|
Gosti: Miša Vasić, novinar lista Vreme, istoričarka
Latinka Perović, Borka Pavićević iz Paviljona Veljković, dramska
spisateljica Biljana Srbljanović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Vuković: Dobar dan vam želim. Danas je 9.
jun, na današnji dan rimski car Neron izvršio je samoubistvo pošto ga
je Senat proglasio neprijateljem naroda i osudio na smrt. Na današnji
dan je umro indijanski poglavica Kočiz, pronađen je penicilin, i da se
podsetimo još jednog događaja. Na današnji dan pre sedam godina u
jednom šatoru u okolini Kumanova Srbija je potpisala kapitulaciju. Bio
je to naš četvrti i poslednji izgubljeni rat. Od tada, 9. juna 99. nema
više bojazni da ćemo u skorije vreme ratovati sa susedima. Ostalo nam
je samo da, ako nam je do ratovanja, ratujemo sami sa sobom. I krenuli
smo u dobrom pravcu.
Da se prisetimo, pošto smo nešto
zaboravni, 9. juna 1999. Nadam se kao i uvek da ovu emisiju slušaju
članovi kabineta, savetnici i savetnici savetnika predsednika vlade i
predsednika države i da će ih obavestiti šta se dogodilo jednog ne tako
davnog 9. juna.
RTS: Dragi gledaoci i
slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana.
Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.
Slobodan Milošević:
Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu,
zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod. U ovom
trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje, mi ćemo odmah početi da
ponovo gradimo naše mostove, naše fabrike, da ponovo pokrenemo jedan
veliki razvoj.
Studio B: Vojne i policijske
snage nastavljaju da se povlače sa područja Kosova. Uporedo sa njima ka
Srbiji se kreću i brojne srpske izbeglice.
U niški motel Nais smeštena je prva grupa izbeglica sa Kosova i Metohije.
Izbeglica: Pa gde da idem? Nišava da me nosi, gde da idem? Pred skupštinu ćemo da idemo svi.
Izbeglica iz Orahovca: Pitamo mi vojsku za savet šta da radimo, da li da odemo. Oni kažu - šta ćete gore, gore je haos.
Svetlana Lukić: Da li vam je dolazio Zoran Anđelković?
Izbeglica iz Orahovca:
Zamolili smo ga da nam da evakuaciju, on je rekao - ja ću da se trudim,
izdržite ovu noć, biće najteža noć. Mi se spremili i čekamo autobus,
autobusa nigde i autobusi nikad nisu došli.
Izbeglica:
On jedan kao predsednik, svaka čast, Bože da mi ga poživi sto godina.
On me doveo, on da me i vrati dole, pod šatore, pod šatore, nema šta.
Čovek nas spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednome, samo
Miloševiću, Bože, da mi ga Bog poživi, niste mi doneli sliku pa ovde da
zalepimo.
Patrijarh Pavle: Ratovi i čitav
okean prolivene srpske krvi, stradanje i nevolje su karakteristika
proteklog veka, ali njegova ocena može da stane samo u jednu reč -
neuspeh.
Žena iz Orahovca: Da li ima ta Srbija malo na nas da misli, bre? Pa greota je ovako, velika greota je.
Žena iz Orahovca: Mi bi bili zahvalni Srbiji jer smo njihova nacija, mi molimo ih samo da nas izbave nekako. Povucite nas, bre.
Studio B:
Vlada poziva Srbe, Crnogorce i građane drugih nacionalnosti da ostanu
na Kosmetu i kao što su dali svoj doprinos u odbrani od agresije, daju
puni doprinos sprovođenju mirovnog plana i obnovi zemlje. Vlada poziva
sve građane da sarađuju sa pripadnicima mirovne misije, mirovne snage
nesumnjivo garantuju punu bezbednost građana i njihove imovine.
Čovek iz Orahovca:
Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga,
ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno da je
Bog Srbin, Srbin, čist Srbin.
Devojka iz Orahovca: Samo da vas pitam, moj je otac pre tri meseca kidnapovan, da li imate neke informacije? Nema ništa...
Studio B:
Komanda prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije povukla se danas oko
podneva iz Prištine, javlja agencija Beta. Odlaskom komande tog
korpusa, u Prištini više nema pripadnika Vojske Jugoslavije.
Otac vojnika:
Ja sam dobio uverenje od vojske, kao navodno on je izvršio samoubistvo,
mislim, ja to ne mogu da verujem. Mi smo bili članovi JUL-a, i ja i moj
sin i ćerka, mislili smo baš da će nam to pomoći da ih zaposlim. I da
nije otišao tamo, grizla bi me savest posle što nije otišao. Tog dana
sam ga ja ispratio, a on ništa progovorio nije.
Slobodan Milošević:
Danas je na redu Srbija, ali posle će doći Španija, Francuska, Italija,
pa bliska i daleka Azija, taj veličanstveni kontinent i drugi posle
njega, i najzad, ceo svet. Uranijumske bombe, kompjuterske intrige,
drogirane mlade ubice i potplaćene i ucenjene domicilne ništarije, to
su instrumenti inkvizicije, koja je prevazišla po svojoj svireposti sve
dosadašnje oblike nasilja koje je nad ljudima vršeno u prošlosti.
Uprkos svim udarcima, sami ni ovaj krvavi dug ne bi da vratimo. I dalje
smo skloni da, hrišćanski ili levičarski, ko zna, verujemo u pobedu
dobra i pravde.
Svetlana Vuković: Početkom
nedelje imali smo dva ritualna ubistva na ulicama Beograda. Jedna od
žrtava je svedok-saradnik na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića. Slušate
novinara Vremena Mišu Vasića.
Miša Vasić: Ove
dve nasilne smrti u Beogradu su krajnje jedna zabrinjavajuća stvar, pre
svega zato što je neko osetio em potrebu, dobro, potrebu su valjda
imali i ranije, ali dovoljno arogancije i drskosti, da uhvate i da
ubiju svedoka-saradnika, i to dosta značajnog svedoka-saradnika.
Njegovo svedočenje je značajno iz dva razloga, on je bio prvi koji je
dignut, prvi koji je shvatio da mu je bolje da priča, a drugo, on je
bio čovek koji je doveo u vezu sa Zemuncima neke krajnje zanimljive
ličnosti. On je prvi ukazao na Acu Tomića i Rada Bulatovića, on je
objasnio strukturu, modus operandi i sve kako je ta firma
funkcionisala. Veze sa medijima, veze sa političarima, čuveni citat
Duće Spasojevića - znaći, daš mu 50 evra, znaći, brate, piše šta oćeš.
To je rekao za razne novinare, nećemo ih sad pominjati, mada ih je ovaj
pominjao.
Svetlana Lukić: Pominjao je Bulatovića i Tomića u kom kontekstu?
Miša Vasić:
U kontekstu da su se viđali sa Dućom Spasojevićem i Miletom Lukovićem,
da su ih spajali Borislav Mikelić i njegov bivši prijatelj Bego
Vujučić, da je tu bio i Legije kao posrednik, sve ono zbog čega su oni
na kraju i dopali pritvora u Sablji, jer ne znajući šta je sve
Vukojević ispričao, oni su negirali da su se viđali sa ovima, pa su ih
zatvorili zato što lažu, vrlo jednostavno. E sad, ima tu sad drugi
problem, to je takozvano kruto legalističko shvatanje zaštite, problemi
između policije i tužilaštva, problemi unutar policije, jer ja na
izvestan način razumem pokojnog Vukojevića, koji je čovek... nekako mu
nije zgodno da ga čuvaju isti oni bivši pripadnici Crvenih beretki koji
čuvaju i gospođu Aleksandru Ivanović – Legijinicu, na primer, i koji je
čovek želeo da nekako to ako može da se izvede na neki drugi način. Taj
nedostatak fleksibilnosti, koja je najverovatnije posledica javašluka i
nebrige, mada se u krajnjoj liniji, u nekoj udaljenoj verovatnoći, ne
može isključiti ni nekakva zla namera iznutra - govorim pre svega o
policiji, dovela je do toga da se čovek našao nezaštićen, što je
apsolutno nedopustivo.
Jednostavno, protiv je svake logike
zdravog razuma da svedoci-saradnici, zaštićeni svedoci ostanu bez
zaštite pre nego što dođe do pravosnažne presude i dok se cela stvar ne
završi. Oni nakon toga ostaju ugroženi samo po liniji bezobzirne
osvete, a ne nekog ometanja postupka, odnosno neutralizacije njihovih
svedočenja. Okej, pravosudno gledano iskazi svedoka-saradnika su
fiksirani u spisima, predstavljaju dokaz prihvatljiv na sudu bez obzira
da li su oni živi ili nisu, ali se pojavljuju opet u nekoj udaljenoj
teorijskoj mogućnosti šanse da recimo, ako još neko od ovih koji se
brane ćutanjem propeva, pa ako još neko od ovih koji su u bekstvu
padne, pa dođe pred sud, da onda odbrana pravi scenu oko toga što
dotični svedok-saradnik koji njihovog branjenika tereti nije, eto,
prisutan, opravdano je odsutan. Zašto je opravdano odsutan - ubili ga.
Međutim, to je puno više od svega ovoga, pitanje je principa, jer smrt
Zorana Vukojevića znači da će svaki budući svedok-saradnik debelo da se
razmisli hoće li se predložiti ili se neće predložiti, a bogami i drugi
svedoci. Setimo se onog nesrećnika, čije ubistvo do dana današnjeg nije
rasvetljeno, čovek koji je prepoznao Vladu Budalu na parkingu na dan
atentata. I ne čudi me što su se razni svedoci uznervozili i ne čudi me
što sad vidim da vlast, tj. država, pokušava da poliže taj skandal kako
god zna. Mislim, za ovog Vukojevića je kasno, ovaj Pović mu dođe tu kao
kolateralna žrtva, jer to se po tim pucnjavama i sukobima događa.
Poruka
jeste zastrašujuća, poruka glasi - mi smo tu, računajte na nas, što bi
se reklo, a ono što ja stalno govorim, za tako nešto, operaciju kao ovo
što je bilo sa Vukojevićem, treba najmanje pet ljudi, najmanje dva
auta, najmanje jedna sigurna gajba, naoružanje, obaveštajna priprema,
sredstva veze. Znači, jako mnogo para i mnogo pouzdanih ljudi. Ljudi
postoje, naravno, pa dovoljno je samo ovih petorica, šestorica Zemunaca
koji su u bekstvu, em su vični, em su kadri, em imaju motiv i tako
dalje, a da ne govorimo o nekakvim njihovim logističkim
infrastrukturama koje su ostale nedirnute u Sablji, jer nije se moglo
prodreti čak do tamo. Znači, ljudi su tu. Problem našeg ministra,
gospoodina Jočića, je ne da se žali na rad Specijalnog suda, jer mu je
to kao presporo, pa je ovaj poginuo jer sporo se radilo, nego da malo
vidi šta mu radi kriminalistička policija i ko se tu čime bavi. I BIA-i
bi bilo puno pametnije da se bavi time, nego se bavi kojekakvim drugim
budalaštinama kao što su obračuni sa prethodnim zamenicima direktora i
tako dalje.
Svetlana Lukić: Jedna od prvih
rečenica koja se čula posle ovih ubistava, pre svega mislim na
Vukojevića, jeste da je on prosto odbio zaštitu i da u tom smislu
država ne snosi nikakvu odgovornost.
Miša Vasić:
Država snosi odgovornost svakako, i upravo stoga je i Slobodan
Radovanović, specijalni tužilac zatražio hitnu promenu člana 29. Zakona
o zaštiti svedoka, dakle, da se zaštita ima pružiti i čoveku koji
odbije zaštitu, pod onim uslovima pod kojima mu je ponuđena. Znači,
ograničavanje slobode, ne može da radi, ne može da se bavi poslovima,
ali niko im nije branio da drže diskretno dva čoveka u autu oko kuće, i
da idu za njim. To su radili i to rade. Uzmimo s druge strane slučaj
recimo Bracike Kertesa, koji je najzaštićeniji čovek u ovoj zemlji,
zašto - zato što im treba, treba im da im objašnjava šta je bilo, da im
olajava onog i ovog, da im pruža argumentaciju za ovo i za ono, bez
obzira na to što je optužen za najteža krivična dela, ali njega čuvaju
i njega voze u pet blindiranih auta i njega niko ne sme da pogleda.
Ovaj im se učinio kao malo manje važna riba, taj je ispričao šta je
imao, pa neka ga ubiju, šta da mu radimo.
Svetlana Lukić:
Pa i ova reakcija specijalnog tužioca, mislim, sad je malo kasno, možda
ne za ubuduće, ali to na neki način ne može da ih amnestira zbog toga
što je taj zakon mogao i ranije da se promeni ako im je smetao.
Miša Vasić:
Mogao je i ranije da se promeni naravno, međutim, i taj zakon je donet
nešto nadvoje-natroje, na brzinu, pa su mislili da će biti u redu.
Jednostavno, to je jedan od onih zakona koji se kod nas stalno
nadvoje-natroje donose, u kojima uvek piše da za primenu tog zakona
nisu potrebna dopunska finansijska sredstva. Zašto? Da se Mlađan Dinkić
ne naljuti. Pa onda se donese zakon o političkoj rehabilitaciji za koji
ne trebaju pare, onda se ljudi u sudu... meni su se žalili, uhvate za
kosu i kažu - aman, ljudi, jeste vi normalni, to je posao s desetinama
hiljada ljudi, a sve treba da radi jedno veće. A svaki sudija Okružnog
suda koji je nadležan ima po 40 predmeta u jednom trenutku. I kaže, sad
ne trebaju budžetska sredstva. Kao zakon za ličnu kartu za koji se sad
opet tvrdi da ne trebaju budžetska sredstva. Treba, potrebna su
budžetska sredstva, nemojmo se šaliti s tim stvarima.
Ne, nego
to se radi nadvoje-natroje, hajde kao svršili smo, da Peđa Marković
može posle da se hvališe statistikama kao pre neki dan, šta smo sve mi
uradili, i onda dobijemo neprimenljive zakone. Taj član 29. je sticajem
okolnosti tako kako je zamišljen loše zamišljen i šta je ispalo na
kraju - ispalo je da specijalno tužilaštvo nije imalo svog predstavnika
u radnoj grupi koja je spremala zakon. Ne razumem šta oni rade.
Kad
sam video da Đukanović otvara šampanjac, bilo mi je sve jasno. Nije
Milo neko ko bi preuranjeno otvarao šampanjce. Meni su bili puno
zanimljiviji ovi moji od njih tamo u Crnoj Gori. Ovi su prvo rekli da
se to njih ne tiče, pa to da ćemo sve videti polako, pa mislim, konačni
rezultati. Pa kad su dobili konačne rezultate, za koje su molili boga
da budu u sivoj zoni... Što bi rekao moj drug Teofil Pančić - ljudi, od
kad je 54 manje od 45. I onda su se svi zarozali, uvredili i uopšte
mislim, DSS i ova njihova prateća ekipa, oni su najviše nalik na
uvređenu i nadurenu decu od četiri godine, kojima se nešto ne da, pa
malo trupkaju nogama i vrište, pa kad im se ne da i dalje, onda odu u
ćošak, okrenu se, uvrede se i neće da pričaju. Tako i naš premijer
Koštunica i ova njegova ekipa, nikako oni sad da priznaju da je Srbija
nezavisna, i što bi dodao Toma Nikolić - dok nama curi plata u saveznom
parlamentu, a to će, bogami, curiti dok se ne dođe do konačnog rešenja,
a s obzirom na njihove plate u saveznom parlementu do konačnog rešenja
se neće doći nikada, jer će taj savezni parlament po svemu sudeći
ostati da funkcioniše koliko ja vidim, jer nikom od njih na pamet ne
pada da kaže - ama, ljudi, hajde da se razilazimo u ljubavi i
prijateljstvu i međusobnoj koegzistenciji.
Ne, oni bi da klepe
još neku dnevnicu ako može, zato volim srbijansku političku scenu, jer
se na njoj pre ili kasnije, a uglavnom pre nego kasnije vide
elementarni, najbanalniji motivi - da klepimo mi tu neku kintu, pa
makar i od nepostojeće države. Naravno, radikali su se nadurili kao i
uvek, oni sad osim Republike srpske Krajine, Republike Srpske, odnosno
cele Bosne, odnosno od Karlobaga, Virovitice, ne znam, Karlovca, imaju
još i Crnu Goru ponovo da pripajaju matici državi i eto nas đe smo bili
90. Otprilike, obljavljujemo ratove i ja sad očekujem da će se pojaviti
ideja da se napravi SAO Vasojevići kao 91, pa da puste Braciku Kertesa
iz zatvora, puste Frenkija i Legiju da im pomognu da naoružaju
Vasojeviće, pa da se brda otcjepe od Crnu Goru, pa ćemo da pravimo isto
ono što smo radili u Hrvatskoj 91. Mislim, to mi se čini kao neka
potpuno najlogičnija stvar. Na svu sreću, niti imaju ljudi, niti imaju
para za tako nešto, a bogami, ne verujem ni da bi se više našlo ni
dobrovoljaca, osim nešto mahnitih ovih brđana.
A sve je to
ilustracija života u jednoj potpuno paralelnoj stvarnosti. Nisam
siguran da li ja živim na istoj planeti, odnosno u istom vremenu i
prostoru sa nekim Tomom Nikolićem, Aleksandrom Vučićem ili Aligrudićem,
kad smo oko toga, i Koštunicom. To je kao u onim divnim knjigama Filipa
K. Dika u kojima čovek učini nekakav potez i nađe se u nekoj paralelnoj
istoriji gde se događa nešto sasvim drugo, recimo u onom svetu u kome
su Nemačka i Japan dobili Drugi svetski rat, Čovek u visokom dvorcu. Pa
onda čovek protrlja taj nekakav predmet koji je imao u ruci, pa se
vrati natrag. Jednostavno, mi ne živimo u istom sveta ne živimo istu
stvarnost. Radikali stalno provociraju pokušavajući da isprovociraju
nešto, ali ja ne znam šta je to što oni hoće da isprovociraju, šta, da
popiju batine, da neko skoči da ih udari, pa da se onda time Srbija
bavi narednih šest meseci. Ne znam šta hoće da isprovociraju, početak
bune na dahije. Pa imali su prilike kod pobune Cvenih beretki,pa ih
nisu iskoristili. Šta oni zapravo provociraju, šta oni hoće, hoće
vanredne izbore za koje uvek postoji mogućnost da, ako ih
isprovociraju na ovaj način, da se naglo smanji broj apstinenata i da
se marginalizuju, odnosno da se spuste na neku svoju normalnu meru u
odnosu na ukupno biračko telo Srbije. A sad, ja mogu da razumem da neko
ima sadističku potrebu da muči G17 plus, to iskreno da kažem. Sa
izuzetkom Ivane Dulić-Marković koju strašno cenim i poštujem, koja je
sjajna cura, ovi ostali su mi nekako... mislim, znam ih sve, malo su i
zaslužili. Ne znam, isprovociraju Mlađu Dinkića da uradi šta? Šta, da
skoči s Brankovog mosta? Neće Mlađa da skoči. Ali nešto se tu događa i
to me brine, jer ponekad mislim da sam ja glup, da oni imaju cilj, a ja
ne umem da ga shvatim.
Može da nastane svako čudo, osim jednog
- da Koštunica predloži Tadiću da raspusti skupštinu, pa da ide na nove
izbore. Ispostavilo se, neko je to cinično izjavio nedavno, da su
najstabilnije one vlade koje imaju jedan glas parlamentarne podrške,
kao što se videlo u taj nesrećni ponedeljak, kad ovi nesrećnici nisu
uspeli da skupe 126 ljudi da bi doneli deklaraciju o elementarnim
državnim poslovima vlade Srbije. I tu su se svi pokazali apsolutno
neodgovornima, jer je njima važnije da zajebavaju jedni druge sa
kvorumom, uključujem tu i Demokratsku stranku koja se stvarno bestidno
ponela, moram da kažem, pa je taj jedan danas vrištao jutros - nisam ja
bio na kafi kao što novine pišu, nego ja iz protesta nisam hteo da
dođem da budem onaj 126. Zašto - jer se nešto na nekog naljutio.
I
onda idu, prave pauze, fatavaju ljude po hodnicima, ćoškovima, WC-ima u
skupštini, ne znam, za šankom - hajde da budete 126-i, ne bi li Srbija
ipak nekako shvatila da više nije u istoj državi sa Crnom Gorom. I
dan-danas ne mogu to da prevale, što bi rekao moj drug Nenad Čanak - to
je federacija koja se sastoji od jednog člana, a drugi je privremeno
odsutan, mi se barem nadamo, dok brđani i Vasojevići i ne znam ko sve
ne bude pripojio Crnu Goru ponovo Srbiji. Bilo je u tom parlamentu
bruka onolikih, ali ova bruka sa 125 u ponedeljak je jedna od većih
bruka parlamenta Srbije, dokaz jedne neodgovornosti. Sad, da je ne bih
ulazio u one poznate metafore o raznim motkama i tome, ali to bi
trebalo kulturno i ljudski raspustiti, pa brate, birati ponovo, jer
stvarno je ova ekipa katastrofa. Fali još samo onaj Slobodan Janjić
Mrnjau.
Svetlana Lukić: Ko beše taj?
Miša Vasić:
To je onaj kad su ga opomenuli da ne pominje Koštunicu, jer je to u
prethodnom sazivu skupštine, jer kao to se ne odnosi na temu, a on je
rekao - ja ću da kažem još samo jedan reč - mrnjau. Moj omiljeni lik,
sjajan tip, to je onaj što drži u Prokuplju kafanu koja se zove
Šilerova 2. Taj, e, samo još on fali pa da budemo komplet sortirani
kako treba.
Može, naravno, da funkcioniše neograničeno dugo
ovako, ali da prostite, nekako nije na narodnu polzu. I po ko zna koji
put Karla del Ponte kaže, znamo kako to izgleda, mi preko toga
prelazimo glatko na biciklu, baš nas briga, nek' pričaju oni šta hoće.
Uostalom, uvek postoji ono čuveno - ma šta će nama njihove pare, umemo
mi i sami. Glava je Koštunica, već će nekako on da ih izradi, već se
vide po novinama ovih dana nekakve priče na tu temu, da čak i to da se
dobro mi cenjkamo, pa ćemo mi sad da ih izvaćarimo. Jedino što oni
nemaju u vidu da tu postoji takozvani kumulativni efekat, to jest da
strpljenje velikih sila Evropske unije i svih ostalih nije neiscrpno.
Fini signali su se pojavili, recimo reaktivirala se ideja za obilazni
autoput preko Mađarske, Rumunije i Bugarske, a ne preko nas. I
odjednom, dok se mi okrenemo, ostaćemo na nivou ono, 1878. plus
Vojvodina. Onda će shvatiti da mogu da nas obiđu 'ladno, da nas tu
nema, okrenu leđa i kažu - e, kad se budete setili javite se, pa ćemo
da vidimo šta ćemo s vama.
Ne znam, ovi misle da mogu da krenu
tamo gde su stali 26. marta 41. Da se može vratiti sve na tu nultu
tačku, ništa se u međuvremenu nije desilo, nije bilo Drugog svetskog
rata, nije bilo ničega. To je bila ideja odmah 90, a ne znam sad gde
smo stali, da li smo stali negde pred sarajevski atentat, ne znam gde
smo. To je njima najlakše i najzgodnije, proizvodnja nekakve himeričke
paralelne stvarnosti gde nas uveravaju potpuno uredno, kao što su nas
za Slobinog vakta uveravali da su najbolje cipele one koje imaju
fabrički izbušenu rupu na dnu da puštaju vodu unutra, jer samo pravi
Srbin nosi takve cipele. E sad, ja da im tu pomognem ne mogu, mislim,
počinje da me hvata depresija više od svega toga. Ja imam strašno jake
živce, to moram stvarno da priznam, ja gledam skupštinu Srbije svakog
dana sve dok traje, i imam strpljenja to da gledam. To je na izvestan
način korisno, jer čovek se nekako vakciniše, otupi od tog gledanja i
tačno zna šta će ko da kaže i tačno hvatam matricu ponašanja, jezičke
manirizme svačije. I vidim, sve mi je jasno kako se to odvija, samo mi
nije jasno zašto, šta oni hoće. Tu je i ona čuvena priča da ih pustimo
da dođu na vlast, hajde svi da glasamo za radikale, hajde da vas vidimo
već jednom na vlasti, kao da ih nismo videli dok su bili sa Slobom. A
šta će ona glista od Vučića da izmisli opet, neki novi zakon o
informisanju, hajde, preživeli smo i njega. To je iskušenje u kojem je
jako mnogo ljudi s kojima ja pričam normalno - hajde, kao, već
jedanput. Dobro, hajde braćo radikali, evo vam vlada, Toma Nikolić
premijer, Vučić ministar spoljnih poslova, ne znam, Mirčić ministar
unutrašnjih poslova, Zoran Krasić ministar za ljudska prava, i u tom
pravcu, pa izvolite, molim vas, hajde da vas vidimo, molim vas.
Svetlana Lukić: Postoji sad neka kao inicijativa da se zabrani rad Srpskoj radikalnoj stranci.
Miša Vasić:
To su se ovi Gejovi setili sada odjedanput, to je 2000. predlagao Nenad
Čanak ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine, ali su oni svi rekli -
jao, fuj, fuj, sram ga bilo, zamislite. E, sad su se oni svi
isprisećali i to ovoj braći radikalima nije baš sasvim svejedno, mada
su to naravno smišljeno uradili, ništa oni ne rade spontano. Pa ćemo
sad da pravimo razliku između ustaša kao političke i kao etničke
odrednice. Pa znamo svi vrlo dobro da su njima svi Hrvati bili ustaše
od samog početka, nemoj da mi se vadite na terminološke razlike, ustaša
je svako ko ne misli kao srpski radikali. Tačka, gotovo.
Svetlana Lukić: A zna se šta se radi s ustašama.
Miša Vasić: Pa to se naravno zna, to idu zarđala kašika i tomson. Kao što je poznato, isteramo mu oči iz glave i divota.
Svetlana Lukić: A naša opozicija, Demokratska stranka?
Miša Vasić:
Oni bi morali ili da se pokake ili da ustanu sa noše, jer ovo što oni
rade više ne može. Ne može Boris Tadić da bude istovremeno u najboljim
mogućim odnosima sa demokratski nastrojenom većinom srbijanskih glasača
i sa svojim tata Ljubom, čika Matijom, čika Dobricom i čika
Amfilohijem. Ta priča o koketiranju sa nacionalizmom i sa ovim
himeričkim političkim snagama, to ne vodi nikud. Ja sam išao ovog ranog
proleća nešto po Srbiji, držao nekakve tribine, pričao, Šumadija i ta
nekakva mesta, Vojvodina. I sticajem okolnosti se dešavalo da su te
tribine bile uglavnom ili posećene ili organizovane od strane lokalnih
odbora Demokratske stranke. Moj utisak iz razgovora sa tim ljudima, to
je da postoji jedna potmula, tinjajuća frustracija i nezadovoljstvo
Borisom Tadićem i sadašnjim mejnstrimom Demokratske stranke. To je sad
ono gde oni moraju stvarno da donesu neku odluku, a to je pitanje
građanske i političke hrabrosti, ono što se zvalo kod nas civilna
kuraža za vreme stare Jugoslavije, da neko ustane i da kaže - hej,
ljudi, ne može ovako, mi smo na onoj drugoj strani, Borisa Tadića smo
mi birali, pa neka izvoli postupiti, neka izvoli postupiti.
On
postupa tu i tamo, ali to je sve strašno nedosledno, to je eto tako,
baš kad mora, ali ta njegova ekipa rokenrol i maloletnih savetnika,
verovatno su i pametni neki od njih, znam ih i vrlo ih cenim i
poštujem, ali tu neko mora konačno da se sabere i da napravi državničku
odluku, da kaže - ovo da, ovo ne, tačka, molim, rez, sa ovim ne možemo,
ovo nećemo. Mislim ono, postupi, brate, nekako. A ovo sve, mi ćemo sad
fino, mirno, i ti nekakvi refleksi i odbljesci, ono, ideologija
sabornosti, nije u redu da se delimo. Pa, nego šta ćemo nego da se
delimo, pa neću da budem na istoj strani sa ovima, zaboga. Moramo da
se delimo, ako se ne podelimo onda se vraćamo u 91. A to je zanimljivo,
nasilje je stalno prisutno kao pretnja, svaki put kad neki radikal
izađe za skupštinsku govornicu ili u javnost tu je implicirana pretnja
nasiljem. I ne samo oni, i DSS-ovci su počeli da se razmahuju. Tu je
stalno neko nasilje u pitanju, to je stalno ona priča - ili ćemo biti
jedinstveni ili... mislim... svaki svoga ubijte subašu, čija nana crnu
vunu prede, dugačka je puška, ne znam već čija.
Moram da
citiram Nenada Dimitrijevića, čovek kaže - nama treba samo referentni
ustav, koji se oslanja na vlastita moralna načela, a ne oslanja se na
himeričko metafizičke, tradicionalno istorijske oslonce. Dajte nam
ustav koji crpi svoju snagu iz konsenzusa oko sopstvenih moralnih
načela koja su inače vrlo jednostavna, oko kojih ćemo se svi složiti.
Ne možemo sad da budemo politička kultura i društvo koje veruje u sve
najviše vrednosti, toleranciju, civilizaciju, mir, legalizam, pravo, a
onda malim slovima dole - i uništenje svih drugih oblika života. To
jednostavno ne ide, ali dajmo, oslobodimo se konačno svega toga i
haj'mo da vidimo gde smo krenuli, pa sad, šta to košta, da košta,
preživećemo, i gore smo preživeli. Mislim, imaju Mađari tu sjajnu
poslovicu, kad im se nešto loše desi oni kažu ovako - pa onomad kod
Pečuha smo gore prošli, kad su ih Turci potukli 1600. i neke. Pa i mi
smo gore prošli milion puta, pa ovo nam nije ništa.
Ovo
ljuljanje, ovo držanje društva u neravnoteži, držanje sistema vrednosti
dominantno u neravnoteži će naravno ohrabriti, sad da se vratimo na
početak razgovora, i ove Zemunce da misle da mogu da klepnu kog
svedoka-saradnika hoće, jer vide da je situacija takva da sve može, da
neki njihovi ideološki prioriteti enormno dobijaju na značaju. I sad
opet - mi smo patriote, truba trubi, mi smo rodoljubi, haj'mo da
klepimo nekog. To je ta priča, pa ne bi se usudili ni Zorana da ubiju
da nije postojala takva jedna atmosfera sistematski gajena. To je, pak,
jedna posebna tema.
Svetlana Vuković: Posle
pune dve godine rada na pisanoj zaostavštini Zorana Đinđića,
istoričarka Latinka Perović završila je zbornik Zoran Đinđić, etika
odgovornosti. Osim prve bibliografije Đinđićevih radova, zbornik sadrži
i tekstove 15 autora, među kojima su i Vladimir Gligorov, Nenad
Dimitrijević i Vladimir Goati. Slušate gospođu Latinku Perović.
Latinka Perović:
Ja se nadam da će kad se ovaj Zbornik radova pročita svako ko je
dobronameran i ko je zamišljen nad položajem naše zemlje i stanjem u
kome se našao naš narod morati sebi da postavi pitanje - zar je zaista
čovek takvog intelektualnog formata, takvog poimanja opšteg dobra, tako
velike energije morao tako da završi. Naravno, može se reći da je
suviše mala distanca i ja mogu reći da je to bila velika teškoća,
međutim, ja moram da kažem da moderna istoriografija ne apsolutizuje
distancu i ona stavlja težište i na savremenike, na njihov pogled na
događaje i ljude, na njihovu odgovornost za istorijska zbivanja. Svi se
mi penjemo na nečija leđa, u stvari to je nauka, to je njen razvoj. O
Đinđiću se vrlo mnogo piše, piše se po utisku, to je sve legitimno.
Ovo
je jedan pokušaj da se temeljitije istraži njegova pojava u srpskoj
politici i da se stvori osnov za nova istraživanja. Mislim da je to
vrlo važno za mlade ljude koji primaju i dalju i bližu prošlost u
jednoj manipulativnoj formi koja im nameće neprestano opredeljivanje za
i protiv, koja od njih stalno traži da se svrstaju na jednu ili drugu
stranu, koja je u stvari u kategorijama latentnog građanskog rata, koja
ih ne poziva da razmišljaju, da čitaju, da upoređuju. To je bio osnovni
motiv za ovu knjigu. I postojalo je jedno osećanje duga prema Zoranu
Đinđiću i prema njegovoj nesumnjivo velikoj žrtvi. To nije odredilo
pogled na Zorana Đinđića, nije iz svesti o njegovoj žrtvi proizašao
nekakav apologetski odnos prema Zoranu Đinđiću, ali to jeste
suprotstavljanje banalizaciji jedne značajne istorijske ličnosti. To
jeste suprotstavljanje omalovažavanju tog pokušaja da se Srbija pogleda
posle tako strašnog iskustva na kraju XX veka. Ali to je više jedan
kontekst, ako smem da kažem, u kome smo mi radili. Osnovno je bilo
istraživanje i naša interpretacija materije koju smo imali pred sobom,
a to je Đinđićev filozofski i politički rad uobličen u njegove
tekstove.
Podsetila bih vas na tekst jednog vašeg čestog
sagovornika koga više nema među živima, na Stojana Cerovića. On je, ja
to kažem u uvodu, samo nekoliko dana posle ubistva premijera Đinđića
rekao da ubistvo premijera, kako je on kazao - baš ovog premijera i baš
sada - zahteva politički i istorijski kontekst, jer je rekao - to
ubistvo može biti od bitnog značaja za naš razvitak i može u suštini
odrediti našu istoriju. I to je i bio pokušaj da se pokaže da ubistvo
premijera Đinđića utoliko više zahteva ozbiljno razmišljanje, suštinska
pitanja se tu otvaraju za svakog ko u ovoj zemlji živi i misli. To nije
prvo političko ubistvo u Srbiji, tamo sam navela svoju koleginicu
Dubravku Stojanović koja je pokazala da se od Karađorđa ta linija jako
dugo vuče kroz ceo XIX i XX vek.
Svakako je tu bilo odlučujuće
ubistvo kneza Mihaila 1868. godine, koji je došao sa programom iz
Evrope, došao je sa programom civilizovanja Srbije, došao je sa
programom uvođenja zakona. Knez Mihailo je ubijen. Imate posle to
ubistvo na početku XX veka, 1903. godine, jedno vrlo svirepo ubistvo
koje ulazi u svetske udžbenike svetske. Vrlo često se taj duh, taj
identitet naš, specifičan, koji niko ne dovodi u pitanje, poistovećuje
sa zaostalošću, ali u suštini, ono što čini vaš identitet ne može se
održati bez razvoja. Mislim da je Zoran Đinđić to vrlo dobro razumevao
i zato ja smatram da se u tom zaustavljanju njegovom, fizičkom,
butalnom, zaustavio i taj projekt i da je počela ta regresija koja,
bojim se, još uvek traje. Zato je vrlo važno vraćati se na ljude koji
su ovde razumevali vreme istorijski, koji su shvatali da je svet
složen, da vi ne možete imati jedan odgovor na sva pitanja.
Sav
taj rad sa Zoranom Đinđićem u ove dve godine je bio komplikovan rad i
mislim da je za svakog od nas bio jedna vrsta sazrevanja, jer vi imate
pred sobom jednu ličnost koja je bila dublja nego što je htela da
pokaže, i morate da razmislite zašto je to tako, zašto je neko svoju
dubinu prikrivao u našoj sredini. I imate jednu ličnost koja je takođe
humanija nego što je htela da pokaže. I vrlo često dok smo ovaj zbornik
radili, a naročito kad je sada izišao, ljudi pitaju zašto Zoran Đinđić
nije stao kad je video da mu preti smrtna opasnost. Meni se čini da
zbornik daje odgovor na to pitanje Zoran Đinđić je izvorno bio filozof,
to su one ličnosti koje radije ne postoje nego što žive bez unutarnje
ravnoteže.
Zoran Đinđić je govorio da su on i sadašnji
premijer ljudi dveju različitih koncepcija. Dakle, nije to nekakav par,
iako su oni uglavnom tako proučavani, tako je o njima pisano, nije to
kompatibino nešto, to su dve orijentacije koje mogu biti, razume se,
legitimne pod pretpostavkom da su i jedna i druga jasne i javne. Ja se
neću baviti upoređivanjem, ali ću vam reći šta mislim da je Zoran
Đinđić doneo, nagovestio u srpskoj politici, jer on je imao suviše malo
vremena. Njegova je vlada i on lično od početka bila, ako hoćete,
klevetana. Ono što je po mom mišljenju, na osnovu tih dvogodišnjih
iščitavanja i upoređivanja novo, i što je na neki način jedinstveno kod
Zorana Đinđića kao intelektualca, to je da je on možda jedini iz celog
DOS-a bio čovek postkomunizma. Dakle, Zoran Đinđić je pokušao da misli
neideološki, tako je i govorio, on je smatrao da to vreme koje dolazi
pripada ljudima koji su ne samo u ideološkom smislu novi, nego su i u
biološkom smislu novi. To su mladi ljudi koji treba da se obrazuju,
koji treba da budu izloženi konkurenciji znanja. Na kraju, on sam je
bio otelovljenje tog svog programskog načela. On je bio obrazovan
čovek, on je bio čovek ogromne energije, on je bio pokretač,
mobilizator. On je, kako da kažem, pokušavao da suzbije jednu mrzovolju
u srpskom političkom mišljenju i u tom smislu je on nov i mislim vrlo
inspirativan pre svega za mlade ljude.
Ako se vi vratite na
tekstove o Zoranu Đinđiću tokom 90-ih godina, pa ako se vratite na
tekstove iz doba kad je bio na mestu premijera, pa ako se vratite na
tekstove neposredno pred egzekuciju, ono što je najstrašnije, što
nećete naći u slučaju drugih političkih ubistava, to je posthumno
mrcvarenje Zorana Đinđića. Toga nigde nema. To znači vi i dalje preko
njegove ličnosti suzbijate jednu orijentaciju, jedan program u
politici. Dakle, ne preti Zoranu Đinđiću opasnost od nove
mitologizacije kojoj smo mi skloni, preti nam opasnost da u toj
ličnosti ne vidimo ono što je vrlo bitno za naš razvoj, da ne
upotrebljavam krupne reči - za našu budućnost, za naš opstanak, ako
hoćete.
Što se tiče referenduma, to jeste još jedna
manifestacija ignorisanja realnosti. U Crnoj Gori su se u poslednjih
više godina odigrali neki procesi koje naša javnost i naša sredina
jednostavno nije identifikovala. Vi ste imali jedan zanimljiv proces u
Crnoj Gori, stvaranje nove elite, to su obrazovani mladi ljudi, to su
prve generacije koje se nisu školovale u Beogradu, nego su se školovale
u Podgorici ili po svetu. One su se rastale sa ratom kao modusom
regulisanja odnosa sa drugima i određivanja nekog vlastitog položaja.
Tamo su izašle jako važne knjige o istoriji, prevedeni su putopisi
stranaca po Crnoj Gori u XIX, XX veku, istorija prava je napisana,
istorija zakonodavnog rada. To je sve sazrevanje, ne samo jednog autora
nego čitave sredine. I to je jedna rešenost većine da brže ide ka svetu
i njeno nepristajanje da deli propadanje. Pitanje je, da je i ovde bilo
rezolutnog pristajanja na takav istorijski izbor, da li bi uopšte došlo
do razlaza, i na kraju, da li bi uopšte Crna Gora bila u situaciji da
svoj razvitak vidi isključivo samostalno.
Pazite, Crna Gora se
u svojoj istoriji pet puta kao država obnavljala, pri tome ona se tri
puta obnavaljala pod imenom Crna Gora, znači to je jedan dubinski
proces istorijski i ne možete vi to samo da personalizujete i da
vezujete za neke ličnosti koje u vašoj vizuri izgledaju ovako ili
onako. Jedan istorijski proces prosto nađe ljude, bilo da je proces
koji ide napred ili vas vuče nazad, tako da mislim, opasno je
uživljavati se u poziciju žrtve, jer onda hteli ne hteli priznajete
svoju inferiornost. Vi možete vrlo mnogo da utičete na svoju sudbinu i
u tom smislu ja smatram da postoji šansa za Srbiju, ali znate šta,
morate prihvatiti neka pravila igre. Ima nekih stvari koje se tiču
međunarodnog kredibiliteta, sve demokratske zemlje traže od vas to, i
ne samo da one traže od vas to, one se same podvrgavaju tome. Nema
nekih u Evropskoj uniji pravila od kojih je bilo koja članica izuzeta,
sva ta pravila važe za svaku članicu. Ako hoćete tamo, vi ta pravila
morate prihvatiti, to su te neke brutalne realnosti o kojima mora da se
razmišlja.
I drugo, Svetlana, pitali ste me za ta poslednja
ubistva, znate šta, ja smatram da je ta istorija nasilja kod nas vrlo
duga i mislim da je velika šteta, pa čak ako hoćete i profesionalna
odgovornost naše istoriografije što se nije time bavila. I ta
hajdučija, politički obračuni između stranaka i tretiranje političkog
protivnika kao neprijatelja i rešavanje sukoba sa političkim
protivnikom na taj način što će se on fizički uništiti - to kod nas ima
jako dugu tradiciju i ne treba da se tu zanosimo, mi to proučavamo,
znamo da to postoji. Mislim da je bilo strašno što su te istine
prikrivane i zato vam kažem da je vrlo važno da savremenici govore o
savremenim događajima, jer recimo, savremenici su govorili o političkim
obračunima u nekadašnjoj Srbiji i oni vrlo mnogo liče na to što gledamo
danas na ulicama, jer to nije samo egzekucija, nego su to ritualna
ubistva.
