Zaboravili ste lozinku?
Nepomenik Štampaj E-pošta
17.03.2006.

Gosti: Vera Marković iz SDU, publicista Desimir Tošić, sociolog Ivan Kuzminović, Žarko Korać iz SDU, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Downloa

Latinka Perović: Njegovo brutalno uklanjanje iz života, iz istorije Srbije je izazvalo zaprepašćenje i šok. To je filozof, političar, moderan intrelektualac u pravom smislu te reči. To je zapadnjak u Srbiji. Dve godine prolazim kroz njegove tekstove i moram da kažem da je skoro potresno ostati nasamo sa tekstovima Zorana Đinđića, u kojima ima toliko mnogo znanja, ima misli od značajne dubine i ima vrlo mnogo čovečnosti. 

Nikola Samardžić: Nije lako danas nuditi alternativu Srbiji, koja tu alternativu shvata kao svoj poraz, kao svoju sramotu, kao svoju osudu. Danas svi govore o Evropi u Srbiji. Koštunica će u Evropu sa talibanskom maramom, Nikolić će da napravi evropsku Srbiju kao srpski Aušvic, a Koštuničinu i Nikolićevu evropsku Srbiju čuvaće kao koncentracioni logor profesori Pravnog fakulteta. Danas Koštunica i Nikolić čuvaju ubice Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, Srebrenice, čuvaju ubice
Zorana Đinđića, čuvaju ubice urbane Srbije i čuvaju pedofila vranjskog.
Naši preci smatrali su da je Srbiji potrebna francuska kultura, da su joj potrebne holandske škole, nemački univerziteti, italijanski Pijemont. I mi smo jedina evropska srbija, koji ćemo u Srbiju uneti francusku kulturu, holandske škole, nemačke univerzitete, a naš pijemont biće Evropska unija. Ali porgram evropske Srbije se pisao i devetog marta, sa koalicijom Zajedno - sa Vesnom, sa Vukom i sa Zoranom, taj program pisali su Čedomirovi Čuvari vatre, koji su izveli 5. oktobar, taj program pisala je Nataša u Sablji. Ali nemojte da nam se dogodi ponovo isto, da 5. oktobar dočekamo bez Vuka, a Sablju bez Zorana.

Nataša Mićić: I kao sto sam bila sigurna 12. marta 2003, kada sam donela odluku o uvođenju vanrednog stanja, da ću imati podrsku građana, tako sam danas sigurna da će naše vrednosti deliti sasvim dovoljan broj građana, koji umeju da gledaju u budućnost. 

Svetlana Lukić: Čuli ste šta su na konvenciji Liberalno demokratske partije rekli Latinka Perović, Nataša Mićić i Nikola Samardžić. Početak Peščanika, dakle, bio je posvećen 12. martu, a ostatak ove emisije 11. martu. Na neki način, zajednički imenitelj oba ova datuma je sadašnja srpska vlast i sva poniženja kojima nas ovih dana izlaže Vojislav Dada Koštunica. Dakle, sva ta poniženja smo zaslužili, jer nemamo snage ni hrabrosti da tom mračnom čoveku kažemo - idi na Mokru Goru, čitaj Ljotića, slušaj Boru Čorbu, šetaj sa Matijom i Kusturicom, radi šta hoćeš, samo se ne vraćaj. E sad, kad nemamo hrabrosti ni snage da tako nešto uradimo, da ga na to nateramo i ne možemo da se žalimo, i što bi rekao jedan veliki čovek - ko se može žaliti što ga gaze, ako se ponaša kao crv. Na početku emisije, na još jednom početku govori Vera Marković iz Socijal-demokratske unije. 

Vera Marković: Meni je tu u stvari najmanje interesantan Milošević, tako da nemam uopšte neki problem sa tim da li se pokazuje pijetet prema mrtvima ili se ne pokazuje. Ja prema Miloševiću nemam nikakav odnos, jer on u ovom trenutku Srbiji uopšte nije bitan, nego su skinute neke druge maske. Recimo, meni je interesantno ovo angažovanje vlade Srbije, na koji način vlada Srbije i premijer vrše pritisak da se da neki paradni ton svemu tome, da se obezbedi prostorija u kojoj će Milošević biti izložen, da se naruše neke procedure koje postoje u tim institucijama, od kojih su neke vrlo decidno rekle da to ne dolazi u obzir. Neke druge nisu stigle da se izjasne, pa su izbačeni eksponati iz Muzeja revolucije i on je tu smešten. Znači, postoji tu sad nešto što prevazilazi pragmatično korišćenje trenutka za pridobijanje pristalica Miloševića za neku svoju opciju. Ovo to prevazilazi. Dakle, meni se čini da vlada Srbije, imajući pre svega u vidu premijera i DSS, da oni ustvari podržavaju projekat koji je Milošević svojevremeno zastupao i koji nas je doveo u sve ove nevolje.

Dakle, oni nisu ni jednog trenutka pokazali bilo kakvu ogradu od projekta Miloševićevog, i to je ono što je opasno u ovoj situaciji, zbog toga što i domaća i strana javnost mogu da vide da vlada Srbije nema nikakvu distancu prema projektu koji je Milošević sprovodio i, na našu nesreću u velikoj meri ga sproveo. Unutar vlade isto tako imate ta istrčavanja G17 da oni kažu - ako vlada bude uradila ovo, onda ćemo mi izaći iz vlade, mi nećemo podržavati vladu ako ona bude išla dalje u tome. Vlada onda ode dalje, a oni opet ućute, kao i stotinu puta do sada. Isto tako i SPO - mi se ne slažemo sa ovim što vlada sada čini u vezi sa sahranom Miloševića, daju čak i pregrube izjave o Miloševiću, s obzirom na trenutak te su izjave pregrube, međutim, niti izlaze iz vlade, niti prave neki radikalan otklon u odnosu na ono što vlada čini. I u stvari ne govore ništa o Koštunici i DSS-u, nego govore šta radi SPS. SPS i radikali ne bi radili ništa od toga da im nije dopušteno i da im nisu širom otvorena vrata, da nije pritisnuto pravosuđe, da nije otvoren RTS i da nije sve ostalo učinjeno da se napravi prostor za Miloševića i za njegovu političku priču ovog trenutka u Srbiji.

Isto tako, ti pritisci na sud, sa povlačenjem poternice za Mirom Marković, to je nešto što je potpuno neprihvatljivo i što je direktno prouzrokovano pritiskom izvršne vlasti na sudstvo. Znači, ono što se navodi kao neki argument, eto, tu je položeno neko jemstvo od 15000 evra. Tih 15000 evra, to je svima ovde jasno, to su naše pare, to je samo deo onog novca koji je Mira Marković, koji je Slobodan Milošević, koji je Marko Milošević, koji su opljačkali od nas. Znači, oni nam daju mrvicu od onoga što su nam uzeli. A ona opet ne mora da se pojavi, može da prosto batali tih 15000 evra, jer ona ima enormno mnogo novca koji je opljačkala od nas. Znači, to licemerno podsmevanje svima nama, kao da to nije ista ona Mira Marković protiv koje je povučena poternica, pa se ona nije pojavila pred sudom, pa je ponovo vraćena poternica. Znači, to je ista osoba, koja će i ovog puta napraviti isti taj potez, samo što će ovog puta to da je košta 15000 naših evra. Pritom, opet kažem, najstrašnije od svega je što se Miloševićev politički projekat vraća na velika vrata kao nešto što je potpuno legitimno, sve što je on kao državnik sprovodio, verovatno za naše dobro.

Tu je potpuno evidentan pokušaj da se od Miloševića napravi žrtva. On je definitivno krvnik na ovim prostorima, on je definitivno kriv za smrt ogromnog broja ljudi, za sakaćenje, za isterivanje iz domova, pa je kriv, hajde da kažemo, i za pljačku koju smo mi ovde u Srbiji doživeli kao nešto što je za nas bilo najdramatičnije. Dakle, on nikako ne može da bude žrtva, na neki način, možda posredno, on može da bude žrtva, žrtva svoje igre, ako je zaista igrao tu igru sa lekovima pokušavajući da natera Haški tribunal da mu obezbede lečenje u Rusiji, pa se onda možda malo preigrao, pa je možda malo doprineo tome da bude žrtva svoje igre. Pokušaj da se od njega napravi žrtva i te prve naslovne strane sutradan u novinama - ubijen, preko cele naslovne strane, to bi trebalo da u našoj svesti njega izjednači sa Đinđićem, koji je zaista ubijen. Da on bude žrtva, da on bude žrtva u naše ime, žrtva za neke ciljeve koji su nama i njemu zajednički ili tako nešto, da se neki metaforičan značaj da toj smrti, pa da se on negde izjednači sa Đinđićem ili da se možda izjednači sa Ivanom Stambolićem.

Međutim, svi mi koji živimo ovde ipak nemamo tako kratko pamćenje i neće proći to insistiranje na tome da ga je ubio Hag ili to suđenje, koje je teško i suviše dugačko. On je odbio da ima pravne zastupnike, on je odbio da ima advokate, a što je suđenje tako izgledalo i što je toliko dugo trajalo, što je bilo toliko svedoka optužbe, to je zbog toga što su zločini bili jako teški, to je nešto što ne bismo smeli da zaboravimo. Dakle, to što je on ovog trenutka mrtav, bez ili sa nekom igrom sa svojim zdravljem, nekom manipulacijom, dakle, to što se dogodilo njemu, to nije ništa u odnosu na ono što se dogodilo hiljadama, desetinama hiljada ljudi u našem okruženju i u Srbiji i što se događalo sve do 5. oktobra. Dakle, govoriti o njemu kao o žrtvi potpuno je nedopustivo, sramota je tako nešto izgovoriti u Srbiji, to je nemoralno i ja mislim da bi trebalo da bude i kažnjivo. Trebalo bi da na neki način da bude kažnjivo izgovoriti da je Slobodan Milošević žrtva bilo koga ili bilo čega, osim da je žrtva svog pogrešno koncipiranog političkog projekta, koji je unesrećio ogroman broj ljudi, pa možda na kraju i njega samog.

A to što su i ruski lekari pokušali da na neki način nagoveste - eto kao, on je umro, a nisu ga pustili da se leči u Rusiji - to apsolutno nema nikakve veze sa bilo kakvim medicinskim rezonom. On je mogao da ima sve moguće lekare, mogli su ti ruski lekari da dođu da budu prisutni kao gostujući lekari, on je mogao da ima bilo koju operaciju, bilo koju intervenciju, svaki lek koji postoji na planeti. Jedino što nije bilo dopušteno to je da on ode u Rusiju na lečenje i da Rusija garantuje da će da ga vrati, jer je to nešto što je potpuno nepouzdano. Mi vidimo da njegovu suprugu i sina oni drže u statusu izbeglica. Da li možete da zamislite da su oni izbeglice posle 5. oktobra, da su oni njima dali status izbeglica? Odakle izbeglice iz Beograda, koji se okrenuo demokratiji i počeo da se sređuje. Ja ne znam šta piše u toj odluci da im se da status izbeglica, ali sigurno se iznosi neki rezon kojim se to opravdava. Za njima postoje krivične prijave, vrlo ozbiljne optužbe protiv njih i postoji nešto što je normalna saradnja koja funkcioniše među policijama sveta preko Interpola.

Poternice su otišle odavde, oni ne sarađuju, a onda kažu - mi bismo Miloševića primili na lečenje. Pa o čemu se tu govori? Oni sigurno nisu zemlja koja ima kredibilitet koji garantuje da bi u ovom slučaju učinila to što je obećala. E sad, interesantan je uopšte slučaj Marka Miloševića, zbog toga što postoji taj dosije o trgovini cigaretama. Jočić je rekao da postoji taj dosije, da ga je on zatekao, da ga je ispratio dalje, da je preko 200 ljudi imalo informativne razgovore na tu temu. Stvarno mi nije jasno, ako je preko 200 ljudi imalo informativne razgovore i saopštilo šta zna o celom tom slučaju, zašto onaj koji bi tu trebalo da bude prvooptuženi, Marko Milošević, pri ulasku u zemlju ne bude odmah priveden na informativni razgovor, pa bi stigao i na sahranu. Ili kao u američkom filmu, oni uredni, u civilu službenici stoje po obodu groblja ili bašte kuće Miloševića, avlije, nije bitno, i čekaju da se završi taj ritual i onda diskretno klimnu glavom, on njima klimne glavom, uđe u auto i odu.

Stvarno mi nije jasno kako ne postoji zahtev za dovođenje Marka Miloševića na informativni razgovor, ako nije u pitanju hapšenje, a pošto se zna da je on bio naredbodavac u čitavoj toj mreži, kako ne postoji nalog za hapšenje. Ministar Jočić je rekao da ne postoji nalog za hapšenje i to je ono što je mene zapanjilo, a pritom je rekao da postoji dosije Mreža i onda stvarno ne znam o čemu se radi, ko je tu mrežu pleo ako nije Marko Milošević. Zašto su ti ljudi ispitivani i koga su pomenuli ako ne Marka Miloševića, to je nešto što je potpuna enigma. Ja mislim da se ova vlada ponaša onako, po onom principu srbijanskom - ma nećeš ti meni, ja ću to kako ja hoću, zato što mi se može - kao što se ponašao i Milošević u poslednjoj fazi svoje vlasti. I negde je ta arogancija jednog momenta ljudima postala otužna. Meni se čini da ljudi sada dosta škrguću zubima i mnoge od ovih stvari uključujući i Pahomija i ove zakone koji su sada u proceduri i sve ovo oko Miloševića čine da taj škrgut zubima postaje jedan ujednačeni zvuk, koji već može da se čuje.

Meni je sasvim logično da haški zatvorenici napišu zajedničku čitulju. Oni su oko mnogo čega mogli da se slože i pre tog rata, oko mnogo čega su se slagali za vreme rata i isto tako dobro se slažu sada posle rata, tamo u Haškom tribunalu. Ono što je jako dobro je da ljudi vide ta imena zajedno i da vide da oni koji su, kako se to ovde stalno govori, klali Srbe, zatirali sela, potpisuju čitulju Miloševiću isto kao što bi je on potpisao njima. Znači, oni se negde duboko razumeju, projekti takvih megalomana kao što je Milošević imaju cenu u nama, običnim ljudima, koji smo municija istorije. Mi ćemo tu da nastradamo, 5000, 10000 ili, kako je govorila Biljana Plavšić - koliko ima miliona Srba, polovina od toga neka pogine, ali imaćemo srpsku državu. Dakle, takvi megalomani vrlo brzo se razumeju oko svega i ja mislim da je njihova podrška Miloševiću iskrena, jer ti projekti kao što je njegov ili kao što je projekat koji je sprovodio Gotovina, to su projekti koji su podudarni.

Stvorena je jedna ogromna dimna zavesa i sada mi svi pričamo o Miloševiću, o Hagu, o tome kako se ko ponašao pred ekranom, šta je ko rekao, što ne bi trebalo nikoga od nas da interesuje. U međuvremenu se događaju privatizacije, događaju se pripreme različitih zakona, pomenula bih ovaj zakon o crkvi, koji daje ogromne ingerencije crkvi. Zapravo sve ono što su objekti u kojima se vrši verska služba se daju kao imovina crkvi. Znači jedna crkva ili manastir iz XIII veka će biti dati crkvi kao njena imovina. To više ne pripada građanima Srbije, to nije deo kulturnog, istorijskog nasleđa ovog naroda, nego će to biti imovina crkve i crkva će onda moći da stavi radijatore ako im je hladno i moći će da stave erkodišn i moći će da, što bi sad bilo primereno u ovom trenutku, da prekreče ikone i da nacrtaju Miloševića unutra ili Radovana Karadžića. Dakle, niko na to ne bi mogao da reaguje, pošto sve ingerencije u zaštiti kulturnog nasleđa koje ima versku konotaciju, sve to će biti prepušteno crkvi i to je nešto čega svi treba da se plašimo.

Prosto može da dođe do ozbiljne devastacije svega što je povezano sa verom i sa crkvom, a što čini deo kulturnog nasleđa ovog naroda. To je pokazao Filaret i to smo videli i u Crnoj Gori, gde su u nekim verskim objektima osvanuli likovi Karadžića i Miloševića oslikanih kao ikone. Dakle, to je nešto što treba ozbiljno da zabrine svakoga ko drži do kulture, pre svega treba da ozbljno zabrine sve nacionaliste u Srbiji. Postoji i čitav niz drugih zakona koji se menjaju na isti način, treba skrenuti pažnju na pripremu zakona o nevladinim organizacijama, po kome je predviđeno ozbiljno kažnjavanje nevladinih organizacija za političke izjave. Mene sad to zbunjuje, ne znam da li vlada i resorna ministarstva znaju ili ne znaju da su nevladine organizacije i političke organizacije. One nisu partijske organizacije, ali su političke i bave se političkim pitanjima. Recimo, politika ljudskih prava ili ženska politika u Srbiji, to su politička pitanja, time se bave nevladine organizacije. Posle donošenja takvog zakona, nevladine organizacije bi trebalo da zaborave priču o Pahomiju.

Inače, Pahomije je jaka priča i okupira javno mnenje, uprkos tome što je izvršen pritisak da on ne bude osuđen. U obrazloženju oslobađajuće presude stoji da postoje ozbiljne indicije da je on izvršio ta dela, to bi trebalo da bude dovoljno u svakoj civilizovanoj zemlji da mu bude zabranjen rad sa mladima, da mu bude zabranjeno nastupanje ispred crkve. Ovde se to nije dogodilo. I među kriminalcima, delo pedofilije se smatra najogavnijim. Recimo, da je on bio osuđen pravosnažno i da je upućen u zatvor, njega bi kriminalci linčovali. Jedan od tih mladih ljudi se nalazi na psihijatrijskom lečenju sa ozbiljnom dijagnozom, a i ostalim mladićima je praktično uništen život. To ništa ne znači ni crkvi, ni našoj vladi, koja je izvršila pritisak da se taj slučaj prekine i da se donese oslobađajuća presuda, ali ono što je meni važno jeste da se javnost bavi tim pitanjem. Ja mislim da će tu crkva morati da popusti i da Pahomija povuče iz javnog života. Takav slučaj mora svakog čoveka da pokrene na neki protest, na neku reakciju. Svuda u svetu bi ljudi reagovali organizovano, izašli bi na ulice, okupili bi se tamo gde se okupljaju kada se, ne znam, muče kućni ljubimci.

Kod nas ne postoji ta kultura protesta, ono što smo imali za vreme Miloševićevog režima, što je doživelo svoju kulminaciju 5. oktobra. To treba da se neguje, kultura protesta ne treba da postoji samo kada imate diktatora, ona treba da postoji u društvu uvek. 

Svetlana Lukić: Slušate Desimira Tošića iz Demokratske stranke. Gospodin Tošić se u Demokratsku stranku prvi put učlanio pre skoro 70 godina. 

Desimir Tošić: Taj nacionalizam, divljački i agresivni, ratnički, nije počeo sa Miloševićem, to je počelo mnogo ranije i to se manifestovalo u komunističkoj Jugoslaviji, prvo sa Albancima, posle sa Hrvatima. Milošević je velika nesreća, čak za Savez komunista, jer on je kompromitovao Savez komunista, ne samo Srbije nego i Jugoslavije, jer iako su nacionalistički pokreti postojali u Titovoj Jugoslaviji, partija je ostala do kraja antinacionalistička, bar načelno. On je to u Savezu komunista Srbije promenio i doveo na jednu razinu koja je super-nacionalistička, iako ja lično verujem da on nije bio pravi nacionalista, nego je on to samo koristio, jer on je bio čovek vlasti. Celo njegovo viđenje međunarodne situacije i specijalno posle promena u Rusiji, njemu sve to ništa nije govorilo, on je otupaveo u toj lokalnoj borbi za održanje Jugoslavije. To je njegova prva ideja, održanje Jugoslavije pomoću sile i to naravno nije išlo, pošto su nacionalističke strukture u okviru Saveza komunista u Sloveniji i Hrvatskoj već bile izgradile svoje tvrđave i vrlo je bilo teško njih potući, a s druge strane u međunarodnoj zajednici su se javili advokati, Hrvata specijalno - ja sam uvek mislio da je to jedna nemačka reminiscencija.

Sad je bila veština da Srbi pokažu mnogo više političkog smisla, da vide te promene u Evropi, promene u Jugoslaviji. Međutim, Milošević je pored toga prolazio sasvim kao da je slep, jer znate, mi kao mali narod, mi smo uvek zavisili od međunarodnih uslova i naša sreća u istoriji je bila u tome što smo uspevali da se ubacimo u igru velikih sila, da one koje pobeđuju budu na našoj strani. Milošević to ništa nije razumeo, on je uživao u tome što je on driblovao političare sa Zapada, koji inače nisu bili ljudi ni velikog kalibra, ni velikog znanja, kao što je Holbruk, kao što je Kinkel, kao što je Kušner, koji su napravili veliku zabunu, pošto su oni očevidno počeli tu satanizaciju Srbije, a mi smo stalno davali dokaze za satanizaciju, mi smo nudili materijale za nju. Kako da vi ne satanizujete zemlju koja je preživela što je preživela, a još uvek ima 27% ekstremne stranke. Nijedna zemlja u jugoistočnoj Evropi nema takvu stranku divljaka i majmuna kao što mi imamo radikale. Hrvatska stranka prava je mala jedna strančica u Hrvatskoj. Mi za satanizaciju dajemo stalno materijal i poslednja manifestacija je ovo oko mrtvog Miloševića, što opet pokazuje da ljudi imaju razloga da nas satanizuju.

Kada posmatrate Srbiju sa strane, taj procenat apstinencije, procenat onih koji glasaju, majmune radikale - pazite, kada vi glasate majmune radikale, to znači da vi gurate ideju da su Srbi majmuni i to ljudima još nije jasno. Od patrijarha pa do radikala, da ne pominjem ovu uspešnu vladu, vi vidite da je to jedno društvo kome zaista ne treba davati poverenje, treba ih držati po strani, ne slati investicije, tako da ja mislim da naši ljudi nisu svesni položaja u kome se mi nalazimo.

Neki kažu da je trebalo da Miloševiću bude suđeno u Srbiji, ja nemam ništa protiv te ideje, međutim, u ovom našem stanju to je bilo nemoguće. Mi ne možemo da osudimo jednog vladiku u Vranju, pa ga preselimo u Niš, a kako bismo mi sudili Miloševiću. Sigurno je da Milošević ima veću podršku srpskog naroda nego što ima Pahomije, tako da to uopšte nije bilo moguće, mada bi bilo normalno. On je nas od Karađorđevog ustanka do danas doveo u najtežu situaciju u kojoj smo se nalazili. 5. oktobar je napravio jedan pomak, ali taj pomak nije dovoljno dubok i dosta je nesiguran u procentima. Nas ubija, i to ulazi u rezultate njegovog rada, apstinencija. Jedan narod, koji je u ovoj situaciji ne da dve pare za glasanje, ljuti se, ništa mu nije dobro, ne valjaju mu kandidati, ne valjaju mu stranke, kao da su ti apstinenti izuzetno sposobni i pametni ljudi. To nije tačno, naši apstinenti su jedna asocijalna, apolitička gomila ljudi koja nam priređuje vrlo teške dane.

Njegovo suđenje je poslednji Miloševićev zločin prema srpskom narodu. On nije iskoristio Hag i ja tu imam jedno poređenje: Draža Mihajlović je sigurno smatrao 46. godine da komunistički sud nije njegov sud, da je to jedan revolucionarni, politički sud, ali Draža Mihajlović je ipak bio pametniji od Miloševića, on je pokušavao da se brani, pošto su ga oni ubeđivali da samo treba da govori istinu i da nema zašto da se plaši. Oni su, nažalost, bili bez milosti. Tito je bio sklon doživotnoj robiji, ali Đilas sam kaže - mi smo skočili, Leka Ranković i ja, i rekli smo da on mora da bude ubijen. To je isto mogao Milošević uraditi, znate, da objasni našu situaciju, pa da onda prizna svoje greške. Vi morate da priznate neke greške i da kažete - jeste, grešili smo svi, i Srbi i ja, i vlada i Socijalistička partija, jer je situacija bila teška, međunarodni faktori nisu bili na našoj strani, bilo je teško objasniti ljudima u Zapadnoj Evropi kakva je to komplikacija u Jugoslaviji, pošto Jugoslavija jeste bila komplikacija još 1918. Međutim, on im je odricao pravo da mu sude, onda ih je napadao, pravio se herojem nad herojima, a sama činjenica da je morao da bude uhapšen, da nije poginuo, već govori da on nije mogao biti heroj. Na tu majmunariju imaju pravo radikali, koji zabranjuju Mladiću da ide u Hag, a njihov vođa je otišao. Pazite, za takvu stranku budaletina mi damo 27%, a 50% stanovništva drema.

Da se vratimo na Miloševića, on nije iskoristio Hag, a sada nastaje komedija sa sahranom. Prva stvar koja me je naterala na smeh je patrijarhova izjava. Ja inače odavno patrijarha ne gledam kao što ga gledaju prosečni Srbi. Patrijarh je rekao da je smrt najveća svetinja. Pa, ja nisam teolog, ali mi je tu nešto malo nejasno. Znam da je rođenje svetinja, toliko sam pravoslavac, i možda je i sahrana svetinja, ali smrt - ne bih rekao. 

Svetlana Lukić: Ono što je zanimljivo u patrijarhovom pismu je da na kraju on kaže - on je ipak bio velika ličnost, tako nešto, u smutnom vremenu. Stalno neko smutno vreme, pa valjda ljudi čine određeno vreme. 

Desimir Tošić: Oduvek je bilo vrlo malo naših episkopa koji su živeli u stvarnosti društva i ja lično mislim, ako se Crna Gora odvoji sada na referendumu, da će Đukanović biti toliko pametan da pošalje odmah dva ordena u Srbiju, da odlikuje Bećkovića i Amfilohija kao ljude koji su mnogo doprineli da se Crna Gora odvoji od Srbije.

U Rusiji sad ima mnogo ekstremizma, čitao sam juče vest da će odmah dati Miloševiću ulicu, jer je on značajan koliko i Lenjin i Če Gevara. Sad, oba poređenja su toliko blesasta da mi je drago što se to dešava izvan srpskog duštva, da ima budalarija i van Srbije. Zamislite, vi uporedite čoveka vođu revolucije sa jednim malim aparatčikom iz Smedereva, koji se domogao položaja na jedan dosta mangupski način, iskompromitovao u celom svetu i Srbiju i Jugoslaviju. On je bio manipulant koji je vezivao uz sebe jedan broj ljudi, ali ti ljudi nisu bili elita, elita Komunističke partije je bila protiv njega još na VIII sednici, tako da su s njim ostali mali provincijski štreberi koji su koristili vlast i svi su oni iščezli, sem ovog lepog ljubavnika Vučelića. Mi u našoj istoriji teško da imamo vladara ili predsednika vlade koji je bio tako veličan kao Milošević, tako da krivica počinje sa nama.

Mi moramo da priznamo da smo mi početak razvoja zla na ovim terenima, onda su došli oni koji smatraju sebe protivnicima i naravno, svi su se udružili da nam, kako Srbijanci kažu, doakaju. 5. oktobar je bio veliki pokušaj da se mi izvučemo iz toga, ali kao što znate, to se nije razvilo daleko, naročito sa dolaskom sadašnje vlade. Ta stagnacija očevidno ima veze sa Miloševićem i ja se nadam da će sada, sa njegovom smrću taj elemenat da iščezne, da će sadašnja vlada biti oslobođena tog dvostrukog tereta koji vuče: s jedne strane 5. oktobar, s druge strane Milošević.

Vi, recimo, za komunistički režim možete da nađete puno pozitivnog i puno negativnog, ali kod Miloševića nema ničega pozitivnog. Vi kod komunista imate modernizaciju zemlje, industrijalizaciju, urbanizaciju, onda imate taj đavolski skok ugleda u svetu zahvaljujući hladnom ratu, tako da će komunistički režim, bez obzira koji je antikomunizam pobedio, uvek dobijati za Tita i za komunističku partiju Jugoslavije neki plus, a za Slobodana nema ništa. Znate, on je sve sahranio, i svoju partiju, kao što vidite sada na ovoj njegovoj sahrani. Očevidno je da radikali hoće da iskoriste njegovu smrt, ljudi koji su godinama, ne godinu dana, nego godinama govorili za Miloševića da je najveći zločinac srpskog naroda, pa onda vršili za tog istog zločinca najprljavije poslove, sada oni hoće da ga iskoriste. Socijalisti to, naravno s pravom, ne daju, međutim neće ništa ostati od njega i ja mislim da će sa njegovom smrću SPS na idućim izborima verovatno iščeznuti. Ne verujem da će Vučelić, bez obzira na svoju lepotu, moći da održi cenzus.
U istoriji srpskog naroda, ovo je vrlo važno što vam kažem, nikada kao za 15 godina njegove vladavine nije toliki broj ljudi pao, čak ljudi režima kao što je bio Bulatović, kao što je bio Kundak, da ne govorimo o Stamboliću. Nećete mi valjda reći da se ubistvo Stambolića moglo izvesti bez Miloševića i bez Mire. Ja sam čak rekao u Danasu da je ubistvo Zorana Đinđića u stvari delo Slobodana Miloševića, ne naravno direktno, kao što verovatno nije on naredio - ubijte Stambolića. Međutim, to je deo aparata, ta državna bezednost. Svaka čast partizanskoj vojsci, svaka čast vojsci Srbije 1918, ali posle 45. godine nema sramotnije ustanove nego što je armija. Ima još jedna sramotnija, to je državna bezbednost, to su zaista dve banditske organizacije koje su progutale milione, a kakvu sposobnost su pokazale? Njihova je sposobnost bila da bežanje sa Kosova proglase pobedom. Kada gledate sa strane, vi mislite da je taj narod sumanut, da je taj Pavković super budala.

Svi narodi imaju mitologiju, ali je ne upotrebljavaju u politici. Postoji Robin Hud i u Francuskoj mlada žena koja je branila Orlean, Jovanka Orleanka, ali niko to ne upotrebljava u političke svrhe. Kod nas sve naše mitologije ulaze u politiku, tako da nas zavaravaju pred realnim problemima koji stoje pred nama i koje moramo da rešimo. Ja se još uvek nadam da će se u Srbiji dogoditi čudo. Uskoro ćete videti preko televizije emisiju o 27-om martu. 27. marta ja sam video na ulici, pred takozvanim Oficirskim domom, to je sada Studentski kulturni centar, gledao sam kada su devojčice od 15 godina pljuvale na čizme naših oficira. Oni su prolazili ozbiljni i onako unezvereni, šta se dešava, imali su sablje, a devojčice onako nešto dobacuju, zaboravio sam reči, i pljunu. To je bio jedan strašan pad, ljudi ne razumeju da je 27. mart, nezavisno od naše ili međunarodne politike bio jedno dizanje naroda, kao što je i 5. oktobar, mada za njegovu većinu nisam nikad bio siguran, a očevidno da snage koje su stajale iza njega nisu bile velike snage. Ali je kod naroda nastao jedan bunt, tako da možete da očekujete da će se dogoditi u tom smislu nešto pozitivno. 

Svetlana Lukić: Bio je ovo Desimir Tošić, a sada govori otprilike 6 decenija mlađi Ivan Kuzminović, student sociologije. 

Ivan Kuzminović: Ja ne mogu da verujem, kada sam čuo da je Milošević mrtav i kada gledam ove snimke, a to mi se nikada u životu nije desilo - ne osećam apsolutno ništa. Ja sam mislio pola svog života da ću eventualno, ne znam, kada budem čuo jednog dana da je mrtav, da ću se ja iskreno obradovati tom trenutku, a sada ništa. Ovo sa ovim bakicama i dekicama na aerodromu, to je užasno uzbudljivo. Ja ne znam kako će to izgledati, ali meni u principu uopšte ne deluje kao loša ideja da poslednja stvar koja će biti vezana za Miloševića budu te osobe, tako ću ih nazvati, ti matorci koji su tamo urlikali nad onim njegovim kombijem, to su poslednji Mohikanci Miloševićeve politike. To su poslednji ljudi kojima nešto znači to što je on umro. Za većinu, ja imam utisak, smrt Miloševića apsolutno ništa ne znači, meni lično stvarno ništa ne znači, mada je to u stvari jako čudno. Ja sam u stvari ljut na sebe što ništa ne osećam zbog toga što je Milošević mrtav.

Imao sam 6 godina kada je taj čovek došao na vlast tako što je pobedio na VIII sednici Ivana Stambolića. Kada sam imao 10 godina, on je započeo sa nekom grupom nekih zlih čika najveći rat u Evropi posle II svetskog rata. Kada sam imao 12 godina, moji roditelji i ja nismo imali zaista bukvalno ništa da jedemo, 93. godine, tada sam otkrio da postoji neko jelo koje se zovu mekike, od brašna, vode i kvasca, koje se prže na ulju, jezivo. A kada sam imao 14 godina, drug Milošević je bio faktor stabilnosti i mira na Balkanu i to ga je ceo taj civilizovani svet proglasio za takvog. Kada sam imao 18 godina, on je započeo rat sa celim civilizovanim, da ne kažem zapadnim svetom, a kada sam imao 19 godina, on više nije bio na vlasti. Tako da, ako ja imam 25 godina, a Milošević je bio na vlasti 13, on je više od 50% mog života bio na vlasti. Ja sam stvarno očekivao da ću skakati od sreće kad budem čuo da je čovek mrtav, ali to se ne događa.

Vest da je mrtav primio sam u Beču putem SMS-a i ja sam sedeo, rekao sam ti, u Starbaksu, pio sam neku fantastičnu kafu sa nugatom i surfovao Internetom preko laptopa. Jedino što sam pomislio tada je da sam ja skota pobedio, jer da se on pitao, ja ne bih sigurno bio u Beču, ja bih bio siromašan kod kuće, ne bih nikad video ništa van granica sopstvene zemlje, možda bih bio u nekom rovu i branio neki Sandžak ili neku Vojvodinu ili koju već zemlju bismo proglasili svotom u datom trenutku. Tako da je stvarno jedini osećaj koji imam taj da sam ga fakat pobedio. U stvari, nevolja je za pristojne ljude koji su većina, koji nisu one babe što nariču tamo nad Miloševićem, da smo mi opet nekako nemoćni u ovoj situaciji, zato što su to opet neki događaji koji su van naše kontrole, kao što je to bilo 99, kada je Milošević slao policiju da naše sugrađane na Kosovu da ih proteraju u Albaniju ili kada su nam zujale bombe iznad glave, i tada smo bili nemoćni. Tako smo nemoćni i danas dok gledamo vlast kako će zarad opstanka na vlasti učiniti sve. Eto, vidimo da nije mimohod u Sava centru, neće biti sahranjen u Aleji velikana, ali kompromisi se dešavaju svakodnevno na relaciji vlada – SPS, zbog tih 126 bandita koji sede u parlamentu da bi takva vlast opstala.

Meni se čini da mi nemamo kontrolu nad ovim događajima, ovo je poslednji čin te lude predstave, odvratne predstave. Ja nemam ništa protiv, neka ga sahrane tako nehigijenski u tom njegovom dvorištu, neka ga tamo Mira oplakuje, ako se uopšte pojavi, a verujem da neće. Što se mene tiče, ja zaista o Miloševiću i njegovom liku i delu uopšte nemam više šta da kažem, mislim, što se mene tiče, ne znam, gotov je, i to je to.

Ako bi sada trebalo da pričam o tome šta rade Koštunica, Jočić, Stojković, onaj, kako se zove, Dejan Mihajlov, dakle, ta retardirana ekipa iz DSS-a, ja se tako osećam da bih sad mogao samo da vrištim. Ali stvarno, nivo frustracij je toliko veliki zbog tih ljudi iz DSS-a da jedino ostaje vrištanje. A pošto nisam sposoban trenutno da artikulišem neke normalne rečenice kada su ti ljudi u pitanju, ja bih ti radije nešto rekao o ponašanju, pa evo, G17 i SPO. Mi imamo Miroljuba Labusa, on je čovek bio deo demokratskih procesa u Srbiji 90-ih, šetnje, protesti, deposi, gde god se pričalo o nekom suprotstavljanju Miloševiću i tim vrednostima, tu je bio Miroljub Labus. Ako bih te ja sad stavio u neku vremensku kapsulu i da odemo na primer u proleće 2000. godine, i ako bih ti ja sad rekao da je taj isti Miroljub Labus čovek koji je srušio vladu DOS-a, da je to isti čovek koji sedi sa, da ne kažem, ubicama premijera Zorana Đinđića u vlasti, i ako ti kažem da je to čovek koji će sada praviti sahranu Slobodanu Miloševiću, ja ne znam, ljudi bi me verovatno smestili u sanatorijum za leprozne, jer morao bih delovati kao totalni ludak. Drugim rečima, to su ljudi koji treba da budu predmet naše mržnje.

Koštunica, rekao sam - samo vrištanje. Profesor Labus, mi bismo naš bes morali da okrenemo ka njemu i na primer Vuku Draškoviću. Mislim, sram vas bilo, profesore Labus, za ovo što nam radite. Dakle, kada bi on sad morao go da se skine i sa Dinkićem da odigra tango na Trgu Republike zbog vlasti, on bi to uradio, i on je dokaz da je Srbija mesto u kome je jedino validna politička prostitucija. Njegova jedina izjava u vezi ovoga je - mi imamo većinu u skupštini. Pa idi i ti i tvoja većina dođavola, čoveče, kakva većina, jel' te ni malo nije sramota. Ja ne znam, taj čovek kao da ne kapira da će za neko vreme i on morati nekad da se pojavi na ulici, neće on imati večno obezbeđenje, prići će mu neki ludak kao ja da ga pita - profesore, šta ste to radili, jel' vas nije sramota. On ima porodicu, te ljude apsolutno nije sramota zbog ovoga što se dešava. Druga tačka je SPO, ja se izvinjavam, Vuk Drašković. Evo nagradnog pitanja za SPO - da li oni znaju ko je na primer Veselin Bošković. Danicu Drašković i Vuka, jel' njih nije sramota zbog toga.

Ja ne bih pozvao Vuka Draškovića da obara vladu, ja bih Vuka Draškovića pozvao da da ostavku u Srpskom pokretu obnove. Meni on deluje kao talac Srpskog pokreta obnove i tih Dimitrijevića, taj neki Vlajko Senić, ti neki njihovi ministri, pazi Čotrić. Ja razumem frustracije Srpskog pokreta obnove, on je postojao 13 godina na političkoj sceni Srbije, a da nije nikada prišao vlasti. I sad kad su došli do vlasti, pa makar sa Miloševićem, makar sa ubicama tih istih ljudi na Ibarskoj magistrali, oni bi da na njoj sede. Drugim rečima, gospodine Vuče Draškoviću, sram vas bilo, ali zaista, najiskrenije, mada on sada trenutno šalje najbolje poruke od svih ljudi iz vlasti, i dalje sram ga bilo, jer on da ima i malo časti on bi stvarno podneo ostavku u Srpskom pokretu obnove i onda ostavio te bandite iz te stranke neka vladaju sa Koštunicom.

Dve godine ova vlast funkcioniše i ovo je sedmi put da Vuk Drašković kaže - pa ova vlast ništa ne valja. Pa šta? Pa šta si uradio, čoveče, po tom pitanju? Ništa, sediš u tvojim blindiranim kolima, koja su očigledno važnija i ta pozicija ministra ti je važnija, pa i od tog Veselina Boškovića. Mada ja možda nemam pravo to da kažem, ali čini mi se da možda imam veće pravo od tih samih ljudi iz SPO-a. Stalno govorim da sam ja i ljudi koje znam, mi smo presocijalizovani, mi sve osećamo što drugi ne osećaju. Ja osećam da treba sada da javno i privatno, kad, ne znam, sretnem Branku Prpu na ulici, da joj se izvinjavam zato što se ovo događa. Njoj, porodici Slavka Ćuruvije, porodici Ivana Stambolića, porodici Dade Vujasinović, svim tim majkama Srebrenice, ljudima iz Vukovara, kao da ja sad u ime moje generacije, a stvarno izgleda da treba, treba javno da se izvinjavam zbog ovoga što radi danas Srbija, odnosno vlast u Srbiji. I to je odvratno, ali to je suština, ja imam tu potrebu da tim ljudima kažem da moja generacija apsolutno shvata da je ovo sve do bljuvanja odvratno, ali da smo mi trenutno nemoćni, zato što ovo nije naš trenutak.

Postoji taj proces u društvu kada pripadnici stare generacije mladoj generaciji daju tu suštinsku ulogu u društvu, kada mi preuzimamo procese i mi preuzimamo odgovornost za ono što se dešava. Mi nismo to preuzeli, mi to ne možemo da preuzmemo i to će tek biti za 10-15 godina, a sad možemo samo da se izvinjavamo. Mladi ljudi, na primer, imaju svakakve fantastične ideje. Neko je lepo rekao da je trebalo da se pokupimo i da legnemo na pistu beogradskog aerodroma da skot ne može da sleti. Drugi smatraju da bi trebalo napraviti u blizini tog grobnog mesta žurku kada ga budu sahranjivali, da pustimo neki džez, da pustimo Elu Ficdžerald da mu peva neku odličnu pesmu i da se radujemo tome. Ja znam da ljudi imaju taj osećaj da treba da se bunimo i da skačemo i da blokiramo sahranu. A ja bih to pustio, neka ga strpaju u to dvorište i da završimo sa tim čovekom jednom za svagda i da se prosto to završi.

Ono o čemu mi možemo kao mladi ljudi da se nešto mobilišemo i nešto da uradimo to je suđenje Zoranu Đinđiću, jer prošla nedelja nije bila važna zbog toga što je 11. marta umro Slobodan Milošević. Slobodan Milošević je umro u krevetu, imao je lekarsku negu. Kada bi se najhumaniji deo moje ličnosti prozvao da nešto razmišlja o tome - on je umro na najdivniji mogući način. Moje intimno mišljenje je da je on trebalo, i svi moji i profesori i moje kolege zgražavaju se nad tom idejom, on je trebalo možda da, meni je žao, umre 5. oktobra. Jedini čovek koji nešto slično misli je Nikola Samardžić, koji smatra da je trebalo na Beretke u pobuni 2001. podići neke bangladeške padobrance i te skotove pobiti tamo na onom mostu. Ja iskreno verujem, danas više nego ikada, da je sa Miloševićem trebalo raskrstiti 5. oktobra, pa makar to bio odvratni, nepravedni, nehumani rumunski model. Nešto je trebalo uraditi sa njim, možda ga nije trebalo ubiti, možda ga je trebalo zatvoriti u neku samicu ili ga je možda trebalo prosto izbaciti iz zemlje u majčicu Rusiju.

Uopšte, šta je sa tom majčicom Rusijom, šta je tim ljudima? Diplomatske tablice Marku Miloševiću. Valjda neko u ambasadi Rusije u Beogradu priča srpski jezik, jel' oni misle da nekome čine uslugu time. Mislim, šta je Milošević za njih uradio, pa se oni sada ophode tako da bi ga i sahranili uz počasti. Pa mislim, to je strašno.

Ajmo još jednom, 12. marta 2003. godine dogodila se jedna zavera, zavera u kojoj je ubijen premijer jedne zemlje. U toj zaveri, i to je neverovatno, su učestvovali apsolutno svi, učestvovala je BIA, ljudi koji su ga ubili imali su značke BIA, plate BIA, oružje BIA. U zaveri su učestvovali potpuno neverovatni ljudi, novinari, urednici nekih medija. Mislim ljudi, vrata od vlade Srbije su 12. marta u 12 sati bila zaključana, ej, vrata. To je zavera, ne znam, ma kakav Dosije X, ovo je još gore, majke mi, iskreno. Sasvim je jasno da su u toj zaveri učestvovali i ljudi iz Zoranove vlade. I šta sad - Slobodan Milošević je mrtav, odlično. Taj čovek je čak uspeo i da umre 11. marta, ne znam kako nije uspeo 12. baš u podne da umre, skotina.

E sad, pre neki dan su mi rekli neki stariji ljudi da su mladi ljudi u Srbiji patetični. Evo stvarno dobrog primera. U Francuskoj je vlada, ova konzervativna vlast, donela zakon o prvom zaposlenju, koji kaže da prema mladim ljudima do 26-e godine života poslodavac nema nikakve obaveze, može da ih otpušta na svakih šest meseci. I studenti Sorbone su se podigli i obračunavaju se na ulicama Pariza fizički sa policijom zbog zakona o radu. Mladi ljudi ovde su svi nešto u fazonu kako otići, kako se zaposliti što bolje, njih politika uopšte ne zanima, vlada potpuna inertnost. Stvarno treba da se uvede kao standard u Peščanik da prvih pola sata možemo svi da kukamo, da kažemo kako je loše, šta Koštunica radi, šta Jočić radi, možemo da plačemo, ali hajde onda 15 minuta neke male optimističke prognoze, šta bi to moglo da se desi sa ovom zemljom u narednih pet meseci, pet godina, što bi moglo biti dobro.

Moje mišljenje je da je lek za opštenarodno dobro u Srbiji nekako vrlo jednostavan - lek za Srbiju su izbori, i prevremeni, ali izbori kao institucija, i to parlamentarni izbori. Parlamentarni izbori u Srbiji su mesto na kojem se biraju poslanici, koji su zakonodavna vlast, koja bira izvršnu vlast. U ovako politički zakržljalim sistemima, tih 126 poslanika, koji čine većinu koja je dovoljna da se izabere vlada i ta vlada, ta izvršna vlast čine suštinu društvenog života u Srbiji. I to nije normalno. U normalnim zemljama postoje institucije van te izvršne vlasti, postoji sudska vlast, postoji javnost koja može da kritikuje izvršnu vlast, pa je ta izvršna vlast nešto osetljivija na to. Postoje ti studenti u Parizu koji će izvršnu vlast da pritiskaju, ne bi li oni promenili taj zakon, ali kod nas nije tako zato što smo stvarno malo politički zakržljali, to je mlada demokratija. Moje kolege, moji prijatelji, moji vršnjaci i oni koji mi nisu vršnjaci, oni svi plaču kako je u Srbiji danas teško - nemam stan, nemam kola, nemam posao, skupo je studiranje, nemam vizu, ne putujem, hoću da emigriram. Pa emigriraj, ako hoćeš da pereš patose u Kanadi ti lepo idi peri patose u Kanadi, ali jedna stvar koju ti treba da uradiš jeste - kada dođe trenutak za neke parlamentarne izbore u Srbiji da izađeš na to glupavo glasanje. To je između 15 minuta i jednog sata tvog vremena.

I onda ljudi kažu - dobro, za koga ću da glasam. Pa otkud znam za koga ćeš da glasaš, nemoj da glasaš za radikale, DSS i SPS i nemoj za Bogoljuba. I sad jesam ja suzio polje, ali šta ja znam, glasaj za Čedu, ako nećeš da glasaš za Čedu, izvoli, izbori su obično nedeljom, idi lepo negde se napij u subotu uveče i glasaj za Tadića ujutru. Evo, i ja ću da se napijem i da glasam za Tadića, šta da radim. Ja hoću da glasam za LDP, ali ako treba, mislim, razumeš šta hoću da kažem. Mislim, ovo sa Miloševićem je posledica 126 poslanika u parlamentu, ovo sve što nam se dešava je zbog 126 poslanika, zbog vlasti, jer čak ni taj odvratni, lisičavi Labus ne radi to iz ljubavi prema Miloševiću, on to radi zato što mora da bi politički opstao, odnosno da bi opstala vlada.

Kada bi 150 Miloševića Vučelić mogao da dovede u Beograd i na 150 lokacija u Srbiji da ga sahrani, ima nešto što on ne može da zaustavi, a to je civilizacijski proces. Njihova nevolja, svih tih ljudi uključujući i ove iz Demokratske stranke, je što su iz ove septičke jame od zemlje 90-ih godina, iz ove katastrofe izašli odlični ljudi. Jednom u par meseci ja upoznam neke ljude, neke krugove, neke mlade ljude koji sede, čitaju neku poeziju - u ovoj septičkoj jami su se pojavili neki vrlo mladi, apsolutno obrazovani ljudi koji će za 10-15 godina činiti elitu ove zemlje. Oni će biti sudije, oni će biti advokati, oni će biti političari ili lekari, a onda su ovi nadrljali, majke mi. Tada će Jočiću neko da pokuca na vrata i da ga pita šta je pričao sa Legijom i napravićemo zakon da nema zastarevanja krivičnog dela, nema, nema zastarevanja. Neko će Stojkoviću da pokuca na vrata da ga pita šta je radio sa optužnicom protiv Mire Marković, pa neko će Miri Marković da pokuca... Mislim, kako da vam kažem, ja znam kako slušaocima Peščanika ovo sve zvuči, ja prvi, rekao sam, hoću da vrištim, nemam ništa drugo nego da vrištim.

Samo hoću da vam kažem da za 5, 10 ili 15 godina ništa ne mora da izgleda ovako kako jeste. Ja vam samo kažem, hajde da ne plačemo kolektivno, svaki put kad odem na III sprat Filozofskog fakulteta mene sačeka deset ljudi koji nešto plaču - nema knjiga, profesori su ovakvi... Pa, smirite se ljudi malo, za 5, 10 godina sve može da izgleda sasvim drugačije. Koštunica će za 5 godina biti stranka koja je bio pre 2000. godine, to mogu da potpišem, sa sve Antonićem i Vukadinovićem zajedno. Doći će jedna nova politička elita, koja će izmeniti ovaj sistem. U prvom mahu to mora da bude Demokratska stranka. Iskren da budem, mislim da Demokratsku stranku na sledećim izborima treba kazniti tako što treba glasati za LDP. Najbolja stvar koja može da se desi na sledećim izborima je da LDP pređe cenzus, jer će to Demokratsku stranku naterati na određene kompromise, na koje oni apsolutno nisu spremni.

Ali hoću da kažem, ako hoćete da idete da perete patos u Kanadu, eno vam konzulat Kanade, gde je, u Kneza Miloša, čekajte u redu. Ako hoćete da menjate ovu Srbiju, iskulirajte ovog Miloševića, ja ne palim televizor, ja ne mogu da gledam ono, baš me briga, ja čitam Kiša ovih dana, majke mi, šta da radim. Radite nešto drugo, završite fakultete, radite na sebi, učite engleski jezik, čitajte knjige. Nađite 500 evra, svako može da nađe 500 evra, idite na 10 dana negde u inostranstvo, može da se nađe 500 evra. Samo malo da se iskulira, da se ovaj Milošević ubaci u tu njegovu rupu i polako, gradićemo društvo ispočetka. To će biti gadan proces, to će opet zahtevati neku političku elitu, koja će morati opet, kao vlada Zorana Đinđića, da radi 24 sata dnevno, ali to će biti urađeno. Ili će toga biti ili nas neće biti, a onda ćemo svi za 10 godina kolektivno da se pokupimo i svi ispod 30 godina će otići u Evropu i Ameriku i Kanadu i Novi Zeland, Australiju. I onda će ostati ove narikače babe da plaču ispred dvorišta Mire Marković - a to im nećemo dati.

Svetlana Lukić:Sada ćete čuti šta su na promociji četvrte knjige Peščanik FM, ove nedelje u Šapcu govorili Žarko Korać i Miljenko Dereta. A na samom kraju emisije sledi nešto od onih snimaka koje ste slušali svih ovih godina. 

Žarko Korać: Ono čemu sada prisustvujemo je jedno nasilje nad Srbijom, gde ljudi koji su politički ili poraženi ili marginalizovani žele da nam se nametnu pred očima svih svetskih medija kao predstavnici većinske Srbije. Oni nisu predstavnici većinske Srbije, zato što smo ih pobedili na izborima seprembra 2000, kad je Milošević bio na čelu te stranke i decembra 2003. godine, kad je on bio već u Hagu, ali na vrhu liste te stranke, na glasačkom listiću je bilo njegovo ime. I svega oko 5% građana je glasalo za takvu listu i to je presuda građana Srbije i to je pravo raspoloženje, ne ovo što se sada radi. Naš narod ima jednu poslovicu koja kaže - što nisi platio na mostu, platićeš na ćupriji. E, ovo je sada ćuprija. Drugim rečima, ovo što danas gledamo, činjenicu da vlast postupa toliko snishodljivo, sa takvim strahom, imate utisak da se vlast boji ovih ljudi, koji su u ovom trenutku monopolisali i samu Socijalističku partiju Srbije.

Potpuno nam je jasno da je čovek, koji je faktički vodio tu partiju potpuno skrajnut, gurnut u stranu, da je tu ambiciozni potpredsednik koji je kao u Domanovićevom, sećate se, Kraljević Marko drugi put među Srbima – e, Vučelić je po treći put među Srbima. Dvaput ga je Sloba izbacio iz stranke, sada se treći put pojavio. Dakle, to je mučno. Gde će biti sahrana, u Rusiji, ko će odlučiti, šta kaže ćerka, sin? Jeste li vi skoro videli sahranu na kojoj se ovako licitira. To je užasna slika Srbije. Gde će, neće, ko ima vizu, ko nema vizu, kome konfiskuju pasoš, ko je dao 10.000. Svi su već potpuno sluđeni. Umesto jedne privatne sahrane, oni žele da naprave istorijski događaj. Ako se sećate, već citirani Milorad Vučelić je rekao da će to biti najveća sahrana u istoriji srpskog naroda i da će doći dva miliona ljudi. Znači, te izjave svetski mediji prenose.

Smrt i život su jedna celina i ne može se govoriti o smrti, a da se ne govori o životu, ne može se jednostavno, i to je jedna podvala. Ako je to ono što Koštunica nama želi da kaže, kao čovek u koalicionoj vladi koja zavisi sad od podrške tih istih ljudi koji ovo sve rade, kako da to pravilo nije poštovano za Zorana Đinđića, nego je na njegovom opelu reč uzeo čovek koji ga mrzi direktno i koji je govorio nešto što ja nikad u životu nisam čuo. Ja ne očekujem da na ispraćaju Slobodana Miloševića govore ljudi koji ga mrze i koji su protiv njega. Ja mislim da mi svi normalni ljudi očekujemo da će ga ispratiti oni koji su ga poštovali i voleli, ima sigurno takvih ljudi ne malo u Srbiji, to je normalno. 

Miljenko Dereta: Ako je neko neosuđen, on se može prikazati kao nevin, a ja mislim da nije u redu da neko ode posle svega ovoga što je učinio kao zvanično nevin. Mislim da je Srbiji i budućnosti Srbije, posebno generacijama koje će učiti neku istoriju ovog perioda bilo jako važno, ključno, da postoji bar jedan zvaničan stav, jedna zvanična ocena, jedna presuda o tome ko je za šta kriv. Bez te presude imaćemo opet najmanje dve istorije ovoga svega, najmanje dva tumačenja uloge Miloševića u ovim događajima. Istovremeno sa tim osećanjem nelagode, imam jedno ogromno osećanje olakšanja, a to je da je cela stvar sada ipak završena, da tog suđenja više neće biti svakog dana na televiziji. Nikada mi u našim medijima nismo čuli svedoke, nikada nismo čuli žrtve, mi smo samo slušali kako je Milošević reagovao na suđenje, kako je manipulisao, kako je ispadao heroj i kako, eto, on, brani sve nas od nepravednih optužbi.

Ovo će, naravno, biti idealan izgovor onima koji ne žele da Mladić ode u Hag. Mučiće nas, Mladić će biti prisutan u našim životima još nekoliko meseci, ne zna se gde je, ali zna se gde ga čuvamo. Zašto bi se oni izlagali tome da Mladić ode tamo i kaže - jeste, i ministar taj, i premijer taj su, eto, bili ti koji su znali gde sam ja, koji su mi preko generala Pavkovića i eventualno nekih drugih svojih dobrih prijatelja, Tomića i ostalih, slali poruke, hranu, cigarete. Dakle, to je naprosto vlada koja je u samoodbrani. Nedavno se pojavio taj snimak komentara Koštunice iznad Sarajeva, taj komentar je dovoljan da ja očekujem da jedan premijer jedne države posle takvog jednog dokumenta kaže - znate šta, ja nisam kriv za rat, ali posle ovoga ja zaista mislim da treba da podnesem ostavku, a samim tim da padne vlada. 

Žarko Korać: Samo još jednu stvar da kažem, niko sada ne govori da je Ivan Stambolić bio predsednik Srbije. Ja vas sad sve da pitam, ove koji plaču i kukaju nad Miloševićem – otrovan, nije otrovan, nije imao pomoć lekarsku, imao pomoć, ruski lekari sumnjaju u autopsiju, ruski lekari kažu fantastična autopsija. Mislim, to je strašno slušati i gledati. Kakve šanse je imao, takođe predsednik Srbije, Ivan Stambolić kada su ga ubile državne ubice, kada su ga pokopali u raki na Fruškoj Gori i polili krečom i ostavili tamo. Koja je prava imao Ivan Stambolić, a na njegovoj sahrani govorio je samo njegov brat. Ivan Stambolić, takođe predsednik Srbije, počiva pored groba svoje ćerke, nema nikakav veliki nadgrobni spomenik, a njegova sahrana je bila velika zato što su došli drugi ljudi. Prema tome, kada danas gledamo šta se sve radi sa ovom sahranom, traži se da se napravi Kuća cveća u Požarevcu, ja vas pitam, da ne kažem braćo i sestre Srbi, jeste vi čuli da se neko sahranjuje u bašti svoje kuće. To oni rade u Požarevcu.

Ja sam šokiran, ceo svet će izvestiti o tome, u celom svetu se ljudi sahranjuju na groblju, samo ćemo mi imati sahranu u bašti kuće. Mislim, ja ne znam šta se zbiva ovde uopšte, zašto nije dovoljan nadgrobni spomenik jednom čoveku? 

Zoran Đinđić: Mrcinu jednu, truta jednog, stenu jednu da pomerimo sa našeg puta...

- I Đinđić, bandit Vatikanov, nemački špijun. Miloševića volim više nego sebe.
Moj je sin poginuo na Tovarniku, jedinac.

- Nije Srbija ono što je bila 1914, da svaka srpska kuća ima sedam pušaka, sedam muških glava. Srbija danas ima svaka druga kuća jedinca, jedinca. 27.000 srpskih momaka kao vi izginulo je na frontu koji ne postoji. A vodi nas lud čovek. Nepomenik, ne želim ime da mu spomenem.

- Ja sam, recimo, u situaciji da mi je žena i djete zaklano, u Krajini. To nije rat, ja sam samo kriv što sam Srbin, on je kriv što je musliman, on je kriv što je Hrvat. Ja bih sad bacio tu pušku, ali nema, doćeran sam do zida i moram tu da stanem. Isto i taj musliman, i on bi je bacio... i taj Hrvat... Tako da je to jedno ludilo, dole kod nas kraja nema.

- I Milošević, da bog da svoju decu čekao Dunavom da mu mrtvi dođu u slobodu.
90-e godine da je Miloševiću trebalo dati oko, fali mu oko, ja bih izvadio svoje i dao mu sam, da bi me doveo sada do ovoga svega. Zato što smo varani, mi smo prevareni hiljadu puta u ovome ratu. A i moje djete, rekao bih mu ubij se rađe, nemoj više srpsku pušku uzimati na ovakve načine.

- Oni su jedini razlog zbog kojeg sam spremna da odem bilo gde, na kraj sveta, ako treba na pusto ostrvo ili ne znam gdje, samo da se sklonim, da to ne trpim više iznad svoje glave. Zbog njih sam ja došla ovdje, zbog njih sam ja ostala bez svega, zbog njih mi je mladost propala, pet godina u ratu, najljepše godine života ti provedeš pod policijskim časovima, pod mobilizacijama non-stop, jednom strepnjom da li ćeš ti ostati živ ili tvoji bliski, šta će im se desiti. Imam utisak da se protiv njih ne može izboriti, jedino rešenje je otići odavde. Izgubila sam svaku nadu i zato odlazim.

- Užasno, ja imam takav neki osećaj nabijenog gneva, a i neke nemoći, da apsolutno ništa ne mogu da uradim. Moja su deca oboje otišla iz zemlje, meni je strašno, ja sam se nadala da će se oni vratiti, zbog toga što sam mislila biće bolje. Mislila sam, vratiće se, stalno čekam da bude bolje, a vidim da je sve gore. 

Borka Pavićević: Pa to je, ljudi, strašno, ja živim s tim od 40-e do 51-e godine, pa to je, bre, porazno i sramota. I onda treba da mislim da li će neko da te bombarduje zbog ludaka koji su gradili svoju politiku na tome da treba nekog drugog mrzeti. I pojavljuju mi se u ime patriotizma obučeni u Lagenferdova odela, voze se mercedesima i izađu na pozornicu i pričaju protiv novog svetskog poretka. I unutar jedne kulture, koja počinje sa tolikim nacionalizmom, od mog sopstvenog naroda su napravili koloniju, pa to je ogavno sve skupa. I potpuno treba odati priznanje svim normalnim ljudima u ovoj državi, od nastavnika do penzionera do boga, ko nije više skočio sa petog sprata i još uvek nikog nije ubio.

iz akcije Otpora "Kriv je"

- Zato što je živ, kriv je, kriv.

- Da, da, najviše ima samo kriv je, kriv je što je ološ. I jedno od uobičajenijih je što ga ljudi okrivljuju da je upropastio njihovu mladost.

- Kriv je što je Vukovar, Sarajevo i Srebrenicu humano preselio.

- Za vođenje zemlje u četiri rata, za održaj komunizma, za razbucavanje institucija države, pljačku najmanje od svega.

- Opljačkao je narod, naneo težak psihički bol stotinama hiljada ljudi, stotine hiljada ljudi mrtvih i gladnih. Cela nacija je unapređena u švercere, nemoralne kreature, kriminalce i ponižene bednike.

- Pod njegovom naredbom vojska Jugoslavije je za vreme bombardovanja 21.04.99. meni oduzela Jugo 55, 89. godište i 180 litara nafte za grejanje. Jugo je vraćen, ali bez ručne dizalice, svećica i sa ulubljenom haubom i slomljenom šoferšajbnom, nafta nije vraćena.

- Smatram da ga treba predati u Hag, jer naši sudovi nisu sposobni da mu sude.

- Podnosim krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića iz Beograda zato što je izdao narod, državu i naciju i zato što je optužio druge. Učinio je sve ono što nisu mogli Turci za 500 godina, Nemci i Šiptari. Izdao je Krajinu, Bosnu, Kosovo zato što je poraz i kapitulaciju proglasio za pobedu. Kriv je za smrt mnogih mladih ljudi, njihovog odlaska iz zemlje, rasturanje porodica, neimaštine, bede, korupcije, apsolutne depresije svega i svačega, uništio snove i sve čemu smo se nadali, za svaki sekund ovih deset godina, zato što je osmeh nestao sa naših lica. Kriv je za svakog sina jedinca koga više nema, kriv je za one koji su poginuli i za one koji će tek poginuti. 

Slobodan Milošević: /uz pesmu Bye, bye life iz filma Sav taj Džez/ Opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene...
Morate da shvatite jedno, ovaj narod nikad neće prihvatiti ropstvo... Vi nećete da branite Republiku Srpsku Krajinu ni pola sata, a od mene tražite da odavde pošaljem decu da ginu za odbranu vaših kućnih pragova sa kojih ste pobegli glavom bez obzira... Ja sam im onda govorio, ima srpska poslovica - ko traži veće izgubi iz vreće... Izbeglička deca su naišla na širom otvorena sva školska vrata u Srbiji. Svima koji su došli u Srbiju nađen je posao širom Srbije. Već čitavu deceniju gradi se veliki broj veoma komfornih i modernih stanova za izbeglice... Od 87-8-e do 97-e godine niko na Kosovu nije ubijen... Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu, zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod...
U ovom trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje, mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše mostove... Uranijumske bombe, kompjuterske intrige, drogirane mlade ubice i potplaćene domincilne ništarije... A ja sam siguran da će taj sud istorije pokazati da smo učinili u ovih deset godina u odbrani srpskih nacionalnih interesa i više nego što je to od bilo koga neko mogao očekivati... Ne može da se troši vreme, život je ograničen... Kraj. 

Svetlana Lukić: Ovu pesmu koju ste maločas čuli, muziku iz filma Sav taj džez, koju je potpomogao Slobodan Milošević, čuli ste prvi put 2001. godine, u sklopu naše male kampanje za hapšenje Slobodana Miloševića. E, danas smo je valjda čuli zadnji put. Ovo je kraj, što bi rekao Slobodan Milošević.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 87. emisija

    Gosti: Kosta Čavoški, predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, Momo Kapor, književnik, Gojko Đogo, književnik, Svetislav Đurđević, general policije, Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda, Vera Marković iz Socijaldemokratske unije, vladika Irinej Bulović, Bogoljub Šijaković, savezni ministar vera, Sonja Savić, glumica, Branislav Lečić, ministar kulture i Božidar Đelić, ministar finansija
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 103. emisija

    Gosti: Vera Marković iz SDU, ekonomista Miroslav Prokopijević, novinar Dragan Babić, građani Novog Sada, Požarevca, Zrenjanina i Kuršumlije
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 107. emisija

    Gosti: Stojan Cerović, novinar, Desimir Tošić, istoričar, pukovnik Svetozar Radišić, i Đorđe Pavićević, asistent na Fakultetu političkih nauka
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije