Zaboravili ste lozinku?
Tangenta srca Štampaj E-pošta
15.09.2006.

Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, sociološkinja Vesna Pešić, istoričar Nikola Samardžić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Dobar dan dobri ljudi. Sinoć nam je, verovatno ste čuli, onaj opskurni predsednik skupštine saopštio da je tekst novog ustava usaglašen i da ćemo za koji dan istim moći da se njime zakitimo i da zaigramo. Ovaj istorijski uspeh nagovestio je prošle nedelje predsednik Tadić gostujući u Poligrafu TV B92. Te večeri predsednik je izgovorio mnogo šupljih i glupih reči; između ostalog, rekao je da se ustavna rasprava, aludirajući valjda na javnu raspravu o ustavu, privodi kraju. Neprijatno je kada vam predsednik ne zna šta je rasprava ili kada misli da je javna rasprava tajno međupartijsko pogađanje i javno trabunjanje partijskih aktivista po raznim Klopkama, Zamkama, Ključevima i Piramidama. Dakle, dobićemo novi ustav, a da u tome nije učestvovao niko van partijskog bratstva.

Poslednji svesrpski sabor nazvan skupštinskim zasedanjem još je jedan dokaz da smo 5. oktobra palili pogrešnu skupštinu. To što je toga dana izgovoreno u skupštini i to što je odlučeno jeste kvintesencija ludila i odlepljenosti od stvarnosti. Saborovanje je završeno, kao što svaki Srbin znade, odlukom da koliko sutra donesemo ustav i da u njega uklešemo da je Kosovo od Velikog praska bilo srpsko i da će tako ostati sve do Velikog sažimanja. Vidim da će te zlatne reči biti upisane u preambulu novog ustava. Najbolje bi bilo da se ceo novi ustav i sastoji samo od te jedne jedine rečenice o Kosovu, onda bi mogli da ga štampamo na bedžu koji bismo stalno nosili, a oni sa manje osetljivom kožom mogli bi da tu rečenicu istetoviraju, ali obavezno na vidnom mestu.

Često smo slušali, svih ovih godina posle 5. oktobra da nam je potreban novi ustav. Razumela sam, uglavnom, zbog čega, jedino mi nije bilo jasno kako je uopšte moguće da mi ovakvi kakvi smo, takav dobar, moderan i primenjiv ustav uopšte donesemo. Tu pre svega mislim na ustav kao neku vrstu društvenog ugovora. Kako se može napraviti društveni ugovor između ljudi koji misle da je Ratko Mladić heroj i onih koji misle da je ubica? To nije moglo i neće moći, nikad.

Da završim sa ovim takozvanim ustavom. Kad čujem reč ustav pomislim na Goli otok, odnosno na jednog Golootočanina koji je posle izlaska iz tog logora otišao kući i tamo samovoljno nastavio da živi u nekoj vrsti kućnog pritvora, u samoizolaciji. Umro je, a da nije uspeo da završi knjigu koju je počeo da piše o svojim logoraškim danima. Stigao je da napiše sledeće: "Jednog letnjeg dana sam izašao iz zatvora, ali na slobodu nikada nisam uspeo da stignem." Mi smo 5. oktobra izašli iz zatvora, ali na slobodu nismo uspeli da stignemo. Da citiram Hanu Arent: "Osnovni nesporazum nastaje kada se ne uoči razlika između oslobođenja i slobode. Ništa nije beskorisnije od pobune i oslobođenja ukoliko oni nisu praćeni ustavom novoosnovane slobode."

Eto, sudbina je htela da ćemo izgleda istog dana dobiti novi ustav, a izgubiti predsednika Ustavnog suda, Vučetića, koji ide u penziju. Sudija Vučetić se, najblaže rečeno, nije proslavio na tom mestu, koliko je puta samo zatvarao oči i uši i koliko je nedoličnih kompromisa učinio da bi uspeo da preživi Miloševića, Đinđića, Dinkića i Koštunicu. Sada, koliko sam razumela, Ustavni sud neće moći ni da zaseda, jer neće biti nikog zaduženog da zakaže sednicu.

I šta je novo? Počinje BITEF, vlada i ostale nevladine organizacije nastavljaju da osuđuju napade na Ivanu Dulić- Marković, Dinkić nastavlja da deli pare sirotinji raji, Velja Ilić psuje i pljuje, mini rat u Sandžaku se nastavlja, ne zna se ko su tamo naši suniti, a ko njihovi šiiti, a vi slušate Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Kad god se probudim, osetim da se, kao u onom filmu Dan mrmota, stvari ponavljaju, jer je ponovo, evo, poslednjih dana Kosovo glavna tema. Govori se istim jezikom, istom terminologijom, sa istim idejama kao pre 5, 10, 15, 20 godina. Nikakvo rešenje se ne nudi, nego se nudi status qvo, i to odaje jedan utisak bespomoćnosti i jedan jedan utisak neverovatno produktivne jalovosti, ma kako to delovalo neverovatno, tj. to je jedna jalovost koja se reprodukuje. Ja ne znam da postoji druga vlast, bilo gde, koja svakodnevno demonstrira svoju nesposobnost da rešava probleme i nespremnost da rešava probleme. Osim što je to, dakle, utisak sa one strane, utisak je sa ove druge, naše strane, da i mi ne znamo više kako s tim da se nosimo, zato što svi razumni argumenti koji bi trebalo da negde izazovu neku reakciju, promenu, kao da padaju u neki prazan prostor između nas i njih i stalno imate utisak da govorite u gluvoj sobi gluvim ljudima.

I to će trajati sve dotle dok oni veruju u formulaciju - ono će zauvek ostati naše, bez obzira što život pokazuje da je drugačije već sada. Dakle, oni hoće da kroz ustav regulišu svojinske odnose nad Kosovom, a da pritom nad tom svojinom nemaju nikakve ingerencije, nemaju načina da utiču na bilo šta što se događa na tom prostoru i sa tim ljudima. To je ta vera da će, ako ja napišem da je to zauvek naše, to zaista biti naše. I onda imate problem kao što imate problem sa bivšim sistemom, a to su stanovi i kuće koji nisu uneti u katastarske knjige, pa se ne zna ko im je vlasnik. Dakle, to je jedna reprodukcija sistema koji je poguban, koji govori o bazičnoj nespremnosti, nesposobnosti da se bilo kakva promena osmisli i sprovede. Dakle, mi smo protiv promene bilo čega.

I ono što je meni bilo posebno zanimljivo u celoj stvari je taj genetski faktor u izlaganju premijera Koštunice - da se svako rađa sa svešću, što je zanimljivo već samo po sebi, jer je potpuno suprotno od teorije o tabula razi - ja naravno ne mislim ni jedno ni drugo - o tome da je Kosovo deo Srbije. Ja moram da kažem da sam se ja rodio sa genetskim kodom koji kaže da sam rođen u nečemu što se zove Jugoslavija i ako je život učinio da se taj prostor u kome sam se ja rodio kao u svom prostoru, koji sam doživljavao kao svoj prostor, deo po deo smanjuje i odlazi, onda, kako bih rekao, ako je to prihvatljivo do određene granice, zašto postaje neprihvatljivo posle druge jedne tačke. Ako govorim u okviru genetskog pristupa, za mene je u ovom trenutku Kosovo jednako Sloveniji. Ako je Slovenija mogla da ode iz Jugoslavije, zašto ne bi moglo da ode i Kosovo.

Dakle, ta nepromenljivost stvari je pristup koji nam ne garantuje svetlu budućnost. Ja pretpostavljam da su se juče Mađari osećali vrlo neprijatno, jer se oni nisu rodili sa osećanjem da je Kosovo deo njihove države, a samim tim se oni, znači, nisu osećali onako kako bi trebalo da se osećaju lojalni građani jedne države. Pošto Srbija očigledno nije država, nego je tako eto nešto, onda je ta poruka moguća i ona je zapravo nacionalistička. S druge strane, ona je neopisivo neodgovorna prema Srbima koji žive na Kosovu. Dakle, ona nigde ne pominje njih i ona je neopisivo neprihvatljiva, jer ona nigde ne pominje status Albanaca. Da li će naš novi ustav regulisati pitanje statusa Albanaca, njihovog prava na učešće u političkom životu, njihovog prava na reprezentovanje u institucijama, njihovog prava na rad u Srbiji. Sve su to pitanja koja zahtevaju konkretne odgovore i koja su vrlo bolna, teško rešiva i očigledno je ovo način da se od svega toga pobegne time što će se negde zapisati i onda uz vatru, uz prelo raspredati sledećih 150 godina o tome kako smo, eto, naše sačuvali, kao što je Milošević rekao - mi smo sačuvali integritet zemlje. Ovo je nastavak te politike, znači, uvođenje toga što je Milošević nazvao ratnom pobedom u ustav, iako činjenice govore drugačije.

Kada je u pitanju ustav, skrivena namera je još mnogo gora. Mislim da je ovo svesna manipulacija ustavom. Nama je novi ustav neophodan i očigledno se hoće podrška za ustav preko podrške toj ideji o Kosovu kao neotuđivom, zauvek, nikad... delu Srbije. Čime će se baviti ostali delovi ustava, očigledno će biti potpuno izbačeno iz javne diskusije. Ko god bude postavio pitanje - a izvinite, a zašto su ovakva rešenja pitanja prava građana, ljudskih prava, prava manjina, nezavisnosti sudstva i tako dalje, biće proglašen nekim koji se bavi, eto, tako nekim efermernim stvarima, potpuno površnim i nevažnim u odnosu na to da, eto, ovde piše da je Kosovo zauvek naše. Dakle, u tome se sastoji pokušaj tri interesne grupe, tri, jer je ustav ipak nemoguće doneti bez saglasnosti radikala.

Da li to znači da će radikali pristajući na taj kompromis o Kosovu propustiti neke druge stvari ili će insistirati na nekim drugim stvarima, koje će biti ugrađene u ustav: od činjenice kako će biti definisana ova država, pa do rasporeda snaga i moći u državi. Da li će izbor predsednika biti i dalje direktan ili neće biti direktan? Da li će o tome odlučivati skupština, da li će to onda značiti koncentraciju vlasti u rukama većinske partije, jer kod nas skupština nije prava skupština, nego je to sabor stranaka u kojima poslušnici dižu ruke onako kako im njihovi šefovi partija, a istovremeno i ministri, naređuju.