To, naime, pokazuje da država ne funkcioniše, ona je
svakog dana na usnama svakog od zvaničnika, ali ona ne funkcioniše ako
nije u stanju da garantuje red i mir, ako nije u stanju da garantuje
bezbednost građanima, a ja se usuđujem da kažem, i pitanje slobode ovde
je jako fluidno, jer vi naravno imate slobodu da kažete šta hoćete, ali
nemate način da se odbranite od nasilja. I drugo, sloboda stvarno
podrazumeva neku odgovornost i ono za šta nije oslobođen prostor to je
sloboda kritičkog mišljenja, a to je vrlo bitno za neko sazrevanje, za
neko svođenje računa kod građana, za podizanje njihove svesti, za
njihovu obaveštenost. Inače, bez te jasne namere, bez te političke
volje niko se ne može odbraniti od sumnji da on zapravo samo manipuliše
imajući u rukama moć.
Ti ratovi, nasilje je tada bilo prema
drugima, naravno, postojalo je i ovde, ali susedi se sada brane. To
nasilje se na neki način posuvraćuje, ono se vraća ovde nama i mislim
da je to ono što veoma zabrinjava ljude, što ih plaši. Ako prelistate
ovih dana strane medije, na prvim stranicama udarni naslovi su da
državu preuzima mafija, to možda na našu sreću nije apsolutno tačno,
ali izvesne bojazni da se to može desiti postoje i zato je vrlo važno
ono što se pokušalo pred ubistvo i neposredno posle ubistva Zorana
Đinđića, da se država i mafija na svaki način razgraniče. I to ima
cenu, naravno, ali sve drugo je dalje propadanje i dalja nesigurnost. I
nije to samo u tom elementarnom smislu sigurnost, u pitanju je jedno
moralno stanje u društvu.
Uzmite recimo to ubijanje mladih
ljudi u vojsci, ta zaista prosto neobjašnjiva situacija da ni jedno
nije istraženo, da nije dovedeno do kraja. I ako vi pogledate društvo,
ono je vrlo pasivno prema svemu tome. Jedini ljudi koji to pitanje
pokreću i tragaju za nekom istinom, za zadovoljenjem neke pravde, to su
ti nesrećni roditelji. I njih se ljubazno prima, kaže im se da će se to
sve proučiti, ali oni ne dobijaju tu žalosnu satisfakciju šta se zaista
desilo. To je onda jedno navikavanje na nasilje. Imate jednu tezu, to
često čitam, da je tog nasilja bilo uvek, ali ono je bilo prikriveno.
To je tačno da se o svemu tome ćutalo, ali je cela ta socijalna,
ekonomska, politička situacija u velikoj meri i uvećala razmere
nasilja, odnosno, stvorilo se neko prirodno stanje u kome je sve
dozvoljeno, niko se ne boji ni boga, ni zakona, ne boji se sankcije te
države, ne boji se moralne sankcije, zbog toga ste vi u pravu kad
kažete da to na neki način izaziva jezu. Ali ako neko na to upozorava,
onda mu se kaže da sve crno vidi, da se ipak neka promena desila. Ta
promena se naravno događa, nijedan dan nije isti kao prethodni, ali ako
mi govorimo o društvu, mi gledamo glavne pravce, glavne tendencije, ono
što njega određuje, a ne ono što mi možemo uz ćaskanje da vidimo kao
neke pojedinačne manifestacije tog procesa.
Svetlana Vuković:
Danas u podne u Centru za kulturnu dekontaminaciju biće održana
rasprava o zanimljivoj slikovnici pod nazivom Okupacija u 26 meseci. To
je u stvari hronologija uglavnom tužnih i neverovatnih događaja kojima
nas je za 26 meseci svoga postojanja izložila ova vlada. U razgovoru
učestvuju i filmski reditelji Lordan Zafranović, Branko Baletić i
Želimir Žilnik. Slušate Borku Pavićević.
Borka Pavićević:
Ja sam ti sad pokazala baš naslovnu stranu Politike na kojoj piše da je
sa ministarstva spoljnih poslova skinut - barjak, dakle, tu je
upotrebljena jedna tako arhaična reč koja je inače omiljena kod nas. Ja
ne znam zašto mi svi - govorimo, a onda kad je u pitanju neko iz
vlasti, naročito iz DSS-a, oni - besede, oni uvek besede ili se
obraćaju, a inače, vi i ja sad - razgovaramo. E, skinut je barjak, a
stavljen je - srpski steg. Dakle, mislim, kad uporedimo barjak i steg
dobijemo način mišljenja na koje se naše glasilo obraća javnosti. I
sad, prvo si dobila veliku ulogu crkve, pa onda Crna Gora samostalna,
onda se javi ideja o monarhiji i onda se sve vraća, vraća, vraća i evo,
sa ovim poslednjim danima mi smo na početku, mi smo opet u 91-oj, mi
smo opet u sistemskim pitanjima koje naravno neki nazivaju govorom
mržnje. Nastoji se gledati na to kao na incident, ako praviš primere
analogne iz rastanka sa Slovenijom, stalno je to ta varijanta - još je
onaj kriv, pa još je onaj kriv, pa još je onaj kriv, a u stvari će se
to završavati unutar onoga gde je prapočetak razora jedne države, čije
razmere se vide po tome kojom cenom se on danas plaća.
I opet
sam našla rečenicu - narod kaže da je Boris Tadić ustaša. Koji narod?
Kada bi prestali sa tim i rekli - ja kažem i ja mislim, bilo bi bolje.
To pozivanje na narod, evo ga, sad je tu gde je bilo i 91-e. Sve što
čovek treba da uradi to je da bude protiv toga, nikakva posebna
mudrost. Sećam se jedanput da je Vuk Drašković rekao na jednom skupu -
pa, to svako dete vidi. Imaš dve obale reke i ljudi treba da pređu na
drugu stranu te reke i da kažu jedanput šta se dešava. Ti koji se
pozivaju neprekidno na taj narod, nešto s njima nije u redu. Neka
potpišu to, neka ne citiraju nesretni narod koji se u međuvremenu šeta,
prelazi, odlazi, dovodi, istrebljuje, ubija, premešta i ne znam više
šta se radi tom istom narodu. I sad je samo naravno u pitanju kad će
ovdašnja sredina da vidi ko stoji u osnovi celokupnog primordijalnog,
izvedenog i sada već prevršavajućeg, nadam se, očiglednog zla. To mi se
čini tako logičnim i zakonomernim raspletom događaja, koji su naravno
još uvek mnogo dramatičniji nego što se to na prvi pogled vidi.
Svetlana Lukić:
Samo da se čas vratimo na Crnu Goru, da li mislite da je tu veća žal
što je Crna Gora, kako se to kaže, otišla ili su Crnogorci odlučili da
budu u nezavisnoj državi ili je to strah, strah od toga da ostanemo
sami sa sobom?
Borka Pavićević: Pa vidi,
sigurno da ima i autentične žalosti, sigurno da ima i tuge, a
istovremeno, naravno da je to strah od preispitivanja, odsudnosti, šta
ti možeš sada da učiniš, ali pre svega ima grabeža za preostalo, u
smislu moći, u smislu placeva, u smislu preduzeća, u smislu svega onoga
čega još očigledno ima dosta da bude uzeto, i to je onako potpuno
zapanjujuće da ima još svega toga, kako da se do kraja izvrši
tranzicija bivše socijalističke imovine u uzurpiranje te imovine. Vi
vidite u stvari na istome terenu sve istorijske silnice i onda se ta
istorija lepi, a ona je živuća. To je ono, jer izgleda kao da ste imali
Josipa Broza Tita, pa ste onda imali Slobodana Miloševića, nešto se
dešavalo i u međuvremenu, ali taj pritisak na taj povratak istorije, sa
prepravljanjem istorijata Drugog svetskog rata, čini da je ta istorija
tako nama u glavama zalepljena, ali ona je istovremeno suma prethodne
istorije i ti imaš sve šta si imao. Da li je to u jednom zanemoćalom
vidu, da li je to u nekom možda čak i tužnom, bljutavom, nesrećnom
vidu, ali tu su sve ove silnice te osnovne politike koja je vođena
poslednjih 15-16 godina.
I ovi strah i žudnja da se sad tu
nešto na brzinu prepravi i uspostavi - sad koji grb, koja zastava, koja
kruna, koja himna, koji bog, koji narod... Dakle, to sad traži jako
smislene definicije, a pored političke opredeljenosti i stavova ima i
jako mnogo nemoći, neznanja, nesposobnosti da se dosegne šta zapravo
treba da se čini. I otuda imaš ovo što imaš po javnosti, skupštini, ja
stalno mislim da je finale, ali nije finale. To da ljudi gledaju i sede
negde, kako se tuče dete, kako se šamara žena, kako se ljudi vređaju, i
da smo se mi na to svikli, to je prosto nešto fantastično i ja mislim
da je to ono na šta svet reaguje kad nas gleda. To što se dešava u
našem javnom prostoru, to se ne radi.
Mi kažemo - Ratko
Mladić, ali Ratko Mladić je suma toga da u stvari civili ne vladaju,
nego vladaju nekakvi mehanizmi i da je formulacija da u stvari naše
službe nisu pod civilnom upravom. Dakle, vrag je još komplikovaniji i
on naravno objašnjava zašto Ratko Mladić nije tamo gde treba da bude.
Nasilje, varvarizam, brutalnost, to je naša svakodnevica, svakodnevica
našega života i ljudi su se na to svikli, i savlađivanje zla ovde,
osvešćivanje toga zla bio bi naš najveći međunarodni doprinos, jer
nismo jedini na svetu koji to imamo i naše savlađivanje nacionalizma,
zločina, tamo gde je to i nastalo, bi moglo da bude naš najveći
doprinos sebi samima, a to bi onda bilo osovljavanje na nekakve
sopstvene noge.
Svetlana Lukić: Poslednjih
dana imali smo nasilje i na verbalnom i na doslovnom planu, kao da je
nasilje nekako pušteno sa uzde i ako zapušite jedno mesto, ono kulja na
nekoj drugoj strani.
Borka Pavićević: Ali,
Ceco, nasilje je sistemsko, to nije nikakav incident, to je priroda
stvari, ratničke, osvajačke, nasilne, mačističke, kontramodernističke,
to nije ništa što izbija tamo i ovamo, ono postoji sve vreme. E, sad je
pitanje koliko se to prepoznaje i koliko neprepoznavanjem toga to
raste. Dakle, u pitanju je stvarno sustavna kategorija, nije u pitanju
da ono šibne tamo i ovamo, nego je to način života, način vladanja,
način ponašanja, u jeziku, u kretnji, u načinu na koji ljudi
komuniciraju, kako su oni odeveni, kako voze te automobile, zašto su
oni zatamnjeni, stalno rotiraju ta svetla, šta je, jesu li to tenkovi
po ulicama. Prosto su to stvari pored kojih se ne ćuti, a svako ćutanje
samo doprinosi onome da fašizam prolazi kroz demokratiju kao kroz sir,
a svako ima nekakvo opravdanje pravno, legalističko zašto on to trpi, a
to su jednostavno stvari koje se ne trpe.
Zakon je stvoren za
lošost, zakon štiti ljude koji su štetni po društvo. E, to se izmešalo,
ljudska prava se kidnapuju od strane kriminalaca, Legije, oni imaju
ljudska prava u zatvoru, oni imaju to, a žrtve nemaju ta ljudska prava,
zato što je izvršeno kidnapovanje demokratije koja je mehanizam.
Demokratija nije sama po sebi nešto što se napravi, ona je mehanizam
pomoću koga jedna država funkcioniše u nekakvom političkom smislu.
Svetlana Lukć: Svi su oštro osudili govor Krasića u skupštini.
Borka Pavićević:
Ali nemam šta da osuđujem, to nije na nekom drugom mestu. Naravno da
osuđuješ, ali šta sada činiš pored te osude. Nije pitanje davanja
saopštenja, pitanje je reakcije u datom trenutku, i ti si videla
reakciju u datome trenutku. Tog trenutka se ustane, tog trenutka se
kaže - sad je bilo dosta, i tog trenutka se nešto prekine, ali taj
parlament funkcioniše na taj način već toliko dugo da to unutar toga
postaje moguće. I tu se onda obavlja navikavanje, koliko puta ti se
činilo od početka rata da će ljudi da izađu i da kažu - e, hajde ljudi
sada da prekinemo sa ovom praksom. Ali to niko ne prekida zato što
svako ima nekakav interes u tome. Kad smo napravili Deklaraciju o
Srebrenici bila je to šansa za prepoznavanje šta je bitno činiti u tome
trenutku.
Samo odmotaj, da je Barbalić vraćen u svoj stan u
Zemunu da li bi bilo to što je bilo? Da su iseljeni radikali iz
Magistrata, da li bi to bilo? Da li ti pristaneš na to kad ti neko
izađe i kaže - ja sam šef jedne velike partije, zar ćete da me selite?
Da, selićemo te, odnosno, kako da ti kažem, ta vlast da vrši vlast ne
bi došla do ovde da se to juče ili prekjuče sa Ivanom Dulić dešava na
jedan takav način. I da se onda počne govoriti o govoru mržnje, koji
govor mržnje, to je nasilje koje je inkorporirano u politički sistem i
u način mišljenja i u celokupne dosadašnje aktivnosti te stranke. Koja
je to bojazan, da ti prepoznaš da to jeste to što je evidentno to, ali
ima i ovoga, da ti ako to ne sprečavaš, ako ne vršiš vlast, ako to ne
uzimaš u svoje ruke, onda je to jedan deo naravno tvojih uverenja, ti
se slažeš, to proizilazi iz tvoga bića, iz tvoje politike i tvog načina
mišljenja. I ti misliš - sad će oni da očiste ove, sad će ovi da očiste
ove, pa će nama opet biti dobro.
Setila sam se jedne Milerove
rečenice koja glasi - Kada sa isukanim noževima uđu u vaše spavaće
sobe, onda ćete znati šta je istina. Može se imati strah od toga i nije
sasvim izvesno da se to neće desiti. I ceo taj period u kojem se kaže -
e pa, to se sada moderiralo, pa to se sada umilo, pa to je sada
pristojno, pa to sad prekršta noge, pa to sada drži ručice sa strane...
Ti vidiš da iza toga ler laufuje, da taj tenk bremza, daje gas, daje
gas i da ga sprečava samo ta konvencija da bude pristojan, jer je čuo
da treba da bude moderate i misli da će tako politički da
prođe, da svi kažu - oni su se umili, oni su sad pristojni. E, u času
napada na Ivanu Dulić vidiš u stvari šta je to što je oduvek bilo bez
tog kostima, vi vidite te izraze, vidite te poruke, vidite jasno šta je
to.
Condicio sine qua non je to sprečiti, jer to ide
u samouništenje. Ljudi su nestabilni, 15 godina im se pomera tlo pod
nogama, ljudi nemaju posla, svet nema para, nema stabilnosti, nema
budućnost, nema izvesnost posla, nije prikopčan za stvarnost,
istorijski poznato. I onda naravno da te egaritarističke snage... Pa
hajde, uzmi Argentinu, zemlju koja je bila četvrta zemlja po
proizvodnji u toku Drugog svetskog rata, bila je sila, do čega je doveo
sindikalizam i populizam. I onda naravno da takve snage koriste taj
teren, i to ga koriste zbog toga što demokratija i demokrati nisu u
stanju da se artikulišu. I pošto ti ne popunjavaš to, pošto ti se baviš
drugim stvarima, uzajamnom partijskom borbom, hijerarhije, strukture,
pripadajuća mesta, ko kome, čijim delom puste zemlje je prošao
Fortenbras - oko čega se ljudi svađaju. E, onda se teren prazni za
delovanje takvih sila koje ljudima ne samo da obećavaju hleba od 3
dinara, nije stvar u tome, nego im obećavaju borbu protiv kriminala,
protiv ovoga, prema onome, i na taj način mimikriraju. Evo, sad je kriv
B92, to je stalno ono - a vi mrzite crnce. Ali nije, sad je reč o tome
šta ti radiš, i stalno se ta igra ucenjivačka vodi i onda ljudi zastaju
pred tim zato što im to u datom trenutku odgovara da zaštite svoj
trenutni položaj koji je na živome pesku.
Odnosno, naše
institucije ne funkcionišu, jedna zajednica u kojoj ne funkcionišu
centralne institucije toga društva može da postane Afrika, mislim, može
da postane živi pesak. Zemlja bez stabilnih institucija može da se
raspadne u pesak i zato je to bitno, a povlačenje pred tim samo odlaže
taj kraj, možda odlaže zato da još neko u međuvremenu nešto oposli za
sebe i da mu bude još mesec dana bolje, kao što će Srbima na Kosovu
biti još mesec dana bolje sa tim duplim platama, ali sve skupa neće
biti bolje.
Nedostatak kritičnije reakcije na vest o prekidu
pregovora sa Evropskom unijom u stvari meni pokazuju jednu vrlo prostu
stvar. Jesi li ti ikad pročitala zašto smo mi dobili sankcije? Da li se
sećaš ti negde tekstova objavljivanih svuda o tome zašto mi imamo
sankcije? Ne, je li jasno rečeno šta ćemo mi da dobijemo ulaskom u
Evropsku uniju? Pa, pošto ne znamo šta ćemo da dobijemo, ne znamo ni
šta ćemo da izgubimo. Ko ne zna šta ostavlja svejedno je što ostavlja,
to je Šekspir. Kako da ti kažem, ti u stvari radom vremena,
privikavanjem na to, gubiš moć prepoznavanja šta je to tamo što bi ti
dobio. Imaš rasap, imaš šta će misliti ljudi rođeni 90-e, kako će oni
vladati ovom zemljom. Ko se time bavi? Kako da ti kažem, jer je
gubljenjem prostora izgubljeno vreme i onda ljudi ne znaju šta bi oni
to dobili. Ne bi dobili samoposlugu, ne bi dobili robu široke
potrošnje, ništa ne bi dobili, bili bi u igri da jednoga dana mogu
dobiti, razumeš, bili bi deo nečega gde svet ide.
E sad,
mnogima na vlasti je lakše da ne budu u toj igri, očigledno ih mrzi,
imaju interesa da ništa tu ne rade, da ne moraš da izlaziš, da se
vraćaš, tu lepo lezi kod mame u krevet, babe, tetke, što ona reče na
televiziji - evo, Đelić je imao tetku u Parizu, pa je zato stručnjak. E
sad, da Đelić nije imao tetku verovatno ne bi postao stručnjak. I
stalno to kuvanje te teorije zavere, pa pogledaj sad, otvori, vidiš
kako su opet navalili, sva ova proročanstva, 666. Ta objašnjenja kojim
se stvara to iracionalno osećanje, koje je iracionalno zato što nije u
ravnopravnoj igri sa svetom. I onda se ljudi ne bune što su lišeni
nečega, jer ne znaju čega su lišeni, jer to nisu zvezdice, trta-mrta
tamo, nije Evropska unija samo comon market, ona je neki određeni
sistem vrednosti nastao onoga časa kad je svet rešio da neće više nikad
da ima holokaust, zločin, da više neće nikada da živi konc logore, da
neće više nikada u istoriji se desiti najveće zlo XX veka, i on se
negde oko toga ujedinio i to su neke vrednosti od kojih se ide levo i
desno i za koje se taj svet bori. Dakle, pored Ratka Mladića koji je
supstencijalan, u stvari krije se provincijalizacija koja je zadovoljna
samom sobom i to je užas.
Svetlana Vuković:
Na kraju Peščanika čućete Biljanu Srbljanović. Biljana je u Francuskoj
u kojoj živi učestvovala u polemici koja se vodila u vezi sa odlukom
direktora jednog poznatog francuskog pozorišta da ne igra dramu Pitera
Handkea, jer se ne slaže sa njegovim simpatijama prema Slobodanu
Miloševiću. Handke je, kao što znate, bio i na Miloševićevoj sahrani, a
na državnoj televiziji sinoć je predstavljen kao veliki poštovalac
srpskog naroda. Slušate Biljanu Srbljanović.
Biljana Srbljanović:
Comedie Francaise je pozorište koje igra isključivo komade klasičnog
repertoara i uveli su poslednjih godina da jednom u tri-četiri godine
na maloj sceni koja je odvojena igraju savremenog pisca, jedan njegov
komad. Ja inače vam ovo govorim zbog toga što je moj izdavač i agent
francuski izdavač i agent Petera Handkea, to je Nemac jedan koji se
zove Rudolf Rah, koji je vlasnik te čuvene izdavačke kuće Larš, koja je
kao glavna izdavačka kuća za drame. Ja stalno nosim najlon kesu na
kojoj pišu ovako imena svih pisaca koje oni izdaju, pa onda ima.. ja
sam, ne znam, između Sofokla i Strinberga, Srbljanović, i Handke i ja
smo na istoj kesi. On je odlučio da postavi taj komad, to je neki stari
komad, nije ni važno. Ona je Handke nakon boravka u Požarevcu na
sahrani napravio jedan veliki tekst u Fokusu švajcarskom, koji je dosta
čitan list intelektualne javnosti i šta je govorio tamo - ja sam onaj
koji ne zna, u smislu da on ne zna, pošto je Milošević umro neosuđen,
on ne zna i ne priznaje. Znači, bila je ta crvena ruža i ruka na
sanduku Slobodana Miloševića. U međuvremenu su se pojavili ti neki,
tamo su dosta organizovali ovi Paljani, znači Nemanja i njegov drug
Mladen, sad ću tako da kažem, pa onda ne mogu da me tuže nikad, oni su
organizovali znači Austrijance, kolege. Znači, svi Austrijanci, čak i
Robert Menase koga ja stvarno strašno volim, svi su potpisali tu
peticiju i odatle je krenulo, od naopako postavljene peticije, da je to
cenzura. Ustvari, Bozone je pogledao to i rekao – u stvari, ja neću da
igram ovaj komad. Pošto u pozorištu stojiš iza svojih političkih
stavova, pošto u pozorištu živog pisca kada igraš u Comedie Francaise,
ti treba i da mu stisneš ruku, ja ovom čoveku ne mogu da stisnem ruku.
