Pre četrdest godina je doživela neuspeh tržišna reforma. Potom su doživeli neuspeh zagovornici liberalnih i demokratskih reformi. Uopšte, istorija socijalizma se može videti i kao niz neuspešnih reformi. Ti neuspesi nisu imali samo negativne posledice. Neuspeh reformi u Čehoslovačkoj iz 1968. jeste početak kraja sovjetskog sistema. Zapravo, neuspeh poljskog pokreta iz 1981. bio je nesumnjiv znak za one koji su to hteli da vide, da je kraj toga sistema samo pitanje vremena. Neuspešne reforme su bile način na koji je taj sistem istraživao granice dokle može da ide, i svaka nova neuspešna reforma je samo ukazivala na to da je te granice potrebno prekoračiti.

Neuspešne reforme su postale problem kada je prekoračenje granica postalo ne samo moguće, već upravo neophodno. U Jugoslaviji je to trajalo čitavu deceniju; proćerdane su nepotrebno osamdesete godine prošloga veka. Na kraju je došao neuspeh reformi vlade Anta Markovića, koji je imao katastrofalne posledice. Za razliku od neuspeha sa kraja šezdesetih godina prošloga veka, u ovome nije bilo ničeg poučnog niti korisnog. U drugim socijalističkim zemljama su neuspesi ekonomskih reformi omogućili da se izvuče zaključak da je potrebna politička promena da bi se mogla reformisati privreda. A ta politička promena je mogla jedino da bude uvođenje demokratije, jer je autoritarni sistem bio problem i prepreka. Neuspeh takve, demokratske reforme ili revolucije, mogao je da znači jedino učvršćivanje novog autoritarnog sistema, što je tačno ono što se i dogodilo u Srbiji.

Od tada do danas nižu se neuspešne reforme koje nemaju, jer ne mogu da imaju, ništa ni korisno niti poučno. U demokratizovanim zemljama u tranziciji, jedan talas reformi vodi drugom talasu reformi, koje su delimično povezane sa harmonizacijom ustanova tih zemalja sa onima u razvijenijim zemljama, a delimično su odgovor na specifične društvene i privredne probleme sa kojima se pojedine zemlje suočavaju. Ta fleksibilnost i prilagodljivost je prednost demokratskog režima.

Neuspeh liberalizacije u socijalistički režimima jeste poučan, jer ukazuje na potrebu demokratizacije. Neuspeh demokratizacije u autoritarnim ili postsocijalističkim režimima vodi stranputici, ako ne i ćorsokaku. Ovo drugo je i nauk iz neuspeha reformi u Srbiji od 2000. do danas. Prvi pokušaj se završio tako što su pripadnici službe bezbednosti ubili predsednika vlade sa jasnim ciljem da se spreči demokratizacija i uspostavljanje vladavine prava. Potom se manjinska vlada održavala na sukobima sa partnerom u državnoj zajednici, sa Tribunalom u Hagu i zbog toga i sa Evropskom unijom, a u poslednjih godinu dana se potpuno disharmonična vlada održavala na sukobima sa Kosovom i svima koji podržavaju njegovu nezavisnost. Neuspesi Srbije u demokratizaciji, liberalizaciji privrede i u međunarodnoj integraciji ne podučavaju i ne podstiču na promenu političkog režima, bar ne do sada.

Ovo bi moglo da se promeni na predstojećim izborima, mada su izgledi negde oko pedeset posto, a možda su i manji. Ukoliko i ovi izbori budu neuspešni, tek će negativne posledice, ozbiljne negativne posledice do kojih će doći, možda dovesti do pozitivnih promena, koje se, eto, čekaju najmanje četrdeset godina.

Ovo je moj poslednji napis za Ekonomist magazin. Gotovo četrdeset godina sarađujem sa Ekonomskom politikom i sa ovim listom. Bile su to dobre, neki kažu i najbolje, a svakako uspešne novine, čak i u najgora vremena.


Danas, 01.04.08.