Zaboravili ste lozinku?
Snevač pod lipom Štampaj E-pošta
05.05.2006.

Gosti: vojni analitičar Ljubodrag Stojadinović, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika, Vukašin Nedeljković iz Irske
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Ove nedelje Britanci slave 80. rođendan kraljice Elizabete II. Jedan kritičar monarhije je tim povodom napisao - Zaštitni znak vladavine Elizabete je Britanija paralizovana u vremenu. To je njen trijumf i naša sramota. Ova nedelja je pokazala da će naš sadašnji vladar uspeti u nameri da Srbiju parališe u vremenu, koje njegov kukavički, rigidni, buđavi um smatra bezbednim. Žive će nas zakopati u ovoj zemlji koja je nekad bila naša, a ove nedelje je ponovo postala  predmet čuđenja, podsmeha i sprdnje u svetu.

Ministar vojni Stanković je ispao glup u društvu kada je najavio da će nam se povodom prekida pregovora o pridruživanju obratiti predsednik vlade, to jest najodgovorniji za ovu sramotu koju smo doživeli. Onaj koji se hvalio da sme da nas pogleda u oči juče je navodno svojim kolegama u vladi objasnio šta su sve njegova ministarstva sile uradila na hvatanju Ratka Mladića. I posle svega izdato je saopštenje, predsednik vlade se sakrio iza nesrećnog ministra privrede Bubala, koji nam je objašnjavao kako je tražiti gospodina Mladića isto što i tražiti iglu u plastu sena. Bubalo, ko god da je taj čovek, zove se ministrom privrede i morao je juče da nam makar kobajagi kaže kakve će posledice ovaj prekid pregovora imati na našu privredu, a ne da se sramoti i priča o stvarima o kojima nema pojma. Ne razumem kako Koštunicini saradnici dozvoljavaju da ih on toliko ponižava i pretvara u klovnove.

Juče su opet uhapšeni neki ljudi koji su navodno jedno vreme skrivali Ratka Mladića. Verovatno jesu, ali i da nisu, Jočić, Bulatović i Stojković bi nas hapsili jednog po jednog iz dana u dan, po spisku iz telefonskog imenika, ako tako mogu da kupe još jedan dan svoje vladavine.

A kad bi ponestalo nas, neprijatelja, mondijalista i turista, počeli bi da hapse članove sopstvenog glavnog odbora. Tako je Sadam Husein, u trenutku kada su Iračani već bili u zemunicama i osluškivali američke avione, kažnjavao svoje debele oficire oduzimanjem pola plate, jer nisu fizički spremni za rat.

Sve što smo čuli ove nedelje o hvatanju Ratka Mladića je toliko glupo i jadno da bi od toga bilo teško napraviti film Š produkcije. Zamislite film u kome postoji serijski ubica, jedan deo policije ga deset godina traži, a drugi deo policije ga krije, a onda izađe šef te policije i preko saopštenja moli serijskog ubicu da se preda, jer stvarno ne zna gde više da ga traži, a ne zna, brate, ni koji deo policije ga ono beše traži, a koji ga krije. I stvarno nema smisla, neka se malo taj gospodin ubica sažali na šefa policije.

Ma kako ovo bio nemogući scenario, ipak imamo prilično lepih elemenata. Imamo serijskog ubicu, imamo razne policije, ali nikako ne mogu da uklopim, ma koliko scenario bio apsurdan, predsednika skupštine Predraga Markovića i njegovo najnovije bulažnjenje o menjanju padeža i pravilu prelaska I u O. Već smo se naslušali njegovih pričica o istorijatu njegovog starog sakoa, s posebnim osvrtom na dugmiće, o kapetanu koji tone i brodu koji poslednji napušta kapetana. Zar stranci G17 nije pomalo neprijatno, zašto ga negde ne iznesu?

Ali, o G17 plus ćemo iduće nedelje, videćemo šta će se desiti posle Labusove ostavke. Dakle, iduće nedelje glavni odbor G17 plus.

Nastavljaju se pregovori o Kosovu. Koštunicin savetnik Slobodan Samardžić nas je obavestio da smo zeznuli Albance, izašli smo sa predlogom da se formira deset srpskih opština. Albanci su toliko bili iznenađeni da su zanemeli. Ministar Vuksanović je izdao saopštenje u kome je poručio roditeljima crnogorskih studenata u Srbiji da malo porazmisle o tome kako će glasati na referendumu, jer ako pobede separatisti odmah će uslediti Vuksanovićeva odmazda - poskupeće školarina za crnogorske studente i teže će, bogami, nalaziti posao u Srbiji. Nesposobni da naprave nešto, članovi ove vlade rade ono što znaju - razaraju sve što ne vole, a još više ono što nisu u stanju da razumeju.

Dakle, braćo i sestre, građani i građanke, vratili smo se u stereotipe koji su stvoreni o nama.1918. godine jedan strani putopisac je napisao - Srbija je pre rata imala 4 miliona stanovnika. Žrtvovala je milion ljudi zbog zablude da ona postoji kao država samo zato da bi srušila veliku susednu monarhiju.

Ovo je Peščanik, a vi na početku emisije slušate vojnopolitičkog komentatora lista Politika, Ljubodraga Stojadinovića. Ljubodrag Stojadinović je, da vas podsetim, početkom devedesetih bio aktivni oficir JNA, a onda su ga izbacili.

Ljubodrag Stojadinović: Mislim da je sve što se događalo logično vodilo ovakvoj situaciji, da vlada nije imala ideju šta da uradi sa Ratkom Mladićem, niti je imala ideju šta da uradi sa državom. Njena je ideja samo da očuva vlast ove garniture i ovih mesec dana je bila jedna kupovina vremena u nadi da će se dogoditi nešto što bi dovelo do ispunjenja uslova, a da pritom vlada premijera Koštunice, njegove tajne službe i policija ne maknu prstom i ne budu kompromitovane od onih snaga koje čine koaliciju u vladi. Srbija je imala nekoliko poslednjih rokova. Ova vlast se nadala da će uvek postojati još jedan poslednji rok. Evo, Koštunica se juče jako iznenadio što je došlo do prekida pregovora i njegova jučerašnja izjava je patetična, pogrešna, neodgovorna i svedoči o tome da vlast u Srbiji zaista ne zna šta je preče i na koji način ona mora da radi svoj posao. Dakle, Koštunica je optužio Mladića da je on čovek koji drži čitavu Srbiju kao taoca.

Katastrofalna je iluzija premijera koji misli da vlast može da pristane da čitavo građanstvo jedne države bude talac jednog čoveka. Država ne može biti talac pojedinca, ali vlast je pokušala da svoju nemoć, svoju nesposobnost, niz gluposti koje je napravila projektuje samo na Ratka Mladića i da njega učini krivim što nas on, navodno kao patriota, odmetnik ili oficir, drži kao taoce svoje hajdučije. To je jedan pokušaj da se sopstvena neodgovornost, nesposobnost, katastrofalna politika i odnos prema sudbini Srbije projektuje na čoveka koga ne mogu da nađu oni koji ga kriju, a kojima je premijer Koštunica, inače, opčinjen.

Mislim da je on opčinjen tajnim službama. Ni jednog trenutka on nije pokušao da ukaže na to da možda odgovornost za to što Ratka Mladića nigde nema i što nadležne službe ne znaju gde je on, prebaci na primer na ministra policije Jočića, na šefa tajne službe Bulatovića, da kaže da su oni nesposobni. Dakle, ili su oni nesposobni ili su u kolaboraciji sa onim kojeg treba da nađu. Prosto je neverovatno da vlast koja raspolaže sa toliko mehanizama, ljudi, obaveštajnih podataka, tajnih službi, ne može da locira Ratka Mladića. A ako ga je već locirala, a ne želi da ga uhapsi, neverovatno je da ona očekuje da se on preda. To onda znači da je ona na neki način u kolaboraciji sa čovekom, koji se nalazi u avliji ispod lipe. Dakle, taj čovek post mortem na neki način upravlja Srbijom.

U svom izlaganju premijer Koštunica je prvo spomenuo opasnost po vladu, pa tek onda opasnost po državu. Ne samo da se tu poistovećuju vlada i država, nego se smatra da je vlada preča od države i da je važno očuvati vladu, nezavisno od toga šta će biti sa Srbijom. I to je nešto što ne samo dovodi u sumnju da su svi oni znali da obmanjuju i Karlu del Ponte i Olija Rena, nego da i u ovom trenutku ne znaju šta da rade i da iz ove panike u kojoj su se našli mogu da se očekuju samo novi dramatični momenti za Srbiju.

Ja mislim da se ova vlast panično boji operativne akcije. Operativna akcija bi mogla da dovede do nekih pogibija, pa čak i do smrti Ratka Mladića. Vlast smatra da bi se tada našla u goroj poziciji od one u kojoj se našla juče posle prekida pregovora. Mislim da se njeno očekivanje da će se nešto desiti za tih mesec dana svodi na sledeće - prvo, da će Ratko Mladić da umre prirodnom smrću, drugo, da će on da se ubije, i treće, da će možda da se preda, da če to biti njegov treći izbor. Očigledno je da niko od njih ne poznaje psihologiju i logiku Ratka Mladića. Prvo, to je čovek koji je ekstremno samoljubiv, egocentričan, uveren da je i danas mesija, on ne veruje u druge vođe, on veruje da je on taj vođa i da najbolje zna šta je dobro za Srbe. Da je on nameravao da se preda, on bi to do sada već uradio, da je nameravao da se ubije, on bi to već do sada uradio. A očekivati da on umre prirodnom smrću, to je kao kada neko ko nema stan očekuje da mu umre tašta, koja se odlično oseća i trči po parkovima. Pritom, vlast još optužuje tog koji se dao u bekstvo, koji je odmetnik, najpoznatiji srpski hajduk valjda posle Čaruge, da je uzeo sudbinu svih nas u svoje ruke i priznaje da je ona pred tim nemoćna. Dakle, ona priznaje da je nemoćna, ne pred svojim zadacima, nego pred čovekom koji im onemogućuje da te svoje zadatke prema međunarodnoj zajednici, prema Srbiji, ispune. To je nešto što nas ne samo zabrinjava, nego dovodi do toga da posumnjamo i u zdrav razum ljudi koji se nalaze na čelu vlade Srbije. Njihova logika, njihova obrazloženja su do te mere autistična da deluju zastrašujuće.

Premijer Koštunica je kao predsednik Jugoslavije imao jedan stav koji je vrlo slikovit, on je prvo rekao da je njemu Hag poslednja rupa na svirali, a onda je to objašnjavao i fiziološkim paralelama, da ga od Haga hvata gorušica i da mu se čak prevrću creva, pa je njegov prvi susret sa Karlom del Ponte bio ekstremno neprijatan - on nije želeo da je pogleda dok su se rukovali, a zatim je ona poput furije istrčala iz njegovog kabineta, uverena da se s tim čovekom ne može sarađivati. Kasnije je Koštunica doživeo jednu evoluciju, ali ja mislim da je to bio samo privid, samo javni stav i da on u suštini tu evoluciju nikada nije doživeo i da je njegova fascinacija nepostojećim herojstvima izgleda još uvek na snazi.

To mislim pre svega zato što se on okružio vrlo čudnim ljudima, pre svega u domenu legitimne prinude ili sile, mislim na policiju, vojsku, tajnu policiju. Mislim tu, pored ostalog, i na generala Tomića, koji je Koštunicin bliski prijatelj, bar sudeći po onom lirskom pismu koje je Koštunica napisao Tomiću, dok je ovaj bio u zatvoru u vreme Sablje, u kome kaže da je ponekad dovoljno da njih dvojica sede tako jedan pored drugoga i da ćute. A istovremeno, Aco Tomić se pre dve-tri godine sreo sa Mladićem više puta i bio je na čelu one službe koja je sakrivala Ratka Mladića.

Dakle, treba znati da bez vojne službe bezbednosti Ratko Mladić nije mogao da se krije i da bez te službe on ne može biti ni otkriven. Ta ista služba je podnela raport Vrhovnom savetu odbrane, i to je bio vrhunac jedne cinične mimikrije u odnosu te službe prema samoj sebi. Ona je svoj posao obrazlagala tako što je pokušala da kaže da zna ko je sve pomagao u sakrivanju Ratka Mladića, ali je sve to proglašeno državnom tajnom, pri čemu je ta služba ostala u sferi monopola na sve važne informacije. Pritom, istorija tih službi pokazuje da je sve što su one čuvale propalo. Propala je država koju su čuvale, izgubili smo teritorije, propala je vojska koju je čuvala vojna služba bezbednost, samo su službe postajale sve jače, i dalje uverene da one čuvaju državu.

U doba kada je hapšen Perišić zbog špijunaže, Aco Tomić je sa svojim agentima došao u vladu Srbije i izvrnuo džepove toj vladi. U doba pobune Crvenih beretki, Koštunica je rekao da su to ljudi koji rade svoj posao i štrajkuju sa alatom koji imaju, iako je to bila klasična oružana pobuna. Ja sam te iste večeri tvrdio da je to oružana pobuna, ali naravno, Miloševićevi pretorijanci su imali jaku podršku. Ta ideja pretorijanstva opstaje i dalje, bez obzira što Koštunica kaže kako je naš imperativ saradnja sa Hagom. Dakle, u pitanju je pre svega njihov odnos prema vlasti, a ne prema sudbini države.

Imali smo samo Hrvatsku kao gori primer od nas, koja nije mogla da uhvati Gotovinu. I oni su imali prekid pregovora, ali su taj posao završili i sad smo ostali bez presedana, dakle, kao najgori primer. To, ponavljam, pokazuje da premijera pre svega interesuje sudbina oligarhije, garniture koja se nalazi na vlasti, a ne sudbina Srbije, i to je saznanje koje proizlazi iz ovoga što smo ovih dana doživeli kao jedan dramatičan preokret u odnosu Evrope prema Srbiji. To je pokušaj te oligarhije da opstane nezavisno od drame koja preti da Srbiju ponovo vrati u izolaciju sanitarnog kordona u kome smo već jednom bili.

Svetlana Lukić: Šta mislite da je elementarni preduslov da Ratko Mladić bude uhapšen?

Ljubodrag Stojadinović: Moguće je da je vlast u tom smislu zakasnila, da su zakasnile i vojne i civilne vlasti. Bilo je nužno da civilna vlast konačno stavi pod svoju kontrolu tajnu policiju i političku policiju i da uspostavi red u tom smislu. Dakle, te službe su zajedno sa državom i  institucijama postale ribari ljudskih duša, one traže neprijatelje u sopstvenim redovima razarajući u društvu ono što je najkreativnije. Te službe, mislim tu i na razne likvidacije, kriminalne poduhvate i na simbiozu podzemlja sa vlašću, postale su kancerogeno tkivo ovog društva i ove države. Izlaz je bio da se one odmah posle 5. oktobra rasformiraju i da se formiraju nove pod kontrolom civilne vlasti. U ovoj situaciji te službe nisu pod kontrolom vlasti, nego obrnuto, one kontrolišu vlast.

Ministarstvo odbrane i vlast premijera Koštunice imaju iluziju da nešto kontrolišu, a u stvari svi ti ljudi su pod kontrolom službi, jer te službe imaju ne samo monopol na hajdučko prikrivanje jednog čoveka, nego i na informacije o tome. I te informacije koje bi vlast morala da ima da bi uhvatila Ratka Mladića pre dolaze do Mladića nego do vlasti. Tajne službe, politička policija, kontrolišu civilnu vlast namećući svoje kriterijume, namećući svoj vrednosni sistem, svoje viđenje rodoljublja i to predstavlja smrtonosni okvir za Srbiju. Za njih je Ratko Mladić simbol prošlih vremena, simbol neuhvatljivosti, simbol prkosa međunarodnoj zajednici.

Znači, on je poslednji dokaz da jednom Srbinu niko ne može ništa i pored ostalog, on je i neka vrsta aduta za te službe da bi i dalje mogle da manipulišu važnim informacijama i da informaciju o tome gde je Mladić saopšte možda onda kada zaista počne da preti opasnost da ih neko rasformira, da im da voljno i da sve počne ispočetka. Onda oni mogu da daju informaciju koja bi mogla da ih spase, jer ovo što sada imaju jeste važno za sudbinu države. Njima je važno da se ne sazna čime oni zaista raspolažu i odakle je poreklo njihove moći. U poreklo njihove moći premijer ne želi da dira, naprotiv, i bez obzira šta on tvrdio, on je saučesnik u svemu ovome što se događa, bar kao pokrovitelj jedne atmosfere, jednog vrednosnog sistema koji se od 2000. na ovamo izgleda ne menja, nego se učvršćuje u nekim recidivima, koje je još teže kontrolisati nego u doba Miloševića.

Dakle, ulazimo u sferu jednog tihog totalitarizma koji se oseća, ali se ne može videti tako dobro i protiv koga je teško organizovati bilo kakav otpor, osim mentalnog. Dakle, to su te opasnosti, a alternative nisu dobre. Mi u Srbiji nemamo alternativu, ne znamo šta bi se moglo dogoditi posle svega, ne znamo ko bi mogao da dođe posle ovih. U Srbiji postoji strah da bi mogli da dođu gori od ovih, i to je sasvim moguće. Može se dogoditi da Srbiju za koji mesec vode gori od ovih. Moramo da vidimo šta još ovi mogu da urade sa snagama koje su im preostale i sa informacijama i sa resursima koje imaju u ovom trenutku.

Svetlana Lukić: Kad ste rekli maločas da informacije bitne za hvatanje Mladića pre stignu do njega nego do vlade i do Koštunice, mislite li da je on svestan toga? Da li on u stvari demonstrira i svoju nemoć u jučerašnjem saopštenju?

Ljubodrag Stojadinović: To je klasično pokazivanje nemoći, jedna vrsta panike, ne zbog sudbine Srbije, nego zbog toga što je obesmišljeno sve što je vlada činila sa Koštunicom na čelu i ta nemoć se pokazuje pre svega pokušajem da se na patetičan način pozove general koji je deset godina u odmetništvu, da se sada u interesu sudbine Srbije nekako preda. Vlast priznaje da ona ne može da ga nađe, to je pokazivanje ne obične nemoći, nego plačevne nemoći - ako se ti, Mladiću, ne predaš, onda svi propadosmo. Hajde, burazeru, ako boga znaš, dođi pa kaži tim ljudima gde si, pa da onda krenemo ispočetka, ti ćeš biti u zatvoru, a mi ćemo kao Srbija da krenemo napred. To je pokazivanje nemoći na nivou kućnog saveta, dakle, čovek neće da iznese svoje stvari iz podruma, a čitava ga zgrada moli. I to je neka vrsta velike neozbiljnosti i velike državničke neodgovonosti.

Pa evo, mi smo novinari, ako se ne odazovete na sudski poziv po privatnoj tužbi, a tužila vas je neka budala koju ste vi navodno time što ste rekli istinu o njemu uvredili, i ako vi dva puta ne odete, doći će policija i naći će vas i odvešće vas, silom će vas privesti na suđenje po prvatnoj tužbi zbog toga što neko misli da ste ga oklevetali. Tu država funkcioniše, znači, na nivou progona novinara ona će dobro funkcionisati, ali kada treba naći čoveka koji je optužen za najteže zločine, ona pokazuje svoju sopstvenu nemoć. Nismo mi taoci Ratka Mladića, mi smo taoci jedne nesposobne vlade, mi smo taoci jednog novog haotičnog totalitarizma koji nas vodi na veoma pogodno tlo za afirmaciju pravog autoritarizma. Ovo je atmosfera za to, koja nas može odvesti u nešto mnogo gore od ovoga. To je nešto što mora da nas brine, ne samo nesposobnost vlade, nego nesposobnost demokratskih snaga da nađu alternativu ovome što sada imamo i veoma jak nadirući elan onih snaga koje žele da nas silovito vrate u prošlost, pod lipu, i da Srbija zaista krene putem Slobodana Miloševića, kao što su to i rekli na onom mitingu u Beogradu, na dan sahrane gospodara Srbije.

Svetlana Lukić: Mi smo onda u klopci.