Dakle, tu se otvara čitav niz problema, a pritom se sve događa izvan očiju javnosti, bez ikakvog javnog dijaloga o tome. I mislim da je veoma ohrabrujuće što je jedna grupa nevladinih organizacija odlučila da bar pokuša da teme u vezi sa ustava postavi kao nešto o čemu i građani treba da se pitaju, ne samo na referendumu, nego da se pitaju i o njegovom sadržaju. Znači, da ne odgovaraju samo na ponuđeni predlog, nego i da utiču na izgled sadržaja ustava. I kako je to jedna naša koleginica vrlo lepo definisala - ustav nije samo pravni akt, nije samo politički dogovor nego i društveni dokument, to je jedna vizija društva. I u tom smislu ćemo mi bar pokušati da to stavimo na dnevni red, i na kraju krajeva, znate, ako procenimo da su u ustav ugrađeni neki mehanizmi koji nas udaljavaju od evropskih integracija, od demokratskog društva, kao što je premijerov poziv na nekritičko glasanje na referendumu, mi možemo pozvati građane i ukazati im zašto možda za takav ustav ne treba glasati. Ponavljam, ne po pitanju Kosova, nego po pitanju drugih tema, koje se pored Kosova mogu švercovati.

Naravno da smo svi isfrustrirani utiskom da tapkamo u mestu i da, ako se pokrenemo, odlazimo u još jedan poraz. Mi idemo iz poraza u poraz zato što bi bilo normalno da već izvesno vreme gospodin Ilić više nije ministar, ali očigledno da je tu u pitanju neki prljav dogovor kada on ima mogućnost da ucenjuje svoje okruženje. Da bi vlada opstala, potrebno joj je tih, ne znam ni ja koliko, glasova u skuštini. Mi često nismo svesni šta pojedina informacija u sebi nosi. Za mene je bilo indikativno kada sam pročitao intervju sa Novakom Đokovićem, našim teniserom, u kome on govori kako mu se premijer Košunica javio posle jednog njegovog velikog teniskog uspeha i kako je on bio veoma iznenađen onim što premijer zna o njemu. Između ostalog, kaže on, ja sam shvatio da on zna da je meni otac Crnogorac, a majka, ne znam ni ja, Hrvatica. Sad ja pokušavam da shvatim kako teče razgovor između jednog premijera i jednog mladog tenisera u kojem se pominje poreklo roditelja. Ne verujem da je Novak Đoković rekao - znate, moj otac je Crnogorac. Znači da je njemu premijer diskretno rekao, ili indiskretno - a, pa vaš otac... Znači da je to našem premijeru važno. Ako je našem premijeru važno šta su kome roditelji, po čemu se on razlikuje od radikala, kada na bestidan način napadaju potpredsednicu vlade?

Dakle, tu se promoviše jedan sistem ocenjivanja ljudi, sistem vrednosti koji se širi, koji dobija svoj legitimitet. Znači, potpuno je legitimno da ja tebe pitam za tvoje poreklo, bez obzira što je to jedna potpuno privatna stvar. To spada u sferu privatnosti. To ko sam ja, šta sam ja, kako se osećam je moja potpuno privatna stvar. I to je po meni opasno, to je jedan znak pristajanja na tu vrstu vrednosnog sistema i tu vrstu komunikacije, znak predaje pred novim naletom jednog primitivnog nacionalizma i jednog bežanja od stvarnosti.

Svetlana Lukić: Na početku rada ove vlade, javnost skoči i Ljiljana Čolić mora da ode. To vreme je prošlo, oni su postali imuni na bilo kakvu kritiku, oni demonstriraju osionost, oholost - ne možete nam ništa, čak i ako izgubimo ovde dva poslanika, odmah ćemo namaći nove, evo nama Sandžaka. Ako nije Sandžak, evo nama SPO-a, jednog ili drugog krila.

Miljenko Dereta: Mene interesuje da li se bilo ko u vladi oseća odgovornim zbog ubistva koje se za vreme lokalnih izbora dogodilo u Novom Pazaru? A ja mislim da je njihova odgovornost ogromna, svi politički akteri s ove strane, izvan Sandžaka, imali su u tome svoj udeo i svoju ulogu, s tim što su prvo jedni sa jednom strujom tamo napravili ugovor, pa kada su ovi pretrčali, oni su pravili ugovor sa drugom strujom. Odgovorne su i sandžačke partije koje su takođe okrenule ćurak, pa sada ono što su govorili ljudi iz grupe A, govore ovi iz grupe B i tako dalje. Dakle, jedna apsolutna politička nedoslednost, to je prva poruka, a druga se tiče jedne apsolutne proizvoljnosti u tumačenju zakona, ustava. Ponovo imamo negiranje razuma kada neko izjavi da su izbori potpuno u redu, bez obzira što je neko ubijen tokom izbora i bez obzira što je povučeno pola izbornih komisija. To je prosto neverovatno, ali to pitanje odgovornosti za izgovorenu reč, za politiku koju sprovodiš kod nas ne postoji.

A osionost i ta bahatost proizlazi iz činjenice da su oni opstali. Oni su opstali, uprkos svim pokušajima i opet zdravoj logici koja kaže da takva vlada ne bi smela da opstane. Oni su opstali zato što krše zakone, zato što krše ustav, zato što u ime ustava koji će doneti u roku od 24 sata primaju razne radikalske poslanike nazad u skupštinu, bez obzira što je to protiv zakona. Oni pokazuju da su nedodirljivi, pokazuju da ne postoji potreba za poštovajem bilo čega. I kad mi onda neko kaže - ah, onaj Tito koji je rekao - pa, ne treba se držati zakona kao pijan plota. Pa Tito je amatersko društvo prema ovome što oni rade. Činjenica da je radikalski poslanik vraćen u skupštinu na taj način je za mene nešto na šta bi Ustavni sud morao da reaguje. Reakcija Ustavnog suda je da je predsednik Ustavnog suda najavio odlazak u penziju i to je jedan vrlo sofisticirani komentar svega onoga što se događa. A kada taj gest dolazi od čoveka koji im je već toliko usluga napravio, meni bi to bio signal da je vreme da se zabrinemo i kažemo - čekaj, ako nas i ovaj napušta, znači da ovaj brod ozbiljno tone. Ono što je problem koji ja tu imam je u tome što se naši kapetani raduju što će brod da potone. Ja to ne razumem.

Ministar Stojković je jedna neverovatna fizičko-politička pojava. On prosto lebdi u vazduhu i okreće se kako vetar duva, a pritom ne znate gde je pričvršćen, on je kao neki balon i čas kaže jedno, čas kaže drugo. Ali sve to ima jednu ozbiljnu posledicu, a mislim da je to i deo namere, da se stvorilo jedno apsolutno osećanje nesigurnosti građana. Dakle, vi razarajući instituciju sudstva govorite građanima da nisu zaštićeni. To što kažem ne kažem prvi put i za mene ostaje tajna kako je moguće da se naše sudstvo u poslednjih 5-6 godina nije pomerilo s mesta, tj. ako se i pomerilo, opet je krenulo unazad. Ja sam na jednom nedavno na jednom skupu, nešto je bilo reči o tome da bi trebalo objašnjavati nove institucije koje će se uvesti kao što je ombudsman, kao što je poverenik i tako dalje, rekao da mi se čini da će za nas najnovija ustanova biti nezavisno sudstvo. Mi zapravo ne znamo kako izgleda nezavisno sudstvo, mi nemamo iskustva sa nezavisnim sudstvom i očigledno je da postoji namera da se onemogući zaštita građana pred državom i od nasilja bilo koje vrste, da bi građani bili u stalnom strahu i strepnji. Znate, činjenica da država ne reaguje ili smatra da ne postoje elementi i razlozi da ona reaguje po pitanju pisanja Kurira, to je za mene takođe jedna jasna poruka, ne Kurira nego države. Kurir može da pokuša da radi šta god hoće, ali mora biti svestan sankcija. Ako sankcije ne postoje zašto bi oni stali, oni prodaju to đubre zato što je to jedna pijaca fekalija i tako dugo dok to ne bude bilo srušeno kao nelegitimno podignuti kiosci, to će postojati. Ali država mora da bude ta koja će s tim da se obračuna, da to uvede u neki red. Neko će reći - to je zadiranje u slobodu štampe, ali ja ne mislim da je to zadiranje u slobodu štampe, već da je to zaštita privatnosti.

Nema šta vlada da osuđuje, prvo vlada ne može da osuđuje, sud može da osuđuje, oni mogu da smatraju da je nešto neprimerenim i tako dalje, ali zato će vlada preduzeti to i to. I taj deo rečenice uvek nedostaje, zato što je on aktivan, zato što on podrazumeva određenu akciju, a to naša vlada, kada je u pitanju bilo koje delikatno pitanje, naravno ne čini. Ali to je u prirodi ove vlade od samog početka, to smo valjda znali. To je još ubijeni premijer Đinđić najbolje rekao - ako ćete da spavate, nemojte da spavate ovde, ne može u vladi da se spava, ne može u skupštini da se spava, a oni zapravo ne spavaju nego se pretvaraju da spavaju, slušaju sve što se događa, kada treba promeškolje se malo da se zaštite, da oteraju muvu koja ih dira, kao što je recimo Nataša Kandić. Onda nju pokušaju da oteraju sa 2-3 petarde ili sa nekim tekstom, kao onim o Biljani Kovačević.

Tekst koji je nedavno napisan o Biljani Kovačević, koji se pojavio iz pera jedne žene, za mene je dno dna. I uvek se setim one izjave koja kaže da ne postoji dno, uvek može još niže da se ide. E, pa ovo je otišlo toliko nisko, da mi je teško da zamislim nešto gore od toga. Na to takođe niko nije reagovao, ali mi ne možemo ni potrošiti život na reakcije na nešto što se loše odvija, mi moramo trošiti naše živote, nažalost potrošnu robu, i da valjda nešto stvorimo. I to je velika dilema, da li prećutati neke stvari zato što prosto nema smisla o tome govoriti, bez efekta je, jer mi ne možemo doći do one publike koja u tome uživa. Publika koja u tome uživa ne razume ono što im mi govorimo. I ja se uvek setim Borke Pavićević s kojom smo dugo razgovarali kako smo mi u potrazi za jednim novim jezikom, koji će biti prilagođen ovom vremenu, a koji će biti razumljiv velikom broju građana.

Građani treba da prepoznaju da su standardi važni ne zato što mi hoćemo u Evropu, nego zato što ne želim da uđem u prljavi toalet, to je standard. To što mi je to uslov da uđem u Evropu je drugi stepen, prvi stepen je valjda da želim da uđem da obavim čak i takvu jednu obavezu u uslovima koji su ljudski. I tako dugo dok mi standarde budemo kompromitovali time što su to samo uslovi za ulazak u Evropu, imaćemo istu situaciju i sa Mladićem. Čim govorim o veceu, moram da pomislim i na celu tu priču sa Mladićem. Tako dugo dok mi budemo govorili da Mladića moramo da isporučimo da bismo nastavili pregovore sa EU, mi se nećemo suočiti sa činjenicom da je taj čovek optužen za najteže ratne zločine, da ih je on, prema svemu što smo do sada videli, najverovatnije počinio i da je naša obaveza da to kao čin, kao zločin osudimo. Mi smo tek nedavno čuli, tj. nismo ni čuli nego smo pročitali da je premijer rekao da ćemo ga uhapsiti. Do sada je trebalo da se on pojavi u Hagu na neki virtuelan način, da bude prebačen tamo. Čekamo telekinezu.

Ja čekam samo prve pregovore sa Evropskom unijom, kada će se i pitanje Srba sa Kosova, u sklopu pitanja manjina, staviti u kontekst činjenice da smo mi ukinuli ministarstvo za manjine. Verujem da to negde stoji u nečijem rukavu i on će reći - izvinite, molim vas, zašto vi tražite jedan standard za Srbe na Kosovu, a ne pružate isti standard ovde. I ja čekam šta će naši da odgovore. Zašto je bilo potrebno da se rasformira takozvana služba za manjine? Ko je to smislio, svoju prirodu je popuno iskazao, protiv sopstvene volje. Sigurno je da mi nemamo u ovom trenutku demokratski poredak, mi imamo neke instrumente demokratije, ali poredak i državu sasvim sigurno nemamo demokratske. I ja moram da kažem da sam jako strepeo od ove vlade, ali nisam očekivao taj stepen bahatosti. Nekako sam očekivao da će se to odvijati na jedan elegantniji, građanskiji način.

S druge strane, imate tih nekih 100 ili 200 mladih ljudi koji su sada proputovali Evropu i jako je dobro što se oni pojavljuju sve češće u medijima i što ih pitaju najneverovatnije pitanje - kako vam je bilo u Evropi. Pa, oni kažu, bilo nam je lepo. Dakle, oni su imali prilike da vide to što se ovde boji crnom bojom i zato mi, svuda gde možemo da utičemo na politiku koja se vodi prema Srbiji, govorimo o neophodnosti obezbeđivanja slobode kretanja građanima Srbije, i to ne privilegovanim grupama, ne dobrim studentima, nego svima. Sećam se kako je bivša ministarka inostranih poslova Bugarske pričala epizodu u kojoj joj je na ulici, po dolasku Bugarske na belu šengensku listu, prišao jedan stari gospodin i rekao - gospođo ministarko, hvala vam, ja sam toliko star i toliko siromašan da verovatno nikada neću otputovati da vidim Evropu, ali već sama činjenica da to mogu me čini slobodnim čovekom. Činjenica da mi to ne možemo i da ne činimo ništa da se to obezbedi našim građanima govori o želji ove vlade da nema slobodne građane.

A ja moram da kažem da se ja svaki put radujem kada se vraćam, ja prosto volim da živim ovde. Da ne volim da živim ovde, ja bih živeo na drugom mestu, ali to je moj izbor. Uvek želim da što kraće ostanem na putu, i zato što najčešće ne putujem iz zadovoljstva nego radi posla, što najbolje znaju oni koji vode evidenciju gde sam putovao i kako sam putovao. To mi ipak znači statusno, da to ministarstvo brine o meni, kao i ministar lično, ali bez obzira na sve, ja volim da se vratim. Volim da se vratim zato što tamo vidim kako se brzo stvari menjaju, a onda mi to pomaže da i ovde uočim neke male pomake. Vidim novu zgradu aerodroma, znate, takođe vidim da više nema domaćih letova, što je zanimljivo za jednu zemlju. Ali volim da živim ovde, ja volim Beograd, ja volim Srbiju, voleo sam Jugoslaviju i još uvek volim Jugoslaviju, bez obzira što je umrla. I to je moja zemlja, to je moj prostor, to je moj vazduh, pa koliko ga ima, ima, ja ga toliko udišem.

Prošao sam kroz godine i godine frustracija, zato što je čoveku koji koristi razum potrebno izvesno vreme da shvati, prvo da razum nije pravilno raspoređen, drugo da su neki interesi, meni nejasni i drugorazredni, mnogima važniji od nečega što je opšte dobro. Navikao sam se strpljenju. I to je sada potpuno lično, ja znam koliko su teške promene, koliko je teško promeniti nešto u ljudima. Ja to znam i iz ličnog primera, utoliko što znam koliko je teško oslabiti. Kod dijeta imate različite pristupe, imate takozvane brze dijete, gde vi imate brze promene, ali, i to se nama kao društvu dogodilo, vrlo brzo se i vratite na prethodnu težinu, pa još dobijete 2-3 kile i onda nastaje novi strah od novog odsustva institucija u kome mi sada živimo. Dakle, ono što sam naučio baveći se i svojom težinom jeste da samo upornost, dugotrajnost donosi trajne promene, jer jedini koji zaista želi promene je ono dete koje je napravilo ono u pelenu i želi da se pelena promeni. Svi drugi izbegavaju promene i beže od promena. One su neizbežne i jako je teško ljude pomeriti u tom pravcu. Mi radimo taj posao, samo u Građanskim inicijativama već evo 10 godina, i vidimo da je to jako teško.  A ko kaže da treba da bude lako, otkud nam ideja da to mora da ide lako. Ne mora, to ide jako teško i toliko dugo koliko mi budemo uporni, pomeraćemo stvari po malo. Nećemo verovatno doživeti onaj život i onaj kvalitet života i onu slobodu i onu demokratiju, u kojima smo se nadali da ćemo provesti bar jedno vreme, ali to valjda radimo i za neke druge, i za ovu zemlju i za ovaj vazduh o kojem smo govorili.

Svetlana Lukić: Čuli ste na vestima da je umrla Orijana Falači. Kada sam pre tridesetak godina pročitala njenu knjigu Razgovor sa poviješću odlučila sam da postanem novinarka. Orijana Falači je u međuvremenu poludela i postala rasista. U Italiji joj je pretila zatvorska kazna zbog knjige o muslimanima, koje je nazivala najpogrdnijim imenima. Nadam se da pod starost neću da poludim i počnem da hvalim Koštunicu. Slušate Vesnu Pešić.

Vesna Pešić: Sad treba da se donese ustav samo zato da bi se u njemu zapisala ta fikcija, da na Kosovu postoji neka suštinska autonomija, što uopšte nije nigde dogovoreno, niti se zna šta je suštinska autonomija. Valjda se misli da postoji faktički suverenitet Srbije na toj teritoriji, a to jednostavno nije tačno. Znači, sada mi treba da upišemo u ustav tu fikciju i samo zato će da se donese taj ustav. E, sad mene interesuje koje su konsekvence toga za nas i kako ćemo mi posle da to brišemo iz tog ustava. Pitanje statusa Kosova će se rešavati nezavisno od toga šta će u tom našem Ustavu da piše, a pisaće tako nešto, nekakva formulacija da je to deo teritorije države Srbije. A šta će da bude ako se donese nova rezolucija Ujedinjenih nacija, a biće doneta, da to više nije teritorija ove države. Šta ako onda druge države počnu da priznaju tu teritoriju, recimo nezavisno Kosovo, i ako Evropska unija prizna tu državu i ako je priznaju Sjedinjene države, a u našem ustavu piše da je teritorija druge države deo naše države. To bi isto bilo kao kad bi na primer Austrija napisala u svom ustavu da je Slovenija deo njene teritorije. Taj scenario nije nemoguć, mada još nije doneta odluka o statusu Kosova i možda će oni da je donesu u skladu sa našim ustavom. Ja ne verujem u to. Konačno, i predsednik republike, Boris Tadić, nas je izvestio da, kada je bio u Americi, tamo provejava mišljenje da će Kosovo biti nezavisno. A kad je pre toga Koštunica bio u istim tim Sjedinjenim američkim državama njemu je to isto otvoreno bilo rečeno, o čemu on nije mnogo pričao kad se vratio, nego je više govorio o tome šta je on govorio, sećate se toga, preskočio je tu temu, ali je bilo jasno da su mu i tom prilikom rekli da je najverovatnije da će Kosovo biti nezavisno. Sad su to rekli Borisu Tadiću i on juče sedi u toj skupštini, u kojoj mi treba da upišemo u naš ustav tu jednu fikciju, zato što mi zaista ne vladamo tom teritorijom. A veoma brzo, znači ne za 20 godina, nego u roku od 2-3 meseca, a najviše 6 meseci, da će Ujedinjene nacije doneti rezoluciju o statusu Kosova.

E sad, kad te druge države budu priznale Kosovo, šta ćemo onda da radimo, kako ćemo mi da uđemo u Evropu sa tim? Znači, to ne dolazi u obzir, a postavlja se i pitanje, ako to ostane u našem ustavu, kako ćemo biti članice Ujedinjenih nacija, jer nije dozvoljeno da ti piše u ustavu da ti imaš pretenzije na nekakvu drugu teritoriju. Konsekvence za nas su zaista vrlo teške. Od ubistva Zorana Đinđića mi smo praktično okrenuli leđa Evropi, jedanput to mora otvoreno da se kaže: današnja Srbija i njeno današnje rukovodstvo neće da ide u Evropu. Meni bi bilo poštenije kad bi oni to rekli, da Srbija neće u Evropu, da oni to ne žele. Ali oni ne mogu to tako da kažu nego drže to na tihoj vatri kao neko marginalno pitanje, ali nije slučajno da smo mi prekinuli pregovore za pristup Evropi. Znači, mi smo ispali iz tog procesa, a oni su pokazali da su im sve stvari važnije nego ulazak u Evropu. Ko to ume da čita, njemu je to potpuno evidentno. Znači, mi nećemo da uđemo u Evropu, mi smo rekli - ne, nećemo predati Mladića. Čak i ako prihvatimo hipotezu da će oni možda i predati jednog dana tog Mladića, mi smo zapisali u ustav ovu pretenziju na teritoriju Kosova, koje može posle toga dobiti međunarodno priznanje i nama će tražiti, ukoliko budemo želeli da nastavimo proces pridruživanja Evropi, da brišemo to iz našeg ustava. Ako pogledate, oni su napravili niz planiranih prepreka na putu da se u tu Evropu uopšte uđe.

To je još samo jedan dokaz ove moje teze u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića. On je mogao biti sve, bilo koju etiketu mogli smo da mu prilepimo, da je bio gej, da je bio švaler, da je bio lopov, bilo šta, ali ono što je bilo potpuno jasno o Zoranu Đinđiću, to je da je on bio najistaknutiji primer našeg političara, koji je u potpunosti bio apsorbovao zapadnu kulturu, i to ne na nekakav površni način. Znate ono, bio gastarbajter, pa živeo malo u Nemačkoj, pa se vratio, pa on zna kako se tamo živi. Ne, on je apsorbovao zapad na najpromišljeniji način, on je promislio zapadnu filozofiju i to apsorbovao, i sva njegova dela, ono što je on pisao, to su bile vrhunski dometi zapadne, i naročito naglašavam, zapadne demokratije. I on je ubijen da bi se zatrla ideja da bi ovde mogao biti političar neko ko je potpuno orijentisan ka zapadu i u potpunosti razume ideju zapada. Znači, to je karakterisalo celu priču oko njegovog ubistva, čak nisu bili ni toliko strpljivi, jer taj čovek je ubijen na pravdi boga, nisu mogli da sačekaju neke sledeće izbore, koje bi on verovatno izgubio, jer jedan takav zapadnjak i ne bi mogao da dobije izbore, ne, bili su nestrpljivi, jer ih je nervirao. Prosto, nervirao ih je time što on to razume, nervirao ih je sam način njegovog govora, on nije morao ni da kaže da to voli ili ne voli. I on se meni ponekad i žalio - Znaš šta, ja ne mogu da prevarim nikoga zato što moje rečenice, to kako ja govorim, moje metafore, oni me odmah dekodiraju kao neprijatelja sa zapada. On nije mogao ničim da ih prevari, prema tome, oni su ga potpuno planski, sa antievropskom idejom ubili, a to znači da su se zadržale i sve stare strukture i da je to u stvari bila odbrana jedne zaostale, patrijarhalne Srbije, koja uvek nekako izađe na kraj i sa onima sa kojima mi uđemo u čarke, ratove, pa u zločine, na kraju mi isplivamo i sa Hrvatima i sa muslimanima i sa Albancima, ali uvek kao glavni neprijatelj ostajemo mi - modernisti, moderne snage u Srbiji i uvek je poruka ta - mi moramo vas nekako da istrebimo, mi moramo da pokažemo nekako da vi ne postojite. I sada, od ubistva Zorana Đinđića do danas ja čitam tu poruku i zaista, mi se tako i osećamo, kao da nam kažu - vi ste ovde nepotrebni, vi ste za nas stranci, vi ste ovde gosti, vi više niste potrebni. Onda nas poneko pozove na nekakvu televiziju, u nekakvu emisiju zato što postoji realno i ta Srbija. Postoje i ti neki mladi i stariji ljudi, koji su odrasli na nekakvim univerzalnim idejama, koji su se zalagali celog svog života za te univerzalne ideje. I mi smo bili nekakvi disidenti, borili smo se za ta ljudska prava i za ideje koje su evropske i oni hoće sada da nam kažu da to ovde više ne treba da postoji. Znači, krajnji cilj svih operacija je da se zatre ideja moderne i evropske Srbije, ono što je hteo Zoran Đinđić, ono što smo mi svi hteli i ono što mi i dan-danas hoćemo.

O Koštunici ne vredi ni govoriti. Pitam se da li unošenje odredbe koja će biti u novom ustavu, ukoliko bi bilo ko od nas imao nekakvo drukčije mišljenje o tome, znači i to da smo mi antidržavni elementi? Znate, da smo mi neko ko negira ustav. Pa sad, šta možemo da radimo, i Jugoslavija je propala, pa ne možemo mi sad da živimo u onoj velikoj Jugoslaviji kad je više nema. Znači, ako mi hoćemo da u jednom momentu kažemo - dobro, hajde da izbacimo to iz tog ustava, da možemo da idemo u Evropu, da možemo da se razvijamo, da postanemo nekakva civilizovana država, hajde da konačno znamo gde je ta naša država, šta se dešava kada mi to kažemo? Vidi se da je cilj da ćemo tada biti potpuno van zakona i van ustava, jer ćemo biti neko ko napada najviši pravni dokument.

Svetlana Lukić: Ruši ustavni poredak.

Vesna Pešić: Mi ćemo biti ti koji rušimo ustavni poredak, doduše ne oružanim sredstvima, ali biće možda će i verbalni napad biti zabranjen. Evo kako to izgleda. Ako je do sada i bilo prepreka da se donese novi ustav, kada je Kosovo u pitanju sve mora da se potčini tome, evo, to citiram iz govora Vojislava Koštunice, koji je juče održao u skupštini - sve mora da se potčini ovom najvišem državnom i nacionalnom interesu. Naravno, možemo odbaciti svaku pomisao da referendum o novom ustavu možda ne bi uspeo. Čvrsto verujem da svi delimo uverenje da nema građanina Srbije koji ne bi izašao na referendum o novom ustavu, samo zato da potvrdi kako je Kosovo naše i kako zauvek ostaje sastavni deo Srbije. Znači, mi treba da izađemo na taj referendum da bi dokazali da je Kosovo naše. Ustav se ne donosi zato da bude glavni i najviši dokument, u kojem smo se mi složili oko toga kako će biti organizovana naša država, kakav je status naših građanskih i ljudskih prava i koji je oblik svojine. To je ono što ustav treba da definiše. Ne, mi svi obavezno moramo da izađemo da potvrdimo da je naš deo teritorije koji faktički mi ne kontrolišemo. Ne smemo ni da sumnjamo da će biti građanina koji neće izaći da se donese taj ustav u kojem će pisati koji deo teritorije je naš. Odlaskom na taj referendum mi ćemo da izglasamo da je neka teritorija naša.

Kao što vidite, tu postoji jedna velika pretnja slobodi mišljenja, jer tako definisan ustav nije dokument kojim se formiraju osnovne demokratske vrednosti i institucije naše države, nego služi stvaranju fikcija, koje će sutradan služiti za proganjanje drugačijih mišljenja - a biće drugačijih. Neki građanin neće hteti da prihvati da je Kosovo naše sada i zauvek. Znači, to je veoma represivno, mi treba da donesemo jedan ustav koji će imati odredbu koja će biti izvan svakog zakona, koja će biti iznad svakog našeg prava, a dovešće nas veoma brzo u sukob sa susedima, dovešće nas u sukob sa Evropom, a dovešće nas možda i u sukob sa samim Ujedinjenim nacijama. Ja na to gledam veoma dramatično, ne znam da li će to da se dogodi, juče je to ipak bila jedna parada, možda će biti pritisaka iz međunarodne zajednice da se tako nešto ne donese, možda se to neće ostvariti, ali mi sada govorimo o jednoj intenciji i posledicama takve jedne intencije, ukoliko dođe do njene realizacije. Pored toga, smatram da su referendumi po ovakvom pitanju jedna najobičnija manipulacija građana. Oni nam neće objasniti zašto to rade, šta je dobro, šta je loše, građani neće biti svesni za šta oni to glasaju. Bićemo pozvani, isto kao što je radio i Milošević, na tu našu elementarnu svest, patriotsko nacionalnu, rezi će nam da je naša dužnost da branimo našu teritoriju i da zato moramo da izađemo na taj referendum, a neće nam se objasniti šta to sve znači i u koje sve situacije nas to dovodi. Znači, mi nećemo biti informisani građani koji zaista odlučuju, pa da nam kažu - dobro, evo, mi ćemo to sada vama da ponudimo, ali da znate da to jednog dana može da nas dovede u situaciju da nam Evropska unija traži da to brišemo, pa da se mi onda zaista slobodno opredeljujemo i oko tog člana. Ne, mi nećemo moći slobodno da se opredeljujemo zato što će to biti neviđena kampanja, u kojoj će građani biti masovno manipulisani da tako nešto izglasaju i oni će u stvari da donesu jedan oktroisani ustav. A svi su ustavi u našoj istoriji do sada bili oktroisani ustavi. Prema tome, niti će se doneti demokratski ustav, verovatno će morati da se veoma brzo menja, bićemo pod velikim pritiskom, ulazimo u kavgu sa velikim silama, sa Kontakt grupom, sa Ujedinjenim nacijama.

Kampanja koju oni sada vode u velikoj meri ruši svaku našu evropsku budućnost. Ceo sukob koji se ovde dešava sastoji se u tome da se kaže da je srpsko nacionalno pitanje najvažnije za nas. A ono se nikad neće rešiti, jer je ono totalno nerešivo, a kao takvo ono ne znači ništa drugo nego najobičniji autoritarizam. Znači, srpsko nacionalno pitanje, srpski nacionalizam po mojoj analizi nije nikakvo nacionalno pitanje nego u stvari autoritarno pitanje i oni hoće ovo parče zemlje da zagrade za sebe, oni ne daju da se promeni vlast. Taj koji je probao njega su smakli i ubili, obeshrabrili sve druge i rekli - e, nema ni Evrope, ovo je to parče gde ćemo mi da vladamo i ne damo to parče zemlje. To je poruka koja nam se daje i ovom promenom ustava i celokupnom današnjom politikom.

Htela sam da pomenem i kako je reagovao predsednik Tadić na govor Tomislava Nikolića. Radikali stalno ponavljaju da može doći do nasilnog oduzimanja te teritorije. Ja ne znam da li je neko analizirao šta to znači - nasilno, da li ćemo mi biti napadnuti kao država od neke druge države. Kako to misle - nasilno, jer ako se donese rezolucija Ujedinjenih nacija, pa to nije nikakvo nasilje. Ne vidim kako bi se to moglo smatrati upotrebom sile, jer Toma Nikolić je rekao - na pregovore odgovaramo pregovorima, a kako ćemo odgovoriti na silu. Znači, nije nasilje samo ako oni usvoje ovo što ćemo mi da zapišemo u ustavu ili ovo što traži Srbija, a ako oni ne odluče tako kako mi hoćemo, to je sila, jer oni neće upadati ni sa kakvim oružjem. Konačno, Kosovo je pod vlašću UNMIK-a.

E sad, kada je Nikolić zveckao oružjem, na to je Tadić kazao da on razume da su radikali to iz srca govorili. Znači, to je srce, a koji je naš odgovor na silu? Na to nije dao odgovor, nije završio tu rečenicu, ali je rekao - to je govor srca, ali pssst, ćutite, nemojte da nas čuju da tako govorimo, to slabi našu međunarodnu pregovaračku poziciju, to kada zveckamo oružjem. To za nas nije dobro, mada kada govorimo iz srca, to je dobro, ali nemojte to mnogo da se čuje. Nekako je ispalo kao da su se oni po toj tangenti srca veoma dobro razumeli, jer ta tangenta srca opet ovde radi, ali tangenta mozga izgleda da uopšte ne radi. Oni su meni tako i delovali, kao jedna grupa koja se tu po toj tangenti srca našla i oni su ponovo krenuli u tu istu srčanu priču.

Ovde imam kod sebe, odštampala sam, program Demokratske stranke koji je Zoran Đinđić, nakon što je postao premijer, doneo 2001. godine. Ja bih molila sve naše slušaoce da pogledaju taj program. To je jedan gotovo idealno moderni evropski program jedne potpuno demokratske, liberalne stranke. Sve to je napisano na kristalno jasan način, a ja ne znam da je Demokratska stranka donela neki drugi program, tako da se sada ja pitam šta je ovo da je Demokratska stranka potpuno promenila svoje prioritete, pa deli tu tangenta srca sa radikalima. To na neki način dokazuju i nova istraživanja javnog mnjenja, jer mi tu vidimo da biračko telo više i ne mora toliko da se hvata za radikale, da su oni sada prosto svi u istom čamcu, da su oni sad postali, kao u onom starom sloganu socijalista - svi smo mi pomalo socijalisti. Tako je sada ispalo da smo svi mi pomalo radikali.

Tako da samim radikalima pada cena, jer ako gledate celokupnu političku scenu, ona se sada srozava ka desnom nacionalističkom krilu, preko jednog Velje Ilića, tog domaćina, koji je jedan antiurbani element, psovač sa flašom rakije u ruci. On je, u stvari, taj životni radikal, a budući da radikali imaju političku artikulaciju velike Srbije, vi vidite kako su sve političke stranke jako otišle na tu stranu. Tako sada možete da kažete da je Koštunica jedno malo levlje, liberalnije krilo radikala, a Demokratska stranka sa Borisom Tadićem, ja nikada ne poistovećujem celu stranku, to bi bilo preterano, ali Boris Tadić je sada ono što je bio Koštunica. Znači, malo onako nepoverljiv prema radikalima i sa malo drugačijom retorikom. Sve stranke su sada vezane spojenim sudovima, u jednom istom čamcu, u jednoj istoj ideologiji, sa jednim istim prioritetom.

I oni ne samo da su se ideološki potpuno ujedinili i traže da svi građani potpuno stanu iza toga, nego su se oni ujedinili i preko svojih finansijera. Zakon o finansiranju stranaka je donet, ali on je potpuno neupotrebljiv, svi mi znamo da njih plaćaju Mišković, Beko i ovi naši milijarderi i da svi oni žive kao bubreg u loju. Javna je tajna da ne postoji nikakva kontrola finansiranja stranaka i da su samo tri stranke podnele izveštaj o svojim finansijama. Znači, kapital je potpuno ušao u stranke i to je ono što zovem zarobljenom državom. Država je potpuno u rukama tih partija i tih milionera, koji su se spojili i sad ne smeš da zucneš ni protiv partije, zato što imamo veliki nacionalni cilj, a ne smeš da zucneš ništa ni protiv njihovih bogataša. Tako da ne možemo ni protiv bogataša, ne možemo ni protiv politike, ne možemo ni protiv koga, nego možemo samo da se besimo na prvo drvo. To je jedino što nam nude ili nam nude - ćuti bre tamo i nemoj mnogo da se javljaš, više i ne postojiš, onoga smo ubili, šta sad više hoćete, vi ste poraženi i ćuti tamo.

Problem je, opet se vraćam na Demokratsku stranku, u tome što ni tehnički ne može da se napravi još jedna takva stranka, jer od početka je Demokratska stranka okupila najobrazovaniji deo Srbije i sad ti ne možeš da praviš duplikate toga. Njeno vođstvo je sada jedna maketa, to je jedna praznina, ali ne možeš da praviš alternativu, jednostavno nemoguće je. Pa i ovo što je probala LDP, ona može da dobije dva odbornika u Novom Pazaru ili možda da pređe cenzus. Znači, ne može to da se duplira, ne može da se izmišlja, ne možemo mi sada da izmišljamo neke rezervne građane koji su građanski i evropski orijentisani. To je sada blokirano preko Demokratske stranke, a ona je postala jedna prazna maketa sa ovim rukovodstvom. Znači, tu su te proevropske snage, tu su ti ljudi, nisu oni nestali, ali oni su jednostavno začepljeni, kao da su svuda stavljeni čepovi. Ali mi ne treba da budemo pesimisti i da kažemo - e, toga uopšte nema. Ne, mi smo svi živi i zdravi i to je ta istorijska, epohalna razlika u Srbiji oličena u te dve političke pozicije, jedne patrijarhalne, seoske, pastoralne, zatvorene Srbije koja mrzi ceo svet i ove druge, evropske i otvorene Srbije. To ne može da se poništi, to postoji. Samo je sada nastupio momenat u kojem oni pokušavaju da ta građanska, moderna i evropska Srbija nema nikakvu artikulaciju.

Jedan od tih signala koliko mi loše stojimo sa demokratijom, to su ovi napadi na potpredsednicu vlade, Ivanu Dulić-Marković, koji su nesrećno nazvani govorom mržnje. Iskreno da vam kažem, ja ne razumem taj termin - govor mržnje. I Ivana Dulić-Marković je s pravom nezadovoljna, ona kaže da joj je vlada preporučila da te napade shvati kao klevetu, pa ona sada treba da tuži za klevetu Kurir, koji je optužio njenog oca zato što je na njegovom imanju radio nekakav ustaša. Hajde da pretpostavimo da je to bilo tako, hajde da zamislimo da to nije njen tata nego moj tata ili vaš tata. Pa šta, kakve to veze ima? Hoću da kažem, pa šta ako je to tačno, da je njen tata imao imanje i da je na tom imanju radio nekakav ustaša, kakve to veze ima sa Ivanom Dulić- Marković? Da li ćemo mi sad stalno da iskopavamo ljudima šta su bili njihovi roditelji?

Evo, ja ću javno ovde da priznam, moj je otac posle II svetskog rata bio zamenik javnog tužioca. Pa znate šta, posle rata biti zamenik javnog tužioca, ja nisam na to jako ponosna, jeste da je on već 1950. postao advokat, ali je bio tužilac. Ja to ne krijem, ali ja nisam odgovorna za mog oca, niti za to šta je on radio posle II svetskog rata i zašto je on bio zamenik javnog tužioca. On je verovatno u zarobljeništvu postao veliki komunista i onda se uključio u taj pokret ovde i u tu državu ovde i to je bio. E, sada ja ne mogu da izmenim sudbinu moga oca, ali kakve ja veze imam s tim? Znači, pogrešna je rasprava na tu temu preko te sintagme - govor mržnje. Ja mislim da se tu radi o jednoj veoma opasnoj, čistoj diskriminaciji po nacionalnom poreklu. Ivana Dulić-Marković je diskriminisana i tu nije reč ni o kakvim klevetama koje ona treba da ispravlja, da li je njen otac bio ovo ili ono, nego oni očigledno hoće da je ruše sa vlasti, da ona nema prava da bude političar, iako je ona jednakopravni građanin ove zemlje kao bilo ko, jednako kao i Toma Nikolić, jednako kao i vi i ja. Ali oni hoće njoj da kažu -  ti si hrvatskog porekla, ti nemaš pravo da budeš političar u Srbiji. Prema tome, nema ona šta da tuži za klevetu, šta je bio njen tata, pa da ispravlja te krive Drine, jer je to potpuno nerelevantno, jer čak i da je to tačno, ona treba da dobije zaštitu države zato što je ona diskriminisana kao građanin.

Koliko će vekova biti potrebno ovde da se shvati šta je uopšte nacija? Nacija nije pleme, kada ćemo mi da izađemo iz tog plemena, u kojem smo samo po krvnom srodstvu članovi te zajednice, da budemo njeni članovi po tome što smo njeni punopravni državljani, što su sve to naši građani. Zašto američka ambasada toliko insistira da se sudi za ubistvo braće Bitići? Oni su ljudi kao psi pobijeni, bez ikakvog razloga, oni su pobijeni zaista zato što su Albanci, ali ovi nisu znali da su oni pritom bili američki državljani. Znači, američkog ambasadora i američku državu uopšte ne zanima kog su oni porekla bili, oni su za njih američki građani. I ako Srbi uopšte hoće da budu nekakva nacija, oni moraju jedanput da shvate da su svi građani našeg državljanstva jednakopravni državljani, njima to uopšte ne ide u glavu.

Ivana Dulić-Marković je diskriminisana i zato što je žena, znači ne podnose tu ženu i misle da mogu ženama da rade šta god hoće. Oni misle da mogu da prave najdrastičniju diskriminaciju naših državljana. I ja se osećam ugroženom zato što je ona pripadnik moje nacije, ona je pripadnik moje nacije, ona je moj kompatriota. Nije moj kompatriota Srbin iz Bosne nego Ivana Dulić-Marković, jer onaj tamo nije moj državljanin, on može sto puta da bude Srbin, ali on nije državljanin ove zemlje. Ja ne znam da li će ova država ikada to da shvati. Svakodnevno slušam o tom govoru mržnje, koji se shvata kao to da neko nekoga mrzi. Nije to mržnja, to je krivično delo.

Takođe me je veoma potresao tretman Legijine porodice i pripadnika Crvenih beretki, povlašćeni status koji oni imaju u specijalnom sudu. Strašno sam potresena zbog toga zato što i tu vidim tu jednu jedinu priču koju mi već godinama pokušavamo da ispričamo, a to je da je i taj Legija za njih heroj kao i Mladić. U očima tih ljudi, tih stražara, tih državnih struktura, nema razlike između Legije i Mladića. Legija je njihov heroj jednako kao što je njihov heroj i Mladić, i oni to rade istom tom tangentom srca. To srce ne raspoznaje da li je neko ubio osam miliona ili četvoricu ljudi na Ibarskoj magistrali ili Zorana Đinđića. Legija je nacionalni heroj koji je ubijao jednako kao što je to radio Mladić i ti vidiš da je ubica premijera heroj tim ljudima. To sam kod vas čula, ja nisam znala da to tako izgleda u toj sudnici, da tu ulaze ti tetovirani i da ih ta policija gleda sa obožavanjem, da gledaju sa obožavanjem Legiju, da njegova žena tamo može da ulazi preko reda, a da majka Zorana Đinđića stoji u nekakvom redu, starija žena koja jedva može da uđe u tu salu.

Vi u stvari kad pogledate, kod nas se stalno vrti: ubistvo Zorana Đinđića, Mladić, Kosovo. I još ćemo svi da idemo na referendum da izglasavamo neke fikcije, jer tu se traži jedno dublje objašnjenje, jedna teorija tog srpskog nacionalizma. Pripremajući jedan referat pokušala sam da razmislim o tom jednom istom klupku u kojem su i Legija i Mladić i ubistvo Zorana Đinđića. Sve je to jedna ista priča i ja sam pokušala da razvijem jednu teorijsko shvatanje po kojem je problem sa nama u tome što su Srbi napravili jedan pojam organske nacije plemenskoga tipa zasnovanog na krvno-srodničkim vezama. I taj organizam razbija sve naše države, on se razdvojio od države, on i nema nikakvu državu.

Proučavajući neke detalje iz naše istorije videla sam da je jedina država koja je sebe poništila i rekla da ne postoji zato što to nije ona, nego će to biti neka druga država - Srbija, koja se teškom mukom oslobađala od Turaka i jedva se napravila kao država. Ona se mirne duše utopila i rekla - pa dobro, nama ne treba ta država, mi ćemo neku drugu, ovu veliku Jugoslaviju, tu će svi Srbi biti ujedinjeni i evo, sad smo mi ta država. A onda su posle toga razbili i tri Jugoslavije.

Koliko je država branio Milošević? Prvo je branio Srbiju, iz tri dela biće cela, pa je napravio jednu veliku mobilizaciju, podigao nacionalizam u Srbiji, opet preko Kosova, znači isto ovo što i sada rade, pa je onda preko antibirokratske revolucije mobilisao srpski narod da gradi tu Srbiju. I onda su ljudi rekli – evo, on je nama vratio tu Srbiju. Na jednom mestu u svojim tekstovima i Zoran Đinđić kaže - tu prvu fazu i ja bih razumeo, iz tri dela sad je cela, ali kaže, vrlo je zanimljivo da je on posle toga potpuno zaboravio na tu Srbiju, pa je 1990. išao u one pregovore, sećate se onog cirkusa koji je išao okolo, i zastupao demokratsku federaciju i branio Jugoslaviju. On je jedno vreme zastupao tri srpske države, i Srbiju, i veliku Srbiju i Jugoslaviju kao demokratsku federaciju. I onda sam ja došla do zaključka da je glavni problem što taj nacionalizam nema nikakav smiraj, on se ni u čemu ne realizuje. Postoji hrvatski nacionalizam, pa onda on formira hrvatsku državu, pa onda polako imaš tu državu, kao što smo i mi bili pravi nacionalisti u XIX veku i napravili državu Srbiju. Znači, narodi imaju nacionalizme zato što hoće da naprave svoju državu. Ne, mi imamo nacionalizam da nikada ne bismo napravili državu, ali da bi oni nas sve vreme maltretirali kako mi nemamo tu državu, a oni uopšte neće nikakvu državu. I u stvari problem je u tome što se naša ta nacija, taj biološki organizam odvojio zauvek od države i ja sada posmatram kako oni tu igru igraju i dalje.

Znači, u jednom momentu smo imali pet država, pa Republiku Srpsku Krajinu, pa Republiku Srpsku, pa Crnu Goru, pa Srbiju, pa SR Jugoslaviju. Pa onda se razbila SR Jugoslavija, pa onda smo pravili Srbiju i Crnu Goru, pa onda propala Srbija i Crna Gora, pa sad ostala samo Srbija, a onda Toma Nikolić izjavljuje - ne, Srbija je samo deo naše buduće države. Znači, oni ponovo fantaziraju i ja sam došla do zaključka da nigde na svetu ne postoji nacija koja sebe definiše kao organizam, a da za Rajka kape nema, znači te države nema, teritorije nema. I to radikalno razdvajanje nacije od države, ta igranka traje i dalje. I sad ja gledam kako Slobodan Antonić i još neki čovek, zove se Miša Đurković iz nekog instituta, neki doktor nauka, gledam jednu veoma ozbiljnu emisiju na RTS-u i slušam šta oni pričaju. Oni komentarišu izbore u Crnoj Gori i gledaju šta će tu biti. I sad ovaj čovek kaže - evo, Đukanović će još ovog puta verovatno dobiti, ali možda će izgubiti na lokalu. I mrtav hladan kaže - onda bismo mogli da imamo neki novi referendum i na tom novom referendumu... Sad vidim da oni planiraju za Crnu Goru novi referendum, kojim će oni ponovo da se pripajaju Srbiji.

Koštunica odlazi u Guču, dobro, sada je to Guča, treba da obučemo gunjeve, da se oblačimo u narodnu nošnju da bismo pokazali da smo Srbi i da volimo Guču, jer ko ne voli Guču ne voli Srbiju. Ali nije to važno, nego je kraj njega i Dodig i kažu - ta truba se čuje do Banjaluke. E sad, ta Republika Srpska isto služi za to plinsko svetlo: pali - gasi, pali – gasi! Znači, mi imamo jednu oštru, bezobraznu naciju, veoma agresivnu, ali nećemo mi državu, jer mi bismo svaku državu razbili, jer mi nećemo da imamo nikakvu državu. I oni će nas stalno oko državnog i nacionalnog pitanja za vjek i vjekova da drže, jer mi stalno negde bacamo oko - Crna Gora će možda imati referendum, vratiće se, eno je tamo Republika Srpska, eno ga sad Kosovo ovamo, a kada pogledate koja to nacija jedina nema kapu - nemaju Srbi kapu.

I to radikalno razdvajanje nacije od države, jel' vidite zbog čega je to potrebno. Dok ste vi samo nacija kao taj organizam, vi niste civilizacija. Znači, potrebna je država, makar i nedemokratska. I na Tajlandu postoji neka država, menjaju se neke vlasti, eno i Iran ima izbore, tako i mi imamo izbore, sve su to sada demokratske države. Kada bismo mi prihvatili taj minimum civilizacije, da kažemo - e, ovo je naša država, onda bi mi krenuli polako i kao i sve te druge države stvorili nekakvo sudstvo, stvorili nekakve institucije, to možda stvarno i ne može baš preko noći. Ali to se uopšte ne stvara zato što je naš nacionalni cilj uvek ta fiktivna država, koja nama stalno izmiče. I onda sam ja zaključila da mi bolujemo od antidržavnosti i od takozvane fiktivne države. Znači, mi smo nacija koja ima samo fiktivnu državu i neće da se staloži ni u kakvoj državi zato što bi onda počeo da se pravi nekakav red. Onda bi rekli - pa dobro, hajde sad ovo, i ono, pa malo tamo, malo ovamo, pa bi se to pokrenulo, svi bi mi dobili nekakav okvir. Međutim, oni neće da mi imamo okvir i preko toga oni u stvari vode borbu sa celim svetom, koji nas mrzi kao narod, to nam je poznato, a s druge strane, oni ne dozvoljavaju da se bilo kako utemelji nekakva partijska scena sa normalnim partijama koje bi bile proevropske, zato što takva država ipak ne bi mogla da koka svoje premijere kako kome u ovom organizmu padne na pamet - taj mi se ne sviđa, hajde da ga koknem.

Znači, mi još uvek živimo u nasilju, a živimo u nasilju zato što države nemamo i oni mogu da donose ustave koliko god hoće, ovakve oktroisane ustave, ali taj ustav neće formirati državu i neće formirati tu teritoriju, nego će opet formirati jednu fikciju, a mi ćemo i dalje da igramo igru oko naše zamišljene države koja će biti na svetog nikad, a po njima to ne treba ni da se dogodi. Ja sam pronašla ključ kako oni stalno nastavljaju tu istu igranku, ali sam došla do zaključka da je taj problem potpuno nerešiv, jer mi ćemo stalno to da igramo. Pa, možda će tamo da se povrati Republika Srpska Krajina, pa čekaj, u Makedoniji, da tu nema neka teritorijica,  da li mi to možemo da vratimo, a Ujedinjene nacije, koje treba da donesu rezoluciju o statusu Kosova, možda će da se promene i te Ujedinjene nacije, možda će ih zatvoriti, kao što će zatvoriti i Haški sud pa ne moramo nikad da predajemo Mladića. Znači, oni imaju jednu projekciju budućnosti koja je čist mrak, koja uopšte ne može da se dogodi, koja je van sveta i veka, koja ne odudara samo od tih suseda, nego to je čudo neviđeno. Imamo jedan narod koji uopšte ne može da se stabilizuje ni u čemu. I onda mi sedimo kao oni u Čekajući Godoa i govorimo - kada će, bre, da se reši to nacionalno pitanje, jel' ima neke nade. A oni kažu - ne, nema nade, to nacionalno pitanje se neće rešiti, a i ne treba da se reši, zato što ako bi se ono rešilo, onda mi ne bismo više bili na vlasti, pa bi došla neka pristojna vlast, a mi to ne damo, pa ćemo zato večno da rešavamo to pitanje. I tako sam odgonetnula tu njihovu zagonetku.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Vesna Pešić. Na mail nam je neko poslao sastav zamišljenih reprezentacija Velike Srbije i Druge Srbije. I evo, ovako izgleda njihov sastav, velika Srbija: na golu Mihajlov, bekovi Ljušić, Nalić, u srednjem redu Šami, Šormaz, Mamula, napad Bakarec, Bubalo, Tijanić, Jočić. Druga Srbija: na golu Ostojić, bekovi Batić, Protić, srednji red Milić, Lečić, Prokić, a napad Čeda, Beba, Korać, Čanak i Samardžić. Evo ga levo krilo, Nikola Samardžić.

Nikola Samardžić: Kljajevićeva ostavka je verovatno bila šok za celu zainteresovanu javnost. Zapravo je čitavo pravosuđe, ta jedna ogromna piramida, ostala na jednom čoveku, na jednom pojedincu i to je bio Marko Kljajević. I zaista je bilo za očekivati da se on iz toga povuče, jer ni jedan sistem ne može počivati na jednom pojedincu. Mi smo imali primer Zorana Đinđića, koji je bio jedini sposoban pojedinac u toj vladi, da svojom harizmom i idejama, optimizmom, metaforama, izgledom, stilom, simboliše potrebu Srbije da se reformiše i da se evropeizuje. Na isti taj način je Marko Kljajević vodeći taj postupak u njega uložio sve svoje intelektualne snage i emocije, i onda kada emocijama možda nije bilo mesta, ali su i te emocije bile jedna poruka javnosti, koja je nekako ostala izvan čitavog tog procesa. Sve to nas naravno dovodi do zaključka da su Srbiji zaista potrebne ozbiljne ustanove i da pojedinci mogu biti samo lideri ustanova, pokreta, ali da ti pojedinci ne mogu biti sistem sam po sebi, da ne može čitav sistem da se provuče kroz sudbinu jednog pojedinca.

Naravno, usledio je medijski linč Marka Kljajevića i sa one strane od koje je bio potpuno očekivan, a tu su Koštunica i vlada, koji su imali lični interes da opstruiraju čitav proces budući da su i Koštunica i ministri u vladi i Koštunicin ceo kabinet, uključujući i njegove saradnike, na izvestan način bili povezani sa izvršiocima ubistva. Istraga nije dovela do samog Koštunice kao nalogodavca, ali on je ubrao političke poene na tom atentatu, on je iskoristio atentat, on je zloupotrebio atentat. On je seo u Đinđićevu fotelju ne pokazujući nimalo pijeteta za njega. S druge strane, svakako da ni Demokratskoj stranci ne odgovara istina o tom ubistvu, jer je ona postala Koštunicin i DSS-ovski alter ego, kao što su Koštunica i DSS alter ego socijalistima i radikalima. Otud i nema političke volje da se zabrane socijalisti i radikali, koji upravo najviše smetaju Koštunici i njegovoj stranci da se prošire na tom političkom krilu, jer vrana vrani oči ne vadi, to je potpuno isto jato. I videli ste u najnovijim izjavama i nastupima koliko Tadić liči na Koštunicu, čitajte transkripte, mada Koštunica nikad ne bi rekao da se njegovo lice izražava mimikrijom, kao što je rekao Tadić. On je ipak obrazovaniji i u stanju je, mislim, da pola sata zadrži koncentraciju na poslu, što Tadiću ne polazi za rukom. On nije u stanju pola sata da radi bilo koji posao, pa čak ni da priča u razgovoru koji je neformalan i u produkcijskoj kući koja mu je naklonjena. Dakle, i s te strane su došli napadi na Marka Kljajevića i bila je zaista odvratna emisija kod Olje Bećković, koja je organizovala medijsku hajku protiv Kljajevića, gde se nije čuo osnovni povod njegove ostavke, a to je zaista veoma važno.

To nisu bili ni pritisci na specijalni sud, na tužilaštvo i na sudsko veće, to nisu bile Crvene beretke, kriminalci, sav taj ološ koji se pojavljivao u sudnici uz podršku državnih medija i verovatno vlade Srbije. To nije bilo ni samo hapšenje njegovog brata, to je bila činjenica da se on nalazio u izuzetno ponižavajućim okolnostima svakoga puta kada je hteo da brata poseti. Kada je morao da se nađe u čekaonici sa članovima porodica ili lično sa onima koje je nekada osuđivao. I vi ne možete biti sudija u istom sistemu koji vam kažnjava brata, koji sedi šest meseci u istražnom pritvoru. Ja mislim skoro dva meseca tu niko nije saslušan, postavlja se pitanje uloge i Višeg trgovinskog suda i svih onih koji su bili zainteresovani za privatizaciju preduzeća. E, pa kao što čitava tranzicija nije mogla da se prelomi preko pojedinca kao što je Goran Kljajević, tako ne može ni proces koji je od tolike važnosti za celokupan politički, kulturni i nacionalni, ako hoćete, identitet cele Srbije i cele savremene srpske istorije, to se ne može prelamati preko Marka Kljajevića.

I on je doneo jednu odluku za koju će on sam da snosi posledice. Snosiće posledice verovatno i čitav postupak, u tom smislu što je on zaista bio najkompetentniji, najobrazovaniji sudija koji je u ovom trenutku na raspolaganju. Ali ono što mene zaista raduje, to je činjenica da će Jočić i Bulatović pisati optužnicu onima kojima su nešto obećali, onima koji su njihovi saradnici u tom smislu da se oseća da su pripadnici jednog istog bratstva, jednog istog režima, jednog istog poretka, koji je ubio čitavu bivšu Jugoslaviju, koji je ubio 200.000 ljudi u krvavim nacionalnim obračunima, koji je preselio milione onih koji su bili potpuno nevini u svemu tome, i naravno, izvršiocima najodvratnijeg zločina zbog kojeg će možda ova zemlja plaćati i ratnu odštetu.

Destrukcija suđenja se obavljala kao deo sistema koji je takav, koji je i sam destruktivan i to je zapravo bila poruka da vlada drži sve konce u rukama, da je vlada ta koja upravlja procesom i da je vlada ta koja neće dozvoliti da se sazna istina o ubistvu Zorana Đinđića. Inače, pojedinosti iz procesa su zaista zanimljive samim tim što će nalogodavci ili taj politički štit koji je postavljen sa svih strana izvršilaca ubistva, ostati ili nepoznati ili da ćemo nagađati ko je to bio i da ćemo zaključivati ko je izvukao politički profit iz Zoranovog ubistva. Mislim da je tu zaista bio ključni događaj pobuna Crvenih beretki, koju su Koštunica i stariji građani Novog Beograda otvoreno podržali. To je bio jedan mali, mikro građanski rat koji je pokazao na kojim se tačkama lomi Srbija oko svojih osnovnih sistema vrednosti. To je bila jedna tačka koja je zaista imala tu ogromnu simboličnu važnost i oko koje se, oko te iste tačke i danas Srbija vrti. Možda je ta podela suviše veštačka, suviše drastična, da li ste za ovaj ili onaj sistem vrednosti, ali ja mislim da tu ne postoji ništa između i da je zabluda misliti da postoji. Vi imate danas u tom kvazipolitičkom centru one koji relativizuju osnovne vrednosti života i smrti, demokratije i tiranije, i naravno da su najodgovorniji za to upravo Tadić i Demokratska stranka. Ne možete se konsultovati sa tatom i čika Dobricom, a tvrditi da nastavljate jedan demokratski i reformski kurs, ako su tata i čika Dobrica ti koji su podržali vraćanje Srbije unazad i danas sve čine da se istorija okrene u tom pravcu. Naravno, oni ne poznaju današnji svet, neki od njih su već stari, polupismeni i zaista je optimistično iščekivati njihov fizički odlazak u tom smislu što su već toliko dovoljno zla naneli da ne bi više trebalo da im se ispuni ni jedna njihova politička želja.

Ako imate vezu koja vodi od Jovice preko Dobrice, tatice, do predsednika Srbije, onda je potpuno jasno da je to jedan krug političkih kanibala kojima nije dovoljno što Zorana Đinđića nema, nego na najogavniji mogući način vode računa o njegovoj porodici. Kao neko pleme iz Amazonije koje ubije i pojede svog neprijatelja, ali vodi brigu o njegovoj porodici. Sećam se kad sam bio u vojsci 1989. i sa nekim Šaljom sam kopao rov, bilo je 40 stepeni, bilo je užasno, bili smo negde u okolini Gnjilana. I sad, on je tada imao ulogu da puca u svoje sunarodnike ukoliko se pobune i mene uhvati nešto i ja ga pitam - dobro, Šalja, sad mi kopamo ovaj rov ovde, odvratno je, vrućina, ko zna šta će s nama da bude, ko ti sad tuca ženu. On kaže - brat. Šta si rekao? Kaže - brat. Pa, što brat? Pa, kaže - bolje brat nego selo. I eto, to je potpuno ista situacija.

Odluka Skupštine Srbije i namera da se teritorija Kosova unese u Ustav Srbije kao jedna federalna jedinica sa unutrašnjom autonomijom je isto tako iracionalna kao svi politički postupci aktuelne vlade. Beba Popović je jednom rekao da je Balkan antropološka deponija i taj parlament je zaista politički otpad. To je ustanova koja bi trebalo da reprezentuje javno narodno mnjenje, to su direktni narodni izabranici. U prilog nekom optimizmu koji nam je potreban zaista mislim da su građani Srbije ipak iznad nivoa skupštine. Ja mislim da je čak za nas sreća da je Đinđić uveo taj kabinetski sistem, da zemljom upravlja vlada umesto parlament. Kad bi se zaista poštovale odluke parlamenta, u ovoj zemlji bi bio građanski rat, imali bismo ponovo ne devedesete nego nešto potpuno nezamislivo. Pa, Milošević je imao sličan parlament, ali je ipak donosio blaže i racionalnije odluke od onih reči koje slušamo sa te govornice.

Ja bih od te sale napravio bazen, prodao bih tu celu zgradu da bude fini hotel, da se tu napuni bazen da ljudi plivaju, saune, fitnes, da se to potopi, da se to podavi onako simbolično. Mislim da bi to bila dobra investicija, imaju onu saveznu skupštinu koja, eto, nažalost nije zapaljena, nije izgorela, ni jedan posao ne možemo da obavimo do kraja, jer i ona ima tu užasnu simboličnu poruku neuspeha jednog projekta koji je bio tako veličanstven, a to je bio projekat Jugoslavije. Naravno, niko se na ovom svetu ne pita šta misle poslanici Skupštine Srbije, niko ne pita Koštunicu i nikoga nije briga šta će pisati u ustavu. Ako je Putin zaista rekao to što je rekao pre neki dan, ja u to nisam proveravao i baš me briga, on će to da povuče, neko mu je rekao da je lupio, on je jedan KGB-ovski doušnik neobrazovani, koji lupeta s vremena na vreme. Ja ne bih preterivao u isticanju neke njegove uloge i njegovih sposobnosti, mislim da ih on nema i mislim da nije prvi put da se on na taj način izražava o nekom od spoljnih poslova ili o nekom od spoljnih političkih interesa Rusije, a da posle sam sebe demantuje ili da se to nekako zataška. Mislim da je to već zataškano, Kosovo uostalom i nije spoljnopolitički prioritet Rusije.

Predsednik Tadić bi morao da zna da se međunarodni odnosi sastoje isključivo od presedana, gde je svaki događaj u međunarodnim odnosima presedan. Međunarodna zajednica nije banka koja posluje po određenim pravilima, nego je svaki sledeći događaj potpuno nov i to je jedna od osnovnih karakteristika istorije, tako da će i budući status Kosova zaista biti presedan i istovremeno jedna sasvim normalna pojava u međunarodnim odnosima. Naravno, ni skupština, ni vlada, ni predsednik nisu još uvek objasnili na koji način će Srbija upravljati albanskom većinom na Kosovu koja to ne želi, na koji način će im nametnuti zastavu, grb, himnu, poresku policiju, Cecu, Arkana, Zvezdu, šta god hoćete. To zaista nije moguće i to ne znači nikakav suverenitet. Mi smo jedina partija, Liberalno demokratska partija, koja je odlučno potvrdila da je nezavisnost Kosova ne samo buduća realnost, nego da je to pravo koje ima ta albanska većina, da je interes Srbije da se oslobodi jedne teritorije kojom ne može da upravlja i gde Srbi imaju svoje istorijske i kulturne i ekonomske interese, ali te interese Srbija ne može nametati niti ih sprovoditi silom. I ona bi te interese već ostvarila u velikoj meri da se prema toj teritoriji i većini na toj teritoriji, ma kako da se ona ponaša, mi tim ponašanjem ne moramo biti zadovoljni, drugačije odnosila.

Naravno, ta većina je u jednom očajnom materijalnom i duhovnom stanju. Sve partije na Kosovu su kao Srpska radikalna stranka, znači, sve albanske partije bi trebalo zabraniti ukoliko se zabrani Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije, jer to je sve isto. Vi već u Hrvatskoj više nemate toga, to se polako gubi, ali to je normalno, to je zapravo odraz nekog generalnog stanja u bivšoj Jugoslaviji. Kako idete od severa ka jugu nekako je sve gore i tu imate Beograd kao jednu oazu koja je potpuno nebitna, ljudi u Beogradu i ne znaju kako se živi na 100 kilometara od Beograda, u kakvom su stanju naši sugrađani, a kamoli da znaju kako se živi na Kosovu. Ali to je jedan proces u kojem Srbija može da zauzme aktivnu ulogu, jer kako je rekao Drašković, Srbija je balvan koji će celom regionu zaprečiti put u Evropu. Naravno, time je zapretio kako bi se dodvorio Koštunici, a s druge strane, to je tačno, ali zašto bismo mi ponovo nekome činili zlo, samo zato što želi da sam upravlja svojim poslovima. I to u vreme kada taj suverenitet zaista, makar kad je Evropa u pitanju, više nije bitan i ne postoji. Jedina zemlja koja insistira na suverenitetu, Švajcarska, ne bi trebalo da nam bude uzor ni u kakvom pogledu.

Pitanje koje se tu postavlja je da li je vlada izgubila svaku kontrolu, da li se potpuno iracionalno ponaša, u kojoj meri je obuhvaćena korupcijom, razbojništvom, licemerjem i tako dalje. To je zapravo pitanje koje se postavlja svakom našem građaninu, da li će i dalje da sedi u sobi ili će izaći na ulicu. To je pitanje koje je ovde otvoreno već 20 godina - da li zaista mislite da će se nešto promeniti ako ostanete kod kuće. I ako kažete - pa dobro, to je sve u redu, imamo mi predsednika koji će da amortizuje premijera - e, pa neće. Meni je sada draži Koštunica koji ide među vaterpoliste, jer se to od njega ne očekuje. Pa i kad kaže - eto, ko ne voli trubu ne voli Srbiju. E ja volim trubu, ali volim Fredija Habarda, a ne volim ove tvoje dole u Guči, ali nema veze, to me više ne iznenađuje, taj njegov kulturni fašizam koji nameće. Kusturica i Guča i Ceca, pa dobro, to se od njega i da očekivati. A šta je alternativa koju nudi Tadić? Jesu li to Idoli od pre 20 godina? Pa ja nisam hteo da slušam Idole ni pre 20 godina, odlazio sam sa žurke kada puste Idole, zato što nemaju svoj identitet, jer neki Vučelić sa RTS-a servira Idole kao super spotove, jer smo mi tu građani, a radio Šabac gura narodnjake. E baš me briga, bili su mi draži oni koji su slušali radio Šabac 1981, nego oni koji su slušali Idole.

To nije nikakva alternativa, dajte ovim ljudima neku ideju zbog koje će napustiti sobu. Evo šta smo mi radili, približili smo Bošnjake srpskom društvu, oni tu imaju interesa i da se školuju i da budemo prijatelji, da se napusti to ratno nasleđe. Ali sada su počeli da se ubijaju između sebe, pa je došao muftija, hoće i on da bude neki tamo predsednik partije. I on sad daje svoje mišljenje koja stranka valja, koja ne valja, ali on se tako ponaša zato što vidi da se tako ponaša patrijarh Pavle, koji bi da postavlja sudije, koji bi da postavlja premijere, koji bi da blagosilja one koje ubijaju premijere. Pa ovaj kaže - ako može on, mogu i ja tako, ali on nije toliko zloćudan koliko su oni u našoj crkvi, koji su vezani za kriminalni aparat koji je obnovljen Koštunicinom vladom. Ali to je ogromna opasnost i za naše sugrađane muslimanske veroispovesti, ako i oni krenu tim putem. Pa šta imaju da se mešaju crkva i muftija u politiku? Ali eto, čim se približite Koštunici, čim sednete u njegovu fotelju, ne možete ustati iz te fotelje, a da vam ne ostanu krvava leđa. To važi i za Ivanu Dulić-Marković, to važi i za Rasima Ljajića.

To je jedno zlo, ne možete se sa zlom igrati, ne možete zlo relativizovati. Ima dole neka nevladina organizacija, koja je  predložila da se zabrane bošnjačke partije. Ja mislim da je danas svaka politička organizacija s nacionalnim predznakom izraz političkog kontinuiteta sa onim događajima koji su uništili drugu Jugoslaviju, u kojoj su Bošnjaci imali najvećeg interesa. Oni su potpuno nestali kao zajednica, jer nemaju svoju državu, nemaju nigde suverenitet i postali su predmet raznih političkih nagodbi Srba i Hrvata i međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. Oni u našem delu Sandžaka su prepušteni Tadiću i Koštunici, jedino su se ovi u Crnoj Gori uključili u građansko političko društvo, pa su napustili tu vrstu izjašnjavanja koje se vezuje za njihov nacionalni identitet. Zato su tamo i najsrećniji i najmirniji. To je veoma osetljivo, ali veoma važno pitanje - zabrana političkih stranaka, ali nije prioritet zabrana bošnjačkih stranaka, jer one su i izraz neke strepnje nacionalne zajednice šta će sa njima biti.

Priroritet je naravno obračunavanje sa sopstvenom prošlošću i prioritet su ukidanja Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije. Ali ako njihovu politiku i njihove vrednosti, njihovu kulturu preuzimaju Koštunica i Tadić, ja se pitam da li bi trebalo ukinuti sve političke partije u Srbiji, da li bi trebalo ukinuti sve političke partije na Kosovu, jer su oni njihova slika u ogledalu. Tamo imate samo Šešelja, nemate nikog normalnog, najnormalniji su Azem Vlasi, Kaćuša Jašari koje je ovde rulja hapsila pre 20 godina. Oni su tamo danas najnormalniji političari, pa nemate nikog tamo ko nije proistekao iz neke vojne, paravojne organizacije ili nije direktno neki marksist, lenjinist kao čika Dobrica i čika tatica. To je potpuno isto, istovetno. Onda se postavi pitanje - pa, da li smo u stanju da upravljamo nama samima. Zato se vrlo radujem svakoj privatizaciji, svakoj prodaji. Mi ulazimo u neke druge, i ekonomske i političke sisteme vrednosti, koji su jedini sposobni da nam daju jedan podsticaj. To je napuštanje ovih ovdašnjih lokalnih političkih sistema, načina mišljenja, tog našeg klerofašizma, nacionalsocijalizma, lenjinizma, boljševizma, šta god hoćete, koncentrisano u Koštunicinoj vladi, srpskom parlamentu. U proteklom periodu je relativizovana uloga parlamenta u Srbiji i to je strašno dobro budući da neprosvećeno društvo, neprosvećena zajednica nije u stanju da izabere racionalne, funkcionalne, prosvećene predstavnike. Okej, nema parlamenta, sad su na redu da se sređuju kompetencije vlade. Ja mislim da će naši mlađi sugrađani živeti u jednom potpuno drugom vremenu, možda će se oni žaliti da njima vladaju velike banke, korporacije, međunarodne organizacije, ali sve je to pesmica u poređenju sa parlamentom, vladom i predsednikom.

Ahtisari, kada se suoči s pregovaračkim timom kaže - oni tamo nisu normalni, nešto s njima nije u redu ili su strašno, strašno duhoviti, pa me zajebavaju, pa pošalju ovu ekipu i onda misle kao sad će oni mene da istresu iz gaća, ja ću da se iznerviram, da poludim, da lupetam, dobiću infarkt.

Svetlana Lukić: Ili otkaz.

Nikola Samardžić: Da, ili otkaz. Taj pregovarački tim, to je naša legitimacija u inostranstvu, a to je onaj brod ludaka koji simboliše one nesrećnike koji su bežali iz nacističke Nemačke. E, ovo je jedan brod ludaka koji ne zna ni kuda bi da pobegne, ovo je brod onako totalno truo i on se zaglavio tamo u Karipskom moru u onim algama i ne može ni da potone, ne može ništa. Onako stoji i oni zapravo iznose plan vlade Srbije i parlamenta i predsednika Tadića, Demokratske stranke, da eto, Kosovo je naše, ali to je jedna užansa poruka, da se vi na taj način sprdate oko jednog pitanja koje je važno. Ja ne mislim da je pitanje statusa Kosova toliko važno, ja ne mislim da će Kosovo ostati u Srbiji, ja ne mislim da je interes Srbije da Kosovo ostane ovde, ali je to važno pitanje. Vi tamo nemate demokratske  liberalne partije, nemate ni socijaldemokratske, nemate ništa, imate samo šešeljevce, imate jedno društvo koje je užasno siromašno i nepouzdano. I to je važna stvar i vi tu stvar rešavate tako što pošaljete jednu ekipu koja će da vređa svojom pojavom, svojom, što bi rekao Tadić, mimikrijom. Ova vlada i predsednik uopšte ne vode ozbiljnu politiku prema Kosovu, to je onako jedno zezanje.

Više nemamo dobar politički nedeljnik. Ja moram da priznam da je jedini nedeljnik koji čitam Skandal, to je jedini nedeljnik koji je potpuno posvećen uništavanju postojećih sistema vrednosti, aktuelne tekuće politike. Mislim i na uništavanje te lažne estetike, Guče, narodnih sabora, veselja, folk parade i sličnog, do vrlo ozbiljnih tema, mada ne verujem da ga oni koji kupuju taj nedeljnik kupuju zbog toga, njih zanima da vide da li ona Stoja ima veće dupe od neke Mire i tako dalje, ne verujem da ih bilo šta drugo interesuje. Ali danas su ljudi potpuno osuđeni na ilegalu ukoliko žele nešto da kažu i onda morate da u nedeljnik udarite neke gole sise i nečiji celulit, nečije dupe i onda tu da provučete nešto. Možda sam ih sad raskrinkao, ali ja bih strašno voleo da pišem za taj Skandal. Više ne pišem nigde, više niko neće ništa da mi objavi, osim NIN-a, da bi se posle fekalijama bacali na mene, ali taj Skandal je stvarno super. To su novine koje su fenomenalne i uživam u njima, tako su duhovite.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nikola Samardžić, levo krilo tima Druga Srbija, istoričar po profesiji i funkcioner Liberalno demokratske partije. Bio je ovo Peščanik, hvala što ste nas slušali, prijatno.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 113. emisija

    Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 126. emisija

    Gosti: Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mladen Lazić, sociolog i novinar Miloš Vasić
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 127. emisija
    Gosti: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, pisac, Svetozar Stojanović, etičar, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mihajlo Mihajlov, publicista, Zoran Lutovac, politički analitičar, Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta, Mirko Đorđević, sociolog religije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava i Dragan Babić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A