|
Gosti: ekonomista Vladimir Gligorov, profesor srpske književnosti Jasmina Ahmetagić, pisac Laslo Vegel, novinar Dimitrije Boarov
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan. Vest dana posle koje bi
morali biti spokojniji jeste da je Vojislav Dada Koštunica zadovoljan
sobom, odnosno zadovoljan je kako njegova vlada sarađuje, dvosmerno
jakako, sa Haškim sudom. Miran san Srbiji obezbeđuje njegovo obećanje
izrečeno u Rimu da će Srbija ispuniti sve svoje međunarodne obaveze.
Posetu Karle del Ponte Beogradu ocenio je kao rutinsku, čovek ne vidi
što se diže tolika frka oko jedne žene, koja pritom ima manje naučnih
radova od njega, manje mrzi komuniste od njega, ništa ne zna o
Dimitriju Ljotiću, a nema ni vikendicu u Belanovici, ili kako mu se već
zove to selo.
Vlada nije smatrala za potrebno da na sednici
razgovara o poseti Karle del Ponte, imala je preča posla - donela je
odluku da gazda Velja Neimar pod hitno obnovi most u Ostružnici. Vladu
za koju je ostružnički most važniji od hapšenja Ratka Mladića danas
očekuje odluka u Briselu o tome da li će i kada biti nastavljena
sledeća runda pregovora o pridruživanju. Pominju se tu razni termini
kao što su poremećaji u pregovorima, stavljanje na čekanje, suspenzija,
odlaganje, sve se pominje samo se ne pominje da će Evropska unija imati
razumevanja za našu složenu političku situaciju.
Bilo je jadno
i ponižavajuće slušati ovih dana kako su razni srpski političari
moljakali po svetu za milost. Prvo je molio pre nekoliko dana za
razumevanje Vuk Drašković, a onda mu se pridružio i predsednik Tadić,
koji u poslednje vreme izigrava Koštuničinog kaskadera, menja ga u
opasnim i neprijatnim scenama. Predsednik Tadić je, kao što ste mogli
da čujete, molio u Švedskoj za razumevanje koristeći kao argument šta
bi drugo, nego da je srpski narod posle smrti Miloševića izgubio
poverenje u Haški sud.
Najbizarniji je apel Rasima Ljajića
nikom drugom nego glavnoj tužiteljici Karli del Ponte lično. Dakle,
Rasim Ljajić moli Karlu del Ponte da ima razumevanja za našu složenu
političku situaciju.
Svi su molili samo Koštunica nije niti
će, on nastavlja da kao svaki mali zli demijurg, iz pozadine pokreće
svoje saradnike. E, ovde je bolje da stanem, da ne pominjem ni njega ni
njegove saradnike. Sve teže je analizirati ponašanje ljudi na vlasti
zato što bi čovek morao da koristi neke termine koji ne bi bili
politički korektni. Pa recimo kada bi analizirali šta je Jočić napisao
u onoj belešci o svom susretu sa Legijom, to ne bi baš bilo lepo čuti.
Onda bi neko mogao da kaže da je to govor mržnje. A vi ćete na početku
Peščanika slušati Vladimira Gligorova iz bečkog Instituta za
međunarodne ekonomske studije.
Vladimir Gligorov:
Šta će se dogoditi ako on ne bude izručen, to je najavljeno i rečeno je
da će ti pregovori biti prekinuti, a iz toga sledi da će se nastaviti
kad se taj uslov bude ispunio. Krajem marta je takođe trebalo da se
donese ovaj zaključak u američkom Kongresu o produžetku pružanja pomoći
Srbiji - ili nepružanja pomoći Srbiji, pošto se ona već ne pruža iz
ovog razloga. To može da se pojavi i kod suđenja u Hagu za genocid kao
argument, kao što može i predaja Mladića da bude argument u drugom
pravcu. To može da se pojavi i kao nešto što se mora objašnjavati i u
pregovorima u vezi sa Kosovom. Kao što je već rečeno u Briselu, znači
li to da u stvari vlada ne kontroliše situaciju u zemlji. Ako ona ne
kontroliše situaciju u zemlji, onda kakav je smisao bilo kakvog
dogovora sa tom vladom o bilo čemu.
Sa stanovišta Evropske
unije ovo je važno zato što ona želi da se od 1. januara 2007. krene u
proširivanje Evropske unije na Balkan, znači da se prime Bugarska i
Rumunija, ili bar da se manje-više prime, da se počnu i pregovori sa
Makedonijom, da se završe svi ti ugovori o pridruženom članstvu sa svim
zemljama u regionu i da se skine sa dnevnog reda taj zaostatak u smislu
ustavnih problema u Bosni i problema Kosova. To je praktično ono što je
ostalo na balkanskoj agendi i namera je da se to sve skine s dnevnog
reda.
Kad je reč o problemu Crne Gore, termin referenduma je
nezgodan, ali to je trenutak koji je predviđen od strane onih koji su
potpisali Ustavnu povelju, tada se otprilike odredilo kada će to biti.
Čak je tolerisano najmanje godinu dana odlaganja. E sad, to se pitanje
sigurno postavlja u Briselu - da li je bolje ići sa ultimativnim
zahtevima ili je bolje ići nekim blažim pristupom, koji se očigledno i
sprovodi, jer nije ultimativno rečeno da će se u potpunosti zamrznuti
odnosi sa Srbijom ukoliko se do nekog trenutka Mladić ne isporuči Hagu.
I tu onda nastaje dilema koja bi trebalo da bude veća u Beogradu nego u
Briselu, a to je - je li Beogradu u interesu ili nije da sve to na
kraju krajeva reši i krene novim putem.
Ivan Kuzminović:
Ovih dana naši političari su nas obavestili da ovo suđenje za genocid u
Hagu nije nešta oko čega bi se ljudi mogli posebno uzbuditi, jer je to
vrlo normalno u međunarodnim odnosima. Sudeći prema našim političarima,
svakih mesec dana neka zemlja se tuži za genocid.
Vladimir Gligorov:
To je prvi takav slučaj i ja mislim da će i sam sud morati o tome dobro
da razmisli. U ovom slučaju postoje razlozi zašto bi se o tome ipak
sudilo tamo, jer nema drugog mesta gde bi se na meritoran način o tome
moglo odlučivati. Inače, da su srpske vlasti, jedna, druga, treća, od
2000-e na ovamo, bile spremne da se zaista na iskren način, nekom
ozbiljnom deklaracijom, nekom zaista državničkom odlukom izvinu i
preuzmu odgovornost za to što je činjeno i da ponude određene naknade,
ja mislim da do ovoga uopšte ne bi došlo. Ja pretpostavljam da je taj
sud očekivao, jer se to dosta odlagalo, da se u Beogradu na neki način
pojavi ozbiljna politička, javna spremnost i svest da se preuzme
odgovornost.
U tom slučaju ne verujem da bi Bosna imala
interesa da to tera na sud, jer nju, na kraju krajeva, zanima da oni
koji su odgovorni za to što je činjeno priznaju da je to činjeno i da
se za to izvinu i da se onda, ako je moguće, vidi koja bi eventualno
bila naknada, ne državi, nego porodicama i ljudima koji su oštećeni. To
bi bio najnormalniji put. Pošto do toga nije došlo, sad će se to
raspravljati na sudu. To je jedan težak zalogaj za sam sud, a takođe je
teže i za jednu i za drugu stranu, jer kako god da se na kraju presudi,
tu nema više mesta za žalbu i stavljena je tačka na čitavu priču.
S
jedne strane to je dobro, jer na kraju krajeva bolje je da se to reši
na sudu nego na nekom drugom mestu i na neki drugin način, ali s druge
strane, još bi bolje bilo da je taj sud o toj odgovornosti donet u
Beogradu. Svi bi bili u mnogo boljem položaju, ali znate, bolje bi bilo
da je Beograd bio sposoban da sudi i Miloševiću i Ratku Mladiću. Onda
ne bi bilo potrebe izručiti ih Hagu, ali to prosto nije tako i onda
mora ovako.
Prvi problem u Beogradu je da se razume da je
rešenje za Kosovo u Prištini - nije u Briselu i u Vašingtonu. Vi ne
možete imati državu koja uključuje Kosovo, ukoliko velika većina
stanovnika na Kosovu nije spremna da na to pristane. Sad bi mogao čovek
da kaže - da se drukčije pristupilo kosovskom pitanju od sredine 80-ih
na ovamo, a ne tako kako se krenulo, danas bi naravno bilo sasvim
drukčije. Ali u međuvremenu je došlo i do intervencije NATO pakta sa
bombardovanjem i sa kapitulacijom srpske vlade i vlasti i predajom te
teritorije na upravljanje međunarodnim snagama. Tako je pitanje žele li
građani Kosova da žive u Srbiji ili ne, odnosno da budu deo srpske
države postalo prosto neizbežno.
Greška cele diskusije u
srpskoj javnosti je da se gleda šta se događa u Briselu, Moskvi i
Vašingtonu i smatra da oni mogu da odluče šta će biti u Prištini. A oni
jednostavno kažu - mi nismo spremni da preuzmemo odgovornost da
nateramo građane Kosova, koji su većinom Albanci, da se ponovo
integrišu u Srbiju, jer to bi moglo da se izvede jedino velikim
pritiskom sile. Ako ste vi u stanju da sa njima pregovarate, pa ako se
dogovorite da živite zajedno, dobro jeste, a ako ne, onda naravno
preostaje da se živi u miru razdvojeno. To su te dve alternative, to je
prosto očigledno svakome ko hoće da gleda šta se tu događa.
To
nema veze sa tim da li Savet bezbednosti hoće ili neće ovako ili onako
da odluči, jer Savet bezbednosti bi pred sobom imao odluku da recimo
razmisli koje snage, političke, vojne, finansijske treba da upotrebi da
bi to postigao. Za to ne postoji apsolutno nikakva spremnost nigde,
prema tome, postoji mogućnost ili da se Beograd i Priština dogovore da
žive u istoj državi, što je malo verovatno, ili da se dogovore kako da
žive u dve države. E sad, dodatna greška je što se u Beogradu smatra da
se time što se kaže - više od autonomije, manje od nezavisnosti - nešto
nudi Kosovu. Ne možete dobiti saglasnost druge strane ukoliko joj
nudite manje nego što ona ima.
Na kraju krajeva, za njih je
veći dobitak da ti pregovori uopšte ne uspeju i da oni nastave da dele
vlast sa Ujedinjenim nacijama, nego da je dele sa Srbijom. Vi prosto ne
možete da im nudite to što im nudite, jer oni to neće hteti da
prihvate. Morate videti da li postoji nešto drugo što možete da im
ponudite, ako imate šta, a ako nemate, onda je pitanje samo kako da se
dogovorite o razvodu. Apsolutni maksimum koji se može dobiti je da
Savet bezbednosti ne može da donese odluku.
Ako ne dođe do
odluke Saveta bezbednosti o tome koji će biti status Kosova, onda će se
taj status spontano pretvoriti u sticanje nezavisnosti Kosova, jer to
drukčije ne može da ide. Oslanjanje na razlike u mišljenju u Kontakt
grupi je besmisleno, ne zbog toga što tih razlika nema, njih ima i one
su prirodne i normalne. One se pre svega svode na pitanje kako doći do
cilja. Ima onih koji smatraju, i to su pre svega Britanci i Amerikanci,
da to treba učiniti što pre, što pre to bolje, što jasnije to bolje,
kada je ishod već tako jasan. Ima onih koji misle da bi to možda
trebalo da se rastegne, da se vidi kako da se to reši na neki drugi
način, šta da se nađe kao kompenzacija i tako dalje.
Imate i
ove kao što je Putin, koji imaju druge interese, da se kaže da Kosovo
nije presedan, da to rešenje ne može da bude pravilo, pa da sutra NATO
interveniše u Čečeniji. Znači, da se kaže da je ovo što se radi na
Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom, a kada se kaže da je to
izuzetna situacija, da se u stvari misli da je izuzetno ono što je
učinjeno 99. godine i da se to više neće raditi. To je taj dijalog
između Rusije i Amerike, da se vidi šta sve to tačno znači i koliko
posledica ima za koga.
Šta tačno srpski pregovarački tim kome
govori, u to ne mogu da ulazim, niti je to važno. Meni se čini da je
cela strategija pregovaračkog tima netransparentna, jer ne razumem koja
je tu tačno strategija, a šta je javna prezentacija te strategije, mada
iskreno rečeno ne smatram to ni mnogo važnim, jer kontekst o kome je
reč prilično je jasan. Nema nikakve sumnje da Srbija ima veoma ozbiljne
interese tamo, imaće ih uvek, reč je o stanovništvu, reč je i o
kulturi, reč je na kraju krajeva i o ekonomskim i drugim pravima, sve
su to legitimni interesi, ali nije reč o tome da vi možete da naterate
kosovske Albance da se reintegrišu u državu Srbiju. To nije predmet
pregovora i mislim da svima jasno da to nije cilj, ukoliko naravno sami
kosovski Albanci ne odluče da upravo to žele. Za sada nema nikakvih
indicija da oni to žele.
Demokratska stranka od samog svog
nastanka ima jednu protivrečnu ulogu. S jedne strane, njena je uloga da
posluži kao instrument demokratski orijentisanim i naprednim ljudima u
Srbiji. S druge strane, cilj je, pre svega i najčešće rukovodstva te
stranke, da ona mora da iskoristi ili upotrebi tu demokratsku Srbiju za
nacionalne interese države Srbije. To nije u pravom smislu te reči
demokratska stranka, to je srpska demokratska stranka, znate, i to je
taj problem. I vi to vidite i po ponašanju Borisa Tadića. Naravno,
imate i taj problem što je stranka sada ustrojena tako da pored Borisa
Tadića i delimično Mićunovića, tu više i nemate političkih ličnosti.
Svi u drugom ešalonu su u stvari pragmatičari i aparatčici. Imate možda
Desimira Tošića, koji je ovako stariji čovek i koji mene još uvek
povremeno impresionira kada daje izjave. On je izuzetno važan za tu
javnost, ali naravno, to nema neku političku težinu.
U
Demokratskoj stranci vi nemate političke ličnosti, sem samoga
predsednika i njegovih savetnika, a oni su uglavnom nacionalno jasno
orijentisani i za njih je nacionalno važnije od demokratskog. To je
problem Demokratske stranke od samog njenog nastanka.
Bez
obzira što vlast priča o osvedočenoj demokratiji, u Srbiji još uvek
nema demokratije. To nije demokratizovana zemlja. Na vlasti je jedna
vlada koja u suštini nema podršku i nema odgovarajuću legitimnost.
Lično mislim da je to gubljenje vremena, nešto što nema nikakvu
perspektivu, glas za te ljude je glas za ništa, to je izgubljena stvar,
naročito ukoliko se dogodi da se oformi ta koalicija sa radikalima, to
će da košta skupo. Ali na kraju krajeva, sloboda nikad ne dolazi džabe,
tako da to mora tako da ide.
Vi imate situaciju okupacije
političkog prostora i političke javnosti u Srbiji, koja je u suštini
uperena protiv novih generacija. Za njih nema mesta u viziji ljudi kao
što su ovi iz radikalne stranke. Mladi ljudi bi po njima još najbolje
funkcionisali kao vojnici, ali to je sada pomalo nerealno. I radikali
priznaju da Srbija nema snage da ratuje, što bi inače po njima valjda
bilo dobro. Oni za tu omladinu nemaju nikakvu drugu perspektivu i
nikakav drugi predlog. Svako ko želi da nešto učini od sebe ili za sebe
u Srbiji, a mlad je, on mora da ide napolje. I to je tako od 91-e i
možda malo ranije. To može da se promeni preko noći, to nije pitanje
razvoja, to nije pitanje decenija, to je pitanje pre svega socijalne i
političke klime, a potom je to pitanje ekonomske politike.
Da
bi se to promenilo u Srbiji, mora da dođe do ozbiljne preraspodele
između starih i mladih generacija, jer Srbija troši jako, jako puno
novaca na starije generacije i nije reč samo o penzijama. U Srbiji je
reč o preraspodeli onog što se ima, to je jedan grabež od tranzicije,
tu se ide tom jednom nacionalističkom politikom, koja otežava
integraciju Srbije u evropsku politiku i ekonomiju, i tu se ide tom
socijalnom demagogijom, da se čuvaju mesta onima koji ih već imaju. Sve
je to sa neke socijalne tačke gledišta pojedinačno opravdano, ali onda
trošak plaća mlada generacija, a to nije prirodno.
Prirodno je
da se mlađoj generaciji otvaraju, a ne zatvaraju putevi, da se od njih
očekuje napredak u zemlji, a ne da se šalju u inostranstvo. To nije
prirodan način, ali tako je to u Srbiji - jedna generacija je potrošena
na neke neverovatne ratne ciljeve u vreme kad je ceo svet krenuo, bar u
Evropi, u demokratiju. Srbija je tada počela da šalje svoju decu u rat.
Potom je žrtvovana druga generacija zbog nekakvih sankcija i
sada se zbog toga da bi se nastavilo sa nacionalizmom ili da bi se
održalo na vlasti i profitiralo od vlasti sledeća generacija šalje u
inostranstvo. Tu za sada nema kraja, ali to nije pitanje razvoja, to je
pitanje politike. Znači, to nije pitanje decenija, pitanje je meseci i
dana da se to iskoreni.
Svetlana Lukić: U prvom
delu emisije slušali ste gospodina Vladimira Gligorova iz bečkog
Instituta za međunarodne ekonomske studije, a sada govori prvi put u
Peščaniku Jasmina Ahmetagić, doktor srpske književnosti.
Jasmina Ahmetagić:
Ja odlazim u Novi Pazar, gde na svakih 15 dana imam određena
predavanja, koja treba da obavim na fakultetu. To je jedini fakultet od
koga dobijam ponudu. I sad naravno, sa svojom ekipom, mi se oko toga
zezamo, gde baš Novi Pazar da me se seti. To je naravno lepo i hvala
im, jer se niko drugi nije setio. Međutim, odem tamo vraćam se sa veoma
tužnim iskustvom koje glasi - ili si deo grupe ili crkni. E sad, da li
je to grupa na nacionalnoj osnovi, tamo jeste, to je potpuno jasno. Ali
mislim da postoji grupisanje na svim nivoima - ili smo za ovo ili smo
protiv. I mnogo je bolje biti za ili protiv nego biti pojedinac. To sam
shvatila u Novom Pazaru, gde u većem broju postoji jedna populacija
koju ja doživljavam kao egzotičnu, znači ne osećam da sam njihova, niti
osećam da su oni moji. Ja ni ovde to ne osećam, ali se to ovde od mene
nije ni očekivalo.
Ja sam mislila da je ovo veliki grad, pa
smo mi ovde više individualci. E, iz perspektive Novog Pazara, taj
Beograd uopšte nije veliki grad koji bi dozvolio individualnost, nego
me nije pozvao u grupu. Mnogo je lakše u životu biti deo grupe i mislim
da je tako svuda. Ili si, ne znam, crn ili si beo, ili si
postmodernista ili si modernista, kako možeš biti nešto treće. To je
zapravo ona razlika koja se ukida, prestaju da postoje stvari koje
treba da se objasne. Ja sam prošle godine konkurisala mnogo na raznim
mestima, pa sam se u jednom trenutku vraćala kući sa svog neuspešnog
konkursa - mada ne znam zašto bi bili neuspešni, ja nikada nisam
konkurisala za hirurga, uvek samo za ona radna mesta kojima je moja
diploma dorasla ili ih je prerasla, nikad ništa drugo.
I u
jednom času, pošto sam doživela neku vrstu uvrede, a da bih ja nešto
prepoznala kao uvredu to mora da bude malo teže, jer ja ne prepoznajem
uvrede, meni je to uvek zezanje – ja, dakle, sedam u auto svoga druga i
kažem mu - šta ti misliš, da li ovo ima neke veze sa mojim prezimenom.
On meni kaže - o, dobro jutro Kolumbo, naravno da ima. Za mene to nije
otkriće lica Srbije, za mene je to otkriće mog vlastitog lica, zato što
ja ne mislim da je u Engleskoj drugačije, i crnkinja tamo verovatno
misli - ili si deo grupe ili si ništa. Dakle, to je svuda u svetu, a ja
živim ovde i meni se otkriva ne - vidi, majku mu, kakva je Srbija, nego
- vidi, majku mu, kakva sam ja, kad ja to ne videh sve ove godine.
Ili,
na primer, putovala sam u Tuzlu pre dve godine, pričam sa devojkom,
muslimanka ili Bošnjakinja, kako god se ona izjašnjavala, dakle, pričam
sa njom i ona me pita kako je tebi u Beogradu, kao mi smo naši. Ja
kažem - pa kako će biti, loše se živi, nemamo para. Ne mislim to, kaže
ona, nego kako je nacionalno. Ma, rekoh, dobro, nemam nikakvih
problema. A ona meni kaže - ma, ne bih ti ja bila manjina nigde. I ja
pomislim - ma dobro, to je ipak neki drugi živalj. Dakle, dve godine
kasnije ja se vraćam iz Novog Pazara i pomislim - bre, ona devojka,
mlađa je bila od mene bar deset godina, ima tu nešto - ne bih ti ja
bila manjina nigde, zato što je bolje biti deo grupe. Sad, to je kao
nešto loše, a ko zna koliko tu ima nevinog sveta, koji je zatečen u
svojoj naciji. Ali je ona vrlo brzo shvatila da, ako je i zatečena - tu
je, znači biti na svom, biti u nekoj svojoj grupi. To je kao kad vam
neko razreže porez, pa ćeš dati 3 kile krompira ili toliko i toliko
cigala. Tako ja to doživljavam, nama je poslednjih deset godina
oporezovano šta si po naciji. Da sam imala više sreće možda bi bila
podela, ne znam, kakve su ti noge - šalim se. Možda bi bila drugačija
vrsta podele, ko voli Hamvaša, ko voli Kjerkegora taj je u našoj grupi,
ko ne voli nije. Da sam imala sreće, bila bi takva podela, ali meni je
pasulj pao tako da je podela bila - šta si po naciji.
To nije
problem Srbije, to je moj lični problem, zato što sam ja odnekud
mislila da je jedini posao koji treba da obavim na ovom svetu, i
nažalost, što sam bila starija sve sam više u to verovala, neki moj
zadatak sa samom sobom u tom svetu. Ne postoji ni jedna stvar koju
gledam iz aspekta šta ona meni ukida, nego uvek gledam da li bih ja
možda mogla da prihvatim tu situaciju, možda nisam dovoljno krotka,
možda sam previše gorda u nekom velikom očekivanju. U nekom osećanju da
je sav posao koji treba da obavim na ovom svetu da se razvijam ka
boljem ljudskom biću ja, međutim, otkrivam - to više ne važi. Onda se
zapitam da li je to ikada važilo. Mislim da sam ja demode, a i
poverovala sam da je to možda moja sudbina: situacija se ne menja, a vi
ste sve učinili da se ona promeni. Možda je tu zvrčka. sve sam uradila
što je do mene, ali nekakvog ispunjenja nema. U čemu je tajna - dakle,
ja sam onda pomislila – O.K, ja ne mogu da promenim svet, mogu samo
sebe i postavim pitanje šta sam loše videla, kakvu sam ja ovde pogrešnu
računicu izvela, šta nisam percipirala. I onda iz te perspektive
pomislim - pa dobro, možda je moja sudbina takva da ja moram da uložim
maksimalan napor za minimum dobiti. I to je neka sudbina, ima i takvih
sudbina.
Svetlana Vuković: Ti si u stvari doktor srpske književnosti?
Jasmina Ahmetagić: Da.
Svetlana Vuković: Da si doktor francuske književnosti mnogo bi bolje prošla.
Jasmina Ahmetagić:
A da sam Nemica još bi bolje bilo. Da sam neka Gertruda i doktor
nemačke književnosti ne bih imala nikakav problem. Dakle, pravila igre
su obelodanjena, pa ko hoće igra, ko neće ne igra. Meni ona ne
odgovaraju. Nešto se tu odrađuje u karakteru, nešto je potrebno, neki
sporazum, neko domunđavanje, to je nužno. I bar da je u malom stepenu,
koji se možda može podneti nego je to vrlo visok stepen, tako da čovek
ne može lako da kaže - pa sad ću ja to odraditi.
Ja tvrdim da
je Pavić dobar pisac, ukoliko uzmemo u obzir njegove dve knjige, dakle,
Hazarski rečnik i Mali noćni roman i poneku priču. Moj problem čak i
nije Pavić, da li je on dobar ili loš pisac i nije to stvar zbog
koje ne mogu da spavam. Problem zbog koga ja ne mogu da spavam jeste u
tome što ukoliko se sve što je Pavić napisao proglasi jednako vrednim,
onda je reč o uravnilovki. Pavić je paradigma jednog procesa u srpskoj
književnosti, to je knjiga koju ja stalno pominjem, Sedam smrtnih
grehova, dakle to je dno, potpuno dno, nema ništa, a ta knjiga dobija
Andrićevu nagradu. Čitava moja pobuna jeste u pitanju zašto bi sad
Sedam smrtnih grehova ili ne znam kako mu se zovu sve one knjige, šta
god dohvatite, Zvezdani plašt, pa i Predeo slikan čajem, Unutrašnja
strana vetra, zašto bi sve te knjige bile jednako vredne kada nisu. A
ukoliko kritika napravi gaf, pa nam proglasi da je to sve jednako
vredno, onda dolazimo u situaciju u kojoj je sve dozvoljeno. Ako je sve
dozvojeno u književnosti, onda je sve dozvoljeno en generale.
To
su neke suštinske stvari koje Pavić kao pisac i kritika oko njega
postavlja kao problem, za mene je zato to bilo paradigmatično. Pa sve
je to nešto što možda neće preživeti sutrašnji dan. Ta vrsta rascepa
koji se obelodanjuje u književnosti, a iz književnosti ne izvire,
mislim da izvire iz potpuno drugih tačaka i preliva se na književnost,
pa pošto se ja bavim književnošću, tu vrstu đubreta vidim tamo.
Ja
se veoma malo sećam 90-ih zato što sam ja živela u sebi i kad god mogu
živim u sebi. Ja sam 90-ih godina studirala strasno i to je bila moja
odbrana od stvarnosti kao takve. Postoji neko izvitoperenje zbog čega
ova stvarnost više nije stvarna i zbog čega se u njoj uglavnom loše
osećam. Stvarnost je nepodnošljiva u tom smislu što je ona potpuno
svedena, što je ispražnjena. Stvarnost koja je primerena čovekovom biću
ovako ne može da izgleda. Ono što je 90-ih godina zasađeno mi još uvek
i dugo ćemo i ko zna da li ćemo za mog života prestati da kusamo.
Međutim, ja ih ne analiziram, završene su, ne mogu u njima da opravdam
ništa u svom životu, ja sam uradila maksimalno koliko sam mogla u
okviru zadate stvarnosti. To nije stvarnost koju smo birali, to je
zadatost i ja nemam sa tom stvarnošću ikakva posla, osim da istrpim
njenu zadatost.
I uostalom, pošto je to između moje 20-te i
30-te godine, ja nemam pet života i uopšte ne znam kako izgleda
normalan život u 20-oj i 30-oj godini. Ja nemam pet života pa da kažem
- kad sam prvi put živela između 20. i 30. godine ja sam tako mnogo
putovala. Sa čime ja da uporedim? Kako da negde, nekim delom svog mozga
ne pomislim - a šta ako je ovo život? Ne znam da li me razumeš, dakle,
šta ako je ovo život, ako uopšte nema druge opcije?
Da, kao
Ratko Mladić, pa sad lik i delo, Srbija koja treba da se suoči sa ili
ne treba da se suoči sa i ko je sad počinio i da li je Srebrenica i,
kako se zove ono drugo mesto, Bratunac, dakle, neko kaže Srebrenica, a
ovaj kaže Bratunac. Debilno, nema šta da se razgovara sa tim čovekom,
nego i Srebrenica i Bratunac i svako na svom terenu ko je počinio
zločin, tu nema šta da se priča. Ovi Bratunac, ovi Srebrenica i sad smo
kao egal, sad smo svi nevini. Ja vidim da je istorija postala virtualna
ili je to cilj, dakle, neprekidno nam se udvajaju informacije.
Milošević umre, oni ga sahrane, 15 minuta potom kažu - ma nije on ni
umro, on je u Moskvi, idemo dalje.
Postoji najpre činjenica i
ona de facto postoji, nije istina da nje nema, nego je cilj da ona
izgubi svoju težinu, da se više ne raspolaže činjenicama, nego da se
raspolaže interpretacijama. I ja vidim da se neprekidno interpretira,
dakle, potpuno se gubi svako značenje bilo čega i sad ja u toj
stvarnosti treba da kao veoma bitnu stvar doživim to da se uhapsi Ratko
Mladić. Da, to je bitna stvar, ali to je jedna u lancu epohalno bitnih
stvari, od časa kada je nešto negde urađeno sa licem sveta. Kao da li
si ti globalista ili si nacionalista. Obavezno budi negde, jesi li za
hapšenje Mladića ili nisi. Pa bre, ljudi, ja sam za hapšenje svakog
zločinca i za postojanje sam suda da to utvrdi, ja nisam sudija. Da li
je dozvoljeno da se bavim nečim drugim, a da smem da vidim da je
strašno počiniti zločin.
Tog dana me je najpre nerviralo što
imam grip i ne mogu da čitam, nego moram da sa temperaturom 38 nekako
ispunim dan, jer da toga nije bilo, teško da bih ja gledala kako
sahranjuju Miloševića. Pa, kao Milošević je bio demonski karakter, ali
imao je toliko vrlina. Kojih vrlina, kojih vrlina? Dakle, to mi iz
početka utvrđujemo, kao neko divljenje, bože moj, on je učinio loše
stvari, ali kao i svaki veliki čovek uradio je i dobre stvari. Ja
mislim da on nije veliki čovek, mislim da je on kreten. Pa sad jedan
obrt, odjednom je Đinđić sad došao manji, a pre dve godine je bio
veliki heroj. Pa kako neko može da bude veliki heroj, pa preko noći
mali čovek i obrnuto. Dakle, ja vidim kako se neprekidno formatiraju,
pa format ovaj, pa čas u wordu, čas u PDF-u. Ne zanima me da tuđe
likove procenjujem kao u fotošopu, pa kako je modelovan, vidim da je to
neistina.
Pa kako pričaju ovi naši političari, pa ovaj ima
kuću, a ovaj špijun, a ovo je OZNA, a ovo je DB. Mislim, zaista nemaju
težinu, njihov ontološki status nema težinu. Dakle, to je kao kad
uključite ventilator i on se okreće oko sebe i sad šta može da radi,
može samo da rasturi papire sa stola, da prašinu tera i tako dalje. Ja
tako doživljavam delovanje političara u Srbiji, dakle, oni neprekidno
ventiliraju, i dok se oni tako ventiliraju - prođe život. Samo neka se
ventiliraju, ja ću pokušati da neku stvarnost koju ste propisali da
bude odvratna maksimalno ulepšam. Uvek možete dobiti nekog sagovornika
koji može da ispuni sat, dva, tri, pet, nije važno. Ili ima onih koji
kažu - to što nam pričaju nije istina i zato ću ja sve pratiti kako
bih saznao šta se dešava. Ja i tu fazu kod sebe pamtim iz 90-ih godina
- ja ću sve pratiti kako bih saznala ko ovde govori istinu, a ko ovde
laže, za koga treba glasati.
Sećam se da sam sanjala
Miloševića 91-92. godine, sanjala sam kako igram šah sa njegovom
glavom. Da se razumemo, taj san nije nastao bez razloga, a ja sam tad
prolazila kroz iluziju da ukoliko sve novine pregledam, znaću šta se
dešava. I ja sam u toj fazi veoma kratko izdržala. Ne mogu ni da slušam
ni da pratim, ni da se uključujem, a nije potrebno ni mnogo vremena da
bi se ustanovilo da sve to služi samo održavanju nekih ličnih pozicija.
Jer koji je način, kako da se suprotstavite jednom sistemu ako ste van
tog sistema - veoma teško, morate pripadati ili drugom ili biti deo tog
postojećeg. To, dakle, nije moguće i sad koliko je godina potrebno da
shvatite da vaš život postaje potpuno izlišan i da njegova izlišnost
postaje merena brojem minuta koje ste posvetili takvim stvarima.
Meni
se čak čini da sa politikom nema kompromisa, biti apolitičan je 90-ih
bilo nemoguće - ne mogu da ostanem gluva i slepa na sve što se dešava,
moram da vidim, ali samo to učestvovanje sada osećam kao maltretiranje.
E nije Milošević nego je Vuk, e nije Vuk nego je Pera, e nije Mika nego
je Žika. Svi oni zajedno su potpuno izvitopereni ontološki, dakle, sa
aspekta normalnog čoveka ja ne vidim da je tu iko normalan i pri tome
ne mislim na ludnicu nego na ventilatore. Kako može ventilator biti
ljudsko biće dostojno procenjivanja.
Ja sam uvek išla na
glasanje, ali verujem da više neću nikad. Tih 90-ih godina sam naravno
stalno išla i glasala protiv Miloševića, međutim sad ne znam. Kao opet
treba glasati da ne dođu radikali. Na kraju mi je došlo - pa neka dođu
radikali. Ja vidim samo da sve ide silaznom putanjom i ne vidim
mogućnost da se ta stvar promeni. Nažalost, ja bih volela da mogu da
pomirim neki svoj pogled na svet sa određenom političkom figurom za
koju bih glasala. Prijatnije bih se osećala, jer jedan deo mene ima to
uverenje da čovek treba da bude aktivan u vremenu u kome živi, da je to
dužnost svakog čoveka, intelektualca posebno. To je kao kad imate
zemljotres, pa kao ovde je epicentar, a na rubu se tako osetio. Mi
jesmo bili epicentar u smislu rata, ali smo mi mnogo udaljeni od pravog
epicentra, strašno smo mali, strašno smo ništa na toj karti sveta i ne
možemo to nikako da podnesemo. Zar nas neko da skrajne, pa mi smo uvek
bili... Ne znam šta smo mi uvek bili, ja znam šta smo sad, i to što smo
sad nikako mi se ne sviđa. Dakle, ne mogu da budem nezadovoljna sobom,
jer ništa nisam postigla, ali ništa nisam ni izdala, mogla sam postići
da sam izdavala. Svakoga dana, koliko sutra mogu da ustanem i da kažem
- danas ću da se prodam i moj život će da se promeni. Ja sam još uvek
uverena da se tako život menja na gore, e sad, što to više nije
popularno mišljenje to nije moja krivica, nisam ja modu diktirala. U
tome je sav zaplet, u stvari pitanje je ko diktira modu.
Odličan
termin je unutrašnja emigracija, čini ti se kao da više nemaš šta da
objasniš, a onaj s kim ćeš se razumeti već je emigrirao. Dakle,
Pekićeva Atlantida.
Svetlana Lukić: Slušate kolumnistu lista Vreme Dimitrija Boarova.
Dimitrije Boarov: Stalno
imam osećaj da su se sve bitne stvari vezane za sudbinu Srbije za
narednih sto i više godina već dogodile krajem 90-ih godina. Kad čujem
da neko kaže - ova godina će biti presudna, Srbija će definitivno steći
granice, raščistiće se pitanje Kosova, Crne Gore, Haga i svega ostalog,
meni se čini da je to greška, sve je već raščišćeno i ovo su zapravo
neki okrajci i raskrajci onoga što se već prelomilo i što je već
opredelilo Srbiju na duži rok. Srbiji ostaje jedino da to konačno i
prizna. U stvari, manje je bitno da se prizna, to će se priznati
kad-tad, mnogo je bitnije da se to već dogodilo. Prema tome Srbija je,
priznala ona to ili ne, ostala sama, ostala je bez onih teritorija na
koje je smatrala da po nekom istorijskom ili etničkom pravu ima prava,
ostala je na razvalinama jedne 19-tovekovne strategije i koncepcije.
Ideja Srbije kao države u kojoj će živeti najveći broj Srba koji
postoje na kugli je isto tako propala, a pogotovo je propao
mini-balkanski imperijalizam koji je karakterisao ambicije određenih
političkih elita u srpskoj istoriji. Prema tome, da ovako karikirano
kažem, Srbija još nije shvatila da su prelomne godine prošle i da sada
dolazi proza borbe za opstanak i proza trke da se uhvati evropski
priključak. On će biti uhvaćen kad-tad, ali bolje pre nego kasnije.
Ostaje
taj problem što u Srbiji te stare ideje nisu sklonjene narastanjem
nekih novih, nego su se jednostavno same rastrošile, urušile i
kliznule. Sad je u modi metafora klizišta. Ta šuma starih relikvija,
simbola, ciljeva i zabluda je kliznula, urušila se, a nije se planski
počelo graditi negde na čvršćem tlu nešto novo. To je koincidiralo sa
jednom kontinentalnom krizom identiteta. Znači, šta je to danas biti
Evropljanin nije tako jednostavno pitanje kao što se to čini i
proevropskim snagama u Srbiji. Mislim da je i čitav kontinent je u
izvesnom preispitivanju, ponovo se traži neki veći san, razmišlja se
šta će biti Evropa kroz sto godina.
Ono što je bilo presudno
za Srbiju jeste da se otkači od XIX veka ali i od socijalizma, koji je
na specifičan način modernizovao neke stare ideje. To je sve zajedno
bilo spojeno sa nekim 19-tovekovnim idejama države, suvereniteta, i
mislim da se sve to zajedno skršilo krajem 90-ih godina.
I
evo, već je u prvim nedeljama posle Miloševiće sahrane postalo jasno da
to nema snage, bez obzira na sve te stotine hiljada ljudi koji su
ispratili čoveka koji je simbolisao to razdoblje. To je mrtva zemlja iz
koje neće izrasti ništa, čak ni lošeg, za Srbiju. Sve to što je
zabrinjavajuće i što nije dobro za budućnost Srbije ne može iznići na
tom tlu, moraće se đubriti nekim drugim zabludama.
Srbiju
remete mnogo dublji problemi, tranzicioni problemi i pitanje šta posle
socijalizma, šta posle nacionalizma, kuda se okrenuti, jer nekakav
liberalni individualizam ne može da posluži kao selektiv za najveći
broj ljudi. Svaki čovek dobro poznaje sam sebe i većina ljudi smatra da
nije u stanja da sama o sebi vodi računa. Naša varijanta liberala je tu
prosto u zabludi, jer oni veruju da većinu ljudi mogu ubediti da su u
stanju nešto da urade. Ja mislim da većina ljudi nikad nije bila u
stanju ništa da uradi i da su zato potrebni veliki projekti, da se
prosto ljudi opredele. Na žalost, to je tako i ja verujem da će još
dugo biti tako, i da je zato potrebna jedna projekcija, vođstvo neke
elite koja promoviše ideje koje se posle proveravaju u realnom životu.
Na
vlasti su danas u Srbiji, a ja mislim da su bili i juče i prekjuče,
ljudi koji su delimično Miloševićevi saučesnici. Naravno, u meri u
kojoj osećaju svoje saučesništvo u tom propalom projektu, oni
pokušavaju da smanje odgovornost, tj. i oni sami smatraju da
Miloševićevo vreme ne treba tako surovo oceniti, jer ako ga jako surovo
ocene onda bi doveli u pitanje i ideje na kojima oni pokušavaju nešto
da zidaju.
Kada je u pitanju Miloševićeva sahrana, vlast se tu
ponašala dosta pragmatično, što ja mogu da razumem. Smrt javne ličnosti
koja je imala toliko pristalica u Srbiji budi određene sentimente kod
vrlo širokog kruga ljudi, i svi ti ljudi na izvestan način tim povodom
žale sebe, a ne samog Miloševića. Žale onaj deo svoje neposredne
istorije u kojoj su oni imali određene zablude i verovali u nešto što
sad treba definitivno sahraniti. Kao i ti obični ljudi, tako je i vlast
pokušala da izvrši jednu selekciju, da dimenzionira i da ne potpiše
Miloševićevo delo, a i da ga ne odbaci na đubrište, što bi verovatno sa
jedne nepristrasne tačke gledišta moralo da se učini. Ali, evo,
pogledajte i veće nacije. Napoleon je uspeo da za desetak godina ubije
2-3 miliona Francuza, pa eno ga u Panteonu. Na žalost, ja sam skoro
siguran da će se to isto dogoditi i Staljinu, a ne daj bože i Hitleru.
Ja mislim da se od Miloševića neće moći ni kroz sto godina napraviti
čak ni car Dušan, istorija kaže da je car Dušan bio veoma okrutan
vladar, njegova ambicija nije bila da bude samo car Srba, nego i
Arbanasa i Bugara i Grka. Istorija kaže da je hteo da uzme
Konstantinopolj i da je bilo sreće, on bi se verovatno proglasio za
rimskog cara, a ne za cara Srba.
Ako se vratim na Miloševića,
odnosno na simboličke gestove vlasti povodom njegove sahrane, ja većinu
mogu da shvatim, jer u politici vlada gvozdeni zakon borbe za opstanak
na vlasti. I u tom smislu ova vlast ima dobre radare i ne stidi se i
nekih smešnih i tragikomičnih situacija. To da su oni bez većih
problema, mislim na Koštunicu i njegovu ekipu, pregurali sve te nezgode
koje je ta smrt i ta sahrana izazvala, pokazuje da je to ispuvan
cepelin i da od njega nema ozbiljne opasnosti. Čak mi se čini da bi se
to, da kažem u kondicionalu, utvrdilo i u Karadžićevom i Mladićevom
slučaju. Tako da ta priča koja se širi da se neke stvari ne preduzimaju
jer je situacija rovita, jer bi došlo do destabilizacije i šta ja znam,
sve su to prazne priče. Moj je stav da se ništa ne bi dogodilo ukoliko
se nekim slučajem pronađe Mladić baš u narednih pet dana, i pošalje u
Hag.
Sami smo krivi što se sa nama radi na sistemu strogih
datuma, to je kao kod neodgovorne dece kojima moraš postaviti neke
parametre da imaju neku orijentaciju i koncentraciju. Ne bih ovde
ulazio u sve te komične izraze kao što su pregovori sa EU s pola snage,
traženje razumevanja za našu situaciju itd. Mislim da ozbiljni
političari ne treba tako to da nazivaju, jer uvek se hoće reći - molim
vas, ako ne pokažete razumevanje za nas, onda će narasti ove desne
snage, radikali, fašisti i šta ja znam. To je po mom mišljenju
neozbiljno. Reč je o čistom taktiziranju, o političkoj tehnici
nesigurne države, koja je stvarno došla na tu tačku da se čovek pita da
li mi imamo infantilnu elitu ili imamo ozbiljnu elitu. Tu ima veselih
detalja, evo, ovaj Baki Anđelković je izjavio da SPS nije protiv ulaska
Srbije u Evropu, samo se traži od Evrope da uzme Srbiju ovakva kakva
jeste. Šta je to ulazak u Evropsku uniju ako ćemo mi ostati isti? Onda,
koji ćemo đavo u Evropskoj uniji, a on kaže - treba da nas uzmu ovakve
kakvi jesmo, ladno tako i misli, da se uđe u Evropsku uniju, a da mi
ostanemo kakvi jesmo, da vladamo ovde kako hoćemo, a da koristimo
briselske budžete. Eto, to je politički pristup SPS-a Evropskoj uniji.
Stvari su naravno mnogo ozbiljnije.
Ja mogu da vam nešto kažem
o tom ekonomskom aspektu ulaskao u EU. Srbija tu pre svega dobija
probleme, a benefiti će tek doći, ako dođu i kad dođu. Ja sam naravno
veliki zagovornik da se uđe u Evropsku uniju, jer druge alternative
zapravo ni nema. Na kraju će i Rusija ući u Evropsku uniju, u to sam
apsolutno siguran. Evropska unija je zapravo vežbalište jednog
globalnog procesa. Ima ljudi koji smatraju da treba ući na to veliko
tržište da bi se mogli šetati kroz Evropu bez pasoša, da bismo se mogli
školovati i raditi gde hoćemo. To su naravno jako bitne stvari, s tim
što ja mislim da je za Srbiju ključno to da uđe na jedno veliko tržište
radne snage gde su nadnice bolje, a mogućnosti daleko šire. Za zemlja
koja ima 35% stopu nezaposlenosti ključna je stvar da će školovani i
kvalifikovani ljudi iz Srbije, pa i nekvalifikovani, ući na jedno
ogromno tržište radne snage, bolje plaćeno i sa daleko većim
mogućnostima. To je za mene ključno. Mi ne možemo da čekamo da se
Srbija izgradi i da se stvore radna mesta, mi moramo da otvorimo Srbiju
za komunikaciju ljudi, da ljudi mogu da traže sreću ne samo u Srbiji,
već u celoj Evropi na jedan mnogo lakši način.
Ostaje naravno
politički aspekt EU, za mene je ta ideja Evropske unije problematična,
ali to nije naše. Mi treba da pustimo pametnije od nas da to ispituju i
preispituju a ja verujem u Evropu, verujem da se ona neće kretati u
pravcu koji ne odgovara jednom od osnovnih slogana Evropske unije -
zajedništvo različitosti.
Ako jedna tajna policija ima toliku
moć da može sutra, čak i ako ste sveti Aranđel, da vam proizvede neku
kofer aferu ili neku drugu , treću, petu, dvanaestu aferu, te su stvari
vrlo opasne, jer Evropa zapravo i stoji na toj takozvanoj pravnoj
državi. Međutim, evo pogledajte čak i ovaj slučaj sa Jočićevom beleškom
sa razgovora sa Legijom. Zamislite pre 20 godina da se uopšte pojavi u
novinama ta tema i da na kraju ipak vlast da kakvu takvu belešku. Ja se
slažem sa B92 da je ona to isterala iz nekih načelnih razloga, a ne da
mi stvarno saznamo šta je ko razgovarao s kim. Ipak, i sama činjenica
da je ta beleška data pokazuje da stvari ipak idu pomalo napred. U tom
smislu taj deo političke orijentacije, bez obzira koliko je on možda
retoričan kod premijera Koštunice i kod njegove stranke, ja smatram
pozitivnim, jer nešto revolucionarno se pokazalo neuspešnim. Nije tu
problem što dolazi do takvih katastrofalnih tragedija kao što je
ubistvo Đinđića, ne govorim o tome, govorim o tome da čak i kad bi
poginuli svi dobronamerni ljudi u ovoj Srbiji, mislim da se opet ne bi
se postiglo dovoljno ubrzanje. Ja ne verujem u teoriju te
prosvetiteljske diktature.
U ovom vremenu i za ovaj istorijski
trenutak Srbije, Srbija doista nema vremena i treba da žuri, ali
nekakvi prometejski pokušaji mislim da nisu realni. Jednostavno, neće
se postići rezultat. Ja mnogo više volim onu metaforu vožnje po snegu
uzbrdo, svaki vozač zna da je najvažnije da auto ne stane, Meni je
strašno važno da sad kola nisu stala, jer ako stanu, posle ih ne možete
pokrenuti i lakše je da krenu nazad nego napred. Prema tome, dok god
Srbija ide uz tu uzbrdicu, dotle stvari, u krajnjoj liniji, nisu loše,
a naravno bilo bi dobro da ide brže.
Vojvođanska ideja nije
dovoljno pratila promene u samoj Vojvodini. E, sad, mi možemo plakati
za nekom starom Vojvodinom ali to sa gledaišta politike uopšte nije
bitno. Ideja očuvanja identiteta Vojvodine kao regije mora da se
prilagodi promenama u Vojvodini. E, sada, postavlja se pitanje da li su
promene u Vojvodini takve da ta ideja uopšte više nije bitna i da može
zajedno sa idejom velike Srbije da ide na đubrište. To jeste osnovno
pitanje i ja se usuđujem da ga postavim, bez obzira koliko sam godina
pisao o Vojvodini, o vojvođanskom identitetu, interesima Vojvodine i
tako dalje. Pa, hajde da postavimo pitanje da li je ideja o Vojvodini
mrtva, da je sahranimo zajedno sa jednim vremenom koje doživljava razne
sahrane i po Srbiji. Kad me pitaju šta je danas specifičnost Vojvodine
više ne mogu da kažem ni da je to neka velika nacionalna pomešanost. Po
svim pokazateljima 70% ljudi u Vojvodini su sada Srbi, preko 50% ljudi
koji žive u Vojvodini nisu rođeni u Vojvodini, znači to već nije njihov
zavičaj.
Jedino u šta sam apsolutno sigran to je da je
Vojvodina specifična u odnosu na ostali deo Srbije po tome što je
znatno razvijenija. Ona ima blizu 4.000 dolara JDP po glavi stanovnika
dok Srbija, po mojoj proceni, ima manje od 3.000. U pukom ekonomskom
smislu Vojvodina se javlja kao neka Lombardija u Italiji ili neki drugi
regioni. Znači, ona je region već samim tim što je daleko razvijenija
od drugog dela Srbije. Drugo, vi i dalje imate ogromne razlike u
naplati poreza, javnih dažbina, TV pretplate i svega ostalog u
Vojvodini u odnosu na druge delove Srbije. Sama društvena
infrastruktura i državna infrastruktura ovde je ukorenjenija,
efikasnija. Već ta dva razloga bi bila dovoljna da neki novi Ustav
Srbije omogući da se ljudi organizuju u određenim autonomijama.
Hoću
da kažem da mi se čini da nekakva stara autonomija Vojvodine nije
moguća, nema nikakvu političku podršku, prema tome, mora se izgraditi
Vojvodina koja nema ambiciju da bude partner Srbiji. Identitet
Vojvodine po mom mišljenju opstaje uprkos toj navali novih ljudi u tom
autobusu. Ti ljudi su preuzeli vlast i volan i konduktersko mesto i sve
ostalo, a neki stari Vojvođani sede po selima i trunu u svojim kućama
od naboja, ali to nije problem. Vojvodina je živa dok god su živi ti
ljudi koji su se tu našli, nije važno kad su došli, ja to potpuno
iskreno kažem, i dobro je što su došli, inače bi Vojvodina fizički
opustela.
Šteta bi bilo da se produži sa koncepcijom po kojoj
jedan razvijen deo, pa zvao se on Beograd ili Vojvodina, treba da
izvuku iz siromaštva celu republiku. To, jednostavno, ne može.
Mislim
da ćemo i kroz sto godina moći razgovarati o Vojvodini kao nekakvoj
regiji, pogotovo što je i evropska politika takva da ona regije
uključuje čak i u odlučivanje, jer dokazano je da nema tog pametnog
centra koji može da racionalizuje ono što se zove životom.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo Dimitrije Boarov, a za kraj Peščanika slušate još jednog
Novosađanina, pisca Lasla Vegela, koji poslednjih godina sve češće i
sve duže živi van Novog Sada, uglavnom u Nemačkoj i Švajcarskoj. Upravo
ovih dana se sprema da ode na godinu dana u Nemačku, gde završava svoj
novi roman. Slušate Lasla Vegela.
Laslo Vegel:
Kad sam se vratio, prvih nedelja meni se činilo kao da čitam jedan
roman koji je napisao Gombrovič. Sve je nadrealno, prepuno apsurda i
ljudi koji su navikli da žive u tom apsurdu, malo su ovako
nezadovoljni, ali su se sprijateljili sa nezadovoljstvom. I mislim da
je sad ta zemlja stigla do jedne tačke kada misli da živi u večitoj
sadašnjosti. Više to nije političko nasilje nad glavama, nego u duši,
unutra su se pomirili da žive bez budućnosti i da sve stvari protiv
kojih bi se bunili pre 20 godina sada dobrovoljno prihvataju. Drugo što
sam primetio, da je sve veći broj ljudi koji bi želeli opravdati
prošlost. Svi su bili kritični prema 90-im godinama, svi su bili
kritični prema Miloševiću i nekoliko istaknutih funkcionera prošlosti,
ali kada sam slušao njihove argumente, oni u stvari njih opravdavaju.
Tako da je to jedna velika kontradikcija, sada se vrši jedna velika
rehabilitacija protivnika, ne ličnosti, jer svako želi neki moralni
kapital da stvori da je on bio protiv Miloševića, ali svako stvara sebi
i moralni kapital iz toga da je saglasan sa tim fundamentom, koji je
stvorila bivša vlast. U stvari, sad je došlo do pobede Miloševića bez
Miloševića, ono što Tito nikad nije mogao da doživi, ja mislim da je to
sad plebiscitarno ovde.
Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to da su intelektualci koji su bili vodilja mnogim građanima, dospeli u tu situaciju?
Laslo Vegel:
Da bi to razumeli, nisu dobar primer 90-te godine, već kraj 80-ih kada
su intelektualci većinom bili za Miloševića. Posle su se oni razočarali
u Miloševića ili u njegovu partiju ili u najuže rukovodstvo njegove
partije i onda se stvorio jedan privid da su mu oni opozicija. Ako
pogledate i pročitate novine s krajem 80-ih godina, intelektualci su
negovali tog Miloševića. Sada bi intelektualci hteli da se distanciraju
od tih ratnih događanja, ali se ne distanciraju od događaja krajem
80-ih godina. I sve dok se sa tim idejama ne suoče i nevoljno su na
neki način na strani 90-ih godina. Oni kritikuju ono što je bilo, ali
ipak više truda ulažu da opravdavaju, da se to drugačije nije moglo
dogoditi i da je to u stvari jedna vrsta istorijske nužnosti.
Naši
novi apologeti bezizlaznosti, agonije bi u stvari želeli da produže
jednu kriznu situaciju. Postoji hiljadu razloga kod elite da se
situacija ne promeni, jer bi to značilo mnogo rizika. Znate, elita zna
da kada se istočnoj Evropi desila stvarna tranzicija, broj
univerzitetskih profesora je smanjen. Državno parazitski intelektualci
su odjednom ušli u vakuum. Srbija je jedna siromašna zemlja, ali kad
pogledate, što sam iznenađen, u Novom Sadu na nekim fakultetima plate
profesora se takmiče sa platama profesora u Nemačkoj. To je samo jedna
paradigma koja važi za elitu. Očito da je i za vreme Miloševića i posle
pada Miloševića elita sačuvala privilegovani položaj, postala je
parazitska državna elita.
Što se tiče intelektualaca, oni se
jednostavno boje rizika da se u ovom društvu nešto promeni. Jedan
intelektualac mora da ide danas na evropsko tržište, bez toga on nije
intelektualac, a kod nas državno lokalni velikani vladaju i njima nije
tako loše. Naravno, postoji jedan sloj intelektualaca koji se
oporezuje, to su neki drugi fakulteti za koje država nema interes, ali
oni ne formiraju javno mnjenje. Kažu - eksperti, to je imperija
eksperata, zemlja eksperata, ja samo gledam na televiziji eksperti,
eksperti, analitičari, analitičari. Kad gledate te zapadne televizije,
oni nemaju toliko analitičara, otkada gledam te programe vidim deset
istih lica. Kod nas je to već Gombrovič, to je već smešno kad to čovek
gleda, ali u suštini to je simptom - etatistička inteligencija
nastavlja svoj život i naravno, zatvara horizont i proizvodi jednu
ideologiju koja kaže da moramo biti oprezni, moramo da idemo sporo,
moramo sve dobro promišljati, dok oko nas, u susedstvu, u Rumuniji
život ubrzano teče. Sve se mora brzo, i odluke doneti, brzo se
adaptirati, brzo se menjati, a kod nas vlada ideologija sporosti. I ako
ih ja pitam zašto, kažu - ne možemo zbog naroda. Nigde još nisam video
kao ovde kod intelektualaca tako loše mišljenje o narodu. Oni svoju
sporost objašnjavaju time da narod ne želi brzinu. A narod gladuje i to
je sad problem.
Mislim da pravca nema, da je to sve tako sporo
da mi ne znamo kojim pravcem idemo - kada je tapkanje, onda nema
pravaca. Naravno, u nekim detaljima može se dokazati da je izvršeno
neko poboljšanje u jednom ili u drugom detalju. Ako gledate javni
govor, on je još uvek grub, brutalan. Kad bih napravio listu koji
političar je rekao za drugog političara da je lopov, onda su svi oni
lopovi, ali to je postao folklor, koji nema posledica. Znate, kod nas
ni za šta nema posledica, to je postao jedan moralni standard, jer ako
za 90-te godine niko ne snosi posledice, zašto sada za manje grehove
neko treba da ih snosi. Svi su izgubili moralni alibi da traže da neko
snosi konsekvencu, posledicu zbog loše odluke i tako dalje. Moralni
koncept je potpuno ugrožen i zbog toga bi bilo potrebno da 90-te budu
ozbiljno vrednovane. U nekim zemljama, oni koji su učestvovali, koji su
bili funkcioneri komunističke vlasti, diktatorske, oni ne mogu javne
funkcije da imaju. Ili na neki način mogu oni biti tu kao građani, ali
njihova prošlost mora da bude potpuno obelodanjena, a to znači i
dosijei. Koji poslanik kod nas može da pokaže svoj dosije i javno svoje
imovno stanje kad je i kako se obogatio, da li se obogatio u 90-im - ja
imam deset kuća, to sam nabavio za vreme ratova. Onda bi građani imali
slobodu izbora, a ovako je nemaju.
Mi glasamo u mraku i ne
znamo za koga glasamo i naravno, onda tabloidi mogu da pišu šta god
hoće, jer nema istine, sve činjenice su mistifikovane. I ja tačno znam,
to možete i u štampi čitati, oni koji su u 90-im govorili sasvim
jednosmisleno, bez dvoumljenja da su Hrvati krivi, da su Slovenci krivi
i da su muslimani krivi, oni sada kažu - svi smo krivi. Ti isti ljudi
kažu da smo svi krivi i sve je u redu, jer ako smo svi krivi, onda niko
nije više kriv.
Nije ni tako dramatično, u tome je apsurd,
ljudi misle da je Srbija kao jedna mistična tačka evropske stabilnosti.
Nije važna više, to je sad jedna država mala, nemoćna i oni imaju
vremena, oni mogu da prolongiraju ako treba i deset godina i uvek će
dobiti Srbija neku pomoć da baš ne potone. Moći će Dinkić da dođe i da
kaže - mi smo dobili veliku pobedu. Nije to ni velika pobeda, oni samo
ne žele da baš dođe do nekog Titanika, voda je do guše, ali bar malo
još ostaje neka nada, i uvek će nam toliko dati. Ni posle 5. aprila
neće se desiti apokalipsa, ona će se uvek prolongirati, ali i to je
apokalipsa, da se stalno prolongira apokalipsa, da nema nade da će
doći, jer kada bi bila neka apokalipsa, onda bi se možda desila i neka
promena.
Ne, ne, jednostavno to više nije tako važno ni u
ekonomskom smislu, znate, to je tako malo, to je kao jedan grad u Kini.
Ako Rumunija ulazi u EU, onda će Srbija biti kao jedna selendra na
Balkanu, tako da će zapadnim diplomatama uvek biti jako žao i davaće
novi termin, samo da vreme prolazi. Novi termin, pa novi termin, ali
svaki novi termin znači da je Srbija izgubila tri godine. Dva-tri
meseca će prolongirati, a tri meseca u odnosu na Rumuniju, Mađarsku,
Bugarsku, tri je godine gubitaka. I to ovim zemljama odgovara, njima je
važno da se ta razlika među nama povećava. Vidite, na zapadu se vodi
velika rasprava o ruskom gasu i ovde kliču - Rusija, Rusija. Rusije ne
stacionira svoje redistribucije gasa u Srbiji, nego stacionira u druge
zemlje koje su stabilnije. I koje milijarde investicija, koje će
ogromne koristi to doneti tim zemljama gde će se ruski gas
stacionirati, poboljšaće se tamo životni standard, a ovde ne. Ni za
Ruse nismo važni, ni za Ruse, a kamoli za Zapad.
Za nekoliko
meseci dok sam tamo bio i čitao novine, u jednima je bilo vesti da li
će hapsiti Mladića ili ne, to je prvi dan. Drugi dan su se već pojavili
kratki komentari gde su rekli da izgleda da vlada Srbije ne zna istinu,
u tom stilu. Malo ironično, malo više sa smeškom, tako da ne uzimaju
Srbiju više za ozbiljno. Sad je gledaju kao jednu malu zemlju u kojoj
se dešavaju čudne stvari, ali njih to više ne zabrinjava.
Problem
Mladića je samo uvertira, samo jedan test koliko može Srbija još da se
menja kao što su se sve druge zemlje menjale, i to ne samo male, i
Nemačka se menjala i Francuska se menjala. I ona je morala da se menja
da bi Evropska unija bila moguća, tako da nije ovo samo stvar da Evropa
traži da se Srbija menja. Evropske države koje se menjaju traže i od
Srbije da se menja i Mladić je samo test, da li ima te volje, želje i
snage, to je važno, snage, jer i Francuska mora imati snage da se
menja.
Svetlana Lukić: Pre neki dan je
predsednik Tadić bio u Švedskoj i tražio razumevanje za Srbiju zbog
činjenice, kako on kaže, da su građani izgubili poverenje u Haški sud.
Šta mi u stvari tražimo od njih?
Laslo Vegel:
Iza toga postoji jedna tradicija, kada su bila dva bloka
hladnoratovska, dva pola, onda je bilo potrebno neko razumevanje za
Jugoslaviju i Tito je to sjajno koristio. To je taj rečnih iz doba
titoizma. I Tito je rekao - treba imati razumevanja za Jugoslaviju, mi
imamo demokratiju, ali treba nam pomoć, treba nam zajam. Sada više
razumevanje ne ide na tom nivou i predsednik Tadić je upao u tu klopku.
U stvari, onim što mi tražimo zapadne vlade se više ne bave kao
problemom, i kad bi hteli da imaju veliko razumevanje oni to ne bi
mogli, jer jednostavno nemaju instrumentarij za to razumevanje. A što
se tiče diplomatskih kontakata, oni imaju i strpljenja i razumevanja i
vidite, uvek prolongiraju ovo, ono. Znate, treba uhvatiti samo jednog
čoveka, a oni već godinama tako strpljivo imaju razumevanja i imaće.
Takvo razumevanje će imati i ako je Tadić mislio na to da oni
prolongiraju, prolongiraće naravno, ali to nije njihova šteta, oni ne
gube ništa ako prolongiraju, samo Srbija gubi.
No, ima u tom
diskursu jedna skrivena želja, da mi dobijemo pomoć, da dobijemo još
veće dotacije. Znate, sad sam gledao na televiziji, jedan austrijski
novinar je rekao da je EU dala Srbiji pomoć od milijardu eura. I sad,
taj novinar kaže - znate, to je iz mog poreza. Zamislite kad bi mi
poreznici iz Srbije bili obavezni da damo za Namibiju veliku pomoć, pa
kako bi onda reagovali - zašto mi plaćamo Namibiji, hajde da vidimo šta
je ta Namibija uradila, dali smo milijardu eura, a oni ne mogu da
uhvate ni jednog Mladića, pa onda zašto smo mi to dali. To više nije
ideologija, znate vlade se boje poreznika i praktično, Tadić bi morao
da kaže, ne vladama, nego građanima svih tih zemalja - molim vas,
tražite dobrovoljno povećanje poreza da biste nam još više pomogli. To
bi imalo smisla, jer vlada je tamo, znate, rešila da bude manji porez,
da država što manje troši. Dobro da Tadić nije rekao - dajte vi samo
novaca, pa neka vlada padne u Švedskoj.
A nova partija
Čedomira Jovanovića ima jedan potpuno drugačiji diskurs, u stvari oni
čuvaju najbolje iz Đinđićevog nasleđa - bez Đinđića i bez kompromisa. O
tome sada čovek još ne može da govori definitivno, ali tamo se oseća
jedan drugi glas. Ali na taj drugi glas, ne govorim o partiji, na taj
drugi ton mediji ne obraćaju pažnju. A što se tiče ostalih partija, ja
ne vidim velike razlike, možda u kvalitetu diskursa, neki to bolje
znaju upakovati, taj zajednički fond težnji, a neki manje, ali makar
koja opozicija bi funkcionisala više-manje isto. U stvari, u Srbiji je
svaka partija jedna velika kontradikcija. Prvo, mi nemamo levu partiju
koja se bori za celokupni sistem vrednosti, što svaka evropska regija
ima, ali nemamo ni desnicu. Mi imamo nacionalnu desnicu, ali sa jednom
egalitarnom privrednom ideologijom. Svaka partija jeste i svoja
suprotnost, tako da nemamo ni čistu partijsku situaciju.
Kod
nas bi bila potrebna jedna velika, velika reforma, da svaka partija
dobije svoj profil, da zna šta je, šta želi dugoročno i da prestanu da
se takmiče ko je veći nacionalista. Videli smo za tih 15 godina da to
nije bilo produktivno.
No, naravno, tu bi izborna baza trebalo
da zna šta želi u životu, ja mislim da je i to problem, da je izborna
baza u haosu i odlučuje na osnovu talk show-a na televiziji, a ne na
osnovu nekog životnog oopredeljenja, neke vrednosti šta želi on, šta
želi njegovo dete, šta želi njegov unuk u nekim godinama koje
pretstoje. Političari imaju četiri godine, a građani treba da računaju
30 godina unapred i zato bi građanin trebalo da bude zreliji od
partije. Partije su samo katalizatori, igrači na toj demokratskoj
sceni. Ali ne vidim veliku razliku između njih, samo u tonu,
intenzitetu je vidim između recimo Koštunice i Srpske radikalne
stranke. I sad se i Demokratska stranka sve više adaptira, sad je i
ona ušla u tu igru. Nije u parlamentu da se ne bi videlo koliko je
ušla, tako Demokratska stranka sakriva svoju dezorijentaciju.
Jedan
veliki deo te mlade generacije je već u inostranstvu, znate, to lepo
zvuči - da se vrate. Ne, od sto stručnjaka eventualno će se vratiti 3,
4, 5 koji nisu uspeli, za druge to jednostavno više nije ni pitanje
patriotizma i osećanja, jednostavno, tamo su obezbedili egzistenciju,
dete počelo da ide u školu. Kad bi imao istu platu ovde, ni onda nije
sigurno da bi došao. S druge strane, ja mislim da je postojeća elita
istrošena, izdržala je teška vremena, ona je već umorna, izgubila se,
nema više istrajnosti. I ako je u Srbiji moguće nešto, onda će to
izvesti oni koji sada imaju 15 i 20 godina. To će biti za 10-15 godina,
kada će jedna nova generacijska svest sazreti, ako bude ikada, ali ja
mislim da je promena moguća samo na osnovu neke generacijske smene, da
se na javnoj sceni pojavi jedna druga generacija, koja nije dužnik
prošlosti.
Imre Kertes je pričao o jednoj stvari, znate, da je
njega stid da je živeo u tom jednopartijskom sistemu u Mađarskoj i da
on oseća sramotu zbog toga, mada je uvek bio protiv, ali oseća da je
bio saučesnik. Znate, svi smo mi bili saučesnici na ovaj ili na onaj
način i sad treba jedna nova generacija koja sigurno, objektivno i
subjektivno nije bila saučesnik prošlosti, i ona ako će imati snage, e
onda će izvući ovu zemlju iz ove krize. Ako ne, nije sigurno, nikad
ništa u istoriji nije sigurno, i ta generacija će propasti u blatu i
onda treba čekati još 20 godina. Ja ne bih želeo da negiram da tu ima
tapkajućeg hoda u detaljima, toga ima, nemoguće je stvari baš
konzervirati, ali ja bih citirao baš Vojina Dimitrijevića - i puž misli
da ide u dobrom pravcu, ali puž zavarava sebe kad misli da tom sporošću
može ići u dobrom pravcu, jer danas dobar pravac zahteva energiju,
ritam, brzinu, tako da puž nikada ne može da ide u dobrom pravcu, jer
nikad neće stići.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Laslo Vegel, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam se zahvaljuju na pažnji, prijatno.
Povezani članci:
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 100. emisija
Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u
Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno
pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel,
književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena
Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran
Stanković, patolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 116. emisija
Gosti: Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga, Boško
Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije, Vladimir Gligorov
iz Instituta za ekonomske studije, Vladimir Ilić, sociolog i Svetlana
Slapšak, antropološkinja
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 122. emisija
Gosti: Biljana Kovačević-Vučo, predsednica JUKOM-a, Mikloš Biro, profesor psihologije na Novosadskom univerzitetu i Laslo Vegel, pisac
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 123. emisija
Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za
ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i
Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