Ljubodrag Stojadinović: Mislim da nam se nažalost ne piše dobro, ni u ovom status quo, a ni ako bi se raspisali izbori, jer je alternativa ovome nešto što bi moglo da bude mnogo gore. Znači, ne piše nam se dobro ni ako bi neko pokušao da sve to preseče niti u ovoj atmosferi stalnog iščekivanja da se nešto dogodi. Dakle, da damo ovoj vladi još jednu šansu, još neki mesec, hajde da vidimo šta će biti, Ratko Mladić će možda sam da se preda, vlada će možda dobiti još jedan rok da bi se to dogodilo. To je nešto što nas stalno drži na stand by, koji nas unazađuje. Ako ne koračamo napred, mi stojimo u mestu, a to je veliko nazadovanje i u ovom trenutku ja ne vidim mnogo razloga za optimizam. Taj optimizam je potrošen u nekom revolucionarnom elanu, potrošen je u raznim glupostima koje su proizašle iz tog elana, ali ovo što sada imamo je jedna vrlo opasna konzervacija Srbije, jedna reanimacija nečega za šta smo verovali da je definitivno mrtvo.

Svetlana Lukić: Kakva je trenutna uloga Radeta Bulatovića, Jočića, generala Stankovića? General Stanković je imao nekoliko izjava koje su, kada čovek čita tekst, bile dosta korektne.

Ljubodrag Stojadinović: Mislim da je Stanković čovek koji ima dobre namere, ali Stanković je nemoćan. On je shvatio da je nemoćan, on je shvatio da čak može da smeni te čelnike službe, neke je i posmenjivao, može da smeni i Kovača, ali on ne može da promeni suštinu te službe. To se može promeniti tek potpunom redefinicijom te službe koja je staljinistička, koja ima brkove u glavi i na licu i koja traži neprijatelje samo u svojim redovima. U ovom trenutku su neprijatelji verovatno oni koji traže Ratka Mladića, neprijatelji su oni koji smatraju da Ratka Mladića treba odvesti u Hag. Dakle, to je služba koja je doprinela razaranju svega postojećeg, ali sebe jako dobro čuva. Stanković sa njom ne može da se izbori sam i on je to shvatio, njegove izjave više nisu tako energične kao na početku, on sada govori uzdržanije, čak više ne govori ni o svojoj ostavci.

Što se tiče Bulatovića, ja ne znam, meni taj čovek nikada nije bio jasan, ne znam da li je jasan premijeru Koštunici, verovatno jeste, ali sigurno je da on ni na koji način nije mogao, a nije ni želeo da bilo šta u toj službi državne bezbednosti, koja se sada zove BIA, nešto promeni, jer tamo takođe nisu moguće nikakve promene bez potpune redefinicije te službe i bez promene njene suštine, a njena suština u ovom trenutku je da ona praktično ima monopol nad kretanjima moći u Srbiji, znači da nad njom i dalje lebdi duh Jovice Stanišića i da je Rade Bulatović samo jedna etapa u tome. Dakle, on jeste šef koji nema veliki ugled u službi i on nije čovek koji tamo može da uradi bilo šta, on je samo neko ko može da služi Koštunici da kontroliše važna kretanja u toj strukturi, koja je potpuno nejasna i njemu i Koštunici, ali da nešto promeni, ne, on je samo čovek koji doprinosi čitavoj ovoj konfuziji. Koštunica sigurno smatra da to nije štetno i opasno po njega, ali tu se radi o vrlo zamršenim stvarima i poduhvatima koji su kulminirali u ovome što se dogodilo oko Ratka Mladića. Oni mogu da budu indikator bitne restauracije nečega za šta smo verovali da je davno prošlo. Znači, te službe su i dalje gospodari naših sudbina i u tom smislu se od 48. godine na ovamo nažalost još ništa nije promenilo.

Svetlana Lukić: Vredi li pominjati Jočića?

Ljubodrag Stojadinović: Jočić je došao pod vrlo sumnjivim moralnim okolnostima na to mesto, hipoteka njegovog krivičnog dela je bizarna, ali nije zanemarljiva, jer on tada nije bio adolescent nego student. Koštunica je to negirao kao problem. Jočić je u više mahova demonstrirao svoju veliku nesposobnost, da li je ona koncepcijska ili je mentalna ili je zadata, to je već pitanje za one koji ga bolje poznaju. Ali u svakom slučaju mi sada opet imamo likvidacije na ulicama, povratak nesigurnosti, divljanje vozača, imamo praktično divlji zapad na ulicama Beograda. Jočić je i na čelu one operativne grupe koja je morala da ustanovi kretanje Ratka Mladića i da ga definitivno privede pravdi. On se pokazao nesposobnim da kao ministar bude na čelu takvog jednog poduhvata i mislim da su potpuno opravdani zahtevi da on podnese ostavku, ako se uopšte time može nešto postići. Ja mislim da bi posle Jočića iz ove strukture koju poznajem mogao da dođe neko još nesposobniji od njega.

Osećam se kao čovek koji se nalazi u autobusu na nizbrdici i poledici, a vozači se svađaju ko u stvari vozi. Ovim ne glorifikujem značaj vođe, samo govorim o odgovornosti izvršne i reprezentativne vlasti – tu mislim i na predsednika države. On je jako dobro pevao na tamo nekim svadbama svojih savetnika, ali mislim da se nije dobro poneo u svemu ovome, da nije iskoristio svoj predsednički autoritet, ukoliko on postoji, nije pokušao da pomogne izvršnoj vlasti u naporu da se stigne do Ratka Mladića. Nije pomogao bar sugestijama, koje iz predsednikovog kabineta mogu da budu dragocene. Ali mislim da i tu postoji kriza ideja, jer teško je biti dobar predsednik sa savetnicima koji su mlađi od njega, koji su odlični u jednom rok sastavu, ali ovde se ipak radi o vođenju države, a ne o Idolima i o orkestru koji svira na svadbama i na  - da ne kažem ono drugo Bregovićevo.

I mislim da, kada se sve sabere, mi u Srbiji ipak imamo jednu neodgovornu vlast. Dakle, imamo jednu vlast koja na predsedničkom nivou može da bude šarmantna, kako kome, a na nivou premijera ona je namćorasta, samoljubiva, sujetna, neefikasna, konzervativna, troma i neodgovorna. I takva kombinacija je najgora, ona nas je i dovela dovde. Mislim da nas je uhvatila letargija kojoj nema mnogo leka, mi nemamo novi izvor energije. Šta god da se dramatično dogodi u Srbiji, mi ćemo to na nivou javnosti dočekati sa jednom ravnodušnošću koja je depresivna. Ovo jeste ćorsokak za Srbiju, u taj ćorsokak nas je uveo slepi vođa, ne mislim samo na Koštunicu, nego i na tu njegovu kamarilu koju on vodi za sobom.

Dakle, mi imamo povratak Domanovića - vođa je slep, mi stojimo na ivici provalije i sada sve zavisi od toga gde ćemo se okrenuti, kako ćemo koračati i ko će nam dati znak, da li će nas neko prepasti ili ćemo se udaljiti od staze koja nas vodi pravo u ambis. Moramo čekati još možda desetak godina da se pojavi generacija novih, modernih, evropskih političara, koja će svoj posao razumeti kao zanat, a ne kao priliku da sebe postavi na postament. To će biti ljudi koji će imati dovoljno energije da nas izvuku iz ovog blata u kome se sada nalazimo.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate Sonju Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ona je vlasnica jednog sjajnog objašnjenja kolektivne odgovornosti. Napisala je jednom da ako se ponosimo i kolektivno slavimo pobedu naših košarkaša, onda je nelogično da ne prihvatamo i ono što je u naše ime urađeno devedesetih godina. Ali ipak, moja omiljena rečenica koju je izgovorila Sonja Biserko je rečenica koja nas je sve šokirala, jer je usledila odmah posle petog oktobra, a otprilike glasi - Otišao je fašista, dolazi nacista.

Sonja Biserko: Srbija je juče pokazala da ne pripada Evropi, ona je iskoračila iz Evrope. Labus je dao ostavku, da li je to sad neki njegov moralni čin ili je to neka kalkulacija da neće da bude gubitnik u takvoj jednoj vladi, to će vreme pokazati. Međutim, u svakom slučaju cela vlada je trebala dati ostavku, a ne samo gospodin Labus. Mi imamo sada jednu situaciju gde se cela vlada ponaša kao da će Evropska unija ipak produžiti te pregovore u nekom periodu. Možda i hoće, s obzirom da Evropa ne želi Srbiju da ostavi po strani. Problem je to što Srbija računa na to, što ona nije spremna da napravi nikakvu žrtvu, nikakav napor da se uključi u taj proces, što se najbolje vidi u nedostatku političke volje da se locira i uhapsi Ratko Mladić.

Ratko Mladić predstavlja dodatno važan problem za Srbiju, jer njegov odlazak u Hag nakon što je umro Slobodan Milošević, doživljava se opet kao slučaj koji treba, a to je i tačno, da dokaže involviranost Srbije u genocidu u Srebrenici. Mislim da su razmišljanja i kalkulacije naše vlade da to treba odugovlačiti, sačekati da Hag završi

svoj mandat, to znači još dve-tri godine, međutim, nekako se stalno previđa da će istorija Srbiju i Miloševića staviti na mesto koje im pripada. Znači, teško je da će sve ono što je dosad skupljeno u Hagu kao dokumentacija ostati neupotrebljivo. Znači, to je jedno pravno nasleđe koje neće popraviti položaj Srbije. Činjenica je da je posle smrti Slobodana Miloševića ovde odmah promovisana nova teza -  da je on umro nevin, da pošto više nema optužbe o njemu više ne sme da se kaže ništa loše.

Nekako su Koštunica i patrijarh Pavle dali te guidelines kako o njemu može da se govori, u smislu da bi bilo necivilizacijski išta ružno o njemu reći. I to je poštovano, niti je o njemu bilo šta ružno rečeno, niti je to bila prilika da se poentira ono šta je njegovo nasleđe. Nažalost, Koštunica i njegova vlada su to nasleđe preuzeli kao svoju politiku. Prosto, Srbija se ponaša kao neko ko ima ključ za stabilizaciju i destabilizaciju regiona i to je činjenica, s obzirom da ona ima takvo centralno mesto i ona će to eksploatisati dokle god bude mogla.

Zanimljivo je da Vojislav Koštunica nije našao za shodno da se obrati naciji juče, a pre nekoliko godina se obratio naciji povodom smrti Gavrilovića. On je juče prosto prešao preko toga. S druge strane, to isto može da bude pokazatelj da je taj antihaški lobi još uvek jak. Postavlja se i pitanje ko je tu sad jači, ko rukovodi zemljom. Ja bih rekla da je posle Miloševićeve smrti da taj lobi znatno ojačao. Evo, danas imamo izjavu Milorada Vučelića koji kaže da Labus ucenjuje čitavu jednu vladu i da je to nefer. On se javio u ime SPS-a, znači da njima ne odgovara da ova vlada ode. Pitanje je ko rukovodi ovom zemljom, tako da bez obzira što je Koštunica vrlo blizak sa tim blokom, pitanje je da li on u ovom momentu raspolaže političkom moći koja je neophodna da se obavi zadatak hapšenja Ratka Mladića.

Ratko Mladić je ključna figura za Hag, rekla bih, s obzirom na njegovu veliku odgovorost za rat u Bosni, jer on je bio glavnokomandujući. Taj proces može da se završi dokazivanjem da je on bio povezan sa Beogradom, kao što svi znamo da jeste, međutim, mislim da ova vlast upravo to želi da izbegne. Sada, kada je Milošević naprasno umro, sada mogu da manipulišu i odugovlače sa predajom Mladića ili da ga uopšte ne predaju. Istovremeno se odvija ovaj proces pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu prema tužbi Bosne i Hercegovine, u kojem je srpska delegacija opet vrlo neprofesionalna. Ona istovremeno negira navode optužbe, a s druge strane traži diplomatsku nagodbu i traži nenadležnost suda, tako da njena strategija pokazuje da ona nema prave argumente. Vrlo je neubedljivo to što oni govore pred tim sudom. I mislim da bi bilo pravično da se ta presuda donese, jer je za Srbiju danas veoma važno da postoji taj pravni dokument, jer, kao što sam rekla, istorija će Srbiju postaviti na svoje mesto. To je prosto nešto što se ne može izbeći, ali u ovom momentu, kada proces normalizacije u regionu koji još nije ni počeo, bilo bi jako važno da se zna od čega mi to počinjemo našu normalizaciju, šta se to desilo, na čemu se mi to mirimo.

Mislim, ovde se stalno govori o nekom pomirenju, a pritom nemate polazne osnove koje bi bile zajedničke za sve strane. Ratko Mladić ostaje simbol srpske agresije i genocida u Bosni i mislim da je to jedan od glavnih razloga. Čak i kada je Zoran Đinđić predao Miloševića Hagu, on nije mogao da se usudi da krene i na Ratka Mladića, jer je tu

postojao ogroman otpor. Znači tada, kada je on hapsio Miloševića, i tada je Ratko Mladić bio mnogo važniji nego što je Slobodan Milošević.

Bosanska strana ima dosta dobar pravnički tim. Ponašanje naše delegacije kompromituje celu stvar, jer pokazuje da tu nema nikakve empatije, da nema nikakvog osećanja stida i odgovornosti za ono što se desilo. To su upravo ljudi koji su učestvovali u projektu velike ili proširene Srbije, kao Rale Stojanović. I oni je grčevito brane zato što su svi i sami bili identifikovani s njom. Na neki način oni brane svoje živote, svoje karijere, svoje pozicije i ta sebičnost je neverovatna. U ovom momentu Srbija kao da nema energiju ni za šta drugo sem da spreči Crnogorce da se osamostale, da spreči presudu pred Međunarodnim sudom u Hagu i da razvali ili uništi Haški tribunal. To su tri spoljnopolitička prioriteta ove zemlje, svu svoju energiju ona je skoncentrisala na te tri teme. Vojislav Koštunica je mnogo više bio angažovan u akciji protiv crnogorskog referenduma nego u hapšenju Ratka Mladića. Znači, on samim tim pokazuje da uopšte nije zainteresovan za sudbinu Srbije u ovoj fazi. To je takvo gubljenje vremena. I kada se sve to završi, ostaće jedno zgarište.

To je država koja nema svoje granice, koja nije definisana, koja nema identiteta, koja se identifikuje sa Ratkom Mladićem i Karadžićem, sa Slobodanom Miloševićem. Istovremeno se gazi na tom antikomunizmu, ali to je jedna vrlo spretno korišćena floskula da bi se napravila nova vertikala koja ide od Ljotića i Nedića, pa do Mladića i Karadžića. Isključen je čitav antifašistički pokret, jedino što Srbiju uključuje u Evropu. I mislim da je jako važno da Liberalna partija, Građanski savez i ove manje partije u Vojvodini pređu cenzus i uđu u parlament, da se čuju ti glasovi. Važni su i glasovi civilnog sektora, koji prema poslednjim istraživanjima ima 30 odsto poverenja građana. To je dosta dobar pokazatelj, barem ja lično nisam znala da je percepcija građana onoga što rade nevladine organizacije takva. I to je jedan pokazatelj da se više ne veruje partijama i političarima, da je to istrošena matrica i da građani čekaju da ih neko mobiliše na nekoj drugoj viziji, kao što je to radio Zoran Đinđić.

Nažalost, u ovom momentu nema takvog mobilizatora. Ali Čeda Jovanović podseća na tu energiju i zato je on stalno na udaru svih medija i svih političkih aktera. S jedne strane mu se pruža ruka i on se poziva da se vrati, a s druge strane mu se preti da će u slučaju da se ne odluči za njih i dalje biti smatran delom mafije i tome slično. Znači, mi imamo jedno izborno telo koje je apsolutno apatično i to će omogućiti vladavinu ove ili slične vlade u narednom izbornom krugu. Biće to koalicija takozvanog demokratskog bloka, Demokratske stranke, DSS-a i još nekih manjih partija koje će da podržavaju tu većinu, da bi se sprečili radikali i SPS da dođu na vlast. Osnovni razlog takvog stanja je nedostatak ponude.

Radikali imaju neki svoj plafon, koji su već dobacili i mislim da oni nisu opasnost. Oni jesu jedna objektivno autentična srpska politička partija. Suštinski problem Srbije danas jeste Demokratska stranka. Ona ima taj potencijal ili ga je imala, ali je u kohabitaciji sa ovom vladom pokazala da nije spremna da preuzme odgovornost za definisanje drugačije Srbije i mislim da će na narednim izborima Demokratska stranka biti najodgovornija za ono šta će se eventualno desiti u Srbiji. Nažalost, u ovom momentu ona ne pokazuje interes da ide u pravcu u kojem je Đinđić išao. Ona ne pokazuje interes da pravi koalicije sa ovim manjim političkim partijama koje su te orijentacije. Tako da mislim da građani u ovom momentu na ispravan način kažnjavaju te partije, jer nemaju pravu ponudu.

Premijer Vojislav Koštunica zapravo nema tu energiju. Čak i da ima želju, on nema tu energiju. To je jedan užasno odgovoran posao koji zahteva celog čoveka i koji zahteva jedan drugačiji pogled na život. Suviše dugo se građani Srbije bave najprizemnijim stvarima, preživljavanjem na najnižem nivou. Posle dvadeset godina svi su se uljuljkali u tome. Evo, dve nedelje niko nije radio, što je neverovatno. Prosečni Srbin radi 48 minuta dnevno, što je neverovatno. To je pokazatelj stanja duha i ko će to da pokrene i kako, to je pitanje. Ja se bojim da će to ići tako što će svi oni koji će hteti nešto više da odu iz Srbije, kao što ide i Crna Gora, kao što ide Kosovo, da će Vojvodina užasno da se bori za svoj ekonomski potencijal. Svako će tražiti način da se izvuče iz ove učmalosti. Ja ne mogu da kažem ni da se tu radi o nekom modelu, jer taj model je potrošen, on je poražen.

Ta vlada očigledno ne kontroliše sve mehanizme moći, pogotovo u vojsci i policiji. Zatim, imamo te silne i brojne tajkune, znači, pitanje je u kom modelu društva mi sada živimo. To je jedna ledina u kojoj svako radi šta hoće. I poražavajuće su infomacije o tome koliko mladi ljudi ne putuju, koliko oni žive u jednom autističnom društvu. To je sada glavni problem, kako otvoriti ovo društvo. Mi u ovom momentu niti imamo medije, niti imamo obrazovni sistem, niti imamo crkvu i sve ostale institucije koje bi pokušale da Srbiju usmere ka jednom otvorenom društvu. Sve te institucije zapravo deluju u suprotnom pravcu.

Svetlana Lukić: U velikoj smo nevolji.

Sonja Biserko: Mislim da. To ide po nekoj inerciji koja nema smer, nema nikakve želje, nema nikakve orijentacije i zato je mnogo teže sada nego možda i za vreme rata. Onda su se ljudi osećali, barem deo građana koji su bili protiv rata, ali sada je vrlo teško naći tačku u kojoj se čovek konstruktivno angažuje u društvu.

Svetlana Lukić: Čuli ste gospođu Sonju Biserko, a sada evo razgovora koji smo vodile sa Biljanom Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika. Sa Biljanom nije lako voditi razgovor, ona je stalno na sudu, valjda svakog dana, jednom u svojstvu optužene, a drugi put u ulozi advokata Vladimira Bebe Popovića. Tako da je tu posla po celi dan za Biljanu Kovačević-Vučo.

Biljana Kovačević-Vučo: Prvo, na pitanje da li me je odluka da se Mladić ne izruči iznenadila, sledi paradoksalan odgovor - da, iznenadila me je. Ja sam bila ubeđena, ne znam odakle mi taj optimizam, da će Koštunica da izruči Mladića. U stvari, nije to bio neki optimizam, ja sam mislila izručiće Mladića, prodaće Mladića, dogovoriće se sa njim dokle on može da ide u tome da spasi svoju vladu koja će onda dugo, večno i bolno da vlada. Čak sam se i kladila da će on njega ipak da izruči. Ali jednu stvar nisam ukalkulisala, a to je šta sve Mladić može da ispriča. Mladić jeste ideološki blizak Koštunici i SDS je ideološki blizak Koštunici, to su bratske stranke. Pa nerasformirane službe, sve to je doprinelo tome da bi hapšenje Mladića dovelo u paradoksalnu poziciju samu vladu i samog Koštunicu i službe bezbednosti i Radeta Bulatovića. To bi bilo, na neki način, kao da si uhapsio samog sebe.

I onda, kada racionalno vratimo film unazad i kada vidimo da su svi podaci o Mladiću označeni kao tajna, podaci o svim jatacima, jasno je da tu nešto baš debelo smrdi i da hapšenje Mladića predstavlja hapšenje svoje sopstvene biografije i svoje lične istorije i zato je to toliko teško. I zato oni stalno insistiraju na tom tehničkom pitanju, koje zaista nije tehničko nego suštinsko. Onog trenutka kada uhapse Mladića ipak se pokreće neki drugi odnos, ne samo sveta prema nama, nego i odnos prema sopstvenoj istoriji i sopstvenoj ulozi u njoj. Ulog je suviše veliki za ovu vladu. Na stranu to što nam se kaže da smo mi taoci jednog jedinog čoveka, oficira i onda slede te patetične izjave - ako si Srbin, soko, heroj, predaj se. Već mi je muka od svega toga, ne, od početka mi je muka, jer to je jedna pogrešna koncepcija.

Nema on šta da se žrtvuje za nas, to je čovek koga treba uhapsiti i u tom smislu najznačajnija je izjava Vuka Draškovića koji je tražio smenu svih čelnih ljudi bezbednosnih i obaveštajnih agencija. Kod nas to pre svega znači Rade Bulatović, za druge ni ne znam. Međutm, ono što je problematično u Vukovoj izjavi je što ni jednog jedinog trenutka nije rekao - smena Koštunice. A Koštunica je taj koji je najodgovorniji, ne zato što je obećao, nego zato što je njegova odgovornost najjača. Takođe mislim da je vrlo značajna Labusova izjava juče u Poligrafu, kada je rekao - mi nismo taoci jednog čoveka, nego državni organi nisu radili svoj posao. To je tačna konstatacija, nema šta da se doda, međutim, ja dodajem da smo mi taoci državnih organa, Radeta Bulatovića, Vojislava Koštunice, ove vlade, ministra policije. Kada potpredsednik vlade kaže da državni organi nisu radili svoj posao, mi smo zaista u nevolji.

U ovom trenutku ne vidim izlaz. Možda će Mladić biti izručen za nedelju, dve, tri, možda za pola godine, možda danas, sutra, ali očigledno da je problem mnogo ozbiljniji. A zatim, mene brine i izjava Karle del Ponte da je ona šokirana time što je obmanuta. Pa mislim, ko joj daje pravo kao tužiocu Haškog tribunala da bude obmanuta. Znači, to je jedna politička igra koju ja ne mogu da shvatim. Na kraju kao posledicu imamo činjenicu - ne, Mladić nije u Hagu, Slobodan Milošević je umro, protiv Stanišića i Simatovića je povučena optužnica u delu koji se odnosi na Srebrenicu. Sve ukazuje na to da će taj lanac komandovanja u daljem postupku u Hagu biti skraćen onog trenutka kada uhapse Ratka Mladića. Ratko Mladić će biti onaj koji je najviše odgovoran, što nikako nije dobro. Kakav god da je on, nije se u njegovoj glavi u tom trenutku rodila ideja da izvrši genocid u Srebrenici, nego je to jedno kolektivno delo državnih organa, to je isplanirano zajednički. U tom smislu, ne nalazimo se baš u najboljoj situaciji, a naročito će biti teško nama u Srbiji.

Možda je suviše pretenciozno da sad nas isturam u prvi plan, ali kako da živimo jednog dana, ukoliko sada ne budu pali svi, od Radeta Bulatovića pa nadalje. Radeta Bulatovića pominjem kao simbol kontinuiteta između Miloševića i novih struktura, i uopšte tu službu državne bezbednosti pominjem kao simbol kontinuiteta. To je Oli Ren na kraju rekao, da su problem službe, to je rekao i Miroljub Labus - da je problem nemogućnost kontrole službi.

To takozvano žrtvovanje naših takozvanih heroja i njihov odlazak u Hag je nedvosmisleno pokazao da je Koštunica spreman da sarađuje sa Haškim tribunalom samo pod tim uslovima. To su vrednosno izopačeni uslovi i u tom smislu Ratko Mladić verovatno ne pristaje na tu vrstu žrtvovanja. Čoveku se jednostavno ne žrtvuje, on neće da ide u doživotni zatvor da bi Koštunica bio na vlasti. Mislim, neću da pravdam Ratka Mladića, daleko od toga, ali on očigledno nije spreman da ide pod uslovima pod kojima su išli ostali haški optuženici i tu je nastao problem. Znači, sad treba uhapsiti Ratka Mladića, a to znači uhapsiti samog sebe, jer mi bukvalno ni jednom od petog oktobra na ovamo, a posebno posle 12. marta i ubistva Đinđića, nismo čuli da se ova vlada distancira od politike Slobodana Miloševića u smislu - Mi smo poraženi, politika koju je vodila Srbija je poražena, ta politika je bila politika zločina, ta politika je proizvela zločine i u tom smislu mi pravimo distancu i osuđujemo tu politiku.

Onog trenutka kada mi osudimo tu politiku i naša pozicija će biti mnogo lakša, ali tog trenutka kada mi osudimo tu politiku Koštunica više ne može da bude predsednik vlade, jer je on deo te politike. Mi nikada nismo čuli iz usta Koštunice, da ne pominjem Bulatovića i ostale, ni od koga nikada nismo čuli - ej, Mladić je optužen za najmonstruoznije zločine. Ne, nego smo mi stalno slušali ovo što je sad Velja onako epski doveo do krajnjih granica - sokole, predaj se, žrtvuj se za nas. S kojim pravom ti pozivaš čoveka da se ubije i žrtvuje za nas, ako ti misliš da on nije kriv? S kojim pravom? Koja je to moralna pozicija? Mi zaista jesmo u nevolji, izručili ga ili ne, mi jesmo u nevolji.

Izlazak Labusa iz vlade je jako dobar, i nekako sam očekivala da on podnese ostavku. Moja kalkulacija je bila - Labus će sto posto da da ostavku, on verovatno dobro stoji u tim raznim međunarodnim institucijama i verovatno

odande  prima signale da je pređena granica i on se sada izvlači iz toga. G17 plus se zaglibila u te afere i previše ugradila u taj finansijski sistem. I to Dinkićevo ponašanje i to njihovo preuzimanje kontrole nad svime što se tiče finansija u ovoj državi, to stalno pronalaženje novih krivaca, koji treba da prikriju njihovu odgovornost. I ta njegova najava rasformiravanja Trgovinskog suda i hapšenje Kljajevića govori da su oni ljudi koji moraju da ostanu na tom brodu do kraja. I moja procena je da će Dinkić da preuzme tu partiju zvanu G17 plus, i da će isto tako da iskoristi ovu priliku da se još bolje ugradi u sistem, a da će DSS još više da se utvrdi u svojim ministarstvima sile.

Nehapšenje i neisporuka Mladića Haškom tribunalu će njih još više da učvrsti u toj vladi. Ne isključujem mogućnost da oni sada krenu u lavinu napada na Labusa, ne isključujem mogućnost da se ponovo otvori afera Erikson, pa da krene ono - uuu, kakav je to gad. Znači, ko izađe iz jata ima da strada, to je taj kolektivistički duh, ali ovog puta nije samo to nego imaju i mnogo toga da zaštite. Mi smo tragična država u kojoj naša sudbina zavisi samo od iskaza svedoka-saradnika, znači samo od onih koji su otpali od vlasti, a koji su i sami bili duboko upleteni u razne stvari. Ali onog trenutka kada dođu u poziciju svedoka-saradnika, oni bivaju i progonjeni i ne mogu da progovore. To je bio slučaj sa Karićem i ja se bojim da će se to sada ponoviti sa svakim onim ko bude izlazio iz ove vlade. To je manjinska vlada, da ne zaboravimo, podržana formalno od socijalista i neformalno od radikala. I mislim da nam se zaista ništa, ništa dobro ne piše. Nisam katastrofičar, ali 21. maja Crna Gora definitivno odlazi svojim putem i mi ostajemo sami u crnom mraku sa ovom vladom. Ona će i dalje na neki način biti podržavana od Evropske unije, ali ne tako da mi uđemo u Evropu onako kako se tamo ulazi, uz poštovanje evropskih vrednosti, nego - eto tako.

Trebalo bi ukinuti sms poruke, to sam juče razmišljala, i  trebalo bi ukinuti komentare na forumima. Ja mislim da se mi svi sad ispucamo sms porukama i kao super, vidi što smo to dobro rekli, vidi šta je ovaj kazao, vidi šta je ovaj odgovorio. Nema motivacije da se nešto kvalitativno promeni. Hajde sada da napravim jednu digresiju, evo gledaj BK, ukinuli su BK na jedan način koji je stvarno užasan. I onda, ti kreneš da postavljaš pitanja na koji način su dodeljene te frekvencije, otkrivaš moguće sukobe interesa i korupciju, a onda ti se na televizoru pojavi Milomir Marić, a ako nema njega, onda je tu Popov. I onda i oni ljudi koji su hteli nešto da urade kažu - e pa ne mogu da se borim za Popova, da idem za Popovim, stvarno ne mogu. I šta ćeš sada?

Mislim da sam baš u tvojoj emisiji prošli put rekla - ako prođe Karić, proći će sve. Ja zaista mislim da je Karić bio taj test, on je bio čovek koji je imao objektivnu moć, on je bio čovek koji je sa Koštunicom učestvovavo u kampanji protiv Đinđića. On je čovek koji je kazao, tek kad je pao, opet kao svedok-saradnik, jel' - hoću da kažem kako smo rušili Đinđića, hoću da kažem kako mi je naređivao Koštunica. Ali Karića više nema. Mali broj ljudi se usudio da kaže - hajde da saslušamo šta Karić ima da kaže, da se utvrdi šta se dogodilo. Ne, postojaće razni forumi, postojaće Peščanik, postojaće sms poruke i na tome će se sve završiti. Pre neki dan je Zoran Lučić gostovao na Poligrafu, i on je rekao nešto što je meni bilo jasno od samog početka. Stalno se govori o strahu od radikala, da taj strah drži Koštunicu na vlasti, a Zoran Lučić je rekao da radikali u apsolutnim brojevima padaju i u tom smislu kohabitacija na koju se tera DS nije dobra.

Da li bi ti ponovo glasala za Borisa Tadića ako bi on ušao u koaliciju sa DSS. Ne bi nikada više i niko od nas neće. Izgubiće svi, jer DSS ne pripada demokratskom bloku. Ne pripada, jednostavno ne pripada. To je jedna lažna priča koja se servira u inostranstvu i to je nešto što je pogubno za nas. Ne može, Koštunica sa tom vrstom ideologije, sa Bulatovićem, Jočićem i ostalima, nije demokratski blok, da se razumemo, nije. I onda se opet vraćamo na generala Stankovića, koji je rekao - Koštunica će se obratiti naciji. Verovatno je mislio da je to logično, ali kada je ikakve veze imalo to što je logično sa time šta će Koštunica da uradi. Imamo iskustvo od ovih nekoliko godina od 5. oktobra da sve što je bilo logično Koštunica nije uradio. Kada je Đinđić hapsio Miloševića, Koštunica je bio uvređen i izašao je iz vlade. Šta se od tada promenilo, pa će on sada nešto drugo da uradi sa Mladićem? Ništa se nije promenilo.

I zašto Karla del Ponte veruje Koštunici ne znam, to treba pitati nju. Zašto Evropska unija i Solana insistiraju na tome da je Koštunica rešenje za Srbiju i da je ovo stabilna vlada, ne znam, nije mi jasno. Zašto ga toliko favorizuju u odnosu na Crnu Goru, i taj njegov koncept države koja ne postoji, tu fiksaciju i to što ne dozvoljava Crnoj Gori da izabere svoj put i da odlučuje o sopstvenoj državnosti, ne znam. Sve su to pitanja koja su na stolu i na koja ja nemam odgovor. Mogu samo da osetim nemoć, jer je preko Koštunice Milošević pobedio. I onda ta sahrana, Koštunicini ljudi su stajali na toj sahrani. I zašto sam ja očekivala, sad se ljutim na samu sebe, zašto sam ja očekivala da će on ipak izručiti Mladića. Bojala sam se da će i izručenje Mladića Hagu proći kao - evo, i poslednji uslov je ispunjen, sada orgijamo, slavimo. Bojala sam se da se opet ništa suštinski neće uraditi, a više ne bismo imali čak ni to, čak ni to.

Sada se malo svađam sama sa sobom, zašto sam ja očekivala da će Koštunica njega da izruči i zašto neprekidno zaboravljamo kako su tekle stvari posle petog oktobra. Ako hoćemo toga da se setimo, odmah ćemo shvatiti Koštuničino neizručivanje. Od petog oktobra pa na ovamo, Koštunica je sve vreme minirao razvoj demokratije i modernizaciju Srbije.

Kako možemo da očekujemo demokratiju sa Radetom Bulatovićem kao šefom BIA? Kako? Kako možemo da očekujemo demokratiju u situaciji kada glavni, kao nezavisni analitičar Đorđe Vukadinović kaže - nevladine organizacije su te koje su radikalizovale scenu u Srbiji zbog toga što su postavile pitanje Srebrenice? Znači, ne postavlja se pitanje Srebrenice kao užasnog događaja, nego se postavlja pitanje zašto smo mi na desetogodišnjicu Srebrenice uopšte postavili takvo pitanje. I to postane opšti stav. Kako možemo da očekujemo razvoj demokratije sa ministrom policije koji šalje onakve izveštaje, pa ne mogu da se ne smejem. Prvo nije bilo nikakvog sastanka sa Legijom, onda ga je bilo, onda nije bilo beleške, pa je onda dao belešku, koja je smehotresna. Mislim, to bi bilo smehotresno da je u pitanju Monti Pajton, Mel Bruks, ne znam, ali nije smehotresno, jer mi u tome živimo.

Kako možemo da očekujemo demokratiju, kada oni od nas prave majmune dnevno, ali dnevno? Evo, sad moram da kažem, svi dnevnici, od RTS-a do B92 su isti, ali isti, tu nema razlike ni u nijansama. Osim što je Labus bio na B92 i to mu je bila labudova pesma, jer on se više nigde neće pojaviti. Na svim medijima vlada potpuno ista interpretacija događaja. Slušam juče raspravu i ne mogu da verujem, jurila sam kući da vidim šta se dešava. Ja sam mislila sada će da bude otvoreni studio, rasprava, objašnjenje, obraćanje Koštunice. Mi celog dana čekamo kao majmuni da nam se oni obrate, a onda nam on šalje ono nemušto, uvredljivo saopštenje. I šta sam uradila juče, u nemogućnosti da bilo šta učinim, počela sam da surfujem po internetu i da tražim po raznim forumima reakcije ljudi. I onda je opet bilo kao - u, što je ovaj odlično odgovorio, super, e, ovo je super, vidi ovu budalu. I tako sam provela celo veče. Pretpostavljam da su svi ljudi koji su očekivali neku vrstu reakcije isto to radili. Daj da vidimo kakve su reakcije. I šta imaš od tih reakcija? Ništa, apsolutno ništa, danas neizručenje Mladića više nije vest.

A onda je krenulo - ali Oli Ren je govorio vrlo pažljivo, pa da li je rekao suspenzija ili prekid. Nisam mogla da verujem, počela sam da se smejem. Pa kao - birao je reči zato što nam je blagonaklon, pa nije hteo da kaže suspenzija. E sad, pošto je on rekao - prekid, to znači da proces pridruživanja odmah može da se nastavi. A da je rekao - suspenzija, šta bi bilo? Analiziraju reči čoveka koji je jasno rekao - gotovo, prekinuto, nema više. Stalno dobijamo udar za udarom. Milošević umire u Hagu, Mladića ne izručuju, a i da ga izručuju, to čine pod takvim okolnostima da ljudi misle da je to samo pitanje jedne velike trgovine. Svet pristaje na to, Karla del Ponte pristaje na to, ona nam plače na ramenu i kaže - on me je obmanuo. Pa sad stvarno, da patim i zbog toga što je Karla del Ponte obmanuta. Nije problem u tome da li je ona obmanuta, problem je u tome što se taj čovek još uvek ne nalazi u Hagu. I problem je što se to minimalizuje do te mere da više nije ni vest.

Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu oni zapravo brane Miloševićevu politiku. I nisu to oni, to smo mi i oni brane nas. Ja zaista ne želim da me neko tako brani. I dalje insistiraju na tom besmislenom procesno-pravnom prigovoru da Međunarodni sud pravde u Hagu nije nadležan zato što SRJ u to vreme nije bila članica UN, pa samim tim nije bila obavezna da poštuje Konvenciju o genocidu. Pa to je monstruozno. Imala sam raspravu sa Ivanom Jankovićem, advokatom, na Studiju B i bili smo baš dosta žestoki. On je rekao da sam ja pravnica i da moram da poštujem procesno-pravne prigovore, bez obzira koliko da mi se ne sviđaju, na šta sam rekla - to nije procesno-pravni prigovor, to je prigovor koji održava suštinu naše amoralnosti. Znači, izađem iz UN i ne moram da poštujem Konvenciju o genocidu, pa ću malo da pobijem ne znam koliko hiljada ljudi, pa ću onda da se vratim u UN i da kažem - pa dobro, nisam bila članica. Ja sam mislila da će oni odustati od tog prigovora, pokriće se ušima, nikad ga više neće spomenuti. Vidim juče da su ga opet spomenuli. U završnoj reči oni i dalje traže da se sud oglasi nenadležnim, jer mi nismo morali da poštujemo Konvenciju o genocidu. To se ne radi.

Druga stvar koja je jako važna je da je neko podmetnuo stav da se tom tužbom optužuje ceo narod da je genocidan. To je budalaština o kojoj zaista ne želim da raspravljam. Niko nikada nije optužio ni nemački narod da je genocidan, nikad. Ako pravimo analogiju sa domaćim sudovima, Međunarodni sud pravde u Hagu je kao parnični sud i on se ne bavi nikakvom krivično-pravnom odgovornošću, to je sud koji utvrđuje da li je od strane Jugoslavije izvršena agresija i genocid, a tek nakon toga se utvrđuje i visina naknade štete. Znači, prvo se utvrđuje osnov i mi ćemo sada čekati presudu suda o tome da li je postojao osnov ili ne. Osporavajući to da postoji osnov za odgovornost Jugoslavije, za odgovornost da se plati šteta, naš pravni tim se toliko ubacio u odbranu politike Miloševića i u negiranje zločina za koji je već utvrđeno da se dogodio. Juče sam tamo čula da paravojne formacije Škorpioni, Arkanovi Tigrovi, Crvene beretke i sve one trupe koje su bile tamo nikakve veze nisu imale sa državom Srbijom. Ja nisam od onih što su srećni zato što je Bosna podnela tužbu, zaista iskreno patim zbog toga što ćemo možda morati da plaćamo ratnu štetu, ali još više patim zbog toga što moja država nije spremna da napravi tu distancu, da osudi politiku zločina, koja je toliko zla nanela, pre svega ljudima u Bosni i Hercegovini.

I sada smo mi zapravo osramoćeni. Ni u ime bilo kakvog patriotizma, ni u ime moje želje da živim u ovoj državi, ne želim da stanem iza zvaničnih predstavnika koji nas zastupaju pred Međunarodnim sudom pravde. Ne možeš braniti neodbranljivo. Moja intimna želja je da to uđe u neku vrstu diplomatskih pregovora, ali ne možeš to da uradiš bez osude te politike. Ne možeš da se praviš da nisi svedok onoga čega si bio svedok sve vreme za vreme Miloševića i da insistiraš i dalje na besmislenoj Miloševićevoj formulaciji da Srbija nije u ratu, kada svi znamo da smo bili u ratu. Znači, mi i dalje insistiramo pred Međunarodnim sudom pravde da Srbija nije bila u ratu. Stvarno smatram da su ove generacije koje dolaze potpuno nedužne u celoj stvari, ali one će plaćati cenu našeg ludila i naše nesposobnosti da konačno osudimo prošlost.

Mi moramo da definišemo šta nije bilo dobro. Znam da tu ne postoje formulari, ali postoji ubica i postoji žrtva, to postoji i mora da se kaže - to nije bilo dobro i mi se od toga distanciramo. Mi sve više i više ponovo prihvatamo Miloševićevu politiku i zato se sad taj krug zatvara. Da, promoter svega toga jeste Koštunica, Koštunica jeste Miloševićev sledbenik, on je, kako je on sam insistirao, pobedio Miloševića na izborima, ali to je bila obična smena vlasti. U celoj toj kombinaciji jedino je smetao Đinđić, jer Đinđić nije predstavljao smenu vlasti, nego je Đinđić predstavljao nekoga ko je svrgao Miloševića. Koštunica nikad nije hteo da predstavalja nekoga ko je svrgao Miloševića, nego nekoga ko je demokratski smenio njegovu vlast, a ako mi budemo izigravali grofove u izgnanstvu, ljude koji su demokratskim putem promenili vlast, pritom zapalili i skupštinu i televiziju, onda će nam dolaziti na ekran Vučelić i govoriti da smo vandali koji su, eto, bezveze zapalili skupštinu i televiziju.

I naravno, to čuvanje Radeta Markovića, ta šizofrenija koja se pravi oko Đinđićevog ubistva. Mi još uvek nemamo definisano u javnosti zašto je Đinđić ubijen. Još uvek nije javno rečeno da je ubistvo Đinđića bilo državni udar. Mi nećemo ni dokle doći dok se ponovo ne otvori pitanje zašto je Koštunica izašao iz vlade kada je Milošević predat Hagu. To je ključ.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Kovačević-Vučo, a sada prvi put u Peščaniku govori mladi emigrant, umetnik iz Irske, Vukašin Nedeljković. Sledeći snimci sadrže jake scene nasilja, nije preporučljivo za starije od 18 godina.

Vukašin Nedeljković: Svestan sam postao, pa recimo devedesetih na demonstracijama 9. marta. I onda sam se razočarao u sve to, onda je došao rat, Prva beogradska, Tadić koji nas je vodio na proteste gde je bio Đinđić i Lečić, koji je tada super pričao. I to je to, onda je došlo bombardovanje, onda sam ja zapalio preko. I naravno, ubistvo Đinđića kada se nekako sve srušilo. Slučajno sam bio sa mojom super drugaricom Emili iz Londona, ona je polu Japanka polu Engleskinja, mi smo bili nekoliko desetina metara od ubistva premijera. Meni se tada ceo svet srušio,  a ona je trebalo da ima izložbu tog dana u SKC-u, ali sve je bilo odloženo. I to je ta kap koja je prelila čašu definitivno. I od tad sam otišao i rekao sam - nikad se više ne vraćam, šta god, makar prao sudove.

Svetlana Lukić: Šta je to, Vukašine, tebi ovde toliko nepodnošljivo?

Vukašin Nedeljković: Ovde je nepodnošljivo sve. To je izjava veka, kada je Samardžić izjavio da je Koštunica petog oktobra trebalo da završi u gepeku, a ne na terasi. I onda ga onaj Timofejev pita, ne znam ni kako se zove njegova emisija, kao - zar nije ta izjava pregruba. Pa kako je pregruba, nije, treba još jače, grublje to izjaviti, jer je to stvarno istina. On je taj koji sada navodno spava, on je taj naš neki snevač, ali on vuče sve konce i ja kapiram da mi njega nećemo da zbacimo ne znam još koliko. Ide na Mokru Goru, druži se sa Pahomijom, tu je Matija, naravno, koji može da se kupi na trafici. Kupite jutarnju dozu: vinjak, pa Kurir i Sportski žurnal i Matija Bećković, nacionalista jedan odvratni, na svakom kiosku može da se kupi, i Kusta i tako. Neka se oni druže tamo, samo da ih ne gledamo, neka se zamonaše, to bi bilo najpametnije da urade ako mene pitate. Ma, mislim, jezivo.

Meni je bilo apsolutno nepodnošljivo i ja sam otišao glavom bez obzira, rekao sam - ma sve ću da radim, samo ne mogu više, ozračio sam se najstrašnije. I tako, malo po malo od Londona preko Švajcarske, čak sam i do Indije stigao. Imao sam gomilu iskustava, živeo sam kao sanijasin osam meseci, nisam imao dinara osam meseci, išao sam po severnoj Indiji, ljudi su mi davali pirinač, krompir, to sam jeo i tako, spavao na ulicama.

Svetlana Vuković: Živeo si kao sanijasin?

Vukašin Nedeljković: Da, da, kao sanijasin, imao sam narandžastu odeću, perčin kao krišne, mada nisam bio krišna, i tako, išao sam i meditirao, radio jogu, u šumi maltene, spavao na zemlji, živeo od tuđe milostinje. I tad sam se ono, nisam se prosvetlio, ali imao sam iskustva neviđena.

Svetlana Lukić: Kada si zbrisao iz Švajcarske?

Vukašin Nedeljković: Zbrisao sam iz Švajcarske zato što sam bio u zatvoru 35 dana zbog dva razloga, prvi razlog jer sam zapalio cigaru. Otišao sam da kupim psa, jer niko nije hteo da se druži sa mnom kao sa Srbinom, ono maltene zločincem, kao da sam ja bio u Vukovaru i Sarajevu i Račku i to, i onda sam hteo da kupim psa, jer niko nije hteo da se druži sa mnom. I onda mi je gazda rekao - sačekaj malo, idem ja na ručak, i onda sam čekao psa i legao na travu, zapalio cigaru i samo čujem sirene, dolazi milicija, ništa me ne pita, hapsi me, odvodi me u stanicu, iz stanice pravo u zatvor. I u zatvoru mesec dana, dok su mi vadili krv, urin, dok su proverili da li sam narkoman ili nisam, ispostavilo se da nisam. Drugo, moja cimerka koju pozovem da je pitam nešto vezano za neko predavanje, uhvatim je za rame i ona me tuži za seksualno zlostavljanje, pa me vode u bolnicu, pa mi rade mi spermogram...

Svetlana Lukić: Kako si se zadesio u toj Švajcarskoj? I kao da nisi baš mnogo gledao šta se dešava oko tebe?

Vukašin Nedeljković: Nisam, Svetlana, to je neverovatno, tamo milicije nema, ali tamo je fascinantno to što se svaki građanin ponaša kao milicioner i imaš taj osećaj kao su oko tebe duhovi, kao da te neko posmatra. Ja sam imao taj rad u Irskoj, gde sam kao u Sin City od drveta napravio postolja za glave, to su kao ti duhovi koji te gledaju, odseku ti glavu i stave te na zid. I ne možete ništa da uradite, a da vas neko ne primeti. Taj sistem represije, taj sistem da vas neko posmatra, da ste viđeni, da vas neko gleda, da vas kontroliše, kao Veliki brat, ali Orvelov, ne ovaj komercijalni, pornografski i erotski na B92 što će da ide.

I sad kao vrućina je i super, ja mnogo volim da hodam bos, skinem patike i krenem da hodam bos i sednem na pločnik i eto opet sirene, informativni razgovor, zašto si ti bos, pa da li imaš para. Ali još je fascinantnije kad idem Knezom i obučem patike i sako, to je meni super i startuje me devojka i kaže - pa da li je moguće da nemaš para da kupiš cipele. Neša Klik je rekao na Pinku da ne možeš ti patike i sako, to ne ide, to nije bilo na Pinku, znači, samo što je na Pinku to može - ogromne sise, liposukcija. Ovde je lakše ići na liposukciju i na botoks i ona ove kiseline nego lepo završiti fakultet i čitati knjige. I najjadnije mi je kad vidim moje drugarice koje su nekada bile okej, i sada ih vidim u Idiotu, kafić Idiot tamo kod Botaničke bašte, vidim njih dve sa onim masnim, odvratnim Amerikancima što imaju 50-60 godina, debelim, zadriglim, ono muvaju ih, kao - samo da te ja kresnem, ja ću da ti kupim torbicu zlatnu, ono Dolče-Gabanu i Pradu i biće nam super.

Uzeo sam foto aparat i snimao sam po Knezu. I da vidite te devojke, da vidite tu modu. Mislim da su moda i pravoslavlje ubili najbolje ribe iz škole, zajedno sa MTV.

Zbrisao sam glavom bez obzira iz Švajcarske i otišao u Irsku, znači, direktno iz zatvora mene sprovode u kombiju kao da sam Legija, znači, Legija je malo dete, i ubacuju me u avion i kao sprovode me ovde i ja pravo u Irsku i to je bio ono, skroz stress relief. Tamo sam gledao okean, igrao se s decom i gledao ljude koji, pošto su tamo planine od 960 metara, i sad oni nose kamenje iz podnožja - hoće da naprave planinu. Onda sam ih posmatrao kako prave planine, mislim, pokušavaju. Pa fjordovi, pa vožnja kolima, pa super. Ne znam, jezivo je ovde, da se opet vratim na izjavu stoleća Nikolićevu - ako vidite Zorana, recite mu da je i Tito imao problema sa nogom neposredno pred smrt ili Tijanić koji kaže - Đinđić je ubijen zato što je bio veliki Srbin. I ja se onda razmišljam, da li te ljude ubiti ili ne, i onda sam se setio, kad sam bio u Oksfordu, ima taj muzej jednog avanturiste koji je obišao ceo svet i on je skupljao raznorazne stvari. Pa imate šta su Eskimi nosili u XIX veku, pa Afrikanci, pa Arapi i tako dalje I onda odete u jedan deo, ne znam kako bi to preveli, kao smanjene glave. E, to bih sa Nikolićem i Vučićem uradio, znači, odseći im glavu, staviti u tu kiselinu da se glava smanji i napraviti izložbu. I onda bih imao kao foldere, pa tu bi bili radikali, sa Koštunicom recimo i sa Tadićem bih napravio Ćele kulu, to mi je nekako gotivnije, a sa Nešom Klikom i sa ovim Mitrovićem i tom ekipom, to je nešto još odvratnije, ali ne znam šta, da li na kolac. Ma super su bili Turci, za nas su oni majka Mara. I eto, to bi bio mnogo jak muzej, tu bi onaj Čarls Sači odlepio, on se loži na te bizarne stvari. Garantujem da bi on to odmah kupio, dao bi milion funti. Samo da im nekako odsečemo glave.

Svetlana Lukić: Govor mržnje.

Vukašin Nedeljković: Da, ovo jeste govor mržnje, jesam ostrašćen, priznajem. Ovde kao da si pijan, kao da si drogiran. Da, imam taj utisak, kao da nas drogiraju, a drogiraju nas od ujutru, od Kurira, Nacionala, Sportskog žurnala. Samo prođete Knezom, sve vam je jasno, užasno, potpuno kao da ste na LSD-u non-stop, konstantno. Sve je zagađeno ovde i voda i vazduh, ma sve. Ma i ako je, i treba, ma i da nas bombarduju ponovo. Ma onaj Širak je idiot što je to sprečio, sve je mostove trebalo srušiti. To bi bilo idealno, da su gađali ove čuvare mostova, potop da se napravi. Ali nas neće ni da bombarduju, kao skupo je to, nego nekako da mi skupimo kintu da nas oni bombarduju, to bi bilo super. Eto, da završim s tim govorom mržnje. I onda da dođem, da popijem kafu i to filter kafu u Knezu i zapalim pljugu i da se vratim istog dana, eto, to mi je želja. Pusti snovi, nikada se to neće ostvariti, draga Svetlana, nikad.

Na Oktobarskom salonu ću imati rad gde sam fotografisao mesta gde su se desila prilično bizarne stvari, od prosipanja mozga Vlajka Stoiljkovića ispred skupštine, do ubistva Badže u Mama mia, do Hrama svetog Save gde se nesretni čovek koji je stavljao krst na kupolu okliznuo i poginuo, do, ne znam, Zarinih prodavnica, do reklama za R-Max četvorku. A Ivana Grahovac, moja drugarica koja je završila čelo na Kraljevskom koledžu u Londonu, napraviće kompoziciju koja će pokušati da isprati taj vizuelni neki identitet, i to bi trebalo da bude jako dobro, znači u oktobru. Do Urgentnog centra sam hteo da odem da snimim, pa su me maltene hapsili, jer tamo ne sme da se snima, hteo sam da vidim mesto gde je doveden Đinđić. Znači, ovde ako hoćete da dišete morate da pišete dopis. Ovde je neverovatno na svakom koraku, ja krenem od tačke A do tačke B i od tačke A do tačke B nađem još hiljadu tačaka. Ovde svaki ćošak miriše na zločin, na ubistvo, na klanje, na silovanje, na nešto jezivo. To, taj miris, to se oseća kao Sin City, pozavideli bi nam svi ovi najbizarniji reditelji, bili bi prosto presrećni ovde, njima bi bila uživancija ovde. I meni je žao što ne postoji ni jedan dobar dokument o tome,

nema ni jedne izložbe. Hoću, eto, neka sad neko meni pomogne da ja nađem kome da se obratim, jer meni je frka da idem da se vidim s Tadićem, meni je frka da zovem ženu pokojnog premijera Đinđića, da tražim samo te stvari da mi neko da na jedan sat, da fotografišem i da stavim na bilbord i da dole ide izjava Nikolićeva da je i Tito imao probleme sa nogom pre smrti. I Tijanićeva da je Đinđić ubijen zato što je bio veliki Srbin i tako dalje.

I onda idem Knezom na Vrbicu i tamo je milijardu ljudi i smuči mi se život, i svi nose venčiće. I setim se onda i kažem - daj čoveke, kako bi to bio dobar bilbord da piše - ljudi su išli Knez Mihajlovom ulicom i nosili venčiće osveštane Pahomijevom spermom. Ja bih to hteo da uradim, u crkvu da odem neku, na oltaru onako da bude Hrist, pa onda da preko Hrista neko nacrta Karadžića, a pored je Mladić, Koštunica, a pored je neka, recimo, Pamela Anderson. I da napravim zlatnu bistu Pahomija sa ogromnim falusom, odnosno penisom - to bi bilo idealno, samo neka neko da pare za to, odmah ću da uradim. Samo treba da se pokrene, potrebna je inicijativa, a ima čak i kinte. Samo neko ko će da da, to je bio pokojni premijer koga nema i ja mu ne vidim ko bi mu bio pandan, nekog ko može da ga zameni, to ne postoji. Ne. Možda Čedomir, ali samo kad bi malo manje išao na skijanje i malo manje kupovao u Pradu i Zari, možda bi on mogao. Mada je on mlad, 73. godište, ima perspektivu on.

I ovaj ministar prosvete kaže - ma što bi vi svi završavali fakultete, kao šta će nam fakulteti, kao sedi kući, radi - idiot. On kao da je stondiran sve vreme, kao da duva lepak, njegove izjave su upućene mladima, studentima, a 70 odsto studenata nije izašlo van granica ove zemlje. A on im se obraća onako skroz sjeban, kao da ne znam, jebote. Nego setih se, bio sam u Nišu i jedva sam živu glavu izvukao, bila je promocija profesora Zurovca, knjige Lepota ima tri lica. Ne mogu da verujem da tako neko još piše, on je još uvek na nivou Sartra i egzistencijalizma, čovek se odatle nije mrdnuo. I onda je rekao da sve Albance treba pobiti i da je Račak bio malo dete i da su oni primitivci i klošari koji su palili naše divne crkve iz, ne znam, X veka i tako dalje, koji mrzi Marinu Abramović, to za njega nije umetnost i tako dalje. I ja tu kažem - profesore, vaš stav je ekstremno fašistički i vi niste normalni i ono, da li ste vi normalni.

I onda, sa strane stoji neko iz Obraza i zove druga, nekog Đuru i kaže - ej Đuro, imamo ovde jednog, treba da ga tu kao prevaspitamo. Međutim, Sanja je bila brza i ne znam šta se desilo, u svakom slučaju dolazi milicija i mene sprovode do stanice. I tako ja ulazim u autobus, i dalje imam strah, ono gledam da li me prate kolima, da li će neka bazuka sad da radi, samo da dođem do Beograda. Znači, to je bilo najduže putovanje u mom životu. Znači, bolje mi je bilo od Lakna u Indiji do Nepala, do Katmandua, 36 sati bez prozora nego ovo, majke mi, ta neka unutrašnja paranoja - samo ne sad. I sad on stane i nema vozača, rekoh ubili su vozača, sad će da uđu u autobus. Međutim, sva sreća stigao sam, isparanoisao sam se, znam, ali šta da radim.

Svetlana Lukić: Ovde je lako isparanoisati se.

Vukašin Nedeljković: Jeste, majke mi, ovde je ludilo, paranoja lebdi u vazduhu.

Svetlana Vuković: I kad putuješ?

Vukašin Nedeljković: U subotu.

Svetlana Vuković: I onda ćeš da daneš dušom.

Vukašin Nedeljković: Hoću, majke mi, kad dođem u Dablin ima da se napijem od Ginisa odmah i da zezam ljude ovde kako mi je loše tamo, kako mi nedostaje Beograd. Prvi dan kad dođem rekli su mi da me vode na plažu na kojoj nema nikoga. Sad neću doći bar godinu dana, ako bude sve u redu s mamom i tatom, znači, svi koji hoće da me vide mogu da dođu tamo. Imamo kuću sa šest stanova i super je, s pogledom na okean, i sve ćemo mi to da vam platimo, poslaćemo vam DHL-om kartu, samo nemojte da me terate da dolazim ovde. Ovde sam već mesec dana, a dolazio sam tipa jednom godišnje, a sad ću i ređe da dolazim, jer nemam šta više ovde. Nema razloga, samo na kaficu. To je to, uglavnom. Tamo ću da čitam, da se sunčam i da čitam i da se kupam na deset stepeni u okeanu.

Svetlana Lukić: A koliko si se integrisao tamo?

Vukašin Nedeljković: Skroz sam se integrisao, sad ću kad usvojim ćerkicu...

Svetlana Lukić: Hoćeš da usvojiš ćerku?

Vukašin Nedeljković: Da, ona je najlepša na svetu, pošto ja ne mogu da imam decu, onda ću da je usvojim, onda ću dobiti papire i ja sam miran. Vidiš, imam ove tri deteline s tri lista, ja sam Irac. I sad ćemo da zezamo Engleze malo i to, da nam daju Severnu Irsku da se spojimo i super. Jebeni kolonijalisti, odvratni su, oni i Danci - užasno.

Svetlana Lukić: Vukašine, Irac ćeš da postaneš.

Vukašin Nedeljković: Hoću, Svetlana, bolje to nego Švajcarac. Srbin-Irac.

Svetlana Lukić: Au, kakva kombinacija.

Vukašin Nedeljković: Opaka.

Svetlana Lukić: Bio je ovo irski Srbin Vukašin Nedeljković, a engleski Srbin, Jovan Bajford nas je podsetio da je dan kada smo ispali iz voza za Evropu pao na crveno slovo u crkvenom kalendaru, slavu svetog Nikolaja Velimirovića. Ideološki tata svih mrzitelja Evrope može da se raduje, a mi ostali možemo da se slikamo ili da 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom u 5 popodne izađemo na Trg Republike na protest pod nazivom Srbiju u Evropu. Bio je ovo 252-i Peščanik, pozdravljaju vas dve Svetlane.


Povezani članci:

  • 97. emisija

    Gosti: Lazar Lalić, predsednik nezavisnog sindikata radnika RTS-a, Gordana Suša, predsednica NUNS-a, Biljana Kovačević-Vučo iz JUKOM-a, Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakulteta, Vladimir Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, Olivera Milosavljević, profesorka Pravnog fakulteta, Olga Popović, profesorka Pravnog fakulteta, Vladimir Marković, student sociologije i Dušan Kovačević, dramski pisac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 113. emisija

    Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 120. emisija

    Gosti: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Vasa Pavković, književni kritičar, Srđa Popović, advokat i Zoran Panović, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 122. emisija

    Gosti: Biljana Kovačević-Vučo, predsednica JUKOM-a, Mikloš Biro, profesor psihologije na Novosadskom univerzitetu i Laslo Vegel, pisac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 132. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Ivan Čolović, antropolog, Laslo Vegel, književnik, Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar i dečak Vasilije Mesarović
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije