Zaboravili ste lozinku?
Ko je brat Gorana Kljajevića Štampaj E-pošta
14.04.2006.

Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić iz Instituta za uporedno pravo, publicista Mirko Đorđević, profesor Ljubiša Rajić, Dragoljub Stošić iz Unije sindikata, istoričarke Olga Manojlović-Pintar i Olivera Milosavljević, Žarko Korać iz SDU, novinar Ekonomista Miloš Marković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Dobar dan. Izgleda da je vekovno neprijateljstvo između Srba i vode ovih dana dostiglo vrhunac. Na nas su se okomili svi, i Sava i Dunav, i Tisa i Tamiš. Ako se pomame i Topčiderka i kanalizacija – gotovi smo. O ovim katastrofalnim poplavama naravno predsednik vlade nije našao za shodno da kaže ni jednu jedinu reč. On negde u tišini saoseća sa svakom poplavljenom njivom i tarabom koja je, kao što znamo, starija od Sjedinjenih američkih država. A ako se duboko saoseća, onda nema razlike između patiti i gledati kako neko drugi pati. Dakle, sve je u redu - mada i nije. Čovek koji se lažno predstavlja kao predsednik vlade jedne demokratske, evropske i nadasve uređene države, morao bi da povodom ovakve katastrofe izusti koji slog, makar onoliko koliko je promucao Širaku. Citiram - mi smo sve bliže i bliže, vrlo blizu ispunjenja obaveza prema Hagu.

Predsednik države Tadić je jednom izašao na neki nasip i pozvao građane da se uključe u borbu protiv poplava. Predsednik vlade to nije učinio, jer veruje da je država koju vodi spremna da odgovori na bilo koji izazov, a drugo, on nikada ne bi govorio o građanima, on govori samo o Narodu, a nedostojno je da se Narod poziva da tegli džakove sa peskom. Narod se može pozivati samo na gazimestane i na parastose nacionalnim junacima. Da bi se Koštunica oglasio povodom obične vodurine, morale bi da se otvore ustave nebeske i nastane potop. E onda bi on seo da napravi spisak Srba koji treba da uđu u Nojevu barku.

Kažu da je Kafkinog Posejdona strašno nerviralo što su ga zamišljali kako svojim trozupcem šparta po morskim talasima, jer je njegov radni sto bio postavljen duboko pod zemljom. Tamo je provodio dane i noći u crtanju mapa i dijagrama. Kafkinom Posejdonu, kao i ovom našem, postajalo je sve dosadnije i počeo je da priželjkuje smak sveta. Tek tada će izaći na obalu i pogledati veliku vodu, tek tada će biti srećan čovek.

Možda je razlog što nam se predsednik vlade nije obratio za pomoć u postavljanju džakova u tome što mu sa ovim poplavama ništa nije jasno. Za to već imam razumevanja, ni meni ništa nije jasno. Ne mogu da povežem u celinu sve te izveštaje sa terena raznih štabova. Nije jasno kada stiže najveći talas, niti koliko ima tih najvećih talasa. Onda jedni kažu - ako dune severni vetar gotovi smo, drugi tvrde da je Dunav najopasniji tek kada počne da opada. Samo čekam da se neko popne na nasip i uzvikne - eureka, Dunav je počeo da teče uzvodno.

Velja Ilić je smiren, ali ljut. Kaže da ne brinemo, da ova vlada nikoga neće ostaviti bez krova nad glavom, a onda preti kako će strogo biti kažnjeni oni koji budu gradili kuće pored reka i na klizištima. E, ko bude gradio na tim mestima, sam će biti kriv i Veljina vlada mu neće priteći u pomoć. Posle rata u Indokini, Pentagon je odbio da ustupi mape minskih polja timovima koji su radili na deaktiviranju mina. Kako je objasnio predstavnik Pentagona, ljudi ne treba da žive u takvim krajevima. Sve one koji su poginuli od nagaznih mina, nazvao je ljudima koji su prokleti svojom lokacijom.

Ministar Jočić se opet negde zagubio i nije nam objasnio razloge privođenja predsednika Trgovinskog suda i još nekolicine ljudi. Zagubljenog Jočića trenutno menja Mlađan Dinkić, on nam je objasnio celu operaciju: i koliko je trajala i da je pohvatao najveću stečajnu mafiju od Maja i Inka do danas i da su nas oni pokrali za nekoliko desetina miliona evra. Ta pokradena evra stvarno bole, ali koliko sam mogla da saberem, to je još uvek manje od štete koju je napravio samo jedan njegov saradnik, Davinić, sa onim izraelskim satelitom.

U Dinkićevoj optužnici postoji zanimljiv dodatak. Obavešteni smo ko je od nekih uhapšenih s kim u kumovskoj i rodbinskoj vezi. Da li to neko pokušava da nas navede da se prisetimo ko je brat Gorana Kljajevića?

Ministar pravde Stojković nastavlja da se veseli svaki put kada mu neki sudija bude uhapšen, smatra to nekom svojom velikom zaslugom. Umesto da ponudi ostavku, on se nada da će jednom, ako bog da sreće, sve sudije završiti u zatvoru, što će ministar Stojković proglasiti završetkom stvaranja pravne države. Onda će nam kao pravna zaštita preostati on i onaj bog pravde kome se molimo u našoj novoj himni.

U prvih pola sata Peščanika slušate šta se sinoć događalo u Paviljonu Veljković, naime, tamo su govorili o predlogu novog zakona o verskim zajednicama. To je šesti po redu predlog, a govorili su predstavnici nevladinih organizacija. U njihovo ime juče su Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Vidan Hadžividanović iz Beogradskog centra za ljudska prava bili na sastanku skupštinskog odbora za evropske integracije. Tamo su  pokušali da ministru vera objasne zašto ne bi bilo dobro da ovaj zakon u ponedeljak uđe u skupštinsku proceduru. Čućete i ostale avanture Miljenka Derete iz skupštine Srbije, ali prvo da čujemo Ljubišu Rajića, Mirka Đorđevića i Vesnu Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Radi se o jednom predlogu koji je neznalački i nestručno napisan, koji se ne može popraviti amandmanima, nego bi jedina prava odluka vlade bila da ovaj tekst povuče. Pravni problem ovoga teksta je u tome što je jedan njegov deo u suprotnosti sa evropskom Konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. U zakonu nije uočeno da Konvencija zabranjuje ograničavanje verskih sloboda, nego da samo omogućava ograničenje pojedinih vidova ispovedanja vere. Takođe, između ovog teksta i Ustava Srbije postoji veliki broj nesaglasnosti i veliki broj protivrečnosti. Na primer, član 41. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže izričito da su verske zajednice odvojene od države. Međutim, na mnogo mesta ovoga predloga naći ćete da se mešaju državne nadležnosti sa delatnostima verskih zajednica. Na primer, propisano je da država ne može ometati verske zajednice u njihovoj delatnosti, ali nije propisano obrnuto, znate, da verske zajednice ne smeju smetati državu u njenim delatnostima.

Ako se pogledaju pojedinačne odredbe ovoga zakona, videće se da nema ni jednog člana na koji se ne može staviti primedba, počev od same definicije slobode veroispovesti, koja je teistička. Kao da oni koji su pravili ovaj zakon nisu mogli da vide praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji štiti i neteistička verovanja, kao što je na primer druidizam. U odredbi koja se bavi zabranom verske diskriminacije, potpuno su izostale odredbe koje bi se ticale prava građanina da se ne izjasni o svojoj verskoj ispovesti i zaštiti toga prava. Nigde, ni na jednom mestu u ovom zakonu nećete naći čak ni deklarativnu odredbu da je crkva odvojena od države.

Što se tiče pravnog položaja crkava i verskih zajednica, tu je zaista došlo do pravnog galimatijasa. Naime, to autonomno pravo, pravni poredak koji grade crkve je preuzelo neke nadležnosti države. Dakle, nešto što je rezervisani pravni domen države daje se u nadležnost crkve. Takođe, naići ćete na jednu fantastičnu odredbu, koja kaže da je upravljanje imovinom crkve podvrgnuto autonomnom pravu. Ako crkva, znači, proda neku nepokretnost, neku njivu koja joj pripada, to znači da taj ugovor ne mora biti sačinjen u pismenoj formi, to znači da ta nepokretnost ne mora da se registruje u zemljišnoj knjizi, jer o tome govori državno pravo, a crkva po ovom zakonu čak ni u imovinskim stvarima nije vezana državnim pravom.

Pa ćete naići na odredbe koje su potpuno suprotne dosadašnjoj finansijskoj politici ove države, odredbe po kojima je crkva oslobođena plaćanja poreza. Dakle, ako crkva kao donaciju dobije šest džipova, kao što sam čula da je nedavno jedna crkva dobila, to je oslobođeno pdv-a i ostalih poreskih dažbina. Ja moram da se zapitam zašto pdv-a recimo nisu oslobođeni naučni instituti, obdaništa, sirotišta i tako dalje. Moći ćete da naiđete na jednu fantastičnu odredbu po kojoj su sveštenici i verski službenici slobodni i nezavisni i u bogosluženju. Znate, odredba veoma mnogo podseća na pravni položaj sudije, ali čak i za sudiju je rečeno da je slobodan i nezavistan, ali da je vezan zakonom. Ovaj sveštenik izgleda nije vezan ničim, pa kada propoveda jednu veru može napadati drugu. Takođe, naići ćete na fantastičnu odredbu koja se tiče imuniteta koji uživaju sveštena lica, kaže - uživaju imunutet, tačka.

Znate, imunitet se daje da bi se neko zaštitio u vršenju političkih prava i u vršenju svoje profesije, ako je ta profesija vezana sa državnom vlašću. Pa tako imunitet uživaju narodni poslanici iz političkih razloga, uživaju sudije i javni tužioci zato što njihova profesija predstavlja vršenje državne vlasti - sudska vlast je državna vlast. Ovde se izgleda pripisuje sveštenicima takvo vršenje državne vlasti ili paradržavne vlasti. I ako pogledate diskusiju koja se na tu temu vodi, vi ćete zaista doći do zaključka o jednom stravičnom neznanju nekih visokih državnih činovnika, uključujući tu i samog ministra, koji smatra da je odvojenost crkve od države posledica ideološko-komunističkog uverenja.

I najzad, ono što je tu najstrašnije, videćete jedan akt koji je duboko protivan zdravom razumu. Nijedan zakon, ma kako bio dobro dizajniran, ako je suprotan zdravom razumu, neće biti zakon u tom smislu što ga njihovi adresati neće primenjivati, jer ono što nije zasnovano na zdravom razumu to više nije pravo. Pravo, da bi moglo da živi, mora da prihvati makar  elementarne postulate zdravog razuma. Nažalost, ovaj tekst to nije učinio.

Mirko Đorđević: Država i crkva ni u Srbiji ni u Crnoj Gori ni u državnoj zajednici nisu uopšte odvojene, problem je u tome, nego je došlo do njihove sprege.  Onda oni to pokušavaju da reše nečim što nazivaju zakon, a ovo su u stvari nekakve vežbe iz formalne logike, kojima gospodin ministar uveseljava javnost. Državu i crkvu odvojio je ne Konvent, nakon francuske revolucije februara meseca, niti su država i crkva odvojene Brijanovim zakonom 1905, nego precizno, de facto i de jure, pravno, državu i crkvu odvojio je Isus Hrist načelom - Bogu pripada Božije, caru carevo. On je na prvom saslušanju pred rimskim pravnikom, Pontijem Pilatom, odgovorio - to vaše tajne službe dostavljaju da ja hoću da budem kralj judejski, da ja hoću političku vlast. To je vaša Bia izmislila, na čelu sa Levim Matijem, to je bio rimski šef kontraobaveštajne službe, a legija se zvala divizija, stacionirana u Damasku. I Isus jasno objašnjava - ni govora o tome, moje carstvo nije od ovoga sveta.

Objasnite nam jedanput, jesu li kod vas država i crkva odvojene ili nisu. Zato se mi često pitamo da li je Amfilohije član vlade, a g. Koštunica član Svetog arhijerejskog sinoda. Među evropskim vrednostima bitna je ova - samo sekularna moć, dakle, pravna, moderna, demokratska država može da obezbedi verski mir i da reši probleme verske slobode. Religije i crkve to ne mogu da urade nikako. Neki kažu da Srbija ide u teokratiju. To je malo prejaka reč, vreme teokratija je nepovratno prošlo. Ili Srbija će biti pravoslavna džamahirija, kako kaže Vuk Drašković. To je koješta. Mi Srbi nemamo istorijsku tradiciju teokratije. Nemamo trenutno ni jednog poslanika u Narodnoj skupštini Srbije koji je svešteno lice ili vladika. Uopšte po toj vertikali nemamo pretpostavku za teokratiju. To su imali drugi, nama susedni narodi, kao što su Albanci, naše komšije. Oni su 1924, na prvim slobodnim izborima sa 67 odsto izabrali pravoslavnog vladiku za prvog predsednika albanske republike - mi to nemamo. Nema Srbija ni Makarijusa, koješta, ali postoji jedna druga vrsta klerikalizacije, ona je horizontalna. Ta horizontalna postoji, pritiska Srbiju, izjeda je i njen proizvod je i ovo što je gospođa tako lepo analizirala, jedan ovako nakaradni zakon.

Crkvi je ponuđeno nešto na šta se i mrtav smeši: novac i moć. Inače, Francuska nema ministarstvo vera ni ministra vera, velika pravoslavna Rusija nema ni ministra vera ni ministarstvo vera, niti se ovi problemi rešavaju zakonom. Zakon uopšte nije potreban, dovoljna je ustavna odredba, koja jemči slobodu da vi verujete kako hoćete, da veru javno ispovedate. Međutim, ovde se radi očevidno o nečem drugom. Taj ministar mirno izjavljuje, on to sasvim ozbiljno tvrdi i ponavlja, kao da Džordž Orvel uopšte nije živeo na ovome svetu - u našoj zemlji sve su crkve ravnopravne, ali nisu sve jednake. Ni jedna crkva ne sme ni po kojem osnovu biti marginalizovana i potisnuta. A mi imamo više slobode veroispovesti za pravoslavne u Francuskoj, nego što imamo po zakonu g. Radulovića. Pomenuću samo još jedno, da ne dužim. Ni po kanonskom pravu sveštena lica apsolutno nemaju imunitet. Ni po tipiku, ni po ustavu Srpske pravoslavne crkve ne postoji imunitet. To što se ovde barata imunitetom ide za tim da sakrije dve stvari - kako spasiti Pahomija nesretnog. Ali ni po jada s Pahomijem, žalio se tužilac, vrteće se to, pustimo sad to, ima tu kudikamo ozbiljnijih stvari.

Sećate li se onog snimka koji prikazuje šta se dogodilo u Privinoj glavi, škorpioni, ono streljanje sirotinje one muslimanske? Pa sećate li se onog oca Gavrila, eno njega i danas tamo, biznis mu cveta, radi. Po kanonskom pravu Srpske pravoslavne crkve, on treba da bude raščinjen, i ne samo raščinjen nego kažnjen epitimijama, to su stroge sankcije. On nema pravo da blagosilja nikakvu vojsku bez dozvole, a on drži Trebnik u ruci, tako se zove ta knjiga, dakle, on je saučesnik u vršenju onog krivičnog dela. Niko ga do sad iz crkve nije pozvao na odgovornost i to mi je nekako jasno, ali mi nije jasno zašto nijedan državni organ njega kao građanina nije pozvao da ga sasluša, jer on je bio svedok jednog teškog krivičnog dela, podsticao na to delo. U Trebniku piše, ja mogu tačno citirati, on ih hrabri da ubiju što više tog nevernog naroda, što više. Član o imunitetu je plod te sprege crkve i države i pravi biser iz ovog zakona, koji će ostati zapamćen i, siguran sam u to, ući u dečije čitanke.

Ljubiša Rajić: Cilj je napraviti od Srbije državu srpskog naroda, sa Srpskom pravoslavnom crkvom kao prvom crkvom, odnosno da se izađe u susret crkvi, koja želi pomalo srednjevekovno stanje. Da bi to postigla, ona je dobila dve stvari - veronauku, tako da ne mora više da se uzbuđuje oko propovedi, to će da obavi država za njen račun preko obrazovnog sistema, i to da se policija bavi sektama, a sekte su sve ono što najglavnija crkva kaže da jesu sekte. Po Atanasiju, to je sve osim Srpske pravoslavne crkve, sve su ostalo sekte i jeresi ili svejeresi, kako on to naziva. Ovde u zakonu se to vidi između ostalog po onoj maloj odredbi kojom su uveli robnu marku - niko ne sme da iskoristi ništa iz već postojećeg naziva bilo koje crkve. Dakle, nekom od nas padne na pamet da sutra nešto osnujemo, to je robna marka, mi ne smemo čak ni reč pravoslavno koristiti.

Preko ovakvih odredbi crkva može da opere bilo koje pare u bilo kom trenutku, na bilo kojoj razini.

Imali smo saveznog ministra vera Šijakovića, koji je grandiozno lagao ne bi li Srbiju, on je inače iz Crne Gore bio kadar, pretvorio u pravoslavnu državu, a zatim smo dobili ministra Radulovića, koji mućka sa podacima, koji bi pao na ispitu iz elementarne upotrebe statistike i sociološkog metoda. Osim što mućka, on je ekstremno bahat. Ali to je odlika ove vlade u celini, ona je bahata tako da bi im, bogami, i Miloševićeva vlada u pojedinim trenucima mogla pozavideti na tome. Oni su bar pokušavali da odgovore preko svojih medija, onaj čuveni Matić i kako su se zvali svi oni ministri za informisanje, bar nekoga je napadao. Ovi čak neće ni to da učine, njima je ispod časti da odgovore na neku kritiku, čak i time što bi rekli da smo mi sile haosa i bezumlja ili nešto slično.

Pritom nisu bili sami. Znam da nije popularno reći, ali tu su DOS i Đinđić glavni krivci, oni su uveli veronauku i u Srbiji je sagrađeno blizu hiljadu novih crkava, bezbroj placeva je dodeljeno. U Srbiji je u poslednjih 25 godina napravljeno manje od deset novih škola, ako je podatak tačan. Oni su samo otvorili vrata, a ovi su sad raširili vrata u potpunosti, pa recimo, ako pitate u ministarstvu prosvete koliko se dece opredelilo za veronauku, a koliko za građansko vaspitanje, dobijete odgovor da to ne smeju da objave bez dozvole Srpske pravoslavne crkve. Crkva već jeste iznad države i u tome su joj mediji dali ogromnu podršku. Ukažite mi na jedan, jedini medij, sem B92 i povremeno Danasa i onda još nekih lokalnih listova i stanica, koji ima objektivni, kritički odnos. Oni se ulizuju bilo vlastima, bilo crkvi, bilo i crkvi i vlasti u istom trenutku.

Posmatrati novinare koji intervjuišu pojedine sveštenike već postaje ogavno. I da budem iskren, ja ne vidim neku veliku nadu da ćemo tu nešto mnogo da izmenimo, prosto zato što imamo vladu koju savršeno baš briga šta stanovništvo misli o bilo čemu i pritom imamo ministra koji sebe doživljava kao ispostavu Srpske pravoslavne crkve u vladi. Na svu sreću, postoji neki tračak nade, ne toliko u pobuni nas iz nevladinih organizacija, mi možda možemo nešto da učinimo, ali dosad se nije pokazalo da je vlada nešto preterano osetljiva, nije ni prethodna baš bila preterano osetljiva, da budemo iskreni. Znamo kako je radiodifuzni savet krojen, nije ga skrojila ova nego prethodna vlada. Nadu vidim u tome što postoji jedna generacija mlađih, obrazovanih, inteligentnih teologa, koji baš nisu preterano zadovoljni takvim razvojem iz jednostavnog razloga što će on na kraju da otera vernike.

A onda možemo postaviti pitanje šta Srpska pravoslavna crkva hoće, vernike i veru ili hoće jednostavno pare i političku vlast. Meni za sada izgleda da ona kao institucija hoće ovo drugo, a da postoji jedan broj ljudi ovde koji hoće veru i vernike oslanjajući se, ne na 2000 godina pristajanja uz državu ili vlast, nego na 2000 godina pristajanja uz siromašne i potlačene. Za sada ona prva struja vodi, a nama ostaje da se uzdamo u Božiju pomoć, jer izgleda da Bogu jedino Bog može da privede Srpsku pravoslavnu crkvu i Radulovića.

Miljenko Dereta: Prvo, vi ne znate koliko je ovde lepo u odnosu na ono gde smo mi jutros bili. Zašto je ovde lepo, a tamo gde smo bili nije bilo tako lepo? Zato što smo u uvodu čuli jedan govor ministra vera, koji ja ne umem da lociram u vremenu. Jedna od ključnih zamerki ministra je bila da ukidanjem tih privilegovanih crkava, Evropa želi da po starom komunističkom metodu pokaže kako u Srbiji nema tradicije. I tako su zagovornici evropskih rešenja zapravo zagovornici komunističkih ideja. Druga stvar je bila da je ministar rekao da sa drugim pristupima nema razgovora. Pritom je kasnije u razgovoru, ja skačem zato što je to bilo toliko neverovatno sve zajedno, dakle, neko nešto govori, a on ovako kaže - prihvatam taj amandman, i time rešava taj problem na licu mesta, kako bih rekao.

Hajde da kažem i ono što je za mene obeležilo taj dan. Dakle, počelo je s tim da su se neki poslanici predstavili kao ljudi koji potiču iz hrišćanskih porodica, pravoslavnih i da su srećni što su im kao deci usađene vrednosti pravoslavne, te će prema tome oni glasati za ovaj zakon, što je mene naravno navelo da se predstavim kao državljanin Srbije i Crne Gore i da kažem da tu prestaje pravo na ulazak u moju privatnost i da mi je drago što imam priliku da u Narodnoj skupštini govorim kao građanin. Na šta je reagovala jedna poslanica koja je rekla - građanin, ko vama daje pravo da govorite u ime građana, jel' vi znate da smo mi narodni poslanici, mi razgovaramo samo s ministrima.

Svaka stvar ima i svoju dobru stranu, ja sam doživeo nešto što verovatno još niko do sada nije, a to je da mi je g. Mamula posle cele cesije prišao i rekao - ja se izvinjavam u ime svoje koleginice. Ja sam rekao - kakve vi veze imate s tim, pa kaže - ja sam se osećao neprijatno. Dakle, kada to doživite od g. Mamule, onda je to jedan mali korak za čovečanstvo, ali za mene veliki.

Sve u svemu, drago mi je da sam ovde čuo reči koje sam ja koristio tamo, a to je pokretanje pitanja zdravog razuma. To je zakon koji treba da bude uređen tako da po njegovom donošenju bude što manje rasprave o njemu. Došla je molba iz evropskih institucija, ne da se on menja, nego naprosto da se rasprava u skupštini odloži, kako bi se javna rasprava obavila kako treba i da naprosto zdrav razum nalaže da se tenzije smanje i da se ozbiljno priđe tom zakonu, jer nam je svima važan. Međutim, njima se iz nekog, nama nepoznatog, razloga žuri. Vreme za amandmane je prošlo, imamo samo još jednu mogućnost, a to je da odboru za evropske integracije pošaljemo one amandmane koji mogu da idu kao amandmani odbora, one koji govore o usklađenosti tog zakona sa evropskim konvencijama i zakonima. Tako da će odbor, posle rasprave koju bi imao u ponedeljak, sve to predočiti skupštini kao svoje amandmane.

Ljubiša Rajić: Ovakve stvari se uvek dešavaju za vreme godišnjih odmora ili praznika. Od juče zapadna Evropa ne radi. Možda delujem paranoično, ali deset takvih, petnaest velikih stvari su se baš u takvo vreme događale. Ja mislim da oni jednostavno, ne da nisu imali vremena, oni hoće to da zbrzaju sada kada očekuju da niko na zapadu neće ništa rešavati. Svi s kojima sam juče razgovarao su se spremali da odu ili su već otišli na uskršnji odmor.

Miljenko Dereta: I ja bih samo jednu stvar hteo da kažem, dakle, zakon ne izglasava vlada, nažalost, nego zakon izglasavaju poslanici i bojim se, kakva je atmosfera tamo, da čak i uz najbolju volju ministra, da ona postoji kojim slučajem, poslanici niti imaju autonomiju odlučivanja, niti imaju želju da se bilo kome zamere, a posebno crkvi. Bojim se da će oni glasati protiv svakog amandmana, a za ovakav zakon kakav jeste.

Ljubiša Rajić: Mi opet pokušavamo da ublažimo loše posledice nečega, što znači da se mi nalazimo tačno onde gde smo se nalazili i pre 16-17 godina, i bojim se da zalazimo u celini u jedan period koji vodi ka jakoj političkoj pasivnosti. Voleo bih da mogu nekako da proverim koliko bi ljudi sada izašlo na ulicu da se buni protiv bilo čega, i mislim da bi vredelo, kada završimo sa ovim, koliko uspemo, ako išta uspemo, da jedanput razgovaramo kao nevladin sektor ili kao pojedinci ili ne znam u kom vidu, o tome šta mi uopšte možemo da uradimo. Šta možemo da uradimo u situaciji u kojoj nemaš podršku političkih stranaka, u kojoj ogroman deo nevladinog sektora radi neke druge stvari, u kojoj smo delimice pocepani i da vidimo prosto šta možemo da uradimo. Bojim se da smo izgubili malo osećaj da predvidimo postupke neprijatelja - sad već počinjem da ih tretiram kao neprijatelja, sad već prosto rade o glavi i meni i mojoj porodici, mojim prijateljima i mojim studentima. I da vidimo da li možemo, ako ništa drugo, bar da dignemo dreku na vreme. Mi se sada bunimo u minut do 12, sve češće kasnimo.

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika čuli ste da je Miljenko Dereta imao prijatan susret sa istaknutim članom DSS, Đorđem Mamulom. Mi nismo te sreće, juče je na odboru za kulturu skupštine Srbije, Mamula još jednom optužio Peščanik za govor mržnje. Pa zar advokat Mamula nije prezauzet dokazivanjem svoje omiljene teze da škorpioni sa snimka egzekucije šestorice muslimana nisu svi podjednako krivi, jer su samo dvojica pucala a ostali nevino posmatrali?

U nastavku Peščanika slušate Dragoljuba Stošića, predsednika Unije sindikata. Dragoljub Stošić, naš stalni sagovornik, bio je ovih dana priveden u policiju zbog remećenja javnog reda i mira. Dragoljub Stošić veruje da je razlog svemu tome, a verovatno i njegovog budućeg otkaza, upravo prilog emitovan na B92 u kome je on kritikovao odbor za verska pitanja Gradskog saobraćajnog preduzeća, koji ima jedan stvarno dosta zastrašujući sajt. Dragoljub Stošić je uputio pismo predsedniku Tadiću, pa da se pošta ne zagubi, evo neka to pismo čuju makar Tadićevi saradnici, pa neka mu prenesu.

Dragoljub Stošić: Poštovani, želim da vas obavestim o sledećem. U Gradskom saobraćajnom preduzeću je prošle godine osnovan etnički čist Odbor za verska i nacionalna pitanja radnika GSP-a. Rad ovog Odbora podržava i logistički pomaže kompletno rukovodstvo GSP-a na čelu sa direktorom Slavenom Ticom, koji je član naše Demokratske stranke. GSP je multinacionalna sredina i možete misliti kako se osećaju radnici GSP-a koji nisu pravoslavne vere kada vide sajt Odbora na kome se veličaju Ratko Mladić i Radovan Karadžić kao srpski heroji i propagiraju programi Obraza, Dveri, ruskog Obraza i tako dalje.

Verujemo da ćete se složiti sa našim mišljenjem da ovakvi nacionalistički ispadi kompromituju i vaše napore da povratite poverenje sveta u naše namere da raskrstimo sa pogubnim demonstracijama nacionalizma, jer ako ovakve stvari podržavaju članovi Demokratske stranke na visokim položajima, onda se pitamo zašto ste vi, gospodine predsedniče, išli u Srebrenicu da se poklonite nevinim žrtvama zaslepljenih nacionalističkih ludaka.

Eto, to je bio naš motiv, neka se Boris Tadić izjasni u vezi s tim, zaista. Možda će neko pomisliti da smo možda mi suviše nizak nivo da potežemo pitanje na tako visokom nivou, ali ako je zemlja u takvim problemima baš zbog ovih stvari, onda je za mene neprihvatljivo da mi neko kaže da je to jedan od 300 sajtova koji na taj način funkcionišu. Naravno da me vređa da neko veliča streljanje ljudi u tri smene. Neka predsednik ili neko ko je relevantan kaže nešto u vezi s tim, i ako im je promoter Vladislav Jovanović, bivši ministar za inostrane poslove iz Miloševićeve ere, onda ja mislim da je to valjda dovoljno da neko pita zbog čega se to događa. Pa, ima na sajtu, ima njegova slika gde je on na jednoj od tih njihovih tamo tribina ili već ne znam šta im je, on je tamo govorio i oni su naravno vrlo ponosni zbog toga.

Oni afirmativno pišu o tome kako Dragan Marković zvani Palma u Jagodini radi dobre stvari. Ako to nije dovoljno da neko pita zašto je to tako i da li je to u redu, onda ne znam. U stvari ja bih se zadovoljio da se to spreči, a ne da sada Stošić zbog toga bude hapšen i da Stošić zbog toga dobije otkaz, da bi se taj glas ugušio, a pojava neka ostane. Neka se i dalje razvija ta ideja za neku sledeću priliku kada ćemo opet, gadno mi je da izgovorim, učiniti nešto slično. Kao prvo, mi kao izvršni odbor sindikata smo se dogovorili da obavestimo javnost, jer bez internacionalizacije, pod znacima navoda, nema šanse da se nešto uradi. Ako to ostane u krugu preduzeća i u krugu kabineta gradonačelnika, teško da možemo nešto da uradimo. Obavestićemo Beograđane, širu javnost o tome. Znači, napravili smo jedan plakat, koji je onako koncentrat tog sajta Odbora za verska i nacionalna pitanja GSP-a, da ljudi mogu da vide o čemu ja u stvari pričam, jer možda nemaju svi priliku da otvore taj sajt i da pogledaju tu strahotu tamo i to vređanje, vređanje svakoga, vređanje i nas koji smo pravoslavci. To je za mene uvredljivije nego za čoveka koji je musliman.

Da, i to mi je palo na pamet, kada je trebalo da dođu na vlast, onda je bilo primereno i paliti saveznu skupštinu, a sada, ako lepite plakat, onda se pravi komunalni nered, pa postoji mogućnost da budemo kažnjeni. Pa, neka nas kazne, mi ćemo lepiti plakat tamo gde je dozvoljeno i tamo gde mislimo da je zgodno da što više ljudi to vidi, pa sad, kako bude, videćemo. Prosto počinješ da budeš očajan kada vidiš šta se događa i na koji način se izneverava sve to što smo radili svih ovih godina, mi koji smo se trudili zaista da se tu nešto promeni, aktivno se trudili.

Najviše me nervira nemoć, to što sam ja besan, možda sam ja tako temperamentan, neprilagodljiv, nisam vojnik stranke. Ja taj svoj komoditet pristajem da plaćam, razumem, to je sve u redu, ali ovo zaista nije u redu, ovo je zaista nešto o čemu treba razgovarati i videti šta mi to u stvari radimo. I ja neću da se pomirim s tim da je to marginalna tema, zbog toga što je to jedan od ne znam koliko sajtova koji tako funkcionišu. Mislim da ni jedan takav sajt ne treba da funkcioniše ili ako funkcioniše, onda treba da bude jasno kakav je stav onih koji nas negde vode. Čovek prosto ne zna šta da kaže, s jedne strane ideš tamo, nešto se rukuješ, dali smo ti neki demokratski legitimitet, ljudi te tamo primaju kao nekoga ko treba valjda da pokaže da Srbija ima osmeh, da ovde greje sunce, mislim, da nisu ovde samo neki mračnjaci sa scenografijom Ravne gore, u onom najgorem smislu.

Ali kad sam već pomenuo Ravnu goru, i to pokazuje koliko je to ludilo. Sajt ministarstva za dijasporu, koji je koncesija Vuka Draškovića, jer ga drži SPO, je na sajtu Odbora za verska i nacionalna pitanja GSP-a, gde je i sajt Srbija-zemlja heroja, na kome je anketa - da li je veći izdajnik Vuk Drašković ili Milo Đukanović. I onda zakažeš konferenciju za štampu na tu temu i niko se ne pojavi. Napišeš saopštenje, niko ga ne objavi. Ja se pitam da li su urednici samo onako postavljeni tamo da brane neku opciju političku, pa misle da možda ne bi bilo u redu da to objave, jer će da se zamere nekim vlastodršcima ili možda i oni veruju kako su Ratko Mladić i Radovan Karadžić zaista heroji, možda i oni tako misle, možda oni negde posle 12 noću gledaju te sajtove, opčinjeni kao što klinci gledaju pornografske filmove kada im roditelji zaspu.

Prosto, ako smo opravdano 50 godina upirali prstom na Kragujevac u kome je streljano 7000 đaka, pa mislim, mi smo to uradili u Srebrenici. To u Kragujevcu nije urađeno u direktnom prenosu, a mi smo to uradili u direktnom prenosu, za ceo svet. To nije bio odložen prenos, direktan prenos. I šta sad treba da znači to kao nije bitno, nema veze. Pošto znam da kabinet predsednika republike redovno sluša Peščanik, nadam se da će pitati nekoga o čemu se tu radi.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije opet idemo u Paviljon Veljković. Samo o najmračnijim vremenima smo pola emisije snimale kod Borke Pavićević, jer se nigde sem u njenom Centru za kulturnu dekontaminaciju nije mogla čuti suvisla reč. Eto nas opet tamo, dakle. Slušate raspravu o predlogu zakona koji je neverovatniji od zakona o verskim zajednicama i zakona o izjednačavanju četnika i partizana zajedno. To je zakon o rehabilitaciji političkih protivnika, komunista jakako, od aprila 1941. Predlog ovog zakona, kao što znate, potpisao je Vojislav Koštunica svojeručno, verovatno zbog Milana Nedića lično. Slušate Žarka Koraća i istoričarke Olgu Manojlović-Pintar i Oliveru Milosavljević.

Olivera Milosavljević: Kvinsliška delatnost Nedićeve vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Da je tema današnjeg skupa kolaboracija u celini, moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. javno obnarodovao uredbu o štampi, kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika Apela srpskom narodu, kojim su ljudi pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara.

Moglo bi se govoriti o upravniku pozorišta koji je voleo da na prvi put uvedenim slavama pozorišta pozdravlja goste na nemačkom jeziku. Neću govoriti ni o poznatim umetnicima koji su pristajali da redovno učestvuju u emisijama Radio Beograda, tada nazivanom Radio stanica evropskog vojnika, koja je pored popularne emisije, Čas za vojnike Lili Marlen, emitovala i u Rajhu hvaljenu emisiju, Beogradski mladi stražar. Ova emisija je stekla slavu time što je od dobrovoljnih priloga pristiglih sa fronta poklonila milion maraka Hitleru za njegov rođendan 43, a što je u Nedićevim novinama propraćeno velikim srećnim naslovima: Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radio Beograd.

U novoj Srbiji, po Nediću - društvo mora da bude srpsko, u to novo srpsko društvo ne smemo primiti kojekakve belosvetske ale, kao što je to dosad bio slučaj sa Jevrejima i ostalim, kojima se ne zna ni kakav im je koren, ni kakva im krv u žilama teče. Zaključivao je da je - boljševizam pogana misao iznikla u satanskom jevrejskom mozgu, da su partizani predvođeni jevrejsko-boljševičkim ološem Titom, Singerom, Pijadom, da na čelu nose petokraku jevrejsku zvezdu i pozivao - utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima, crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti, do potpunog istrebljenja. Neću govoriti ni o tome kako je Nedić redovno očinski slao srpske radnike i seljake u Rajh Hitleru s rečima - vi ste grupa koja ide u veliki nemački Rajh u goste, šaljem vas da veliki nemački Rajh vidi vas, elitu srpskog naroda, šaljem vas izabrane, ono što je najbolje srpsko, čestito, rasno i ugledno. Šta ja hoću? Hoću da nemački Rajh vidi najbolje sinove naše. Na kraju, neću govoriti ni o lažljivoj Nedićevoj propagandi, koja je tvrdila da je Hitlerov Main Kamfp prodat u Srbiji u preko 20000 primeraka sugerišući time da je Srbija, kao i Nedić, oduševljena Hitlerom.

Govoriću samo o jednom aspektu delatnosti Milana Nedića i njegovih saradnika, o njihovom odnosu prema Jevrejima i Romima. Sve što su radili, urađeno je javno i bilo poznato i dostupno svakom pismenom čoveku u okupiranoj Srbiji. Potsetiću samo da je nemački nacionalsocijalizam među prvim svojim antisemitskim merama 30-ih godina zabranio Jevrejima rad, prvo u advokaturi, zdravstvu, a onda i u svim ostalim delatnostima, kao i da je prilikom zapošljavanja uveo takozvani arijevski paragraf. 3. juna 41. vojni zapovednik u Srbiji objavio je naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane, a kojom im je između ostalog zabranjen rad. Već 19. juna, posle 16 dana, oglasio se Savez muzičara za Srbiju, koji je obavestio muzičare Jevreje i Cigane da je njihovo muzičko poslovanje u suprotnosti sa postojećim propisima i zato je bespredmetno da se obraćaju Savezu.

Krajem jula 41. preduzeća i banke su počele javno da otkazuju punomoćja jevrejskim advokatima, a avgusta novine su bile pune oglasa, kojima je javnost obaveštavana da su bivše jevrejske firme, na primer Foto trgovina, Mandilović i brat, Dve rode i druge stavljene pod komesarsku upravu. I naredne godine, recimo decembra 42, oglašen je poziv imaocima akcija bivše jevrejske firme Izdavačko i knjižarsko preduzeće Gece Kon. 10. oktobra 41, odbor Advokatske komore u Beogradu oglasio je da je na sednici od 30. jula 41. doneo odluku da se iz advokatskog imenika izbrišu svi Jevreji advokati, sledi 55 imena izbrisanih advokata Jevreja i isto toliko njihovih preuzimatelja. Potpis - Odbor Advokatske komore u Beogradu.

21. oktobra 41. doneta je osnovna uredba o univerzitetu, u paragrafu 27 stoji - Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić, Radosavljević, Marjanović, Mijušković, Olćan, Dokić i Đorđević. 14. novembra 41, posle desetina dekreta kojima su pojedinačno Jevreji i Romi izbacivani sa posla ili penzionisani, donet je zbirni dekret koji glasi: Rešenjem zamenika komesara ministarstva finansija, a na osnovu naredbe vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na Jevreje i na Cigane, udaljeni su iz državne službe sa danom 30. aprila 41: Papo, Bahar, Levi, Kajon, Atarac, Felbauer, Glazberg i drugi. 16. decembra 41. doneta je uredba o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije, član 3 glasi: Od obaveze nacionalne službe su izuzeti Jevreji, Cigani i ona lica koja ne uživaju građanska časna prava. U potpisu Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić i ostali.

23. decembra 41. doneta je odluka pod nazivom - opštinska uverenja o dokazivanju arijevskog porekla državnih službenika ne podleže taksi, sa objašnjenjem da ne podležu plaćanju takse uverenja, kojima se od strane opštinskih uprava dokazuje arijevsko poreklo državnih službenika, njihovih supruga i predaka. Potpisano je odeljenje poreza ministarstva finansija. 3. marta 42. doneta je uredba o ustrojstvu srpske državne straže, član 16 glasi: Stražar i podoficir srpske državne straže mora ispunjavati uslove: 1a. da je srpske narodnosti, b. da je čistog arijevskog porekla. Potpisali Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović i ostali.

28. avgusta 42. doneta je uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, paragraf 1: Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 41. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji bez ikakve naknade. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Marjanović, Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević. 29. januara 43. objavljen je konkurs za prijem političko upravnih pripravnika u srpskoj državnoj bezbednosti, pod 6. trebalo je da donesu dokaz o rasnoj pripadnosti, da nije imao koga u porodici svojoj ili ženinoj jevrejskog ili ciganskog porekla. Potpisao kabinet šefa Srpske državne bezbednosti. 23. februara 43. doneta je uredba o uređenju filmskog prometa, član 6. koji se odnosi na bioskope, tačka 2. glasi: Jevreji i Cigani, kao i lica koija se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne mogu da dobiju dozvole za vođenje bioskopa. Tačka 9: Jevreji i Cigani kao i lica koja se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne smeju biti zaposleni kod bioskopa. Svojeručno potpisali Milan Nedić, ministri Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Dokić, Đorđević, Dinić, Nedeljković, Veselinović, Dobrosavljević.

5. marta 43. doneta je odluka o promeni imena beogradskih ulica: Avramova ulica je postala Senjanin Tadije, Ada ciganlija je postala Srpska ada, Bajlonova pijaca Dorćolska pijaca, Gledstonova ulica je postala ulica Čobanica Rada, Izrailjeva ulica je postala Mike Alasa, Jevrejska je postala Dorćolska, Jugoslovenska je postala Dobrovoljačka, Karnedžijeva Guslarska. Potpisala je opština grada Beograda. 3. aprila 43. objavljen je oglas: Likvidacija advokatske kancelarije doktora Holendera iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka, a 16. juna 43. oglas: Likvidacija advokatskih kancelarija Nikole Englera, doktora Haima Alkalaja, Alvu Marka i Samuila Demaja, svih iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka na osnovu uredbe ministarskog saveta. Advokatu Holenderu je za preuzimatelja imenovan Kostić Petar, Engleru Đorđević Jovan, Alkalaju Trivunac Stevan, Alvu Todorović Čedomir, a Demaju Vukašinović Božidar.

16. maja 44. doneta je uredba o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Paragraf 1 je glasio: Nacionalna služba rada je počasna služba srpske omladine svome narodu. Paragraf 7: Jevreji i Cigani nemaju prava službe u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Svojeručno potpisao Milan Nedić i svi ministri.

Na kraju, Nedićeva propaganda je napisala stotine tekstova o velikom Adolfu Hitleru, ali bar ja nisam uspela da pronađem nijedan o streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu oktobra 41. Smrt đaka nije bio razlog ni da bar ministar prosvete ili njegov zamenik prekinu svoju kolaboraciju, naprotiv, sedeli su u svojim ministarskim foteljama, kao i sam Nedić, uvereni u pobedu velikog firera, gotovo do ulaska partizana u Beograd.

Olga Manojlović-Pintar: Rešenje jevrejskog pitanja u Nedićevoj Srbiji bilo je završeno već negde do proleća 1942. godine. Procenat Jevreja Beograda koji je stradao u koncentracionim logorima i masovnim gubilištima je 96 odsto, što predstavlja najveći postotak i, možda da kažemo, najbolje konačno rešenje jevrejskog pitanja, kako su nacisti to nazivali. U Nedićevoj Srbiji izostala je društvena akcija, jasno distanciranje određenih državnih institucija i društvenih grupa i njihovo zauzimanje za sudbinu svojih sugrađana, kao što je to bio slučaj na primer u Bugarskoj, u kojoj su, od preko 60000 bugarskih Jevreja, gotovo svi spaseni. Ili kao što je na primer bio slučaj u Mađarskoj, u kojoj su gotovo 250000 budimpeštanskih Jevreja ipak izbegli transport u Poljsku.

Žarko Korać: Ja ću biti mnogo direktniji. Kad Koštunica govori o diskontinuitetu, onda je zanimljivo da jedini zakon koji mu je dozvoljavao diskontinuitet on nije nikada primenio, naprotiv, ima prema njemu veliku ideološku odbojnost. To je zakon o lustraciji. Umesto toga ovde je u skupštini predložen i najverovatnije će biti usvojen jedan vrlo opskuran i potpuno ideološki zakon, koji u suštini relativizuje sve sudske presude za dela počinjena od aprila 1941. godine. Ovo je zakon koji je potpisao sam Koštunica, što je jako neuobičajeno, jer obično, po zakonu o vladi, predloge zakona potpisuje potpredsednik vlade. Znači, u slučaju ovog zakona, Koštunica je želeo da preuzme istorijske zasluge, to je vrlo jasna politička poruka - da on stoji iza ovog zakona i da je taj zakon njemu politički veoma važan.

Meni se čini da ovaj zakon predstavlja deo jedne kampanje, koja ne sme da nam promakne, a to je kampanja za novu interpretaciju srpske istorije u razdoblju posle II svetskog rata. Ova interpretacija vidi narodnooslobodilačku borbu isključivo kao komunistički državni udar i ona zbog tih snažnih ideoloških naočara, praktično potpuno odbacuje narodnooslobodilačku borbu srpskog naroda. To dovodi do jedne čudovišne zamene teza, da je u stvari izdaja patriotizam, a patriotizam - izdaja. To najdirektnije podseća na Džordža Orvela, ako se sećate njegove knjige u kojoj  je on upravo u tim paradoksima govorio o totalitarnom svetu, sećate se - istina je laž, a laž je istina. To se stalno ponavlja u knjizi i mislim da u ovom zakonu ima nečeg apsolutno orvelovsko.

Moram da kažem da se sada vidi da ni pokvareni avion ni grip gospodina Marovića ne može biti razlog tome zašto predstavnici naše zemlje nisu bili ni na godišnjici iskrcavanja u Normandiji ni na godišnjici oslobođenja Aušvica. Sada se pokazuje da je to jedna jasna politička platforma. Srbija polako postaje jedina evropska zemlja koja svojom voljom izlazi, ispisuje se iz antifašističke koalicije, kao da u antifašističkoj borbi vidi nešto što je pogubno za suštinske interese srpskog naroda.

