveštaja oko 1. oktobra, ona dolazi još
jedanput u Beograd. U poslednjoj fazi laži i obmana oko hvatanja Ratka
Mladića, Ivana Dulić-Marković je na moje veliko iznenađenje otišla u
Hag da objasni Karli del Ponte ogromnu želju Koštunice da uhapsi
Mladića. I naravno, svi se prave da problema nema, iako je Mladić u
stvari ključni problem ovog društva, zbog kojeg je prestalo naše
uključenje u Evropsku uniju.
Na drugom koloseku vlada potpuna
apatija našeg društva, koje povremeno reaguje na najteže i najgrublje
incidente, poput ovoga kada tabloid Kurir izvređa Ivanu Dulić-Marković.
Nije ona optužena da joj je tata ustaša, napisano je da je ona ustaški
jatak, što je na nivou nacističkih listova koje ste imali 30-ih godina
prošlog veka.
I treći kolosek je jedna gotovo nadrealna priča
o jedinstvu oko kosovskog pitanja, koje postaje potpuno iracionalno.
Govor Koštunice počinje da liči na onaj postkosovski ciklus. Kada smo
bili deca tako smo učili: postkosovski ciklus narodnih pesama. Znači,
on već sebe vidi kao velikomučenika kneza Lazara, koji će pre da
pristane da ga ubiju nego da izda Kosovo. I pravo pitanje, kada se ove
tri stvari poređaju, a to je moja slika Srbije danas, jeste - gde je tu
priča o modernom društvu i o Srbiji koja se menja i demokratizuje.
Čini
mi se da Srbija nije u ćorsokaku, nego u nečem mnogo gorem, to je
potpuna regresija. Mogu da razumem da neko hoće vojsci da vrati ugled i
autoritet, može to da se uradi. Ali onda gledate Dragana Čavića, koji
stoji na bini barabar sa našim premijerom. Na skoro svim fotografijama
u dnevnim novinama to je kadrirano tako da se vide samo Tadić,
Koštunica i Predrag Marković, nigde se ne vidi Dragan Čavić, i kamere
su ga kamere sekle, jer je to bilo neukusno. Znam da se vojnici iz
Republike Srpske školuju ovde, ali kako može Dragan Čavić tamo da
stoji, pa nije to njegova država.
Posle toga Koštunica ide u
Hilandar i tamo opet priča o Kosovu. Znači, čas crkva, čas vojska, ne
znam. Kad Kurir proziva i uništava ljude na najstrašniji način,
uključujući i mene, nijedna institucija u društvu ne reaguje. Na
televiziji se organizuje emisija o govoru mržnje, a niko od učesnika
uopšte ne zna šta je to. Ako ja vama, izvinjavam se, kažem da ste
budala, to nije govor mržnje, ja sam samo jedan prostak i nevaspitan
čovek. A za Olju Bećković, u emisiji koja je najgledanija na B92,
postoji građanski govor - to je kada učtivo govorite, i postoji govor
mržnje - to je kada ste neučtivi. Nije govor mržnje biti neučtiv, govor
mržnje je nešto jako suštinsko i zabranjeno. Mi ovde ne pričamo o
prostakluku, nego o nečemu što je zakonom zabranjeno. To je kao da
vodimo teorijsku raspravu da li vi i ja možemo da krademo u samoposluzi
nešto. A ne možemo da krademo, zakon to ne dozvoljava. Znači, zakon
sankcioniše govor mržnje, to nije stvar nečije dobre volje nego to je
ispunjenje zakonskih odredbi, koje postoje u zakonu o informisanju i
zakonu o radiodifuziji. Zakon čak dozvoljava prekid programa u slučaju
govora mržnje.
Imate čitav niz stvari koje pokazuju jedan novi
varvarizam. Kod nas je na delu povratak pseudotradiciji, toj
nepismenosti, toj zatucanosti, toj dominaciji crkve, onome što su
ismevali svi realističari srpske proze, Radoje Domanović u Razmišljanju
jednog običnog srpskog vola ili nesrećni Milovan Glišić sa Glavom
šećera. Evo, sad čujem da crkva neće Đuru Jakšića. Kažu, razvratno je
živeo. Jeste, on je bio boem, nesrećnik, ali Đura Jakšić je bio je
veliki slikar, seoski učitelj, nikad para, velika familija, ali jedna
fantastična ličnost u našoj kulturnoj istoriji. Znači, zatucanost koju
su ismevali srpski pisci realisti u XIX veku sada nam se nudi kao
alternativa Evropi. Ja sebi ne mogu da dođem. Znate, ja sam mnogo
čitao, možda zato, da budem pošten, što nije bilo televizije, ali ja
sam nešto naučio o toj Srbiji. Kada govorite o piscima kao što je Laza
Lazarević, sve su to
ljudi koji su teško živeli iz raznih
razloga, bili su tuberkulozni, bolesni, rano umirali, ali oni su znali
to društvo, bili su prosvećeni ljudi i sa vanrednim darom su oslikavali
to društvo. Oni su naša ruska literatura. Kao Gogolj Rusiju, oni su
slikali svoju zemlju i ismevali njenu zatucanost.
Uzmite
ponovo pripovetke Milovana Glišića, koje se bave takozvanom pastoralnom
Srbijom – on tu pokazuje primitivizam, tvrdičluk, novi sloj bogataša
koji, kao i ovi sada, pljačkaju zemlju. E, to se meni sad nudi kao
alternativa Evropi, to je ta prava Srbija. To je sistem vrednosti koji
nam nudi Koštunica i u tome participira veliki broj političkih
stranaka. Demokratska stranka ne pruža apsolutno nikakvu alternativu i
Srbija danas izgleda kao jedan ulupani brod na pučini, kojeg talasi
nose levo, desno, a ovi iz Evrope ga gledaju sa nadom da će možda da se
prene, da će možda da krene ka nekoj luci.
Najmučnije mi je
što onda pobuna pametnih, obrazovanih i poštenih ljudi u ovom društvu
počinje da liči na neki usamljenički krik. Krik. Na primer, Biljana
Srbljanović, koja je vrlo talentovana, pomalo svađalica u najboljem
smislu te reči, ona hoće da kaže šta misli, hrabra je, ali meni to liči
na neki krik.
Ivana Dulić-Marković učestvuje u svemu tome, ali
kada je lupe po glavi, ona se okrene građanskom sektoru i kaže –
zaštitite me.Tačno, oni će je jedini i zaštititi. Ona se žena
instinktivno, kada je bila priterana uza zid kao ljudsko biće, okrenula
civilnom sektoru. Kada je taj Kurir napao Koštunicu. Nikada, to je
njegov list, na njegovoj političkoj strani. I onda pristojni, pošteni
ljudi mogu jedino da im spuste slušalicu kada ih zovu. Više i ne zovu
pristojne i poštene ljude, toliko su profesionalni. Čim je Koštunica
došao na vlast, Kurir je objavio novogodišnji intervju sa njim. U tom
listu imate i velike intervjue Borisa Tadića, znači predsednik države
im daje intervju. Bar on može da kaže da je zauzet, da ne može da
stigne da da intervju. Svi se utrkuju da Kuriru daju intervjue, čime ga
legalizuju u moralnom i političkom smislu, a onda se čude kada taj list
pokaže svoju pravu ćud. Kurir sam uzeo samo kao paradigmu, imate i taj
čuveni Press i mnoge druge medije, koji predstavljaju stubove sistema
vrednosti koje nam Koštunica nameće.
Ljudi ne vole G17 plus,
baš ih ne vole kao stranku. Poseban animozitet prema njima oseća taj
liberalni deo Srbije, jer to je stranka koja je načelno na toj strani.
I onda su ljudi zapamtili Dinkiću, to je jedna od retkih stvari koju je
naša javnost zapamtila, i svi čekaju šta će da se dogodi 1. oktobra, da
li će napustiti vladu. To me podseća na Delfijsko proročište, gde
poruka proroštva zavisi od toga kako tumačiš dvosmislene rečenice
proročica. Mene G17 plus podseća na to. Po cenu da me demantuje
stvarnost, reći ću vam šta će oni uraditi 1. oktobra. Kazaće narodu –
mi dajemo ostavke, ali pošto su kosovski pregovori i drama da sačuvamo
Kosovo najvažniji i napale su nas velike sile i sva zla ovog sveta, mi
moramo da pazimo da se Srbija ne destabilizuje. Oni će kovertirati
ostavku i realizovati je u nekoj tački u budućnosti, koju će takođe
odrediti G17 plus i Koštunica u dogovoru. Evo, ja ću da vam napišem
njihovo obrazloženje kovertiranja ostavki – da bi se doneo novi ustav,
da se ne bi pogoršala atmosfera u zemlji, da ne bi radikali došli na
vlast i da ne bismo izgubili Kosovo. To će se dogoditi 1. oktobra,
nemojte uopšte da sumnjate u to.
Međutim, ja imam
pravo da budem toliko ličan i da pamtim, jer sam sedeo u Đinđićevoj
vladi – fascinantno je šta su sve spočitavali Đinđiću, a da se iste
stvari Koštunici danas i ne spomenu. Đinđić nikada nije otišao ni na
jedan put, a da nije sledila analiza kojim je avionom putovao. Pritom
su lagali, on je obično išao JAT-om, išao je nekad i državnim avionom,
na šta je imao pravo, jer to je mnogo brže, efikasnije i, paradoksalno,
jeftinije. S kim Koštunica ide na Svetu goru? To niko ne sme ni da
pita. Kako je išla delegacija naših političara na svetsko prvenstvo u
fudbalu? To pitanje u ovoj javnosti niko nije postavio. Na primer, da
li je tačno da su to bili avioni iznajmljeni od nekih domaćih kompanija
i kojih tačno? Koje privatne avionske kompanije ovde uopšte postoje? To
niko nije pitao javno. A sećam se zluradosti i pakosti sa kojima je
Zoranu Đinđiću za svako putovanje postavljano pitanje – otkud ti avion?
Čovek bi nekako očekivao da javnost svima bar jednako postavlja
pitanja, pa da vidimo, možda se dobije i neki dobar odgovor.
Neverovatna je ta patološka mržnja prema reformatoru i to ogromno
razumevanje Srbije prema onome ko je uništava i vraća unatrag.
Ne
postoji veći srpski prosvetitelj od Dositeja Obradovića. Ne mogu da
govorim o svetom Savi, jer se crkva jako potrudila da od njega napravi
ono što je bio samo delimično. Znači, od Dositeja se ljudi trude da
Srbiji ponude alternativu, ali šta smo dobili na kraju? Sada imamo
jednu narodnjačku vlast, čija personifikacija je Velja Ilić, gazda
Velja. I vi vidite ogromnu Koštuničinu ljubav prema Velji Iliću, jer
Velja Ilić je srpski domaćin, prost onako, ali on radi, on je Srbin, pa
Guča, brze pruge, putevi - simpatično. Da bi napravio odbor svoje
stranke, on ide i asfaltira tom selu put. Pa dobro, asfaltira selo, pa
šta ako je usput osnovao odbor? Vrlo važno. Vi vidite tu ogromnu ljubav
i u stvari simbol Srbije nije Koštunica nego Velja Ilić. Ljudi greše
kada o njemu govore s potcenjivanjem. Mislim da je on pravi simbol
današnje Srbije, te Srbije koja kao treba da uđe u Evropsku uniju.
Ivo
Andrić u svojim zapisima kaže – da bi kod nas čovek nešto postigao,
treba da ustane za vreme mraka, da prođe kroz selo puno blata i da
izdrži napade besnih pasa, da za dana dođe među ljude, da sedne među
njih, da bude jednak kao oni, a po mogućnosti i bolji od njih da bi ga
čuli. Time je hteo da pokaže kakav je Balkan, znači, ustanete po mraku,
prolazite kroz kaljugu, napadaju vas besni psi i vi morate da pođete
pre nego što svane i stignete kada ova gospoda ustanu, umiju se, da
dođete i kao što pametni Andrić kaže – da budete kao oni, a po
mogućstvu i bolji. I stvarno, kada negde u inostranstvu predstavljam
Srbiju, da bi me oni saslušali, moram da budem obrazovaniji i pametniji
od njih.
Odavde odlaze buljuci mladih ljudi. Svi moji studenti
kažu – ja bih voleo da odem iz ove zemlje, nemam uslova, nemam šanse –
zato što oni instiktivno osećaju da je ovde sistem vrednosti šatra i
truba. Izvinite, od kada je limena truba srpski narodni instrument?
Kakva truba, o čemu vi pričate? Od kada je truba srpski instrument? Od
kad je harmonika srpski instrument? Pa ta harmonika o kojoj oni govore
napravljena je u XIX veku. Srpski instrumenti su diple i duduk i frule
i gajde. Od kada je truba srpski instrument? U redu, postala je to
sada, ali ona to nije simbolički ni istorijski. Znači, šatra, truba,
Velja, malo pijemo, malo vređamo, ali smo dobri, čuvamo naše nacionalno
biće. Moram da kažem da u takvoj Srbiji zaista postaje sve mučnije
živeti.
Helsinški odbor za ljudska prava napisao je
hronologiju suđenja za ubistvo Đinđića. Vrlo korektno je popisano sve
što se dogodilo u toku svake od te tri godine. Znači, apsolutno je
pokušana opstrukcija tog suđenja od samog početka. Za tu opstrukciju je
pre svega bio zadužen ministar pravde Stojković, ni manje ni više, koji
je, sećate se, počeo sa tvrdnjama da nam nije potreban specijalni sud,
pa su im onda plate prevelike. Onda je sledila opstrukcija Crvenih
beretki, za koje je ministar unutrašnjih poslova imao jako mnogo
razumevanja. U poslednjoj fazi očigledno su pali elan i energija Marka
Kljajevića. Ja mu zameram kao čoveku što nije obrazložio svoju ostavku.
Sve ovo što se sada dešava je posledica tog njegovog polovičnog koraka
i u tom smislu je on odgovoran. Trebalo je da obrazloži svoju ostavku.
Da li je on polomljen tim pritiscima, ne znam. Te mu je oduzeto
obezbeđenje, te Vitorović odlazi, Prijića su smenili. Kljajević je
trebalo da nam nešto kaže, makar u tri rečenice. Napisao sam tekst o
tome, koji ovde nije prenesen, za neke novine u Bosni, gde sam rekao da
on duguje javnosti da kaže jednu rečenicu, a to je da je opstrukcija
dolazila iz vrha vlasti. On to nije uradio, pretpostavljam zbog svoga
brata. Možda to i nije istina, ali je istina da on nije obrazožio svoju
odluku.
Videli ste redosled reakcija na Kljajevićevu ostavku.
Prvo Ružica Đinđić kaže, pa onda brže bolje Demokratska stranka kaže,
koja inače dosta pasivno prati to suđenje. Moram da kažem, mada je to
strašno mučno, da je ova vlast uložila veliki napor, pre svega DSS, da
ovo suđenje ne postane centralni događaj moderne srpske istorije, jer
onda bi ljudi morali da razmišljaju o tome što se dogodilo. Ja sasvim
ozbiljno ovo mislim. To imate već kod Orvela – najopasnije je za tu
vrstu totalitarnog mišljenja kada ljudi počnu da misle. Znači, ako bi
suđenje za Đinđićevo ubistvo dobilo onaj tretman koji zaslužuje, znači
ako bi država stala iza njega u smislu da se ono odvija regularno – a
bilo je uslova – imali ste i tužioce i sudiju, vrlo profesionalne i
korektne ljude, onda bi ljudi počeli da razmišljaju zašto je on ubijen.
Najveći posmrtni govor u istoriji literature napisao je Šekspir
u Juliju Cezaru. Na Cezarovom grobu, čovek koji drži govor počinje da
hvali njegovog ubicu, Bruta, i kaže – Brut je častan čovek, ali Brut je
uradio to i to i onda se to ponavlja, da bi na kraju govora svi
shvatili da je Brut hulja, da je izdao i ubio čoveka, dobrog čoveka. I
Rimljani su shvatali kakav udarac je za njih bila smrt Julija Cezara.
Ja ne poredim Zorana Đinđića sa Julijem Cezarom, ako neko želi može i
to da uradi. Julije Cezar je svakako jedna ogromna istorijska ličnost,
čovek ogromnog talenta, bio je i pisac i državnik i vojskovođa, i to
veliki vojskovođa. Skoro da nemate u istoriji čovečanstva fenomen da su
se u nekome spojile te tri stvari. Ali ono što je suština tog govora
jeste da na tom grobu jedan čovek uspeva da podstakne ljude da
razmišljaju o toj smrti. E, to ne želi ovaj režim, jer to je političko
ubistvo. I ako idete dalje, onda će vam biti jasna suština tog
političkog ubistva, i ko je danas na vlasti i zašto je on uklonjen. To
što je njegova stranka danas sarađuje sa njima, to što se čak i
porodica priklonila tome, sve je to nebitno za običnog čoveka. Običan
čovek ćuti, to je ćutljiva većina. Ja sam sa svojim političkim
stavovima uvek u manjini. Dva puta u životu sam se čudno osećao, jer
samo sam dva puta u životu imao osećanje da je većina ljudi na mojoj
strani, i to je jako ugodno osećanje. Jednom je to bilo 5. oktobra,
drugi put je bilo na dan sahrane Zorana Đinđića. Bio sam šokiran
hodajući iza kovčega kada smo došli na Slaviju i kad sam video taj
tajac i toliko ljudi. Ja sam, verujte mi, bio potpuno zapanjen. Ja
uopšte nisam znao da će ti ljudi doći. Kada sam to video, odjednom sam
imao osećanje da ti ljudi znaju isto kao i ja tačno šta se tu dogodilo.
Ta ćutljiva većina i dalje postoji u Srbiji, u njeno ime skoro
niko ne govori ili govore samo pojedinci i male grupe, nevladine
organizacije i neke male političke stranke. Velike stranke ne govore u
njihovo ime. I ovo je pokušaj da se guranjem suđenja u stranu,
marginalizacijom suđenja ta velika ćutljiva većina natera da odustane
od ozbiljnijeg razmišljanja o tome šta je Srbija. I postoji drugi
razlog koji je mnogo opasniji, jer to suđenje bi moglo da otvori neka
pitanja koja do sada nisu otvarana. To znači, kao što se Bagzi pojavio
odjednom, može da se pojavi još neko. Priča se da je Bagzi u
policijskoj istrazi rekao neke interesantne stvari o vezi jedne stranke
sa zemunskim klanom, finansijama, o nekim ljudima čak iz DOS-a.
Videćemo. On će svedočiti. Možda neće to više reći, možda nije tačna
moja informacija. Znači, meni se čini da ta marginalizacija suđenja ima
te dve funkcije. Zamislite kada bi premijer i predsednik države počeli
da govore o tom suđenju. Zamislite da je na konferenciji za štampu
Boris Tadić rekao – čekaj, hajde da razgovaramo sad o ovom suđenju. O
čemu se ovde uopšte radi? Je li to samo jedno pravno pitanje? I drugo
–i danas se na vlasti nalaze ljudi koji su duboko involvirani u to
ubistvo. Ja ostajem pri ovome što kažem.
Taj takozvani
antihaški, patriotski deo naše političke javnosti koji danas ne hapsi
Mladića, takođe ne želi da ovo suđenje ode tako daleko, da isklizne iz
ruku ove vlasti. A glavni razlog marginalizacije tog suđenja je nečista
savest. Nema goreg motiva za skrivanje od nečiste savesti. Nekim
ljudima je ovde do kraja nečista savest i oni se boje da na suđenju
može iznenada nešto da iskrsne. Konačno, mogao bi Legija da progovori.
Ja ne verujem u to, odmah da kažem, jer on zna da će izgubiti glavu ako
progovori. Ćutljiva većina i dalje postoji u Srbiji i ona u u svojim
kostima zna šta se dogodilo. Ja ne znam zašto je takav moj narod –
ćuti, ćuti, pa onda odjednom eksplodira. Petog oktobra se to desilo,
narod je posle dugog ćutanja potpuno poludeo. Zašto je to tako u
srpskom narodu ne znam.
Ubistvo Zorana Đinđića je obeležilo
naše živote, mi živimo u senci tog ubistva o kome niko više i ne
govori. Svi mi znamo da su manje-više oni to uradili, napisane su
knjige, biće osuđeni pre ili kasnije. Ovde se ne govori ni o političkom
smislu tog ubistva, o tome zašto je ubijen Zoran Đinđić i zašto su prvo
pokušali da ga politički likvidiraju, zašto su radili tabloidi protiv
njega, zašto se digla kuka i motika, zašto je optuživan da je
kriminalac, da je lopov, da je bogataš. Zašto je ovaj današnji direktor
RTS-a pisao paškvile – ako Zoran Đinđić preživi Srbija neće? Taj čovek
je napisao najstrašniju rečenicu modernog srpskog žurnalizma. Ne
postoji u XX veku ni jedan novinar koji je napisao takvu rečenicu. Taj
čovek je nagrađen mestom direktora javnog servisa, bez školske spreme i
bez uslova i niko u javnosti reč ne kaže na to. Čovek koji je napisao –
ako Zoran Đinđić preživi Srbija neće. Svako ko je pljunuo Zorana
Đinđića, šutnuo nogom, izvinjavam se, popišao se na njega, dobio je od
ovog režima kompenzaciju.
Verujte mi, to je dotle došlo kod
mene da ja, čim je neko izabran, dobije neku funkciju, odmah pokušavam
da se setim, a obično dobro pamtim, šta je taj rekao protiv Zorana
Đinđića uključujući i neke ljude u Demokratskoj stranci. Pokušavam da
se setim šta je taj rekao ili uradio protiv Đinđića da bi ga sada
Koštunica nagradio. I to je Srbija u kojoj mi živimo. Dakle, ovaj režim
se pravi da to ubistvo nije bitno, ali to ubistvo će obeležiti našu
modernu istoriju.
Jedan deo ljudi, među kojima sam i ja, neće
dati da se pobegne od toga, zato me tako ne podnose. Neću im to dati. I
ne radi se tu samo o jednom tragičnom ubistvu, nego se radi o ubistvu
koje je promenilo našu istoriju. Tamo gde se ubija Zoran Đinđić,
shvatite me ovo simbolički, ne direktno, u takvoj Srbiji Velja Ilić
postaje simbol, a ne Koštunica, koji je uvek u senci, pravi se da ne
želi vlast, da ne zna mehanizam vlasti. To je taj legalizam; nelegalna
skupština, ne nelegitimna, nego nelegalna skupština, sa otimanjem
mandata, gde će na kraju možda da odgovara, a možda i neće, šefica
pisarnice zato što je falsifikovala unos u kompjuter. U takvoj Srbiji
očigledno nema Zorana Đinđića, ali to ne znači da ono što predstavlja
Zoran Đinđić u Srbiji ne postoji. I vaša emisija je dokaz tome, i vi
lično.
Pitanje je zašto je većina tako netolerantna prema
pojedincu koji ima suprotno mišljenje. Pragmatično gledano, to nema
veze, jer imate hiljade ljudi koji ćute, a jedan je rekao. I vi ćete
reći – vrlo važno. E nije vrlo važno! Ima to svoje zašto. Postoje
istraživanja iz psihologije, eksperimenti koji pokazuju zašto – zato
što taj jedan koji to kaže ohrabruje jedan deo, možda manjinu u toj
grupi, koja sumnja, ali ne sme da kaže. On ih liberalizuje, oslobađa ih
da i oni izraze sumnju. Otud ta patološka mržnja prema neke tri, četiri
žene u Srbiji. Znači, zamislite junački, patrijarhalni narod koji
najviše mrzi četiri žene. Ali tako i treba, da najveći protivnici
jednog mačo društva budu neke žene, koje ovi patološki mrze.
One
potiču običnog čoveka da postavi pitanje da li je u redu što Srbija
danas živi u anesteziji i da li je tačno da smo mi najbolji od svih
mogućih svetova. Ili da razmisli kada skupština jednoglasno nudi
Albancima istu onu autonomiju, koju su im oteli 80-ih godina i
Miloševića proglasili za kralja svih Srba zato što je to uradio pod
sloganom - Srbija iz tri dela, biće cela. Nisam ni otišao na tu sednicu
skupštine. Šta ću tamo? Ja sam prošlog puta govorio, stenogram postoji,
što da svaki put isto govorm. Mislim, to je otužno i gledati.
Naravno
da je kosovski problem težak, ne potcenjujem ga ja. Ne mislim da je on
lak, ali daj realistično o njemu da razgovaramo i vidimo šta je
realističan ishod pregovora. U toj anesteziranoj Srbiji postoje ti
alternativni glasovi i uvek će postojati, uvek će biti nade da će se
uspavani deo Srbije ipak probuditi, kanalisati kroz neku političku
stranku, politički program i reći – ne možemo više ovako, ovo je
odvratno, ovo je strašno, ovo nije moderno društvo, ovo je još jednom
povratak u onu Srbiju sa kojom su se obračunavali naši prosvećeni ljudi
u XIX veku.
Svetlana Lukić: Govori profesor Vojin Dimitrijević.
Vojin Dimitrijević:
Obično ljudi počinju time – bio sam u inostranstvu, a kada sam se
vratio imao sam šta i da vidim. Najčešće se dešava da su ljudi kao
nešto začuđeni. E, pa ja kao da sam bio u inostranstvu. Operisan sam, a
to znači da su mi dali totalnu anesteziju, da sam se posle izvesnog
vremena probudio u nečemu što se zove šok soba. I onda te stave u neku
zajedničku sobu, dakle, vratio si se od nekuda.Ja sam se vratio u jednu
sobu u kojoj su bila dva vrlo glasna penzionisana vojna lica u poznim
godinama, duša im je u nosu, teško su bolesni od raznih stvari. I oni
su iz svih medija koji im se podmeću, daju, nude, ili su im dostupni,
nepogrešivo birali da saznaju ono što nije dokazano, ono što se prima
na iracionalan način. I što je najsmešnije, oni su iz te takozvane
komunističke tradicije, JNA je bila njihova kuća, oni duguju svoj
socijalni uspon tome što su se opredelili za komunističku partiju i tu
ideologiju. I na kraju je iz svega toga ispala jedna mešavina, koja
inače vlada kod nas, nacionalizma i primitivnog egalitarizma. I mada se
stalno govori da smo protiv komunizma, najgora komunistička logika je
tu.
Na primer, oni od nekud vrlo dobro znaju da nikakva Al
Kaida nije srušila one zgrade u Njujorku, nego da su to uradili sami
Amerikanci, da je to uradio Buš. Ako ih pitate zašto, pa zato da bi
napali Avganistan i Irak. Ispostavlja se da je Sadam Husein predstavnik
nekog velikog iračkog naroda, koji mi moramo da branimo. A za sve
neuspehe srpskog projekta kriva je međunarodna zavera, tu je neizbežni,
večiti naftovod, koji će da ide preko Srbije za Kosovo i tako dalje.
Milošević se više ne pominje, on je možda nešto i pogrešio, ali nikako
nije pogrešio na Kosovu, nego negde drugde.
Ali ono što me je
kod penzionisanih vojnih lica najviše zapanjilo, to je da su za sve te
poraze, pored već spomenute zavere, krive tri žene, i to se, naravno,
vrlo dobro zna. Oni misle da je još najmanje kriva Sonja Biserko, jer
je Hrvatica. Ja sam ih obavestio da nije. I onda sam upao u istu zamku
kao što je i razgovor o Ivani Dulić-Marković, kada čovek nasedne na
takvu vrstu razmišljanja i počinje da dokazuje da je bitno koje je
čovek vere. Sećam se kada je prorektor Beogradskog univerziteta bio
profesor Štajnberg, da su mu odmah namestili da je Jevrejin i on umesto
da odgovori – šta se to koga tiče, on je išao i vadio neku krštenicu
koja dokazuje da on nije Jevrejin. Izgleda da je to jedan prirodni
refleks čoveka, čime im se ustupa prostor i pristaje na njihovu vrstu
igre. Razgovor o Ivani Dulić-Marković iste je vrste kao što je bio onaj
o Labusu, koji je isto tako morao da dokazuje da je Srbin, inače nekako
ne bi valjalo da to nije.
Dakle, mikrokosmos te sobe u kojoj
sam se, da se ne poremetim živčano posle operacije, podvrgao samo
slušanju sa vrlo malo reakcija, pokazuje da postoji saradnja medija,
političara, a i same publike u kretanju ka jednoj iracionalnoj sferi.
Ja sam, recimo, u Politici pre neki dan pročitao jedan od
najudvoričkijih tekstova, kakav ni Titu nije bio napisan. Tekst je o
tome kako je naša delagacija konačila, to jest spavala u Hilandaru, uz
miris tamjana koji se samo tamo pravi, uz tiho pojanje kaluđera i
naravno, uz neizbežnu reč - duhovnost. Čovek svemu tome može samo da se
podsmeva. Ali u ovoj zemlji i u ovom društvu niko nije propao zato što
je bio smešan, jer ako ima smešnog čoveka to je Karić, sa sve brkovima
i sa kućom i sa familijom i sa salatom. Sećate se, on je za tili čas
dobio 12% glasova, više nego mnoge etablirane stranke i propao je ne
zato što je smešan, nego zato što više nije bilo para.
Ovo sa
Kosovom mnogima liči na još jedno jalovo pražnjenje nacionalne
retorike. Mislim da grešimo, Kosovo je jedno vrlo ozbiljno pitanje, ali
nije ozbiljno zbog razloga koje nam iznose političari. Ono je
ozbiljno, jer je očigledno da je Kosovo oslonac, opravdanje za moguću
navalu iracionalizma, jer se u suštini postavlja na iracionalan način.
Ono što je bio problem u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije je
bilo to što je motivacija bila teritorija. To se prikazivalo i
prisustvom Srba, ako je reč o srpskoj strani, na toj teritoriji.
Međutim, u slučaju Kosova, reč je o potpuno goloj teritoriji, gde se o
ljudima koji tamo žive nimalo ne vodi računa. Ne mislim pritom samo na
Albance, nego mislim i na Srbe koji su tamo živeli, koji bi tamo
trebalo da se vrate.
U vezi sa Kosovom izgleda da niko ne ume
da postavi racionalno pitanje, pa čak ni oni koji su oponenti vlasti. A
racionalna pitanja su, na primer, ko će moći da se kreće po toj
teritoriji, ko će moći da se naseljava, šta će biti sa imovinom, šta će
bii sa onim što je investirano u Trepču od strane bivše jugoslovenske
države, pa se sad arči, gubi na neki način. Racionalno pitanje je: ako
Kosovo ostane u Srbiji, koliko će Albanaca biti zastupljeno u
parlamentu? Da li smo spremni da izađemo s tim na kraj i da razvijemo
strategiju za sudar nastarije populacije u Evropi, a to je srpska i
najmlađe, to je albanska, koja porađa jednu masu mladih ljudi, koji
nemaju nikakve orijentacije u životu i koji, naravno, hrane vrlo opasnu
meru kriminala. O tome ne misle ni srpski, a na žalost, ni albanski
pregovarači. O tome se ne razgovara, nego je sve čemu se mi podsmevamo
u vezi sa boravkom na Hilandaru, sve što smo čuli o obraćanju višim
silama, sve što smo čuli na paradi u centru Beograda - pa ni Tito
akademce nije proizvodio u potporučnike u centru Beograda nego na
vežbalištima i kasarnama – dakle, sve ove stvari nemaju veze sa
realnošću, sve je to iracionalno.
Pitanje Kosova ostaje jedno
vrlo teško pitanje, ne samo za ljude koji žive tamo, nego i za sve nas,
jer će Kosovo biti odskočna daska za svakog mogućeg političkog
avanturistu, za svakog ekstremistu, ne samo u Srbiji nego verovatno i u
Albaniji ili negde drugde u regionu. Tako da mislim da svi skupa
grešimo što se pitanjem Kosova ne bavimo na racionalan način, iako je
ono u suštini mitskog porekla. Milošević, koji je bio ateista, vratio
nas je negde u XIV vek, ovi bogobojažljivi sa Hilandara su nas vratili
u XII vek. Tako da je za ljude mog ili sličnog temperamenta, a ima nas
mnogo, sve to izazov za podsmevanje, za ironiju, za sarkazam, ali
nažalost i tu smo neozbiljni, jer to pitanje, koliko god da je mitsko,
koliko god da je izvitopereno, koliko god se hohštaplera u njega
zakljinjalo - jeste ozbiljno pitanje i mislim da je dužnost našeg
društva i naših mislećih ljudi da se njime pozabave na jedan realan
način.
Postojeći Miloševićev ustav, po kome mi nažalost još
uvek živimo, ne valja iz raznih razloga, ali što se tiče Kosova on je
perfektan. U njemu lepo piše da u Srbiji postoje dve autonomne
pokrajine i da je jedna autonomna pokrajina Kosovo. Ja ne vidim šta tu
treba da se menja.Teškoća je u tome što su Miloševićevi rodoljubi
umanjili status Kosova u želji da država bude centralizovanija. Ali
postojeći ustav je sasvim dobar i to je operativni deo ustava, onaj
njegov deo koji se primenjuje. Ovde se to prebacuje u preambulu, u
jedan vrlo nepismeni tekst, koji će možda da se popravi. Preambula
služi kao inspiracija, ustavni pravnici to zovu traženjem ustavne
legitimacije. To znači da se ovaj ustav donosi isključivo zato da bi se
reklo da je Kosovo oduvek bilo srpsko i da će takvo i ostati.
Ono
što piše u preambuli se ne primenjuje, to je isto kao i ona prazna
diskusija hoće li Srbija biti država srpskog naroda i drugih koji žive
u njoj ili država svih njenih građana. To naravno ima veliku političku
i ideološku važnost, ali prilikom primene ustava neće imati nikakvu
ulogu. Čak i najzadrtiji fašisti kažu, da ne može u današnje vreme, ako
piše u ustavu da je Srbija država srpskog naroda, pa dođe do sudskog
spora između Srbina i nesrbina, da onda sud Srbinu da prednost, jer je
to njegova država. To čak ni Toma Vučić, kombinujem njih dvojicu, ne
kaže. Tako da se iza toga krije nekakav trik. Citiram neverovatne reči
koje su izgovorene u Hilandaru, gde je bio i jedan od
najnehrišćanskijih ministara – svi mi svojim rođenjem znamo da je
Kosovo naše i znamo gde je Hilandar. E, onda ćemo mi kao da potrčimo i
da preko te preambule glasamo za ustav, a uopšte nećemo pitati šta u
tom ustavu piše.
Bez obzira na ove moje pulene iz bolnice,
koji su u stanju da ponove svaku glupost i da poveruju u nju, ne
verujem da će se tako postići cilj i da će to što u preambuli našeg
ustava piše da je Kosovo večito naše nekoga impresionirati. U irskom
ustavu do skoro je pisalo da je severna Irska njihova. Ni moćna Kina ne
može da spreči nikoga da sarađuje sa Tajvanom, iako u kineskom ustavu
piše da je Tajvan deo Kine. Tako da je Kosovo izvor neprekidne
iracionalnosti. Kako ćemo prodati tu najskuplju reč, ne znam. Kada
lično imate problem koji je iracionalan, kada ste u depresiji ili imate
neki težak poremećaj, onda idete kod psihijatra, pokušavate taj svoj
problem da razrešite na racionalan način. E, kod nas racionalno
razmišljanje izgleda nije u modi, postali smo neko postmoderno društvo
u tom smislu da sve važi. Ja se u to više ne razumem i prosto ne znam
da li da učestvujem u debati o svim tim stvarima.
Ne
zaboravite, Milošević se popeo na vlast preko Kosova, on je kao ćorava
koka našao to zlatno zrno. Da li je baš imao tu nameru kada je vikao –
niko ne sme da vas bije, ne znam. Prosto neka vrsta sudbine mu je
pokazala kakve šanse leže u tome. Ono što sada vidimo jeste da je
Milošević nestao, ali da je preživelo sve ono oko njega. Dakle, ono što
bismo mogli da nazovemo miloševićizam, sve te umne glave, sve te
strukture, svi dobitnici tog komičnog broja nagrada koje se kod nas
dele, svi nadriintelektualci, očevi i sinovi nacije, sve to živi i
stvara jedan balon za narod iza koga sede vrlo cinični ljudi, koji su u
tom periodu zaradili velike pare. Oni i Dinkića, velikog borca protiv
ekstraprofita mogu da ubede da progleda kroz prste nekim ljudima. Kao
ministar nikada ne bih rekao – dužnost države je da se bori, ali ona će
na kraju biti poražena i nikada neće moći da ostvari ceo projekat borbe
protiv novog plemstva. Priznati da je to tako i uvek biti blizu svake
privatizacije i svakog unosnog posla deluje vrlo obeshrabrujuće. I onda
nije čudno kada vlada i ta stranka ne mogu da zaštite svoju
potpredsednicu vlade, pa se onda žale na građansko društvo, koje oni
sami neprekidno pljuju, zašto ono nije zaštitilo tu ženu.
Pritom
je neki kvalitet, i javnog mnjenja i građanstva, izgubljen, jer ipak je
čudno da su u Albaniji zbog piramidalnih banaka izbile pobune, da je
pao čitav jedan sistem. Kod nas tih pobuna nikad nije bilo. Ako ste
ovih dana na vašoj televiziji gledali onu emisiju Jedinica o Crvenim
Beretkama, mogli ste da čujete od kapetana Dragana kako je on uspeo da
lepo napravi Crvene beretke negde na Fruškoj Gori i da je od Dafine
dobio milion maraka i kupio divne uniforme tim borcima. Dakle, pare
Dafininih štediša su otišle kapetanu Draganu, koji ih je dobio bez
ikakvog reversa i potrošio na tu jedinicu, koja je činila samo štetu -
a mi smo Dafininim štedišama vratili te pare. Ko zna koliko puta smo
finansirali tu istu jedinicu i tog belosvetskog hohštaplera, koji je
došao ovde da postane heroj. I nismo se pobunili. Evo gledajte, Mađari
su saznali da je premijer Đurčanj rekao, privatno, koliko sam uspeo da
razumem, da su oni lagali svoje birače, i to je rekao više kao neku
figuru, ljut na svoje partijske drugove, i zbog toga je nastala pobuna.
A kod nas G17 plus priznaje da je koristila Kurir i sve ostalo da bi
napakovala Živkoviću i tadašnjoj vladi; čak je tada navodno dobijen od
naše Službe državne bezbednosti jedan dokument na kome je pisalo da ga
šalje mađarska policija i moli da se taj dokument ne koristi javno. Taj
dokument je čini mi se najviše bio usmeren protiv Nemanje Kolesara,
funkcionera u Živkovićevoj vladi. Iz toga je nastala čitava afera, gde
je očigledno neko lagao, i mi to sad znamo i niko se zbog toga ne
ljuti. Da li smo u ovim ratovima toliko moralno propali?
Da li
je i u kojoj meri Milošević sve to svesno organizovao, više ne znam. U
ovoj emisiji o jedinici vidi se da se neviđeno zarađivalo na toj
operaciji sa Fikretom Abdićem i da su te pare stigle u neke džepove. Tu
čujete jednu rečenicu koja je porazna u svojoj jednostavnosti, gde taj
Atif Dudaković, komandant Petog korpusa, kaže da je njemu bilo mnogo
jednostavnije da iz Sarajeva helikopterom dobije 48 miliona maraka, pa
da za te marke kupi od Srba, svojih protivnika, municiju, naftu i
hranu, nego da sve to prevozi kroz srpsku teritoriju i rizikuje. Znači,
to je suština tog bednog rata. Posle toga, svaka priča o nacionalnom
interesu, o nekom dostojanstvu tako je šuplja.
Čudno je da se
misli da se mi te prošlosti, koja je trajala od 1987. do 2000, tih 13
godina, možemo tek tako osloboditi. I sami ti ljudi kažu da smo
izgubili medijski rat, kao da smo izgubili samo medijski rat, a ne i
onaj pravi. Upotrebljava se izraz - potkazivač, kada se misli na
antiratno nastrojene ljude. Ispada da se Srebrenica ne bi desila da je
niko nije spomenuo. Ali priznaje se da nam je imidž loš. On je naravno
loš zbog jedne porazne politike, koja je trajala petnaestak godina.
Mislim da je društvo razoreno u tolikoj meri da ćemo se mi koji imamo
jači moralni osećaj gaditi.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Vojin Dimitrijević, a za kraj Peščanika slušate studenta sociologije, Ivana Kuzminovića.
Ivan Kuzminović:
Od kada imam biračko pravo, glasao sam za Demokratsku stranku. Moji
roditelji, ja, većina mojih prijatelja, svi mi smo ti prosečni glasači
Demokratske stranke. I moje pitanje glasi – gde je ta moja Demokratska
stranka? U stvari meni dođe da uzmem baterijsku lampu i da noću idem po
Vračaru da tražim Demokratsku stranku. Ona je nestala, nema moje
stranke. Najveći uspeh Borisa Tadića jeste što je, po mojoj proceni,
500.000 svojih glasača oterao u apstinenciju. I kada na parlamentarnim
izborima bude dobio 18,7% glasova on će to proglasiti velikom pobedom
Demokratske stranke, bez obzira što će radikali dobiti 38%. Kako da se
ljutim na Tomislava Nikolića, na Koštunicu koji nisu predmet moje
analize, kada moram da se ljutim na one koji jesu moja strana, a to je
Demokratska stranka. Gde je, dakle, Demokratska stranka? Vi imate
čoveka koji je predsednik republike i predsednik Demokratske stranke,
što je u startu konflikt interesa.
Hajde da mu oprostim
kohabitaciju, hajde da se napijem pa da mu oprostim, ali ono što ne
mogu da mu oprostim, i to je suštinski problem koji imam s Borisom
Tadićem, jeste da je neko njemu rekao da svi mi, standardni glasači
Demokratske stranke, više nismo dovoljno dobri, nego da će on sada
preko odbrane Kosova, ruku pod ruku sa Vojislavom Koštunicom, ne znam,
odbraniti pod A nacionalne interese, pod B dobiti nove glasače, pod C
odbiti od sebe postojeće glasače. I ono što sam očekivao kada sam
glasao za njega jeste da se gospodin predsednik lepo povuče sa strane i
da pusti premijeru, ako je već zapeo toliko da brani Kosovo, da to
radi. Ja nisam očekivao da on potpuno preuzme ulogu branioca nečega što
je izgubljeno Kumanovskim sporazumom, jednim sporazumom koji smo mi
potpisali kada smo izgubili rat, kada smo se povukli i predali se.
Znam
neke ljude iz Demokratske stranke i jednog od njih sam pitao – dobro,
šta je sa ovim tvojim Borisom. On mi je rekao – vi civili, vi ne
razumete ulogu nas u Demokratskoj stranci i predsednika republike.
Predsednik republike je kada je položio zakletvu preuzeo istorijsku
ulogu. I onda smo mi proveli jedno dva, tri sata da on meni objasni šta
je ta istorijska uloga, pa on meni kaže – jedno je kada si ti Boris
Tadić, kandidat za predsednika republike i predsednik Demokratske
stranke, ali kada položiš zakletvu, onda je to nešto drugo. Tako su u
stranci njemu objasnili da Boris Tadić, od kada je položio zakletvu,
više nije ni predsednik stranke, niti je on normalan čovek od krvi i
mesa, nego je sada to jedno biće koje lebdi u prostoru i brani Kosovo.
Ja sam bio jako zbunjen, jer sam mislio da je to biće Vojislav
Koštunica, nisam znao da postoje dva takva bića.
Druga stvar
koja je mnogo ozbiljnija jeste kako je predsednik Tadić sastavio svoj
najbliži tim, te svoje savetnike. Na primer, Boris Tadić na Vračaru
igra basket i onda kaže svom društvu s basketa – hajde, društvo, da mi
budete savetnici i onda Krle, izvesni Krstić, dođe i kaže – pa što da
ne, mogao bih ja da budem savetnik predsednika republike. I tako
gospodin Krle postade savetnik predsednika. Ja sam iz izvora bliskih
Peščaniku saznao da je savetnik Nebojša Krstić u izvesnoj
korespondenciji sa Peščanikom i da je on izrazio svoj strah u pogledu
toga što se u Peščaniku sve češće čuje govor mržnje. I onda sam nešto
razmišljao, čekaj, čekaj, znači ja glasao za tebe, za tog tvog
predsednika, pa te on stavio za savetnika, a ovo što ja govorim je
govor mržnje. Znači, ako kritikuješ Demokratsku stranku, to je govor
mržnje. Dobro je što gospodin Krstić nas sve voli, on voli mlado, on
voli staro, on voli radikale, on voli crkvu, svi smo mi njegova deca,
on se samo brine da mi ne zastranimo malo u taj naš govor mržnje. Tako
da bih ja pozdravio gospodina savetnika Krleta i rekao mu da ništa ne
brine, jer evo, mi se stvarno trudimo da smanjimo taj svoj naboj i
svoju mržnju ka Demokratskoj stranci, jer ipak smo mi poznati
protivnici Demokratske stranke. Naša mržnja prema Demokratskoj stranci
je poznata od ranih devedesetih.
Da, Mlađan Dinkić je jedan od
onih ljudi koji postoje na Balkanu – takav je i Milo Đukanović, koji je
shvatio taj mehanizam vlasti. Mislim da ćemo Dinkića gledati jako, jako
dugo. Ono što me takođe kod njega nervira je ovo obećanje o izlasku iz
vlasti 1. oktobra. Imate Ivanu Dulić-Marković i Dinkića, koji već neko
vreme obećavaju da će oni sasvim sigurno, ukoliko se pregovori sa
Evropskom unijom ne nastave do 1. oktobra, izaći iz vlasti. Onda sam
gledao na RTS-u susret Dinkića, divne voditeljke plave kose i jednog
mog profesora i ispostavilo se da Dinkić ne misli da će oni tek tako
izaći iz vlasti, ima tu mehanizama. Miriše mi da on zna nešto što mi ne
znamo, da su njima ovi iz Evropske unije rekli da će za trenutak
nastaviti pregovore ili je Dinkić već smislio neku teoriju izbora u
maju ili će Dinkić najverovatnije uraditi isto ono što su uradili
radikali 99. godine, kada su bili na vlasti još godinu dana, ali u
ostavci. To je kod nas vrlo okej. Pa šta, još jedno godinu dana on će
stalno vikati – ova vlada pada, samo još godinu dana, samo da podelim
pare. I kako se samo lako prelazi preko toga što je Dinkić uradio
Labusu. Ja ne znam da li znate, Labus je nestao, uopšte se ne zna gde
je, da li je u Beogradu, na Marsu, u Savetu Evrope. Labus kao da prosto
nikada nije postojao. I dalje sam ljut na njega zato što na odlasku
ništa nije rekao. Barem je mogao da kaže – deco, izvinite, Mlađa je
opasan, pazite ga se, s njim ovo neće izaći na dobro.
A Ivana
Dulić-Marković, ne znam šta da radimo sa tom ženom. Od kada je
formirana ta vlada, svi stalno govore – ova vlada je bože sačuvaj, ali
tu je Ivana Dulić-Marković. Pa dobro, lepo ume da zaplače, fina je,
kulturna je, što reče Žarković – kaže dobar dan, dobro veče, doviđenja
- to je inače definicija građanske Srbije. Ali Ivana Dulić-Marković je
napravila kompromis i ona ne samo što sedi u vlasti koja je takva kakva
je, nego je, izvinite, učestvovala i u tom Dinkićevom oceubistvu u G17
plus. Ja bih vas podsetio, do te izborne skupštine, onaj magarac, kako
se zove onaj što ga Pera Luković mrzi? Albijanić, Albijanić je u svim
svojim nastupima govorio – kako kaže profesor Labus, mi se klanjamo
profesoru Labusu. Isto tako je i Ivana Dulić-Marković govorila, svaka
njena rečenica je bila – profesor Labus je rekao, profesor Labus je
istakao, profesor Labus se vratio iz Brisela - da bi se na kraju
ispostavilo da je Dulić-Marković, ta uplakana, divna ženica uzela
političko sekirče i ode Labusova glava. I sad ja treba da ustanem i
branim Dulić-Marković zato što je napadaju radikali i Kurir. Pa ja se
izvinjavam, ali to je potpuno bizarno. Kako da branim Bogoljuba Karića?
Pa jeste, ono što su oni uradili Bogoljubu Kariću je pravno nasilje,
ali kako gde da nađem taj atom energije i kažem – Bogoljub je jedan od
nas. Pa nije Bogoljub jedan od nas. Nije ni Dulić-Marković jedna od
nas, ona je jedna od njih, samo se folira i hoće da bude jedna od nas,
pa joj je krivo, jer ne može da bude i A i B. Nikako to da shvati, neka
joj neko kaže - ili si tamo ili si ovde. Napad na nju iz Kurira dolazi
iz vlade, ne dolazi iz druge, šeste ili sedamnaeste Srbije. I ta žena
će morati da odluči, za početak neka barem prestane da plače. Ušla je u
jednu ozbiljnu igru, pa sada neka izdrži ili neka ide.
Nevolja
je u tome što mi uopšte ne znamo šta je sa Markom Kljajevićem. Tačno,
on nam duguje objašnjenje, ali bih rekao samo jednu stvar - on je ušao
u moje srce. Marko Kljajević je ušao u moje srce kao ispravna ličnost i
tu i ostaje do daljnjeg. Kada vi govorite o specijalnom sudu i o
suđenju za ubistvo premijera Đinđića, mehanizmi kojima su se ljudi
služili da uspore to suđenje su toliko ekstremni u svakom smislu, da
bih se ja samo zapitao – a šta ako se Marku Kljajeviću desilo nešto za
šta mi uopšte ne znamo? Zašto posle ostavke nije otišao kući da spava.
Zašto bi po noći tako pomahnitalo bežao u Crnu Goru, jadan čovek, zašto
bi pisao ostavku na parčetu papira iz neke sveske?
Hoću da
kažem da smo mi svi prebrzo doneli zaključak da je Marko Kljajević
umoran, da će Marko Kljajević morati da brani svog brata u tom
postupku. Ja bih samo podsetio da tu, kada je suđenje za ubistvo
premijera u pitanju, deluju paralelno dve strukture interesa. Jedni su
oni koji dolaze od strane države i tu je država uradila apsolutno sve
što je bilo u njenoj moći da to suđenje uspori. Da im je neko dao da
sruše zgradu specijalnog suda, oni bi je srušili. Mislim pazi,
Kljajeviću uzmu obezbeđenje, službena kola, mobilni telefon. Ali hajde
da kažemo da su sve to sitnice. Podsetio bih da tu deluje jedan drugi
mehanizam moći, a to su oni ljudi koji ubijaju specijalne svedoke. I
svi mi mislimo da je to tako jednostavno. Objašnjenje da je Marko
Kljajević napustio suđenje zato što ako iza suđenja ne stoji država,
onda taj sudija stoji sam na vetrometini - samo delimično objašnjenje.
Samo se plašim da nije neko iz zemunskog klana stigao do Marka
Kljajevića, a da mi to ne znamo. U svakom slučaju, pričamo napamet.
Naravno da bih voleo da nam Marko Kljajević nešto kaže, ali i to
ćutanje mi već govori da su to rđava posla, o kojima mi možda ne znamo
dovoljno. On je u izvesnom smislu idealna žrtva.
Ta Maja
Kovačević-Tomić i taj, kako se zove, Tomo Zorić, pa i oni su stajali
iza rada Marka Kljajevića. On je bio gospodin, uvaženi Marko Kljajević,
uvaženi sudija. A Maja Kovačević, pa koliko puta je ona davala izjave
tokom tri godine suđenja o radu Marka Kljajevića? I preko noći – ono
đubre Marko Kljajević, obrukao sud, sudije, gde mu je čast, gde mu je
integritet. Pa čekaj, zašto se niste javili kada su mu uzeli
obezbeđenje? Tada je to bio pritisak na sud, ali to nije bio pritisak
na sud, to je bio pritisak na jednog sudiju, jer predsedavajući sudskog
veća piše presudu, ne je piše Maja i ne piše je čuvar. Ne znam, to je
poruka i za bilo kog budućeg predsednika veća da igra po njihovim
pravilima ili će ga se svi odreći. Što se mene lično tiče, Marko
Kljajević je tu uradio ogroman posao, to suđenje je praktično završeno
i ja ne znam šta uopšte njemu može da zameri. Meni deluje da je on
pobegao zbog sopstvene bezbednosti i mislim da nikakvo zezanje tu nije
bilo u pitanju. Nije to naivna stvar.
Da sam ja imao sreće u
životu, kao što nisam, i da me je 5. januara 2001. udario autobus i da
sam upao u komu, da sam imao sreće, a nisam je imao, i da sam se jutros
probudio iz kome i da su mi u bolničkom krevetu pustili B92 - ja bih
seo i plakao. Dobro, okej, to je bila ekipa mladih novinara koja je
menjala Srbiju, onda se Srbija promenila i to je bila opšta priča, kako
preživeti na tržištu. Ali to je isto kao i sa Demokratskom strankom –
ja glasam za tebe pet godina i onda mi kažeš da nisam dobar. Ja tebe
gledam od kada si se osnovala, o televizijo, a ti mi to vraćaš, kako se
ono zove, bog te video, sa onim cicama, bio je i oglas - ej, Glamurama
na B92. Big brother je stvarno multimedijalni fenomen i to imate gde
god hoćete, ali ja sam očekivao, glup kakav jesam, da to otkupi Pink,
Palma, Foks. S druge strane, razumem da radio i televizija kao što je
B92 nekako treba da prežive tržišnu utakmicu, koja je uvek surova. Ali
mislim da je B92 napravila ogromnu grešku sa tim bratićem zato što
menadžment te kuće nije izašao i rekao – znate šta, taj multimedijalni
fenomen pravi jedna produkcijska kuća, a mi ćemo da otkupimo prava i da
emitujemo to na B92. Ovako svi misle da je Big brother proizvod
televizije B92 i to je onda veliki problem. Ja se izvinjavam, ali
menadžment televizije je trebalo da zna da će tu biti seksa, da će te
slike izaći u Kuriru, da će svima biti gadno da to gledaju. Kao što
imamo dve vrste kapitalizma, zapadni i srpski, jer na zapadu imate
kamate od 2%, a u Srbiji su 226%, tako ćete imati i Big brother u
Norveškoj i imaćete ga u Srbiji i to neće biti ni simpatično, ni lepo.
Ako
su mladi ljudi iz Big brother slika Srbije, možda to zvuči malo glupo,
možda oni nisu ni dovedeni da budu slika Srbije, ali ako je to naš
prosek, ako je to slika B92 i svih nas, pa neka bude. Ali ja to neću
gledati, da li će ovog izbaciti, onog neće izbaciti, ja to ne razumem.
Po toj logici zašto na B92 ne ide 48 sati svadbe, isto mu je sve to.
Zaprepastio
sam se kada sam video da deca uopšte ne znaju za slučaj sa Pahomijem.
Mislim da svi mi zajedno, a naročito mladi ljudi, treba da zamislimo -
ti si iz nekog sela, a u selu je pop bog, a vladika veći od boga. Ti
hoćeš da budeš deo te Srpske pravoslavne crkve, ti odeš kod vladike
koji te seksualno zlostavlja i šta se sa tobom dešava posle toga? Ti
moraš sam sebi da priznaš da se to dogodilo, što je jako strašno. Ti
moraš da odeš u to svoje selo, kod svojih roditelja i svom ocu saopštiš
da te je u Srbiji zemlji silovao vladika Srpske pravoslavne crkve. I
umesto da budu pametni, kao što bi svako normalan u ovoj zemlji uradio,
i lepo ćute o tome i sakriju sramotu u okviru porodice, ti ljudi su još
imali hrabrosti da odu u policiju u Vranju i to prijave. I onda te
maltretira neka policija, maltretira te sud, jednom, dva puta, pa
verovatno ideš i na neke proklete preglede i na kraju i posle svega
srpsko pravosuđe kaže – jeste, verovatno vam je on to uradio, ali ne
možemo mi da ga osudimo, pa vladika je vladika, zna se. Da li možete da
zamislite da imate svoju decu za 15 godina i da živite u zemlji gde
vaše dete može da siluje vladika Srpske pravoslavne crkve i da prođe
nekažnjeno. E, tu je poenta zašto mora da se menja Srbija.
Za
desetak dana će biti trogodišnjica ubistva onih vojnika na Topčideru.
Da li možete da zamislite da imate dete od 20 godina, koje ćete poslati
u srpsku vojsku i tamo ga neko ubije, a da ne znaš ni ko ni zašto ga je
ubio, da li ga je ubio Mladić ili njegovo obezbeđenje. I onda ti dođe
država i kaže ti – dete ti je narkoman, ludak i kreten i samoubio se i
pri tome je još uspeo da ubije i ovog drugog. Da li ljudi mogu da
zamisle život u zemlji u kojoj se sve ovo dešava? Mislim, pazi,
probudiš se ujutru, upališ televizor i saznaš da su zatvorenici u
zatvoru zašili sebi usta. Ja sam deset minuta sedeo i razmišljao – pa
jebo te, kako zašiješ sebi usta, kako se to uopšte radi. Mislim, to je
poenta građanske odgovorne države u kojoj pod A – vladika ne može da ti
siluje dete, pod B – ne šalješ dete u vojsku da ga neko ubije, pod C –
ne mogu da ubiju premijera. To je građanska, organizovana, normalna,
pravna država, u njoj se te stvari ne dešavaju, a ako se slučajno dese,
cela zemlja se mobiliše da se to kazni.
Vi imate protest u
Mađarskoj i ja sam pet puta morao da čitam te agencijske vesti. Znači,
ti ljudi demonstriraju zato što je premijer Mađarske na nekom
unutarpartijskom skupu rekao da je bio prinuđen da tokom predizborne
kampanje slaže nešto oko poreza. I onda su se digli, naravno, desničari
da sruše tog čoveka. Da li vi možete da zamislite da se ovde podigne
100.000 ljudi, da odemo da spalimo neku zgradu zato što nas je neko
lagao? Ne možete, zato što su laži kod nas postale sastavni deo života
i da li nas slažu malo ili mnogo je postalo sasvim svejedno. U stvari,
možda je definicija treće Srbije da su to ljudi kojima je svejedno.
Njima je važno da su primili platu, bili u Turskoj na letovanju i to,
brate mili, njihov domet. Da li je Vojislav Koštunica krajnji domet
srpskog društva i većine srpskih građana? Postoji vrlo velika
verovatnoća da jeste.
Mi sad počinjemo živote kao odrasli
ljudi. Shvatio sam pretprošle nedelje da prestajete da budete deca i
postajete odrasli ljudi kada odete i sahranite prvog među svojim
vršnjacima. Ja imam druga koji je umro u haustoru jednog ulaza na
Dorćolu tako što se predozirao. Ja samo osećam da ništa nije trebalo da
ispadne ovako kako je ispalo. Mislim i tvrdim vam da kada smo mi 88. i
89. bili Titovi pioniri, kada smo vezivali one marame, da niko nije
mogao znati da ćemo mi 20 godina kasnije živeti u ovakvom svinjcu. I
patetika u stvari glasi da ja gledam tu sahranu, tu kišu, tog popa koji
nešto brblja tamo - ja ti ne opraštam, bog će ti oprostiti, neke
budalaštine. I nešto razmišljam - svi ti moji prijatelji, i svi mi, i
tvoja i moja generacija sanjaju apsolutno isti san, da kada se jednom
probudimo ovo ne izgleda ovako.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo Ivan Kuzminović, a u Peščaniku su govorili i Miroslav
Prokopijević, Žarko Korać i Vojin Dimitrijević. Hvala vam što ste nas
slušali, prijatno.
Povezani članci:
- 101. emisija
Gosti: Zoran Ivošević, sudija, Leposava Karamarković,
predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog
centra za ljudska prava, Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu
i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 99. emisija
Gosti: Srđa Popović, advokat, Dragoljub Todorović, advokat,
Nataša Novaković, pravna savetnica Helsinškog odbora za ljudska prava,
Jovan Teokarević, sociolog i Miroslav Prokopijević iz Instituta za
evropske studije i Ljubiša Sekulić iz Foruma za međunarodne odnose
Domaćice: Svetlana Lukić, SvetlanaVuković
- 103. emisija
Gosti: Vera Marković iz SDU, ekonomista Miroslav Prokopijević,
novinar Dragan Babić, građani Novog Sada, Požarevca, Zrenjanina i
Kuršumlije
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 121. emisija
Gosti: Miroslav Prokopijević iz Centra za
slobodno tržište, Marijana Pajvančić, profesorka Pravnog fakulteta u
Novom Sadu, Ilija Vujačić, profesor Fakulteta političkih nauka, Vesna
Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nebojša Popov,
sociolog, Stojan Cerović, novinar i Olivera Borisavljević, slušateljka Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 123. emisija
Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za
ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i
Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