E
sad, to sve ne bi bilo toliko važno, znači, ne može da bude cenzura
komada koji može da se igra u hiljadu milijardi drugih pozorišta za
početak, pod brojem dva - umetnički, politički, estetski stav tog
direktora pozorišta je takav, on je javan, on je došao i rekao - ja sam
mislio, ali ne mogu, zato što smatram da to u stvari ne može da ide uz
Molijera i Šekspira, ne može, jednostavno i ne može. Problem je u tome
što Handke ne dozvoljava, on je već dva puta povukao svoj komad pred
premijeru, ukoliko oseti da uprava pozorišta, bez obzira koliko je
veliko pozorište, ne odobrava njegove političke stavove. Na primer,
2002. kada je isporučen Milošević Hagu, znači, sve se vreme govori o
Miloševiću, nemaju veze Srbi, Slobodan Milošević je u pitanju, u
Theatre de la Coline, koji je jedno jako veliko pozorište, koje igra
savremeni tekst i užasno je važno pozorište u Francuskoj, jedno od
možda najvažnijih.
Oni su postavljali jedan od novijih komada
Handkea, u tom trenutku je Milošević bio isporučen u Hag i ovaj napravi
neki stravičan gaf tipa – u Hag treba da idu samo muslimani, po Peteru
Handkeu, samo muslimani treba da idu, i to je zaista bio genocid i Hag
treba da postoji, da sudi samo muslimanima, a Slobodan Milošević nije
ni za šta kriv, jer nema nikakvih dokaza za to. I on to objašnjava,
vrlo elaborira kako su iz Srebrenice bežali ljudi i sklanjali se u
Srbiju. On priča ovako, on kaže - žinela Jugoslavija, to je čovek, prvo
nema - Jugoslavija, drugo nema - žinela. Po principu - skoro znaš, a ne
znaš, i stalno mu to jedno slovo sreću kvari. I u svakom slučaju, taj
reditelj iz Theatre de la Coline je odlučio baš preko ovog našeg
zajedničkog agenta, da mu napiše pismo, da mu kaže - odlično idu probe,
sve je super, tralala, ali molim vas, ipak, dozvolite mi da vam kažem
da ja ne delim vaše političko ubeđenje, prosto imam ljudsku potrebu da
vam to kažem. Ovaj je napravio takav skandal da je zabranio da ikada
više u životu to pozorište... znači, zaustavio je premijeru, komad nije
mogao da izađe, i to je neka vrsta rušenja repertoara, to je potpuno
ista vrsta poteza kao ovo što sada njemu rade, jer on može da se igra
samo tamo gde se deli njegovo političko mišljenje.
S druge
strane, tamo u javnosti postoje ljudi koji brane muslimansku stvar, kao
što je Bernar Anri Levi, koji je jedna površna budala, ja nemam reči za
tog čoveka koliko ga svi smatraju površnom budalom. Znači sad se Handke
dovodi u situaciju da se zapravo izjednačava sa njim, jednom površnom
budaletinom, koja je poznata po tome da je vodio svog frizera da ga
fenira u Sarajevu. Znači, on svuda nastupa sa svojim fotografima, on je
nekoliko sati, ovo mi je pričao svedok, francuski diplomata, isprobavao
pancire u kojem će se slikati u Sarajevu, na primer. Znači, to je čovek
koga boli njegova mala guza apsolutno za sve osim za sebe samog. E, on
je zauzeo tu probosansku, da kažemo, promuslimansku stranu, a s druge
strane se pojavio ovaj Handke, koji ima jednaku političku težinu. To su
sve budalaštine, oni manipulišu potpunim poluinformacijama i to je već
sada na nivou intelektualnog ekscesa, to je za mene intelektualni
snobizam čisti to što radi Handke. Mislim, on ima stravičnu potrebu i
uvek je takav, takva mu je literatura, da je u fajtu i da bude
različit.
I ti sad njemu ne možeš da objasniš - Slobodan
Milošević nije predsednik Srbije, nije umro kao predsednik Srbije, on
je svrgnut predsednik silom jer nije priznao izbore, on je bio uhapšen,
on je silom isporučen u Hag, njemu je suđeno, on je umro kao
pritvorenik. Handke uporno govori u sadašnjem vremenu, kao da smo mi i
dalje u 99-oj. On je pisao čovek o tome kako je Srbija divno mesto za
vreme bombardovanja, jer je prava ekološka zemlja, nema struje nego
imamo sveće, nema automobila nego samo se neophodno vozi. Mislim, to je
intelektualno izdrkavanje, ja ne znam drugi izraz. Kad to košta nekoga
metka u čelo, onda ti nekako ne možeš da trpiš tu vrstu zezancije sa
time. To je dosta popularno, mada je taj antiglobalizam malo sad i na
silasku, pošto oni postaju takođe brendovi, kao ta žena koja je
napisala tu bibliju antiglobalizma, ja to uporno ponavljam i svi su se
zakačili za to - svaki prevod na svaki jezik knjige No logo imao je
brend No logo, nisi smeo da prevedeš na drugi jezik, to je bilo kao La
Costa. I ona se žena prodavala pored Marlbora, Koka kole i Herald
Tribjuna na svakom aerodromu na svetu i zaradila milijarde, by the way,
koje nije uložila u borbu protiv iskorištavanja male kineske dece u
šivenju Nike patika. To me isto pogađa što se ovde javljaju sada razni
neki naši, najgora vrsta dijaspore, naši čuveni slikari su članovi
odbora za zaštitu Radovana Karadžića i njima se daje prostor ovde u
našim novinama da o nečemu govore.
Ja smatram da ako hapsiš
jatake koji su anonimni, onda brate, Ljubi Popoviću, kuc-kuc da vidimo
šta mi ono smo beše rekli u zadnjem NIN-u, daj da vidimo mi to, kakvi
su nam to stavovi i šta vi znate o tome. Ja smatram da zakon mora da
bude jednak za sve. E sad, njima se daje užasno mnogo prostora i oni
obrću tu stvar. Handke na primer, ja mislim kad bi video jednu sliku
Ljube Popovića da bi se ispovraćao, to je toliko strašno različito, on
na primer sigurno ni ne zna ko je ovaj, a mislim da Ljuba Popović
sigurno nikad nije ni pročitao ništa od Handkea, pošto verovatno nikad
ništa nije ni pročitao osim onoga što je sam sebi zabeležio da se
podseti lepote Srbije u kojoj ne želi da živi, jer ima francuski pasoš.
Milovan Danojlić sa decom razgovara na francuskom jeziku, prema tome o
čemu mi govorimo. A nas tera ovde da kompjutere čekićima pretvaramo u
ćirilicu. Prema tome, takva jedna stravična manipulacija, da je sad
Handke usamljeni borac panker, on je panker de facto, koji izgleda...
greote, tako se oblači, ali ja ne vidim šta je manje patetično -
feniranje i bela razdrljena košulja Bernar Levija ili ovoga koji ima
imidž austrijskog pankera iz 82-e, kad pank is dead već veoma dugo.
Nije
obavezan svaki direktor svakog pozorišta da igra svakoga. Mislim, ja na
primer isto to ne bih stavila, zato što ne bih želela da igram jedinog
pisca koji je živ u poslednje tri godine, a da to bude baš čovek koji
tvrdi da ne zna šta se u Srebrenici dogodilo. Osim toga, šta je dosta
važno, Handke je ćutao o svojim političkim stavovima od odlaska
Miloševića u Hag do njegove smrti. Pa se to smirilo nekako, svi su
mislili - pa dobro, o'ladio je malo, mislim, prošla ga je moda, haj'mo
sada, sad se šišamo na repove, nema više Miloševića. Međutim, onda je
on otišao na Miloševićevu sahranu, pojavio se opet u svim novinama i
tako dalje. I ovaj je jednostavno čovek rekao - ja ne želim, neka uzme
bilo ko drugi neka to radi. I interesantno je da sad kod nas to prenose
po novinama, neću više da davim sa tom temom, i upoređuju ga sa, ne
znam, Selinom. Selin je umro, sad su našli u Ženeovim dnevnicima da je
do kraja života, do osamdesetih kada je umro, i dalje obožavao Hitlera,
divio se holokaustu, on se divio holokaustu, Žan Žene. I ne postavlja
se sada nikakvo pitanje igrati Ženea ili ne, jer je on umro i tu nema
uopšte rasprave. Ali ovaj čovek je živ i ja mu ne bih stisnula ruku.
A
kod nas manipulišu time i govore kako se uzburkala javnost, svi su se
intelektualci stavili na stranu Handkea. Pa, što se ne pojavi onda neko
pozorište da igra taj komad ako su se svistavili na njegovu stranu. Pa
tamo ima milion pozorišta, znači, aman, onoliko, i pritom je to dobra
reklama. Kako to da se nije pojavilo neko ozbiljno pozorište, jer ovaj
neće, traži da mu onaj ko mu igra komad kaže da deli njegove političke
stavove, tako da on cenzuriše pozorišta koja igraju njegove komade.
Plus to da on stoji na slici sa Miloradom Vučelićem, a koliko sam čula,
ja pratim moju omiljenu žutu štampu, Vučela će da dobije snajku i vidim
da mu sin živi u Parizu i da mu ide u neki koledž od milijardu
milijardi i da mu ova snajka šopinguje kao luda.To su, bre, lopovi, ej,
a sada Handke stoji tu sa kraljevima tabloida, sa ljudima koji su 90-ih
ušli bez gaća na guzici i izašli sa televizije kao milioneri dolarski.
Kako da kažem, sahrana, a Mira Marković sedi u Putinovoj Rusiji i uživa
bogatstvo koje je ukrala od nas. To je ista stvar kao da je vadila
zlatne zube tim leševima i topila to zlato.
Ako ništa drugo,
ako ljude ne pogađa ni metak u glavu Ćuruviji, sve žrtve konkretne, sa
imenom i prezimenom, pa ako te ne pogađaju od Štrpca na dalje svi
zločini, organizovani državni zločini, pa, pipni se po džepu, čoveče,
vidi gde ti živiš, a gde ona živi. Pa vidi kako je njoj malo lakše da
natopi jastuče suzama nego tebi za sahranu svog najbližeg. Tako da ja
ne razumem naše ljude, ali posebno ne razumem kako dozvoljavaju to
medijima. Meni se desilo da mi taj Tanjug tako surovo to falsifikuje,
taj neki moj tekst, zadnji put su to uradili kad je bio Dragoš Kalajić
dopisnik Tanjuga iz Rima, pa je nešto Fiću Davida i Vojina
Dimitrijevića i mene denuncirao za vreme bombardovanja na temu kako se
mi izražavamo u inostranim medijima. I tad je čak i Vojin Dimitrijević
napisao jedno odlično pismo, užasno oštro protiv ovoga smrdoustog i
poslao Politici, znajući da oni to neće objaviti, čak je i rekao -
nemojte ni da objavljujete, samo prosledite vašim kanalima ovoj budali
neopevanoj što ćemo da mu se smejemo ceo život.
Ali onda, šta
ti doživiš, ja juče gledam na B92 kviz gde ti postavljaju pitanje -
kako se zove čuveni srpski filozof, pisac, slikar, erudita, čuven po
svojim elegantnim modelima i tako dalje - fala bogu, ovaj nije znao.
Kako da kažem, ja naše novine ne razumem, naše medije ne razumem, gde
je odjednom to sa Handkeom pitanje života ili smrti. Niko ništa ne
čita, a onda istovremeno ovaj je pisac i erudita i ima lepa odela, što
nikad nije znao da opere zube i nije znao da očisti cipele za početak,
po tome je poznat, što ne kažete, nikad čovek nije znao da da cipele na
čišćenje. Eto, šta ti je srpski fašista.
Inače u svim
francuskim novinama, svuda je to bilo, tu su svakojaki detalji izlazili
o Milu Đukanoviću, posebno o ekonomiji te zemlje, posebno o onoj crnoj
ekonomiji te zemlje. Oni nemaju očigledno nikakve iluzije i uopšte
raspravljaju kako će to uticati na čitavu sliku Evropske unije. Čak je
izašao jedan editorijal u Le Mondu kao nešto - zbogom, Balkanu.
Smatraju da je sada situacija postala takva i u samoj Evropskoj uniji,
a i na obodima, da više ne treba uopšte razmišljati o proširenju
Evropske unije, nego o prilagođavanju Evropske unije dobrosusedskim
odnosima sa zemljama van Evropske unije, koje jednostavno treba da se
zadrže u svojim nekim granicama. Znači, ako ne možeš da ih promeniš, ne
treba ni da ih menjaš, jer ih nećeš nikad promeniti, ali s druge strane
uporno i uporno i uporno svuda je pisalo u svim novinama da srpski
premijer odbija... da Srbija odbija da prizna rezultate koji su
očigledni, nema govora, apsolutno su očigledni.
I neko je
govorio o tome, da time što nije isporučio Mladića, on je možda zaradio
dva-tri procenta za sebe na sledećim izborima, ali tačno je izgubio
toliko možda u Crnoj Gori. Ali kako da kažem, s kojim pravom on u naše
ime neće da prizna tako nešto, bre, s kojim pravom me uopšte dovodi u
situaciju da se ponašam kao neka stravična žena koja ne želi da prizna
da je muž ostavlja. S kojim pravom, sad ću ja da idem da mu otimam
tanjire što je nasledio od majke, cepam knjige, pratim ljubavnicu, ne
dam mu decu da viđa... Mislim, to je na tom nivou, to je jedno
rastajanje, s kojim pravom ti mene dovodiš u ponižavajuću situaciju da
sam ja taj koji moli i koji se ljuti. Niti molim, niti se ljutim,
mislim, štaviše želim im stvarno svu sreću. Ništa se u mom životu neće
promeniti i ne treba nikome od nas da se promeni i signali iz te države
su takvi da nikome ni ne treba da se promeni. To je stvarno onako, tako
jedan ponižavajući diskurs. S druge strane, to što se dešava u
parlamentu je stvarno strašno, to smo isto pričali za ovu ženu Ivanu
Dulić. Mislim, ja sam je gledala na televiziji, zaplakala ona,
zaplakala ja, ali s druge strane, ona je sigurno svesna da je za
nezakonito ponašanje u parlamentu najkrivlji ko - predsednik
parlamenta, za koga je Mlađan Dinkić rekao da on misli da je on
najbolji predsednik parlamenta od Pašića na ovamo. A taj čovek je na
primer jedna takva kukavica, taj čovek je najkrivlji za anarhiju u
parlamentu, taj čovek je najkrivlji za to što taj parlament ne
funkcioniše. Ti si šef jednog doma u kome ljudi kradu, bre, na benzinu,
čoveče, od toga do toga da viču - ti si govno, sa skupštinske
govornice, i gde ovaj, Čičino unuče, sedi i gleda u patos. Kako smo
stigli do toga da Čičino unuče predsedava bilo čime, kako se to
dogodilo?
Da imaš minute ćutanja i da imaš jednog čoveka koji
stalno ide i ljuti se i duri se. Mene to podseća na onaj Tajvanska
kanasta film, jel' se sećaš tog filma, Gorana Markovića genijalan film,
kad su svi ono izmanipulisali, a jedan kaže - e idem ja sad da se
ubijem, sad ću da vam jebem mater. Eto, to je meni Peđa Marković, tako
on vodi parlament. Znači, on je ono, zapali se kuća, idem ja sad da se
ubijem, sad ćete da vidite svi, i onda - pa, nisam se ubio pošto su mi
vezali ruke. Tako da ta žena treba da zna da je zaista odgovornost za
uvrede koje je pretrpela na njenoj stranci, do plakanja, evo delim i
emocije i sve sa njom, ali odgovornost nije na Radikalnoj stranci,
odgovornost je na onome koji sedi kao predsednik tog doma. Ja na primer
ne mogu da zamislim Peđu Markovića da prestane da bude predsednik
parlamenta. Mi ćemo ga verovatno nalaziti sa onom kapom od novina
Napoleonovom kako šeta gadom. To je jedan od ljudi koji se nikada neće
u glavi svojoj odvojiti od pozicije, koju je jednog trenutka nekom
strašnom greškom kosmosa imao. I mislim da treba oni malo među sobom da
raščiste, i ta čestita žena.
Mi smo sad već oni ljudi što u
nekoj trci toliko posustajemo, a kao još uvek ima neke male šanse da se
neko čudo dogodi. Znaš ono, kad gledaš zadnjih pet minuta utakmice, pa
ako se dogodi da da šest trojki u 30 sekundi, mi još uvek možemo da
dobijemo utakmicu. Ali ja nešto imam utisak da kad bih se ja sad drala
- hajde, idi pa gađaj te trojke, hajde da probamo, nemoj da odustaješ
uopšte - da ljudi nekako ili gledaju svoja posla ili ne razumeju ili ih
se ne tiče ili misle da je Ivana Dulić ustaša ili ni ne znaju ko je
Ivana Dulić. Ne mogu da pristanem na to da to nije moja zemlja, zašto
je to njihova a nije naša, s kojim pravom, bre. Ja znam da svi govore
da radikali imaju većinu, pa kažu - neka dođu na vlast. Ali, ja sve
mislim da je to pitanje samo argumenata racionalnih. Znači, kada u
NIN-u ne bi štampali u nastavcima neuke falsifikate nacionalista na
višedecenijskom radu u Francuskoj, možda bi Srbija nešto i ukapirala o
aferi sa Peterom Handkeom.
Znači, to je neka tvoja
odgovornost, samo kad bi moglo to sad da se objasni na neki drugi
način, ali... šta ja znam, nekako dok ne dođu valjda ti radikali ne
treba da se odustane, a mi smo ipak u nekoj situaciji da smo stalno na
tom pragu... Ja ne mislim uopšte da treba da jurimo u tu Evropsku
uniju, i zbog toga što će Evropska unija sto posto da promeni svoj
koncept do trenutka kada se mi budemo uopšte približili tome da možemo
da razgovaramo o bilo čemu. I nema to uopšte više veze, to ima veze,
bre, zbog nas, ja neću da živim u državi sa Ratkom Mladićem, ja neću da
mi novine objašnjavaju, bre, da fudbaleri, da ove bosanske
kolumnistkinje meni objašnjavaju da li je on heroj ili nije heroj. Ama,
da se jednom dogovorimo oko toga, ko je krvnik nema šta da ga ti pitaš
o njegovoj generalskoj... Čoveče, bre, pa gledali smo kako ide i
izvlači onog starca iz šume, svi pobijeni okolo, on viče - čega se
bojiš, jel' se ti nečega bojiš. A on viče - ne, ne bojim se, ne bojim
se, onda se kamera makne i ti vidiš, naprimer, 20 leševa oko njega.
Pa,
čoveče, bre božiji, ja da ga nađem da mu sudim, ja ne znam s kojim
pravom ti mene predstavljaš da sam ja to? Pa, nije to Srbija, s kojim
pravom oni imaju pravo da kažu - mi smo Srbi, ovo je Srbija, to je
srpski general. Aman, nije srpski general, taj čovek nije ničiji
general, on je, bre, ratni zločinac. Ne želim, ne želim da živim u
državi sa tim čovekom i zbog sebe, baš me bre briga za Evropsku uniju,
stvarno me baš briga za Karlu del Ponte koja me posebno nervira, to
uvek kažem kod vas. Ali, baš me briga za Karlu del Ponte i za Evropsku
uniju, ja neću da živim u državi Ratka Mladića, neću da živim sa
njegovim jatacima, ne zanima me to uopšte. A ono što sam mislila da taj
Koštunica nije nepošten, to sam mnogo, mnogo pogrešila, pošto je
očigledno čovek jatak masovnih ubica, a mirno spava i dugo. Nešto
nemamo minimum zajedničkog imenitelja, kako da kažem, nije prebacio
ljudski taj neki cenzus, ne broji se među nas. Otpad, toga treba da se
oslobodimo koliko god možemo zbog nas, a Evropska unija, šta bude bilo,
biće.
Svetlana Vuković: U današnjem Peščaniku
slušali ste Biljanu Srbljanović, Borku Pavićević, Latinku Perović i
Mišu Vasića, a vas pozdravljaju Petar Savić, Marko Perunović, Svetlana
Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.
Povezani članci:
- 101. emisija
Gosti: Zoran Ivošević, sudija, Leposava Karamarković,
predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog
centra za ljudska prava, Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu
i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 11. emisija
Gosti: dramski pisac Slobodan Šnajder, glavni urednik Vijesnika
Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea
Zlatar, reditelj i pisac Vida Ognjenović, Borka Pavićević iz CZKD,
patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, pesnik Matija Bećković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 114. emisija
Gosti: Slobodan Šnajder, dramski pisac, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju i Ivan Čolović, antropolog Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 123. emisija
Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za
ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i
Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