Milan Nedić je paradigmatski primer za ovu priču, ne samo zbog činjenice da je bio predsednik vlade u okupiranoj Srbiji, već zbog toga što je on bio saradnik Nemaca. Javnost nije reagovala na činjenicu da je Milan Nedić uvršten u knjigu Sto najznamenitijih Srba. Ja teško mogu da zamislim situaciju u kojoj bi Francuzi doneli zakon koji bi izjednačio podržavaoce i saradnike Petenove, višijevske vlade i pripadnike francuskog pokreta otpora.

Da li se ovde okupaciona vlada Milana Nedića vidi kao patriotska i kao rodoljubiva? Odgovor glasi - da, u suštini, mada se ljudi boje da to tako jasno kažu. Da li je onda otpor okupatoru u stvari izdaja i antinarodni čin - da. I to je paradoks te pozicije. Ta pozicija u slučaju Draže Mihailovića tvrdi da se on aktivno borio protiv Nemaca. Onda ostaje nejasno da li je Nedić bio u pravu ili je u pravu bio Draža Mihailović. Ili ni jedan ni drugi nisu u pravu, nego su u pravu oni koji su se, bez obzira na ideološku poziciju, zaista aktivno borili protiv okupacije.

Pokušaji rehabilitacije članova vlade Milana Nedića nisu baš novijeg karaktera. Ima nekoliko niskotiražnih edicija u Beogradu koje sistematski izdaju knjige Jonića i Ljotića. Jedan od urednika takve edicije je i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, g. Pajkić. Sistematski se publikuju njihovi radovi, koji su naravno potpuno antisemitski, profašistički i mi imamo i jedan diskretan pokušaj da se rehabilituje i Dimitrije Ljotić. Ja se bojim da ovde nije reč o antikomunizmu. Bilo bi veoma pojednostavljeno reći da je u korenu ovog zakona o rehabilitaciji u stvari antikomunizam. Ovde se radi ,ja mislim, o nečem mnogo dubljem, ovde se radi o odbrani onoga što ja moram nazvati mračnom stranom ljudske istorije, odbrani rasizma, ekstremnog šovinizma ili ako hoćete, i ovo doslovno treba shvatiti - odbrani antidemokratskih načela, odnosno odricanju od ideja francuske revolucije i građanskog društva.

Ovde se zapravo tvrdi da treba napraviti kontinuitet sa onim pokretima u istoriji Srbije koji su odbijali ideje građanske države i univerzalnih ljudskih prava. Ovde se, u stvari, odbacuje ideja francuske revolucije i izgradnja građanskog društva. Lakoća sa kojom je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala vladiku Nikolaja Velimirovića i prešla preko njegovog notornog antisemitizma bi možda bila manje čudna da se pri tom nije prešlo preko činjenice da je politički mentor vladike Nikolaja Velimirovića bio Dimitrije Ljotić. Dakle, ovde se po mom mišljenju revalorizuje celokupna nacionalna istorija i to sa jedne antidemokratske, antizapadne političke ideje. Dakle, ovde se odbacuje bez ostatka građansko društvo i institucije građanskog društva. Ovo ideološko stanovište očigledno ni u antisemitizmu ni u rasizmu ne vidi neki poseban problem.

Postoje, po mom mišljenju, dva glavna uzroka uspeha ovih ideja. Prvi je veoma slaba reakcija naše javnosti, a drugi je što uopšte ne reaguju političke stranke koje se izdaju kao demokratske. Ja moram da kažem prosto jednu istorijsku činjenicu, da je za zakon o izjednačavanju prava boraca oslobodilačkih ratova glasala i Demokratska stranka. DS ćuti i o ovom zakonu. Nije uopšte važno da li učestvujete u radu skupštine, vaša je dužnost da makar na konferenciji za štampu jasno kažete građanima Srbije, svojim članovima i biračima, jeste li vi za ovaj zakon ili protiv njega. To što ne učestvujete u radu skupštine nikoga ne interesuje, odgovorite javnosti da li vi ovo podržavate ili ne.  Dakle, ljudi koji pričaju o evropskim vrednostima izbegavaju da kažu da li za njih bez antifašističke pobede u II svetskom ratu ne bi bilo današnje Evrope. Ova ujedinjena Evropa počiva na antifašističkoj pobedi i zato Evropa pokazuje ekstremnu osetljivost na obnovu tih ideja, jer one su antievropske. Ne radi se samo o Le Penu, koji je zbog svojih izjava izgubio mesto poslanika u evropskom parlamentu, radi se i o činjenici da Evropa nije htela da prihvati ni legitimno izabranog  premijera Austrije, Hajdera. Kao što se sećate, Evropska unija je predložila bojkot jednog demokratski izabranog premijera upravo zbog nekih teza i stavova koje je on iznosio, a koje su ljudima zvučale zloslutno, odnosno podsećale su ih na fašističku prošlosti Austrije.

Dakle, glavni uzrok uspeha ovih opskurnih ideja jeste slabost javnosti i političkih stranaka. Ali, zašto su one tako slabe? Bojim se da javnost ćuti i time preuzima istorijsku odgovornost za ova zbivanja, zbog toga što su prethodnih deset godina šovinizma, zločina i ćutanja o njima, pripremili naše društvo i za ovakvu reinterpretaciju istorije II svetskog rata.

Dragi prijatelji, nemojmo biti baš zapanjeni što se u zemlji gde jedna anketa pokazuje da 50 odsto ljudi misli da je Ratko Mladić heroj ili nevin čovek, da se u takvoj zemlji rehabilituje Milan Nedić. Ko ne vidi kontinuitet tih ideja bojim se da neće razumeti šta nam se zbiva.

Svetlana Lukić: U najnovijem broju lista Ekonomist objavljeni su prilično zastrašujući podaci iz studije koju je još 2003. godine uradio Institut Džeferson i Narodna banka. Podaci kažu da je po tehnološkoj konkurentnosti od posmatranih 76 zemalja Srbija na 73. mestu. Ispred nas su i Zimbabve i Nikaragva. Nikaragva vam je ona zemlja iz Nušićeve Gospođe ministarke.

U časopisu Finansije, koji izdaje vlada Srbije, postoji jedan još nezgodniji podatak. Po opštoj spremnosti da se prihvate nove tehnologije Srbija se nalazi na 113. mestu.

Slušate kolumnistu lista Ekonomist Miloša Markovića. Počeli smo, s kim bi drugim nego sa Mlađanom Dinkićem, ali o njemu nismo govorili kao o šefu policije nego kao o ministru finansija, koji nam je za ovu godinu obećao obnovu i izgradnju vrednu milijardu evra.

Miloš Marković: Izaći pred javnost sa milijardu evra samo kao sumom, a bez onoga - ovoliko će biti uloženo u puteve, ovoliko u privredu, ovoliko u zdravstvo - mislim da je vrlo neozbiljno. I zato mislim da je to početak predizborne kampanje G17 plus i da ne služi ničemu drugom nego da se kaže - evo, Mlađan Dinkić vam je negde pronašao milijardu evra i na osnovu toga će država u ovoj godini da procveta.Tek kada bude saopštio u šta će to biti uloženo, kakvi se efekti očekuju, tek kada to sve bude jasno, onda će moći da se govori da je to ozbijan ekonomski potez. Ovako je vrlo neozbiljan i tiče se samo promocije samog ministra finansija, a preko njega i njegove stranke. Tu možemo da napravimo paralelu sa onim kada je Koštunica, bez ičijeg znanja kao što smo utvrdili, primio Miškovića i Beka. To je takođe početak predizborne kampanje, u ovom slučaju DSS.

Neko je nedavno na televiziji pominjao da je Megi Tačer, kad god je odlazla negde u inostranstvo, slala dopis i najsitnijoj firmi u Engleskoj u kome je pitala šta ona može u toj zemlji koju posećuje da učini za njihov biznis. E, sad tu treba praviti jako veliku razliku, ona je pitala unapred, ona je pitala šta njima treba, a Koštunica se u sve to uključio tek pošto su Mišković i Beko poslali svoju poslovnu ponudu u Sloveniju. Znači, Koštunica se na njih prikačio kao krpelj. Verovatno je tražio i malo finansiranja svoje stranke, malo dobre volje prema svojoj stranci i tako dalje. Dakle, zaigrao je na kartu na koju je on uvek igrao. Eto, odjednom, Srbi kupuju Slovence i to je Koštunicu razveselilo, verujem da je ceo dan trčao po kući od sreće. Srbi kupuju Slovence, sad ćemo da im vratimo za sve to što su nam radili. To je za ovdašnju javnost fenomenalan politički poen i onda se on samo na to nakačio.

Dakle, ništa on neće njima pomoći, nego je samo rekao - ja njih podržavam. Pa, naravno, i ja ih podržavam, podržavam svakoga ko ima kapital i ko hoće nešto da kupi. Mene ne interesuje da li će da kupi u Sloveniji ili u Americi, neka kupi bilo gde. Ali, Koštunica je mislim to shvatio kao mogućnost za sopstvenu promociju i za promociju svoje stranke.

Zbog svega toga mi se ona priča da će oni odlagati izbore čini po malo sumnjivom, jer ako je on na ovaj način ušao u predizbornu kampanju, ako su ovi ušli u kampanju u ime G17 plus, onda bi to bilo prerano. Bila bi potpuno pogrešna procena da se sad uđe u takvu vrstu kampanje za jesen 2007. Može da se desi da je sve ovo naznaka da će izbori biti ranije.

Svetlana Lukić: Da se vratim na Dinkićevu inicijativu, on je u prvom obraćanju javnosti tim povodom rekao nešto kao  - evo, sada ćete da vidite vi neverne Tome, čemu služi budžetski suficit.

Miloš Marković: Mlađan Dinkić se zaista postavlja kao direktor kompletne srpske privrede. Veliki problem je ne samo kako će se taj novac utrošiti, nego i kako je on namaknut. Ovde kod nas budžetski suficit može da se namakne isključivo iz dva izvora. Prvo, to je ta privatizacija koja podrazumeva da država, da vlada, da vlast odlučuje koga će prodati, po kojoj ceni, kome, s velikim pitanjem - zašto. Drugi izvor su porezi, dakle, to su pare koje su i vama i meni uzeli iz džepa i tako nije teško napraviti suficit. Dakle, prodajmo ono što imamo u kući, prodajemo porodično srebro, ili imamo stan gde podstanarima naplaćujemo veću kiriju. Pa, tako svako zna da napravi suficit, izvlačiti iz nečijeg džepa pa onda reći - evo, ja sad imam viška. To je kao kad sedite u kafani i čekate da vam neko plati piće. Pa kad vam plate jedno, pa drugo, pa vam plate treće piće, e da, odlično, i sad ste vi u suštini napravili kafanski suficit, trojica su vam platili piće, a vi ste samo sedeli. To je otprilike ta vrsta politike. Ne treba se time hvaliti.

Bilo bi dobro kada bi se napravilo neko ekonomsko dostignuće u okviru budžetskog deficita, u okviru uzimanja kredita. Recimo, napraviti veliki efekat, pa onda reći - mi smo uzeli dinar, a napravili smo tri dinara. A ne uzeti od svojih građana dinar i sutra im reći - evo, mi imamo taj dinar ovde kod nas i mi ćemo kupiti 30000 bolničkih ležajeva i 30000 kompjutera. Pa, na primer, mogao si za to da raspišeš i samodoprinos, možda bi ljudi dali i više od dinara, ne znam. I onda taj koji nam je uzeo, ne može da kaže - sakupio sam milijardu evra. On treba da kaže - sakupio sam milijardu evra za ovo, ovo i ovo. Tačnije, to je trebao da nam kaže pre nego što nam je uzeo taj dinar, da kaže – ljudi, hoćete li da imamo 30000 novih bolničkih postelja, hoćete li da uložimo u neko preduzeće i tako dalje, a ne da on odlučuje.

Tu se sada više zaista ne radi o vlasti, jer koliko ja vidim u toj vlasti se niko sem Dinkića i ne razume u ekonomiju. Dakle, u ovom trenutku mi smo u situaciji da jedan čovek odlučuje o tome koliko će nam uzeti i kako će i kome te pare podeliti. Ja verujem da tu mora da postoji dobar deo sopstvene promocije, promocije svoje stranke i da to nije majka Tereza koja je došla i pravedno podelila svim siromasima koliko im treba.

Otidite u bilo koju kafanu, uđite u bilo koji autobus, svi će da kažu - Dinkić dao pare, Dinkić ne da pare. To je, kao što sam rekao, direktor srpske privrede, generalni menadžer srpske privrede. To nije dobro i to ni na koji način nije otvoreno pred javnošću ili, kako se to kaže, transparentno. Nije dobro kad jedan čovek ima tu vrstu diskrecionog prava. Neka je to čovek sa najboljim namerama, ali to nije sistem. Dinkić se jednostavno nije uklopio u sistem u koji mi mislimo da smo prešli posle 5. oktobra. To bi morao biti sistem u kome sve te stvari moraju biti otvorene, u kome neće on dolaziti da nas usreći, da nam se pojavi na televiziji i da kaže - ja imam milijardu evra. E, hvala ti.

Ni jednog trenutka neću da kažem da on tehnički deo svog posla ne obavlja dobro, ali ono što je sistemski deo posla, ono što treba da se uklopi u jedan normalan demokratski sistem, on to radi potpuno kontra. U suštini, ako nije pretežak izraz, to je jedan diktatorski ekonomski sistem. Če Gevara je takođe bio ministar privrede, ministar finansija, mislim i guverner centralne banke u Kubi. On se valjda jedini tamo razumeo u neki novac. Ja verujem da je Če Gevara približno tako kao Dinkić ovde, upravljao finansijama Kube u vreme posle kubanske revolucije.

Svetlana Lukić: Ovde ima mnogo pretendenata na mesto Če Gevare. Neki akademici pokušavaju Karadžića i Mladića da prikažu kao Če Gevaru.

Miloš Mraković: To su jako čudne priče, i oko Mladića i oko Koštunicinih obećanja. Ima jedna strašno zanimljiva priča o Piteru Grinu, verovatno jedanom od pet najuticajnijih rok gitarista, šefu prve postave grupe Flitvud Mek. Čovek je zaista napravio neke legendarne stvari, Albatros, Man of the world i tako. E, čovek je pre jedno petnaestak godina potpuno odlepio. Bio je i u Beogradu dva puta. I sad, poslednje tri godine se ne zna gde živi. U jednim vrlo ozbiljnim engleskim novinama pojavila se priča kako je on pre tri godine, kada je boravio u Beogradu, odlučio da ostane tu i da danas živi u Zemun polju. Pazi, u Zemun polju. Ajde, dobro, u redu, a gde onda živi Ratko Mladić?
Ja sticajem okolnosti živim na Banovom brdu i svi su znali gde je kuća Ratka Mladića. Ljudi su prolazili i gledali kako Ratko Mladić zaliva travnjak. Neko je skoro na televiziji pričao kako zamišlja Mladića kako sedi u nekakvoj pećini, drhti i boji se. Ja u to prosto ne verujem, jer mi je više nego jasno da je najbolje obezbeđenje kada te traže oni koji neće da te nađu, kad mole boga da te ne nađu. Meni uopšte ne bi bio čudan scenario u kome specijalna jedinica kao hoće da ispuni uslove, onda šef specijalne jedinice ode kod Mladića, popije kafu i kaže - znaš šta, Ratko, našli smo sto metara odavde isto ovako lepu kuću, hajde ti se preseli, sutra ćemo mi da izvedemo tu operaciju, opkolićemo kuću, upašćemo ovde, a ti ostavi nešto da bi se znalo da si bio tu, neko pismo, ženinu sliku, pa ćemo mi da kažemo - locirali smo ga, izveli smo operaciju, ali njega nema. A onda ćemo da odemo kod Karle, pa ćemo da kažemo - znate šta, sad sve moramo ispočetka, moramo ponovo da ga lociramo, za to nam je potrebno bar dva-tri meseca, znate kako je. Tako da me uopšte ne bi čudilo da takav scenario čujem, jer ništa nije sigurnije nego kad vas čuva onaj koji vas goni.

Suštinska stvar je promeniti ljude koji ga traže, jer traže ga oni isti ljudi koji su s njim bili u ratu.

Koštunica nikada nije rekao celu rečenicu. Otkad postoji kao politička pojava, on nikad nije izgovorio više od polurečenice, da li je polu, da li je četvrt, ali nikad nije bila cela rečenica. On se zaista ponaša kao svojevremeno Borisav Jović. Koštunicu šta god neko da pita on odgovara - koji, gde, zašto, kako, nisam ja to čuo, ne znam. On nije znao ni šta se dešavalo sa Rasimom Ljajićem, on je otprilike pitao ko je Rasim Ljajić, a gde je Novi Pazar, a šta je to Sandžak. On se zaista tako ponaša, s tim što naravno, ne treba biti naivan pa misliti da on zaista jeste takav. To je način njegovog političkog nastupa, način na koji on može da zaštiti svoju poziciju.

Naravno, nećemo saznati apsolutno ništa ni o tome šta je on zaista rekao Širaku. Imamo jednu zvaničnu, prilično besmislenu priču o tome kako je Širak obećao svu podršku integritetu Srbije. Pa to neće Rusi da mu kažu, to mogu da mu kažu oni Rusi što su došli na Slobinu sahranu u onim uniformama, oni folklorni Rusi, možda oni mogu to da mu kažu. Širak sigurno nije rekao -  puna podrška Srbiji. Šta sad to znači puna podrška njenom pregovaračkom timu, puna podrška onome što Srbija traži. To sigurno nije rekao nego je Koštunica to prepevao. On njima nešto prepeva u pola rečenice, pa dođe ovde, pa ako nam išta saopšti opet nam prepeva u pola rečenice. Mirni mi, miran svet, on se vrati u svoj stan, prilegne čovek i sad smo svi kao zadovoljni.

Ovde postoji izuzetan odijum prema Karli del Ponte, ona zaista nervira ljude. Ja, u krajnjoj liniji, nešto od toga mogu i da razumem, međutim, na žalost to je jedini način na koji može da se priča sa ljudima od polurečenice. I ako je iko u svemu tome bio tolerantan, ruku na srce, Karla del Ponte je bila tolerantna. Koliko dugo već ona toleriše neispunjavanje nekih zahteve koji nisu njeni, nije ih ona postavila, nego međunarodna zajednica. Na žalost, ona će sasvim sigurno za sva vremena ovde ostati jedna teško negativna figura. Ali ja mislim da ne postoji drugi način da se razgovara sa ljudima kao što je Koštunica, nego na taj način na koji razgovara Karla del Ponte.

Otkad je Koštunica na vlasti afere se proizvode na svakih petnaest dana. Evo, danas imamo novu aferu, sudija Goran Kljajević je pritvoren, priveden je i čovek iz inspektorata Mupa i tako dalje. Daće bog, videćemo se opet u ovoj emisiji i ja vam garantujem da ni od toga neće biti ništa. Ispašće na kraju da je ovo još jedno pravljenje magle ili zamazivanje očiju. To naravno ne znači da su ti ljudi nepravedno optuženi. To više govori o vlasti koja to radi nego što govori o tim ljudima. I što je najgore, zaista tako mislim, možda prođu i ljudi koji su zaslužili debeli zatvor. To nije jedna normalna državna politika, nikako nije normalno da tako funkcioniše izvršna vlast, sudska vlast.

Praktično se ni jedna afera nije rešila, a i dan-danas stoji priča kako je u operaciji Sablja uhapšeno 12000 ljudi. U operaciji Sablja je napravljeno jedno sito i rečeno je - u redu je, uzimamo ih sve, protresemo ih kroz to sito, pa ćemo se izvinuti onima za koje nemamo dokaze. Međutim, to stoji kao krunski dokaz diktature koja je u to vreme vladala, a danas se, ovako na parče hapsi gomila ljudi. Na kraju će se ispostaviti da je tamo bilo 12000 ljudi u cugu, a da je za vreme ove vlade otprilike 12000 ljudi hapšeno i da pod milim bogom nikom ništa nije dokazano. Kao da je to, eto tako pravljeno da bi novine bile pune i televizije imale prve vesti. Tako da ja mislim da je zaista svrha toga samo da se izaziva nesigurnost kod ljudi i svako ko je malo bitan toj vlasti očigledno mora da oseća nesigurnost.

Evo, recimo, privede se Čeda Jovanović. Kao čovek se 16. januara nije odazvao na sudski poziv. Pa, mislim, kao da neko nije mogao da ga privede tog 16. januara, kao da čovek nije bio na svim mogućim televizijama, nego je moralo da dolazi deset policajaca u njegov stan da ga spektakularno privodi i na kraju, naravno, neće biti ništa od toga. Šta može da bude od toga, pa nije on Mira Marković da se ne zna gde je. Ali ovo je bilo potrebno nekome i onda je to tako napravljeno.

Sada kada se desilo ovo sa Rasimom Ljajićem, prvo je izašao Labus vrlo ljut i rekao - to je skandalozna odluka. U tom trenutku se mislilo da Dinkić stoji iza odluke da se rasformira novopazarska skupština, ali onda je Dinkić rekao da to nije tačno. I sad imamo premijera koji pita gde je Novi Pazar, potpredsednika vlade koji je potpuno protiv te odluke, ministra finansija koji je ipak izašao i rekao da je i on protiv toga. Čekajte ljudi, ko je uveo vanrednu upravu u Novom Pazaru? Onda izađe Stojković i kaže - stvarno nema potrebe da oko toga pravimo veliku frku. I onda će i to isto tako da prođe i zaboraviće se.

Ko će da pita, čekaj čoveče, je li to vlada o kojoj pričaš da je kompaktna, da li to posle ovoga može da opstane. I ako opstane, ima da se izvineš. Mislim, ko je tu kurva, ko je tu kurva od njih. Jer ako posle ovakve odluke sve ostane isto, neko je tu kurva, neko je jednostavno uradio nešto protiv svog ubeđenja. Ta vlada mora da se pocepa oko toga, ta skupština mora da se pocepa oko toga. Ne, videćeš, sutra će ih opet biti 126, sve će biti isto. Dakle, zašto oni tamo sede i zašto to rade - pa iz interesa. I kakvog interesa - pa naravno ličnog i privatnog, sigurno ne državnog, ako imaju potpuno drugačije mišljenje o nečemu što uopšte nije nebitno. Puna je glava ovoj javnosti toga kako je Sandžak sledeći koji odlazi iz Srbije. Ne, izašao Stojković i rekao - ljudi, nije to problem.

Plan za nastavak istog režima, samo sa drugim čovekom, napravljen je mnogo ranije i on je samo izveden 5. oktobra, i to ne u ime Đinđićevo, nego u ime Koštunice i u ime, naravno, Miloševića i njegovih struktura koje je on tu ostavio. I hapšenje Miloševića je bio jedini trzaj u kome se pokazalo da bi Đinđić mogao nešto da promeni. Naravno znamo, nažalost, kako se to završilo i tako dalje. Dakle, potpuni plan je postojao mnogo godina ranije, da u trenutku kada se Milošević istroši, kada se smuči narodu, mi imamo plan koga ćemo dovesti i postaviti i kako će to sve moći dalje da funkcioniše na isti način.

Plan B, izlazna varijanta ili kako se to već zove politički, sad je moderno da se kaže izlazna varijanta. Ona je postojala, sasvim sigurno, ona nije smišljena u noći 4. oktobra, ona je postojala od ranije. U tome je cela priča i Koštunica jeste nastavljač te politike, ali recimo prihvatljiviji za međunarodnu zajednicu i nešto prihvatljiviji i za ovdašnju javnost nego što je to bio Milošević tada, 5. oktobra. Mislim da je Nenad Čanak to nedavno rekao, da ga strašno nerviraju te priče kako treba popraviti imidž Srbije. On kaže - ljudi, treba popraviti Srbiju. Popraviti imidž to znači - mi nismo izgubili rat, nego smo izgubili medijski rat, pa onda, ne znam ni ja, nismo izgubili Kosovo nego smo izgubili u pregovorima, i tako dalje. To će Dobrica Ćosić mnogo bolje da objasni nego ja.

Svi ovi političari na vlasti postali su sami sebi kriterijum. I onda ti spuste kriterijume, objasne ti da ti je sreća na jako niskom nivou, dovoljno ti je ovo malo što imaš i onda kažu - jesmo mi to ispunili - jesmo, znači mi smo te usrećili i sad si ti srećan. To je ono kao masovna hipnoza, on maše onim klatnom ispred tebe, to je to, hleb i mleko i novine, malo da se palimo, da čitamo, da vidimo kakva je frka, koliko se oni u stvari muče za taj naš hleb i za to mleko, jer oni se namučiše ljudi.

Kad uzmeš novine, pa to pročitaš ti vidiš da je svakog dana afera, čudo jedno i oni se onda izbore sa tim, e ne bi li nama omogućili miran život, što nam je Koštunica obećao. Da živimo mirno, to je njegov cilj. Jeste, u dosadnoj zemlji, mislim, jedini čovek koji je dosadan to je on. Ova zemlja nije dosadna i ako je mislio na sebe kad je rekao da ćemo da živimo u dosadnoj zemlji, onda je i to obećanje ispunio. A što nama nije dosadno i što se grčimo i mučimo i što se, ako imamo nečeg u glavi, zlopatimo, to je zbog toga što se stalno osećaš ugroženim, zaista, sa svake strane. E, to sad nije bitno, to ti niko nije obećao, da ćeš ti da se zlopatiš.

Ko ti je kriv što si deo takve grupe, što si deo takve političke opcije, što si gej, pa će da te biju na Trgu Republike, što ćeš da prolaziš pored radikala na tom istom trgu, pa će da ti dobacuju neki bezubi. Jel' te tuče policija? Ne. Jel' te tukla pod Miloševićem? Da. Odlično, čekaj, a ja opet prebijen. Kako god okreneš, ja sam opet dobio batine, s tim što sam onda dobio kontrolisane batine, jer je ta policija ipak morala da vodi računa o nekom pravilu službe i tako dalje. A kažem ti, ako izađeš kao gej, onaj će da me prebije bez ikakvh granica. Ili ako izađem na televiziju, pa mi oni šalju one sms poruke - nosi se, samo izađi odatle ubićemo te. Kako da se ne osećaš ugroženo? Najgora je stvar u tome što sam tad znao da imam posla sa režimom i sa sistemom koji se otvoreno pokazivao i onda izađeš, pa vidiš te granice. Tu je kordon, tu si ti.

Ono je neka vrsta rata bilo, znalo se gde je front. A ovo je neka vrsta terorisanja društva, gde iza ćoška ne znaš ko te čeka. Nije mene čekao policajac iza ćoška, ja sam morao da odem na Trg Republike i tamo me je čekao kordon. Do Trga Republike ja sednem u autobus, miran sam, fino se dovezem tamo, dobar dan, dobar dan gospodo policajci, hoćemo danas da se bijemo, hoćemo, nećemo, videćemo, a sada izađeš iza ćoška i nemaš pojma šta će ti se tamo desiti.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, čuvajte se, nemojte da pušite na javnom mestu, kazna je 5000 dinara. Nesrećna čistačica u skupštini je već kažnjena, platila je 5000 dinara, što je tačno pola njene plate. I nemojte da budete deca, nemojte da pravite kuće uz reku. Pozdravljaju vas Marko Perunović, Petar Savić, a posebno Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 100. emisija

    Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel, književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran Stanković, patolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 104. emisija

    Gosti: Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije, Mirko Đorđević, publicista i Vedrana Rudan, književnica
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 110. emisija

    Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije