Zaboravili ste lozinku?
Deset ljutih gusara Štampaj E-pošta
20.01.2006.

Gosti: Biljana Kovačević–Vučo iz JUKOM-a, ekonomista Stojan Stamenković, Vidan Hadžividanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, reditelj Goran Marković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Kao što znate, juče se povodom našeg slučaja sastala crna trojka - Karla del Ponte, Havijar Solana i Oli Ren. Opet su nam pripretili da, ukoliko ne budemo sarađivali sa Hagom, odnosno tamo ne pošaljemo Ratka Mladića, pregovori sa Evropskom unijom mogu biti prekinuti. Oli Ren je rekao da Srbija više ne može koristiti Kosovo kao alibi za nesaradnju haškim sudom. Pre neki dan Miroljub Labus je rekao da je svet zbog naše nesaradnje izgubio strpljenje, a onda je dodao - dobra vest je da rokova više nema, loša vest je da smo sve rokove propustili. Vickasti potpredsednik vlade se ponaša kao da sa tim nema nikakve veze, kao da je potpredsednik vlade Tasmanije ili Trinidada i Tobaga.

Jedan vredni, vatreni član rukovodstva G17 plus, koji nam izgleda često piše pod pseudonimom, aktuelnu vladu zove Koštuničin - Labusova vlada, želeći valjda da svom šefu da na značaju. Meni sve više izgleda da ovu vladu pre možemo nazvati Stojković - Dinkićeva vlada. Njihovi šefovi, Koštunica i Labus, izigravaju gospodu, koja se bavi istorijskim problemima, a Stojković i Dinkić rade posao. Ovih dana nam se njihov opis posla poklapa, obojica su pre svega Jočićevi i Bulatovićevi kaskaderi. I čak i ako se ispostavi da su ministri poštovali Ženevsku konvenciju u ratu sa Bogoljubom Karićem, ako se ispostavi da su nam uštedeli milione evra koje bi Karić, viceguverner i bog otac ukrali da nije bilo njih da ih zaustave, trebalo bi ovu dvojicu ministara deportovati iz zemlje. Već u stara vremena Grci su iz razloga izbegavanja tiranije uveli praksu ostrakizma. Funkcija ostrakizma je bila da osigura da svako ko postane suviše popularan bude poslat van zemlje. Grci ih nisu smatrali osuđenicima, oni nisu bili kažnjeni zato što su činili nešto loše, to je činjeno iz predostrožnosti, da im na vlasti ne zasedne neki popularni tiranin. Eto, zato bi bilo dobro da njih dvojica malo otšetaju iz Srbije.

Predsednik vlade je morao da skrene pogled sa večnosti i primi austrijskog vicekancelara koji je došao da mu kaže dve-tri lepe reči o zaštiti austrijskih investitora u Mobtelu. Koštunica mu nije odbrusio da se on kao apostol legalizma ne meša u rad pravosudnih organa, nego je pristao da u ovom slučaju njegovu osvedočeno pravnu državu zameni nekakva mešovita austrijsko-srpska komisija, u kojoj ćemo se nekako nagoditi sa Austrijom, zemljom koja predsedava Evropskom unijom. I dok iz minuta u minut saznajemo na koje nas je još podle načine Karić potkradao, saznali smo i da je ova vlast 1. januara na mesto šefa Uprave MUP-a za ratne zločine postavila Slobodana Borisavljevića, jednog od najbližih saradnika generala Vlastimira Đorđevića, koji je u bekstvu još od 2001, kada su otkrivene hladnjače pune tela kosovskih Albanaca. Dakle, naš predsednik vlade je na mesto čoveka koji treba da goni ratne zločince stavio nekoga ko je, najmanje, prisustvovao sastancima na kojima je dogovarano prikrivanje masovnih zločina nad albanskim civilima, takozvana asanacija terena. Ta kovanica, asanacija terena, je isto toliko besramna kao i to da se Škorpioni ne zovu eskadronom smrti državne bezbednosti, nego čuvarima naftnih polja u selu Đeletovci.

I baš u vreme kada je Slobodan Borisavljević unapređen, ministar vojni Stanković se sastajao sa ženom i sinom Ratka Mladića. Juče nam je u onoj kožnoj jaknici, koju je izgleda pozajmio od Borisa Tadića, saopštio da o tom susretu neće ništa da nam kaže. Zašto bi se jedan general-pukovnik ispovedao bednim civilima. Doduše, bivši ministar Davinić nam se stalno obraćao, pa šta imamo od toga. Zbrisao je i ostavio nam dug od 45 miliona evra za iznajmljeni satelit Eros. Veselo je što je Savet ministara zaključio da ugovor o zakupu satelita iz Izraela nije pravno obavezujući, a što su stručnjaci Instituta za uporedno pravo, koje je angažovalo Ministarstvo odbrane, ocenili da nas taj ugovor koji je potpisao Davinić ipak obavezuje da nešto kupimo za tih 45 miliona evra. I onda je počela licitacija šta sve možemo da kupimo za te pare, da li avione, da li kamione, da li bespilotne letilice ili možda puške. Naša ljubav prema sredstvima za razaranje je poznata, ali to je previše para. Za tu sumu bismo mogli da kupimo po tri puške po glavi Srbina.

Imam i ja jedan predlog, da mi od Izraelaca za sve pare kupimo pomorandže marke Jaffa, pa da ih jedemo dok nam ne izađu na nos. Da nam traju do 22. decembra 2012. godine, kada će po priči iz moje omiljene serije Dosije X, isteći kalendar drevnih Maja i početi invazija vanzemljaca. Biće to smak sveta, pravi Armagedon, Amerikanci će pasti na kolena i moliti se bogu za milost. A mi ćemo sesti na poljanče i grickajući zadnju pomorandžu davinovku uživati u poslednjem zalasku sunca. I onako iz zezanja uhapsiti Ratka Mladića.

A da budemo zdravi, ako već nismo živi, na početku emisije Peščanik slušate g-đu Biljanu Kovačević - Vučo iz Jukoma.

Biljana Kovačević-Vučo: Znači, sada je stigao Bogoljub Karić na red i to je test - ako Bogoljub Karić prođe, proći će svi. Tako smo mi svi u šizofrenoj poziciji, ti moraš nešto da kažeš protiv tog čina, a moraš da se ogradiš od toga da nisi na strani Bogoljuba Karića. Ti nećeš da budeš u košu sa Bogoljubom Karićem, ali moraš da staneš protiv tog pravnog vandalizma koji je napravila Koštuničina vlada. Zašto se to dešava. Političari su procenili da je suviše ojačao Pokret snaga Srbije i da je počeo da ugrožava Koštunicu, da je postao jača stranka od njega. To je možda jedan od razloga, ali ono što je kolateralna korist je to što će Bogoljub Karić da progovori. On ima šta da kaže i već je rekao, i na TV OBN i na crnogorskoj TV IN. On je govorio o učešću TV BK u kampanji protiv Zorana Đinđića. Prema tome, on će biti značajan svedok. Na televiziji IN on je ispričao da zna ko je izveo Legiju i njegovu jedinicu na protest Crvenih beretki, danas u Politici on potvrđuje da su to bili Koštunica i njegovi saradnici. Karić sada postaje opasan protivnik Koštunici. I sad treba biti jako oprezan, ti ne staješ na stranu Karića, ali zahtevaš od države da ga ispita, da vidi, on je učesnik svega toga, znači on to zna.

Karić je ono što se zove svedok saradnik. Mislim da on sada može da bude jako značajan u otkrivanju političke pozadine i inspiratora ubistva Đinđića. Mi to svi znamo i to zna cela Srbija, ali se toliko trudimo da to zaboravimo i potisnemo da to postaje već bolesno. Mi se trudimo da potisnemo istinu i uz pomoć međunarodne zajednice. Svi znamo koji će biti rezultat, a teško nam je da se suočavamo sa tim posle 15 godina Miloševića, posle koga smo bili ubeđeni da smo konačno izvojevali demokratiju. I dan-danas, mi non stop pričamo o nekom demokratskom korpusu. Koji demokratski korpus stranaka? Vojislav Koštunica i DSS? Pa ne, nećemo tako, to nam je nametnuto kao rešenje, a očigledno nije to. Slučaj Karić treba da se obradi na način koji će pokazati svu patologiju države u kojoj živimo, jer on je čovek koji je pomogao Koštunici da dođe na vlast. I onda se Đorđe Vukadinović pojavljuje kao glavni analitičar na B92 i objašnjava nam slučaj Karić. Vukadinović je apsolutno opredeljen i sada pokušava da napravi neke nategnute analize, koje su opet strašenje ljudi.

Ja stvarno ovo već osećam kao teror jedan manjinske vlade, pri čemu smo mi ucenjeni tim radikalima, kojima oni veštački dižu rejting, da bi se mi njih strašno plašili i da bismo glasali za DSS i da bismo navijali za kohabitaciju između DS i DSS, kao da ovde ne postoji ništa drugo. Slučaj Karić pokazuje kako svako ko iskoči iz rupe, to je karakteristike totalitarnih sistema - neće ga biti, nema iskakanja iz rupe. Karića ćemo uništiti finansijski, za šta verovatno postoji hiljadu i jedan razlog. Do sada nam je koristio, ali od sada, pa nadalje, mi uništavamo Karića zato što je iskočio iz rupe. Ono što se dešava Kariću, desiće se sutra i Aleksandru Tijaniću, koji je bio Karićeva uzdanica, Karićev čovek. On je sada Koštuničim pion. To će se desiti svima. Znači, moraš da igraš po pravilima igre manjinske vlade i SPS-a, da ne bi završio kao Karić. I Karić je test, oni računaju da nema mnogo ludaka koji će reagovati i stati u odbranu Karića. A ovo što on sada govori se poklapa sa bitnim svedočenjima u suđenju za ubistvo Đinđića, poklapa se sa svedočenjima ljudi sa kojima se on nije slagao.

Karić je u pravu, protiv njega se zaista vodi jedna hajka, linč, i to je ono što se već dešavalo. Ne poredim Karića i Đinđića, ali to se dešavalo Đinđiću, to je bila jedna silna kampanja, u kojoj je i Karić učestvovao, on to kaže. Onda se to dešavalo Vladimiru Bebi Popoviću, pa sam ja pala kao kolateralna šteta kad sam rekla - ej, ljudi, to se ne radi. Sada se dešava Kariću, desiće se i nekom četvrtom. Znači, ne moraš ti da voliš nekoga da bi demaskirao i ukazao na patologiju sistema. To se jednostavno ne radi. A to rade stalno iste službe i niko me neće razuveriti, one su se regenerisale, rehabilitovale, one su se zacementirale i nikad se više neće otcementirati, ukoliko mi izaberemo da ne reagujemo zato što nam se ne sviđa Karić. Ne, mora da se reaguje, jednostavno mora, naša dužnost je da reagujemo.

Mene to najviše podseća na ono kada je Milošević krenuo na Duška Mihajlovića pred 5. oktobar. On je isto očekivao - ma, ko će da brani Duška Mihajlovića, on je bio u mojoj vladi, baš će opozicija da stane u njegovu zaštitu. I onda kada je opozicija stala u njegovu zaštitu, bez obzira koliko da ga nisu voleli zato što je bio u Miloševićevoj Vladi, Milošević se povukao. To je bio test, koji smo prošli time što smo rekli - ne možeš više to da radiš. A taj test ovoga puta nismo položili sa Karićem, tako da se ja osećam onako dosta bedno. Zašto ljudi ne prepoznaju koliko je opasan ovaj presedan, oni sada na Kariću pokazuju da li mogu sve ili ne mogu baš sve. I ako mi ne kažemo - ej, ne možete da radite tu vrstu vandalizma, oni će shvatiti da mogu da rade sve.

Ako stvarno hoćeš da se boriš protiv korupcije, ti onda vodiš istragu, pa prikupiš podatke, pa dođeš do određenog stadijuma, pa aktiviraš određene državne mehanizme, pa se to dovede do nekog logičnog završetka. A ovo je siguran znak da mi nemamo nameru da se ikad borimo protiv korupcije, zato što su oni jedan pravni slučaj pretvorili u politički i Karić je od sada pa nadalje politička žrtva. Neću sada da nagađam ko se sve krije iza ovoga, šta je sa drugim tajkunima, Hamovićem, Lazarevićem, šta se krije iza Jelašića, šta je sa Davinićem. Stalno se puštaju te dimne zavese, to je specijalni rat i mi smo više totalno zaluđeni. Više ne znamo ko je ko, više ne znamo ko stoji sa kim, ko ratuje s kim, ko je korumpiran od koga. I mi živimo u državi koja je do te mere zatrovana.

Kada bi hteo da budeš principijelan do kraja i da se boriš za pravdu, protiv korupcije i protiv rehabilitacije starog sistema, pa ti ni kiselu vodu ne bi mogao da popiješ. Pa stvarno, uđem u radnju, gledam onaj Knjaz Miloš i pitam se - da li bi ovo trebalo da pijem. Ne možeš da udahneš, a da ne pristaneš u stvari na sve što su ti podmetnuli i uradili. I zato mislim da je slučaj Karić jako važan. Ako Karić prođe, svi smo gotovi, potpuno smo gotovi, zato što će se pokazati do koje mere smo tupavi, da ne možemo da prepoznamo kada se desi nešto što predstavlja tipičan pravni udar.

To sam počela da pričam, gledala sam Đorđa Vukadinovića na B92, analitičara koji je opet objašnjavao tu čuvenu radikalizaciju Srbije. Mislila sam da se to odnosi na porast Srpske radikalne stranke, ali ne, radikalizacija Srbije je strah Srbije od radikalnih promena, što je zaista bolesno u zemlji koja je stagnirala 15 godina. A to znači strah Srbije podjednako i od radikala, ali i od Peščanika i od, ne znam, nevladinih organizacija i od alternativnih političkih stranaka, jer smo svi mi svrstani u istu kategoriju. I to je nažalost prihvaćeno ne samo ovde nego i u inostranstvu, da smo mi dve strane iste medalje i da nema nas ne bi bilo ni radikala. Ja sam mislila da je to jedna besmislica koja će da prođe, međutim, vidim da su oni jako produbili tu priču. Čuj, porast radikala, čista laž, radikali ne rastu, oni su konstantni, ali oni padaju u apsolutnim brojevima. Ali oni mnogo sporije padaju nego što padaju DSS, DS i G17 plus. Znači, nije problem u radikalima, nego je problem u DSS, u DS i G17 plus i Vuku Draškoviću, odnosno SPO-u, to je problem. Oni prikrivaju njihovu lošu vladu time što postoji strah od takozvane radikalizacije.

Onda analitičari ređaju šta je sve doprinelo uspehu radikala, pa su tu afere i ne znam šta, a na trećem mestu kod Srbe Brankoviča na Pinku, na šta Tanja Jordović ne reaguje, jeste da je porastu radikala doprinelo nespretno otvaranje pitanje Srebrenice. Ma gle, molim te, nespretno otvaranje pitanja Srebrenice. Sad mi moramo da vodimo računa kako ćemo da predstavimo genocid da se radikali ne bi potresli, pa porasli. Prvo, nije tačno da rastu, nego ovi padaju. Druga stvar, kako ih nije sramota da govore da je pitanje Srebrenice dovelo do porasta radikala. Ta politika sećanja je užasno važna, neke stvari ne smeju da se zaborave. Ja nisam dželat, ja ne želim da ljudi vise po drveću, ja želim da se zna šta je bilo i da se definiše - ovo se ne može raditi, za ovo se odgovara. Ne mogu se preko Srebrenice rehabilitovati DSS i ostali tako što će se reći - nespretno vođena kampanja oko Srebrenice.

Posle toga dolazi Đorđe Vukadinović na B92 sa Ćosićem, koji takođe ne reaguje, gde Vukadinović govori o faktorima porasta radikala i opet su na trećem mestu pojedine nevladine organizacije koje su vodile kampanju za Srebrenicu. Zamisli, i to prođe na B92 bez komentara. E, pa ne može se tako raditi. I onda uzmeš da prelistavaš novine, gde Sonja Liht izjavljuje da se nevladine organizacije ne mogu baviti politikom. Mi se kao bavimo politikom, a Sonja Liht pravi skup koji peva ode Koštunici i njegovoj vladi. I sada Sonja Liht, Dušan Janjić i još neki predsednici nekih nevladinih organizacija objašnjavaju kako je krajnje vreme da se učini transparentnim finansiranje nevladinih organizacija. To je još jedan stereotip: transparentno finansiranje nevladinih organizacija. Onda Sonja Liht kaže da će se nevladine organizacije transparentno finansirati tako što će Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj dati domaćim organizacijama da dele pare nevladinim organizacijama. I to je transparentno zato što je ona u savetu te agencije, jel'? Pa stvarno, ljudi, to ne sme da se radi.

Znači, nevladine organizacije koje su uvek pristajale da budu prirepak vlasti, optužuju nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima - da se bave politikom. Tu se zapravo radi o putinizaciji tog problema u Srbiji, glorifikuje se taj Putinov model obračuna sa nevladinim sektorom, a to je transparentnost finansiranja nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, odnosno zabrana stranih izvora finansiranja. To je stvarno korak unazad i sve se to radi u ime civilnog društva zbog toga što se nevladine organizacije bave politikom. Sve je u redu dok se bavite pčelama, pticama, leptirićima, edukacijom edukatora za civilno društvo, ali nećete se baviti ljudskim pravima. Ne mogu da verujem da stvarno niko ne primećuje koliko je to idiotski. Znači, nije problem Srbije Srebrenica, nego je problem Srbije onaj ko ukazuje na Srebrenicu i to zato što radikalizuje Srbiju.

Srbija se taman malo primirila, treba je pustiti da diše, nemoj je podsećati na Srebrenicu. Cela politika se odvija u tom smislu - hajde sada kao svi malo da se primirimo. Da pravim kompromis s kim, ne pristajem na kompromis sa Miloševićem, ne pristajem. Jer mi sada treba, u stvari, da pravimo kompromis sa Miloševićem koji podržava vladu i treba njemu da podilazimo. Ma, nema tu kompromisa, nema kohabitacije, to je besmisleno. Ne zovem ni na kakav džihad, nego hoću da se stvari nazovu pravim imenom i da Srbija konačno krene od te nulte pozicije, da gradi jedan vrednosni sistem, koji će osuditi ono što nije bilo dobro. Ne možemo na kohabitaciji koja se zasniva na pristajanju na zločin da pravimo novu politiku i novi vrednosni sistem u kojem neće biti nasilja. Mi time dnevno instaliramo nasilje, to je način da ga do kraja zapečatimo.

I to čuveno pravosuđe, sada sa njim imam direktno iskustvo. Znate li da sudije koje sude u ovim postupcima klevete, kada kritički progovoriš o vlasti - oni te tuže. To su otkrili nedavno i to je vrlo efikasan sistem i ti tu nemaš nikakvu zaštitu, ni od nevladinog sektora, zato što se svi oni zapravo slažu da smo mi ti koji uznemiravaju. Šta znači stabilnost? Stabilnost je imao i Hitler, ja se stvarno izvinjavam, i to kakvu stabilnost, 10 godina ju je imao, pa je li procvetala Nemačka? Šta znači stabilnost? U ime stabilnosti mi treba da trpimo sve, ne smemo da se borimo za ljudska prava, za politiku sećanja, ne smemo da se borimo za tranzicionu pravdu i za uspostavljanje mehanizama da zlikovci i zlotvori ne smeju zauzimati ključne položaje u vlasti, jer što se mene tiče, ma neka ih sve amnestiraju, ali da se zna da su amnestirani i da se zna za šta su odgovorni. Briga me, nema toliko zatvora koliko ljudi bi trebalo da ide tamo, ali hoću da se zna šta se ne radi, da Vučelić ne može da nam drži moralna predavanja, da Milošević ne može da vodi zemlju. Stabilnu vladu u ime demokratije i evropskih integracija ne može da podržava Milošević, ne može. Ne mislim to simbolički, nego direktno, on stvarno rukovodi iz zatvora.

Haradinaju dozvole da se bavi politikom i to je odvratno. Ne mislite valjda da se slažem sa tim, ne treba da mu dozvole da se bavi politikom. Svi su skandalizovani, ali niko ne kaže da Miloševiću niko nije zabranio da se bavi politikom. On nije ni tražio dozvolu, to je regularno, oni idu po mišljenje kod njega i niko ga ne sprečava u tome. Pa nemoj, nismo blesavi, ili jesmo blesavi, ne znam više šta da kažem. To naše sudstvo, ono je ključ, preko suda se vidi do koje mere su se oni ponovo instalirali u institucijama, do koje mere su se ohrabrili. Sud je najbolji pokazatelj, jer oni najbolje osećaju kako diše država i koji su trendovi. Kada smo pre 5. oktobra išli na sud, jurišali, izigravali interventne brigade u odbrani naših političkih saboraca – tada im nije smetalo - sudije su nas tada izbacivale iz sudnice, šikanirale, podsmevale nam se, setite se slučaja Stevana Lilića i Šešelja Bilo je strašno to što su nam radili.

Posle 5. oktobra odjednom su sve sudije ušle u Društvo sudija, to je ličilo na neprekidni miting Društva sudija u Palati pravde. E, sad treba otići u sud. Sada je većina sudija prošla kroz te neke brze kurseve za evropsko pravo i misle da su oni nepogrešivi detektori toga koga treba kazniti. U sporu Tijanić - ja, na primer, po krivičnoj prijavi Aleksandra Tijanića, sudija je dozvolila Tijaniću da me pita - da li zna okrivljena, onim njegovim glasom, da je pokojni Zoran Đinđić, čuj, sad je on interpretator pokojnog Zorana Đinđića, šest meseci pre svog streljanja naredio da se obaveštajni podaci ne prosleđuju Bebi Popoviću. Kakvo je to glupo pitanje, a sudija kaže - znate, ja moram da dobijem malo širi kontekst u slučaju ovakvih kleveta. Kao ja sam njega oklevetala, pa on sad mene tuži krivično, pa me tuži građanski za 100.000, pa za povredu autorskih prava još za 100.000 i ova krivična prijava. E, sad ja vidim da su novinari zapisali to pitanje i da ga je ona uredno izdiktirala u zapisnik, i onda kažem – to ne znam, ali znam da je Aleksandar Tijanić mesec dana pred ubistvo Đinđića rekao - ako Đinđić preživi, Srbija neće. Sudija na to kaže - odbija se odgovor okrivljene na pitanje. Možeš misliti.

Onda smo krenuli da se raspitujemo o toj sudiji ko je to. Onda smo videli da je ona bila sudija u slučaju Reljić - Beba Popović, na primer. Onda smo počeli da pratimo raznorazne sudije, pa da vidimo ko su. Ono što ja vidim je da su se meni KOS i UDBA, kako se to zove, nemam pojma, BIA, jel', strovalili na leđa i da mi ne daju da dišem od tih suđenja. I ništa, sada ćemo mi da krenemo, uslovno rečeno, u kontranapad. Tu treba napraviti čitav sistem i mi ćemo to da uradimo. Protiv svih tih sudija, koje doprinose sveopštoj atmosferi nasilja i linča mi ćemo da pokrećemo postupke. Uspeli, ne uspeli, ali mi ćemo njima da zagorčavamo život, isto kao što ga oni zagorčavaju nama. Moraš da preduzimaš nešto, ne možeš da čekaš kao ovca za klanje.

Onda dobiješ i Vidu Petrović - Škero na čelu Vrhovnog suda. Njena odgovornost kao predsednika Vrhovnog suda je veoma velika. Korupcija u pravosuđu i uopšte manipulacija sa tom prezumpcijom nevinosti je zaista fascinantna. Prezumpcija nevinosti zaista postoji kao institut, ali to je institut koji brani pojedince od samovolje države. Međutim, ako ti imaš ljude iz vrha države, iz vrha vlasti koji su optuženi za užasno teška krivična dela, protiv kojih se vodi postupak, tu odmah ide suspenzija i tu se više ne govori o prezumpciji nevinosti. Tu se onda govori o odgovornosti i kako je do toga došlo. Naravno, ukoliko se pokaže da su oni nevini, oni imaju pravo na naknadu štete, ali ti ne možeš da zapušiš usta javnosti, ukoliko se otkrije slučaj ogromne korupcije u Vrhovnom sudu, tako što će izaći predsednica Vrhovnog suda i reći – vidi ruke, ja nemam veze s tim.

Sudija je pritvoren zbog primanja mita, predsednica Vrhovnog suda je odgovorna za stanje u sudu. Ako je jedan čovek priveden zbog korupcije, to je već ozbiljan indikator da tu nešto jako smrdi. Tog trenutka se više ne štiti sud nego se izlazi u javnost i štiti se pravna država. Tog trenutka ti si dužan, ne da se svađaš sa javnošću i objašnjavaš prezumpciju nevinosti najviših državnih funkcionera, odnosno sudija Vrhovnog suda i nezavisno sudstvo i probleme koje sudija ima, nego objašnjavaš javnosti kako je uopšte do toga moglo da dođe. Umesto da se pravdaju, ljudi iz pravosuđa optužuju javnost da presuđuje pre suda. Ma nemoj, molim te, to je najbolji način da svima zapušiš usta.

Evo, konačno je stigao nalaz Instituta iz Vizbadena, nema ni ledenog metka, ni trećeg metka, nema ničega, potpuno je potvrđen nalaz naših veštaka, čak su razrešene i one male nejasnoće koje su postojala između njihovih nalaza. Mašta teoretičara zavere je bezgranična, pretpostavljam da će sada da optuže i Vizbaden za korupciju i saučesništvo u ubistvu, nemam pojma, ali se zaista postavlja jedno gorko pitanje. Mi smo pisali i Koštunici i Tadiću i pisali smo i državnom tužiocu posle onih tekstove Nikole Vrzića u NIN-u i Ikonića. To nije bilo istraživačko novinarstvo, to je bila direktna opstrukcija suđenja. Od završetka tog suđenja će mnogo toga zavisiti u ovoj Srbiji, zaista. I onda se pojavi neki Nikola Vrzić, Božo Prelević, učesnici u postupku koji razvijaju teoriju o trećem metku, direktno opstruiraju suđenje i to u trenutku kada već postoji opasnost da neki budu pušteni zbog dužine pritvora. Suđenje se odugovlači, treba samo još jednom da se resetuje i da svi izađu iz zatvora, osim onih koji su osuđeni za druga krivična dela. Postoji mogućnost da se potpuno sve razbuca sa sumanutim pričama o trećem metku.

Tužiocu smo napisali da utvrdi motivaciju tih ljudi, zašto oni miniraju suđenje svesno i namerno, ko stoji iza toga. Taj treći metak je otprilike kao kad bi rekao da sada ne pada kiša nego je senku napravio leteći tanjir iznad grada. I ne samo da niko nije reagovao, nego je Nikola Vrzić dobio od NUNS-a nagradu kao istraživački novinar. Novinar ne sme da podmeće. NUNS stalno govori o tome kako su novinari proganjani, ali oni u novinare trpaju i ove podmetače iz pištolj-medija, svi su njima u istom rangu, novinar je novinar. Pa nije, kao što član Obraza nije isto što i član Helsinškog odbora, nije. I danas, kada nalaz iz Vizbadena potvrđuje da nije bilo trešeg metka, pitam vas koliko mi već trpimo teror tog trećeg i ledenog metka, koliko dugo mi to trpimo? Javno mnjenje se dosta udaljilo od tog suđenja, o njemu se i u Danasu piše na osmoj strani. Suđenje za ubistvo premijera je na osmoj strani, a Milošević je uvek na prvoj, svugde.

Znaš li šta je ovde vest? Da su Rusi garantovali za lečenje Miloševića, a Vizbaden i analiza i suđenje za ubistvo premijera, gde je ta vest? Sad je tebe sramota da spomeneš ime Zorana Đinđića zbog toga što je ono postalo džoker. Taj čovek je ubijen u zaveri. Nije to nekom tek tako dunulo, ne ubija se premijer ako nema zavere, ali on je sada postao sakrivalica za sve, štit za sve, bukvalno za sve. I kada su shvatili da ne mogu da unište mit Zorana Đinđića, što je bila njihova prvobitna namera, znači, Đinđića ubili njegovi, Đinđića ubila mafija, prebacili su se na verziju da Đinđića jeste ubila mafija, ali zbog toga što su ljudi u njegovoj okolini bili mafijaši. Đinđić je postao suviše značajan za Srbiju i onda je počeo polako da se gradi jedan lažni kult Đinđića, samo da bi ga do kraja uništili, jer kada se sada izgovori ime Đinđić, ono ne znači ništa - zato što je to džoker. Ljudi koji bi jako mnogo mogli da kažu i o Đinđiću i o njegovoj politici bez ikakvog idolopoklonstva se uništavaju, proglašavaju se mafijašima, kriminalcima, a Đinđića svi koriste. Znači, to je poštapalica za sve i sad mi imamo situaciju da neki Vjekoslav Radović u toj Klopci u kojoj sam ja učestvovala, zamera Kariću što koristi ime Đinđića, Sada on brani Đinđića od Karića. Pa daj čoveče, to je zaista strašno.

Svetlana Lukić : Iduće nedelje ćemo se smrzavati, uhvatiće nas taj sibirski talas. Hibernacija sada ne izgleda kao loše rešenje. Sledeći sagovornik Peščanika je Stojan Stamenković, ekonomista, saradnik Instituta ekonomskih nauka i redovni kolumnista lista Ekonomist. U sledećem broju izaći će kolumna g-dina Stamenkovića, čija je tema onaj kofer sa 100 000 evra, koji je policija našla u stanu viceguvernera Narodne banke Srbije, Dejana Simića.

Stojan Stamenković : Možda sam ja naivan čovek, ali ja sam zamišljao da kad neko nekoga hoće da korumpira sa 100 evra ili 500 evra, onda se te pare stave u koverat ili u neku knjigu, koju mu onda daš. Kad nekoga korumpiraš sa 100 000 evra, onda se te pare uplaćuje na neki račun u inostranstvu, gde naš ministar policije ne može ni da zaviri. Tako da je za mene ova priča o podmićivanju viceguvernera neverovatna stvar i mnogo mi liči na neku nameštaljku. To da neko u kuferu donese 100 000 evra čoveku u kuću da ga korumpira, to mi je nelogično. Vidite, general Ratko Mladić je mnogo veći od tog kufera, pa njega ne mogu da nađu, a taj kufer su ovako brzo našli. Ali u celoj priči, to je sporedno pitanje. Taj g-din Simić je, u stvari, samo kolateralna šteta, a ceo udarac je bio usmeren na viši nivo po funkciji i, posebno naglašavam, po instituciji. Jedina institucija koja je u ovoj zemlji imala puni međunarodni kredibilitet je Narodna banka Srbije, i kao da je neko hteo da kaže - čekaj, svi smo u ovoj zemlji jednaki, prema tome Narodna banka ima u pogledu kredibiliteta da se izjednači sa svim ostalim institucijama, čiji kredibilitet, treba li to da objašnjavam, nije baš mnogo visok.

Zašto je ministar policije morao onako pompezno da izađe na televiziju i da objavi - svi su jednaki, evo mi hapsimo, sve ćemo tako da rešimo. Cela stvar je mogla da se izvede mnogo diskretnije pa onda, kako bog i ustav nalažu, kada se utvrdi krivica da se sve objavi. Ne, ovo je direktno upereno na centralnu banku kao instituciju i to je vrlo opasna i vrlo loša stvar. Posao ove banke je, recimo, kontrola bankarskog sistema. Pogledajte kojom brzinom rastu i štednja u tim bankama i njihova kreditna aktivnost. To znači da centralna banka, koja je dala dozvole za rad tim bankama, uživa kredibiitet. Znači, ako je ona nekome odobrila da radi, onda sa njim može da se posluje i kod njega može da se ostavi novac. Naravno, nama su kao hleb potrebne i strane direktne investicije i strani kapital, ali sa pravim investitorima u zemlju dolazi i gomila hohštaplera, koja gleda kako da što brže uzme nešto tuđe i pobegne. Takvima svakako smeta neko kome je posao da to spreči.

Ja znam da me iz te Kreditno - eksportne banke neće voleti, mogu zbog ove izjave možda i da me tuže, neka me tuže, ali ja tako vidim ovu stvar. I kako to da je Narodna banka oduzela dozvolu za rad gomili banaka, mislim da je reč o njih sedamdesetak, a samo dve banke su pravile probleme. Da pre đem na priču o Astra banci. Vi znate da je ping pong loptica između Narodne banke i Vrhovnog suda prebačena s jedne na drugu stranu stola već devet puta. Sada ostaje da vidimo kako će se ponašati Vrhovni sud pri donošenju desete sudske odluke, s obzirom na sve što se sada događa oko imperije Karić. Vidi se da tu stvari nisu baš sasvim čiste.

Ja ću vas podsetiti na jednu stvar. Mi smo od oktobarskih događaja do sada imali tri guvernera i sva tri guvernera su u onom ping pongu oduzimala dozvolu za rad Astra banci. Izgleda da je i priča sa ovom Kreditno - eksportnom bankom počela ne za vreme Jelašića nego pre toga, pa su oni izgleda pokušali sada kod Jelašića da se na neki način vrate u igru.

Posledice cele ove afere bi mogle da budu takve da centralna banka kao institucija izgubi kredibilitet. To znači da to što je ona nekoj banci dala dozvolu za rad, da uđe na tržište, ne mora da znači da je to solidna banka, koja ispunjava sve zakonske uslove. Ako Narodna banka izgubi kredibilitet i ovde u zemlji i napolju, onda će kapital za nas poskupeti, štednja će ponovo početi da skreće ka slamaricama, a na finansijskom planu će početi da se nižu afere. Mi smo već imali par afera, evo i ta Kreditno - eksportna banka nije da nije ni na koji način povezana sa Poštanskom štedionicom. Ja mislim da je tu centralna banka u pravu i uopšte ne verujem u priču o ona dva miliona evra. Možda sam naivan, ali ja u tu priču ne verujem. Meni je i ovih 100 000 evra sumnjivo, stvar je izvedena toliko trapavo, toliko nespretno.

Policija nije sačekala da je barem ovaj izašao, pa da su pare bile u posedu Simića. Sada me interesuje kako će uopšte da dokažu da je viceguverner taj novac primio. Policija je u ovom slučaju trebalo da radi svoj posao, a ne da vodi politiku, a ja imam utisak da policija vodi politiku i da mnogo voli da vodi politiku. To nije dobro za jednu zemlju.

Kada je uvođen porez na ekstra profit, ja sam rekao da je to loša stvar. S jedne strane, to je negativan signal za investitore koje mi očekujemo sa strane, jer ti pokazuješ da ova država ima sklonost da rešava neke stvari retroaktivno. Takve stvari se inače ne rešavaju retroaktivno, jer šta on zna, on će da uloži danas, a kroz 7-8 godina će biti neka sasvim druga vlada da se seti - aha, čekaj, taj bi nešto mogao da mi plati, dobro zarađuje, sad ću da vidim koje je on to posebne pogodnosti imao u trenutku kad je ušao na ovo tržište i počeo da ulaže. Neko može da zaradi, pa i da se obogati na legalan način, ako je poštovao legalni okvir u datom trenutku. Uostalom, osobina dobroga privrednika je da na najbolji mogući način posluje u uslovima kakvi vladaju u toj zemlji. Pusti ti porez na ekstra profit, ako je on poštovao sve propise i sve uradio legalno. Ako nije, onda mu sve treba uzeti i oterati ga u zatvor, a ne doneti neki propis da on plati indulgenciju i da mu gresi budu oprošteni.

Karić je, između ostalog, platio indulgenciju 2001-e i onda su mu gresi bili oprošteni. E, sad se promenio papa i sada ta indulgencija izgleda više ne važi. Ona ne važi i zato što se skupštinska većina sadašnje vlade osipa na način na koji se osipa. Ja ne mogu da tvrdim da Karić kupuje te poslanike, ali svi pričaju da ih kupuje. Interesantno je da su se sada obrušili na njega, a on je kako radi sada radio i 2001.

Pazite vi, vlada donese nove zakone, koji bi trebalo da budu tržišni i sad ti gledaš neki zakon, čitaš ga i on jeste sve postavio na tržišnim principima, ali na kraju ima neke prelazna odredba, koja kaže - u slučaju poremećaja, vlada ima pravo da carinu digne ili da spusti za 50%. Imate slučaj sa uljem. Kada su proizvođeči hteli da dignu cenu, vlada je rekla - mi ćemo sada da uvezemo ulje bescarinski, odobrićemo tamo neke kontigente. To nije dobro, vi morate da imate takva pravila igre da ljudi dugoročno znaju šta mogu, šta ne mogu, šta se sme, šta se ne sme. Oni moraju znati da će to tako biti u dovoljno dugom periodu u kome će oni moći da investiraju i uzmu neki profit od tih investicija. Ali ako tebi stalno stoji nad glavom mogućnost da će vlada da kaže - sad ja menjam pravila igre, menjam carinu, menjam poresku stopu, onda je to loša stvar za te investitore.

Imam neodoljiv utisak da ono što mi zovemo državnom svojinom, nije državna nego partijska svojina. Gledajte vi sva ta državna preduzeća, ona imaju svoje rukovodstvo iz određenih partija, pa ovo pripada ovoj stranci, ovo onoj. Imate najnoviji slučaj Genex, to je uzeo SPO.

Jesu neke privatizacije napravljene olako. Kad je donošen zakon o privatizaciji 2001, ja sam bio protiv toga da se kapital preliva u potrošnju. Dođe, recimo, Filip Moris i kupi Duvansku industriju u Nišu i mi to proknjižimo u platnom bilansu kao strane direktne investicije, a tu nema nikakvih investicija, investicije treba tek da dođu. Oni su isplatili male akcionare, ljudi su nakupovali automobile, sve se prelilo u potrošnju. Kad su u pitanju ovi tenderi na kojima se država pojavljuje kao prodavac, ona uzme pare sa tendera i prelije to u penzije, u potrošnju, a tek posle toga taj investitor treba da dođe po onome ugovoru da investira. To je prva stvar, znači destrukcija kapitala i druga stvar, država je samo gledala ko će najbolje da plati da bi ona uzela najviše para, a nije vodila računa o tome da će se u nekim delatnostima stvoriti monopoli ili oligopoli.

Vi imate situaciju da jedan kupac kupi većinu mlekara, drugi zasedne na uljare itd. Mi smo u oktobru prošle godine imali upravo taj slučaj. Oni sede, ćute i rade i dok je bio onaj veliki uvoz prehrambenih proizvoda, to ništa nije smetalo. Međutim od početka 2005. uveden je PDV, a posle, tokom 2005, kad je postalo jasno da od ove priče sa Crnogorcima nema ništa, onda su podignute i carine. Ja mislim da je carina na ulje bila čak negde 30%, što je potpuno van pameti. E, sada nastaje pravi momenat za onoga koji je stvorio monopol, sada on pokušava da diktira cenu. I država, umesto da sistemski reši tu stvar i donose zakon kojim smanjuje carinsku tarifu, ona kaže - ja ću da uvezem toliko i toliko ulja. I sada se tu postavlja pitanje ko će dobiti pravo da to uveze i dobijamo plodno tle za korupciju. I šta biva kada se ta uvezena roba potroši ? Onda ovaj monopolista ponovo dođe na vrata sa pričom o toj svojoj ceni.

Možda je neprijatno i tužno ovo što ću da kažem, ali izgleda da bolje funkcionišu firme koje su kupili strani investitori nego naši. U svakom slučaju, ona priča - dosta tih stranaca, dajmo našim domaćim ne važi. Zašto bi meni jedan Pera Perić bio bolji vlasnik neke fabrike nego neki Džon Smit, ako taj Džon Smit daje veće plate radnicima i pravi veći izvoz?

Svetlana Lukić: Nije patriotski.

Stojan Stamenković: Znate, ta priča o patriotizmu se nama olupala o glavu onoliko, ništa drugo da ne govorim, samo da pomenem patriotizam u odnosu na Kosovo, koji će imati za rezultat da ćemo izgubiti to Kosovo. To je valjda jasno, mogu ovi sada da se ritaju, da prave programe ovakve i onakve. Prema tome, patriotizam je nešto drugo, ne ovo što se u poslednje vreme kod nas prodaje. Hajde tu vidimo tu priču sa C marketom. Cela priča sa C marketom se svela na pitanje hoće li Radulović uspeti da ga kupi ili neće, hoće li uspeti da se spreči prodaja dok se ne stvore uslovi da on bude taj koji će to da kupi. Merkator je to hteo da kupi i to su uspeli da spreče. Ja ću sada vama da kažem jednu stvar koja je malo poznata kod nas. Vi se sećate one priče Delta i Merkator, kada su rekli da Delti tamo ne daju da otvori robnu kuću, a oni ovde rade šta hoće. To nije istina, nije tačno, nego je zemljište u Ljubljani skuplje nego ovde. Niko ne zna da je u Bulevaru umetnosti, gde je sada Merkator, druga, jeftinija zona, a s leve strane je prva, skuplja zona. I Slovenci su to lepo znali da odmere i da dođu u drugu zonu, od koje su oni napravili ekskluzivnu zonu. Sada je to vrlo atraktivna zona, tamo je nikao čitav mali grad.

Merkator je platio najam na to zemljište na 99 godina i kada je sve izgrađeno i kada je trebalo očistiti onaj šut, oni su raspisali konkurs ko će to da uradi i to je uradila jedna slovenačka firma, naravno sa našim radnicima, nisu oni doveli fizičke radnike iz Slovenije - jer je njihova ponuda bila upola jeftinija od ponuda beogradskih firmi. Šta je tu patriotizam? Delta sada, čujem, kupuje akcije Merkatora, gde je tu taj njihov patriotizam? Da ne pričam da su tada, kada se vodila diskusija u vezi sa patriotizmom i Merkatorom, sve te firme koje su bile navođene kao naše imale većinski strani kapital.

Svetlana Lukić: Jedno od velikih preduzeća, koja su nekada bila ponos i u koja ova država i različite vlade ulažu sve vreme, je i Zastava.

Stojan Stamenković: Ja sam mator čovek i pamtim 1955, kada je Zastava postala taj razvojni prioritet. 50 godina se ona štiti carinskim propisima, dozvolama, daju joj se subvencije, pa će ona postati jedno čudo neviđeno, koje će zaposliti celu jugoslovensku ili srpsku privredu. I evo sad imamo to šta imamo, imamo jednu firmu u koju se bacaju pare kroz subvencije. Imamo tu priču za malu decu o montaži Punta, za sada nema montaže nego samo prodaje Punta i meni to mnogo miriše na to da bi oni mogli da postanu ekskluzivni diler automobila u Srbiji. Oni kaža da će prodavati ne samo Punto, nego će imati i ugovor sa Opelom i sa ovim i onim, što znači da će postati ekskluzivni diler automobila u Srbiji. Onda će im vlada oprostiti carine na uvoz automobila, da bi mogla da im skine subvencije. Nije šija nego vrat, kao izgubiće prihod, pa mu neće dati subvencije.

A kako će oni da montiraju taj Punto, ja mogu da vam pričam na primeru mog Juga, kojeg sam kupio oktobra meseca 2004, znači njemu je sada godinu dana i tri meseca. To je Jugo sa Pežoovim motorom, taj motor radi perfektno. Prešao sam nekih 5000 kilometara i imao niz problema, stalno sam visio u servisu. Svi problemi su bili vezani za montažu. Izgubio sam tečnost za hlađenje, jer neko nije pritegao šelnu, nije hteo da mi upali, jer je spao kabl sa alnasera, jer neko nije pritegao taj šraf. Pa neko nije pritegao šraf, pa mi je stao ventilator, pa neko nije pritegao kleme na akumulatoru i jedno jutro nisam mogao da upalim. Kada sam ga naručivao, hteo sam zadnje pojaseve, jer imam unuke, pa kada ih vozim da mogu da se vežu. Onda su mi rekli - znate, to ide u paru sa naslonima za glavu. Ja sam rekao - dobro, stavite onda i naslone za glavu. E, dobio sam naslone za glavu, ali nisam dobio pojaseve, nasloni za glavu eno mi ih na tavanu.

Pa onda, kada je izašao iz garancije, prvo mi je stao motor zadnjeg brisača, posle toga sam morao da menjam sirenu. Pa je pre neki dan počelo nešto da lupa, jer nisu bili pritegnuti zavrtnji na amortizerima. Evo, tako izgleda njihova montaža. Verovatno tu ima više razloga, ali jedan razlog može da bude i taj da tamo ima više zaposlenih nego što zahteva taj nivo produkcije i onda su njihove plate male, a mi imamo onu filozofiju - niko ne može da me plati tako malo, koliko ja malo mogu da radim. Međutim, ima drugi jedan problem, automobil je suviše sofisticiran proizvod da bi jedna privreda na ovom nivou efikasnosti i produktivnosti, kakva je naša privreda, mogla da ga proizvodi. I drugo, automobilska industrija u celom svetu, giganti su u krizi, otpuštaju radnike, smanjuje im se proizvodnja i tako dalje, a ti sada krećeš u neku ekspanziju.

Zastava je samo političko pitanje, zato što je Kragujevac godinama živeo od Zastave, i od toga treba dići ruke, kada već nije moglo da se uradi nešto. 1997, kada smo se ono malo otvorili, kada je prodat Telekom, skinute sankcije, pa pre nego što smo se ponovo podžaveljali sa svetom - tu je bio Hundai, koji je hteo da uđe u Zastavu. Njihova namera je bila da krenu prve godine sa 20 000 vozila, pa da to ekspandira na 100 000 vozila, dakle, da svoju evropsku bazu naprave ovde. Oni su je na kraju napravili, ne znam da li u Slovačkoj ili gde, ali ono što su oni tražili to je – 2 000 radnika i poseban račun. E, rekli su naši, ne može, nego imaš 10 000 radnika i račun je račun, na šta su ovi rekli - doviđenja. A ovo sa proizvodnjom Juga, od toga posla, verujte mi, nema ništa. Ja sa ovim novim, videli ste ga tu pod prozorom, on je nov novcat, ne bih se usudio da izađem iz Beograda sa njim.

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika govorili su Biljana Kovačević - Vučo i Stojan Stamenković, a u nastavku slušate Vidana Hadžividanovića. On ima 24 godine i za 2-3 meseca će diplomirati pravo. Vidan radi kao saradnik u Beogradskom centru za ljudska prava, koji vodi profesor Vojin Dimitrijević.

Vidan Hadžividanović: Ovo je neviđeni sistem rada - natrpaj što više stvari odjednom, pa mi ne možemo ni da ispratimo sve što se dešava i najvažnije nam promakne. To je potpuna histerija u mozgu. Gledam sad ovo oko Karića šta se dešava. Iz dana u dan gledamo kako je Karić korumpiran. Hvala, ali to znamo, hajde nešto novo. I zbog čega su se setili baš sada. To opet pokazuje koliko je to jedan netaktičan jedan sistem rada, da oni čekaju da neko postane treća vodeća politička partija u zemlji, pa da se onda obračunavaju sa njim. Pa čak i da imaju dobre namere da ukinu kartel Karića, raditi to sada postaje vrlo politički sumnjivo. A postaje još sumnjivije kada predstavnici DSS-a izgovore da sistem radi svoj posao i da se DSS zalaže da se to izgura do kraja. Ko je DSS da se zalaže da se to istera do kraja? Valjda sistem treba da se za to zalaže.

Znači, dok mi svi gledamo šta se dešava Kariću, vođi PSS-a, jer to više nije čovek koji je vlasnik Mobtela i BK grupe, to je predsednik PSS-a, a to su dozvolile ove vlade - za to vreme postavljaju za načelnika istražnog odeljenja za ratne zločine nekoga koji je bio zamenik čoveka koji je optužen za ratne zločine. I to nam promakne nekako, to prosto tako prođe, da nema B92 ne bi ni znali da se to desilo. Pa neće on sam sebe da istražuje i optužuje. Po informacijama kojima trenutno javnost raspolaže, taj čovek je sedeo sa Vlastimirom Đorđevićem u trenutku kade je ovaj podnosio raport o sanaciji terena. I sada će on da podnese krivičnu prijavu protiv koga, protiv sebe. Prosto ne mogu da verujem da neko sme tako nešto da uradi namerno, naočigled svih. Ako je tako, onda su oni postali bahatiji od nekih režima, kojih ne želimo da se sećamo. Pazite tu nepromišljenost, da počnete da prisluškujete Mladićevu porodicu i o tome lično obavestite te koje ćete da prisluškujete - znate, mi od danas počinjemo da vas prisluškujemo aktivno, pa eto, koliko da vas obavestimo, sada ste pod ozbiljnom istragom.

Svetlana Lukić: A danas je u vestima bila izjava ministra vojnog, kaže nam da se oko Nove godine sreo sa Mladićevom suprugom i sinom, ali ne može da nam kaže o čemu su pričali.

Vidan Hadžividanović: Pa za njega vam kažem, on je obavestio sina Ratka Mladića da će da ga prisluškuju i da pazi šta priča. Kome on prst u oko stavlja? Način na koji oni vladaju odaje utisak anarhije, to je spoljna manifestacija: vlada je ništa, ona nema nikakav autoritet, nikakav legitimitet i to je ono što daje taj anarhični ton celoj priči. Ali onda vidite šta oni rade, to je deset ljutih gusara koji sede za stolom i sami donose odluke. Onda, s vremena na vreme, dođu u skupštinu i kada vidite šta njih 250 rade, to je tek kataklizmično. E, onda vidite jedno krajnje samovlašće, u kome nemate sistem da sprečite ni najočiglednije zloupotrebe. Hajde, pristupite pravosuđu, ko nam je ministar pravoduđa i kakve su njegove izjave. Kada je Vučić pao u vatru i počeo da optužuje novinare zato što su poslanici ukrali pare, Nikolić ga je opomenuo - e, nemoj da padaš u vatru. Čak i oni znaju kada treba stati, a ovi očigledno ne znaju ni to. To je inercija, kao kad izađete iz Zemljine atmosfere, pa više ne možete da se zaustavite.

To vam je kao kad kupujete preko Telešopa, tako kod nas izgleda politika. Znači, kupili smo super briska koji nije dobro radio, onda ćemo da kupimo super secka, jer se više ne sećamo kako nam je radio super brisko. Mi verujemo svemu što nam serviraju i stalno se vraćamo na iste gluposti koje smo i ranije preživljavali. Ja razumem Amerikance što su izabrali Buša, jer se njima nije dogodio Sloba. Ali nama jeste i što mi biramo novog Slobu, to mi nije jasno.

Svetlana Lukić: Vidan Hadžividenović veoma pomno prati zakone i uredbe koje ova vlada donosi, a odnose se na Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedna od nezaobilaznih tema u ovom razgovoru bila je i ona uredba koju je Vlada donela negde pred Novu godinu, a koja znači da će se za ovih pola godine odštampati i nama, hteli - ne hteli, prodati svih 18 miliona poštanskih maraka i sav taj novac će biti dat Sinodu Srpske pravoslavne crkve. Kažu, za završetak hrama Svetog Save.

Vidan Hadžividanović: Ovo je drugi put da se to radi, prvi put je takva uredba doneta 2003, ako se ne varam, samo što je ta bila za uređenje spoljašnjosti Hrama. Sad je valjda spoljašnjost urađena, a neki akademski slikar, pretpostavljam iz Srpske akademije nauka i umetnosti, neki od ovih što su pisali Memorandum pretpostavljam, želi da oslika Hram, pa se uvodi taksa za oslikavanje Hrama. Strogo pravno gledano, to bi bila neka vrsta poreza bez zakona, što je naravno zabranjeno i mi kao članice Saveta Evrope ne smemo to da radimo. To je pre svega povreda prava na imovinu.

Svetlana Lukić: Lepo smo dobijali prazne uplatnice uz račun za komunalije, pa ako hoćeš, ti uplatiš.

Vidan Hadžividanović: Šta je u ovoj zemlji više dobrovoljno, ako moraš da plaćaš TV pretplatu za televiziju koju ne gledaš, jer tamo je emisija 48 sati svadba, i to real time. Šta je dobrovoljno? Suština je da je to miloševićevski način ubiranja poreza. Ali O.K, moram da kupim poštansku marku za hram Svetog Save i šta sad. Sa aspekta slobode veroispovesti to znači da će građanin Sandžaka, kada šalje poštu u Beograd, takođe morati da plati za izgradnju hrama Svetog Save. Da li je to njemu u interesu? Da li je u interesu Kragujevčanina da plaća za izgradnju hrama Svetog Save? Tako da bi sa stanovišta slobode veroispovesti moglo da se kaže da je to kršenje tog prava i da se uvodi neki crkveni porez. Problem je u tome što država ponovo poseže za tim nekim instrumentima - hajde da lapamo narod koliko možemo i gde možemo, a obavestićemo ga o tome u toku novogodišnje noći, dok pršte vatrometi i petarde.

Ja ne znam da li ljudi shvataju šta to znači - uredba. To znači da 15 ministara naše vlade sedne iza zatvorenih vrata i donese uredbu kakvu hoće. Zakoni u skupštini se donose ispred kamera, pa koliko god to izgledalo kao farsa, ipak je dostupno javnosti. Da sam ja član vlade, ja mogu da donesem uredbu da se kastrira svaki treći nepripadnik srpskog soja i ko će to meni da zabrani. Nema kontrole koja to može da spreči. Postoji Ustavni sud, on će da obori tu uredbu, ali ja sam za to vreme kastrirao već petsto ljudi. Tako je vladala Komunistička partija, sve se radilo u centralnom komitetu, međunarodna dokumenta su se ratifikovala uredbama. Takav sistem vladanja je mnogo lakši, nije ti potreban kvorum, većina glasova, sve se reši među prijateljima i ćao.

Trenutno su mi najsmešnije pripreme za pregovore o Kosovu. Kao da gledam Džim Džarmuša. Oni spremaju platformu za koju znaju da ne može da prođe. Oni moraju biti ludi, svi su za Lazu Lazarevića, pa kao ne znaju. A ne mogu da verujem da je ovaj narod ponovo izabrao tolike ludake, koji ne vide da je to gotovo i ne razmišljaju kako će da izvuku pare iz tog Kosova, u smislu daj da izvučemo što više iz te imovine koju tamo imamo. Umesto toga mi ćemo da razmišljamo kako da decentralizujemo Kosovo. Mi! Ko nas pita, niko nas ni ne pita poslednjih pet godina, niti želi neko da nas pita, niti će bilo ko od tih 2 miliona Albanaca da prihvati bilo šta što mi kažemo, pa makar to bilo i najbolje za njih. Ne pada im na pamet da prihvate, niti će da prihvate, niti postoji ta međunarodna zajednica koja će njih da natera to da prihvate. Prosečan Albanac na Kosovu ne samo što nas ne voli nego nas se i plaši. Šta smo im radili poslednjih deset godina, pa što bi on prihvatao bilo šta što mi kažemo. Ali ne, ovi naši sede, troše narodu pare i vreme i mažu nam oči. To je ona doktrina Aligrudićeva, kako ono reče - narod misli šta mu kažeš da misli. To je izjava godine u Vremenu, pobedio čovek, bar u nečemu da pobedi. To je ta doktrina DSS-a, Gebels doktrina.

Ne može niko da mi kaže da Davinić nije lopov. Ne znam kakvu presudu sud mora da donese da nije kriv, pa da ja kažem - dobro, Davinić nije lopov. Ej bre, sateliti za izviđanje u našoj zemlji. Čoveče bre, popnem se na Konjarnik i vidim celu zemlju, šta ima da izviđam, koga da izviđam. Pa oni panciri, pa ovi poslanici što se voze za dva miliona dinara. Ne možeš da me ubediš da jedan čovek daje dva miliona za benzin, a vozi se verovatno nekim novijim kolima koja troše 4,5 litre. Znači, lopov je, kraj priče. Što bih ja krio da je on lopov. Ali ne, kaže on, ja nisam lopov nego mediji hoće da uruše ugled institucije. Kao mediji su sve srušili, sad hoćete da urušite i ugled skupštine. Pa vi ste sami sebe urušili, ko vas više ozbiljno shvata. Mediji su krivi što sam ja uzeo dva miliona. Svuda u svetu ljudi ulaze u politiku kada su već situirani, kada imaju lovu, ne možeš da vodiš kampanju ako nemaš pare. Kod nas se u politiku ulazi da se zarade pare.

Toga nema nigde, da se čovek pojavi niotkuda sa završenim fakultetom, nikad ništa drugo u životu nije radio i odjednom je on potpredsednik neke stranke. Pritom, radikale i Bogija ne smatram političkom snagom, to su sile mraka i bezumlja, što je njihov rečnik o nama. Njih uopšte ne želim da vidim kao alternativu. Posmatram šta može da uradi ova druga grupa i vrlo su mi sumnjivi, a mogu da zamislim šta bi radili radikali i ovi ostali. Mislim, ne moram ni da zamišljam, vratim se par godina unazad, pa vidim.

Možda je to naš problem, imamo toliki prag tolerancije da ništa ne primećujemo, sve dok ne dođe do toga - hej, roknuće nas neko, ima da nas izbombarduju. I mislim da odatle i dolazi strah od radikala, zato što smo svesni da bi sa njima to opet moglo da se ponovi. Za sve ostalo mi imamo strašno puno tolerancije i postali smo vrlo rezistentni na neke stvari, potpuno imuni. Ali ljudi zaboravljaju da ni Sloba nije odmah krenuo iz sve snage. Niko 1987, osim onih najpametnijih, nije mogao ni da sanja šta će stvarno da se desi. Ono što mene brine kod ove vlasti je da ona ima stravičan nagon za preživljavanjem i neviđenu sposobnost da se prilagodi i da preživi. Kao virusi su, neviđeni su. I plašim se da je Koštunica samo u prvoj petini svog mandata, da će vladati 3 miliona godina, da ćemo zaboraviti kako je izgledao kada je bio crn, samo da prestane da se farba.

Znači, imamo desničarsku vladu koja donosi 50 socijalnih zakona. Pa to nema nigde u svetu da konzervativci donose 50 socijalnih zakona, stvarno nema nigde, ja to nikad nisam čuo. Ali, ne, ne, to narod želi, to narod ište. A kako ćemo mi to da sprovedemo, nećemo da sprovedemo, nema veze, ali narod je video da smo mi doneli zakon, pa dok pali, a paliće, vala, u Srbiji sve pali. I međunarodna zajednica se kune u njih, jer oni rade sve što im ovi kažu. Dođe MMF, dobro, mora se, slažem se da se mora, ali postoje neke druge stvari, gde oni kažu - uradićemo mi to, O.K, Mladić, tu je Mladić, naći ćemo ga, tu je on negde. I čim ovi još zategnu, ode i Mladić, odu svi, hvala bogu da odu, ali tako funkcioniše ova vlast. Nije kao Sloba, Sloba mora da dođe do one krajnje linije pucanja, ovi ipak brže odreaguju. Ali opet kažem, kod nas se razvila neviđena rezistentnost, tako da nam je ovo sada kao super. Koštunica treba da okači Miloševićevu sliku u svoj kabinet, jer samo zahvaljujući tome kakav je Milošević bio, on može da radi ovo što radi.

Da je Đinđić tako radio, to ne bi moglo kod njega da prođe, zato što je sećanje na Miloševića bilo suviše blisko i sve što bi zaličilo na Miloševića izazvalo bi reakciju. E, a ovaj je imao Đinđića koji mu je to presekao i praktično naterao ljude da zaborave kako je to izgledalo, a mi i inače imamo kratko pamćenje, kolektivni Alchajmer, i onda tako to funkcioniše kod nas. I ovaj sad praktično ima mogućnost da ljudi prosto znaju da nije tako loše kao što je bilo, i stvarno nije tako loše, on zaista ne može da se poredi sa Miloševičćem. Bilo bi nepravično porediti ga sa Miloševićem, ali reći da je on super demokrata, pa mislim, dajte ljudi.

Svetlana Lukić: Naš prvi utisak je bio, a Koštunica se tako i prodavao kao - evo, morao sam malo da uđem u politiku, samo da donesemo taj ustav, pa da idem ja kući svojoj i u svoj Institut.

Vidan Hadžividanović: Koji je bio najveći problem u Rimskom carstvu? Svi su govorili - vratićemo mi republiku, pa su bili carevi dok ne riknu - i onda dođe sledeći. Srbija je zemlja u kojoj niko ne sme da vlada duže od pet godina, tu ne sme da bude nikakvog kontinuiteta. Partija neka vlada 50 godina, ne zanima me, ali ne sme da vlada jedan čovek, on mora da nestane posle pet godina, ima da ga nema više u političkom životu. Crne misli mi padaju na pamet, prosto mora rešenje da se nađe da se spreče kreteni da vladaju trista godina.

Prosto ne mogu da verujem da su jednog tako velikog čoveka ubili Legija, Bagzi, Mušica i Buba, ne odgovara mi, istorijski mi ne odgovara. Da li će se to otkriti, da li je to J.F.K. Srbije, ne znam i hajde, neću da ulazim u to. Kada se setim Đinđića, to je neka privatna stvar i da ljudi zaboravljaju, zaboravljaju, ali da postoji kompleks Đinđić nad ovom vladom, postoji i postojaće nad svakom vladom i dobro je dok postoji. I dok to tinja, neće biti kao što je bilo pre Đinđića, to je ono važno. Nisam nešto preterano sklon onim forama da držimo Titove slike po učionicama i da se sećamo svaki dan, niti je Đinđić bio taj tip čoveka, ali mislim da se ipak oseća, bar u jednom delu društva, neki uticaj koji je on izvršio. Evo, ja spavam 6 sati. To je taj neki osećaj i to je ono što jeste uspomena na njega.

Svetlana Lukić: Malopre si pomenuo taj nedostatak velike slike i nije u pitanju samo teorija zavere, nego da li ćemo mi presudom koja će biti izrečena potpuno zatvoriti tu priču, kao što mislim da je intencija: ovaj je nišanio, ovaj je sedeo u kolima, ovaj je prenosio oružje, ovaj je iznajmio stan i šta hoćete dalje.

Vidan Hadžividanović: Ubistva tog kalibra nigde u svetu nisu bila rešavana samo na sudu. Uvek su se pravile komisije, neke posebne istrage. Samo kod nas je to prošlo kroz običnu policijsku istragu, došlo na sud, ide kroz sud i završiće se na sudu. Da će tu i da se završi, ja ne verujem, završiće se za neko vreme. Prosto mislim da mi nismo zemlja kao što su SAD ili neka ozbiljna evropska zemlja u kojoj, ako postoji, velika slika može da se sakrije. U ovoj zemlji ni mnogo autoritarniji režimi nisu mogli da sakriju neke stvari, a ovi slabašni režimi tek teško da mogu da sakriju bilo šta. Tako da mislim da, ako postoji velika slika, ona će da ispliva. Ama nema teorije da se to sakrije na duže od 5, 10 godina. Mislim da će to isplivati. Kada sada kažeš 5, 10 godina, čini ti se - jaoj, to je beskonačno, ali i na razrešenje ubistva Ivana Stambolića smo čekali pet godina i, eto, dočekali smo. Isto je i za Ibarsku magistralu, pa nekako mislim da će i ovde tako da bude.

Kada je ubijen italijanski premijer, njega su ubile Crvene brigade, teroristi. Za mene Crvene beretke nisu ništa drugo nego teroristi, tako da ja sam sklon da možda i poverujem da su teroristi ubili Đinđića iz nekih svojih anarhističkih razloga. To mi ne umanjuje sliku. Meni smeta priča o zemunskom klanu, o organizovanom kriminalu. Znači, ne želim da verujem da su premijera ubili mafijaši, mora da tu ima nečeg većeg. Jer to je pitanje, zbog čega je ubijen čovek koji je imao viziju za ovu zemlju i zbog čega ova zemlja više ne funkcioniše kao što je funkcionisala te tri godine. Ne želim da verujem da se to dogodilo zbog boksa pljuga ili zato što se neko plašio da mu drug ode u Hag, to prosto nije normalno. Ima onih teorija - ko je najviše profitirao, taj je kao i kriv. Ja stvarno ne znam, ali mislim da mnogi možda nisu znali, ali su priželjkivali, što ih ne čini krivima, ali ih čini gnjidama i tako ja i gledam na ovu vladu.

Znači, gnjide koje i dalje imaju kompleks od tog čoveka i treba da ga imaju i treba svaka vlada sledeća da ga ima koja prisvaja nešto što nije njihovo. Masa ovih zakona koji su i doneti, nisu njihovi. I ona otrcana fraza da je 12. marta Srbiji skinut osmeh je tačna. Jeste, možda bih se smejao da je Sablja završena kako treba, ja sam isto među onima koji misle da je ta Sablja trebalo da se završi kako treba, nikad se lepše nisam osećao. Ali kažem, skloni su najprizemnijim porocima, to nisu oni poroci kao opasni, to su oni prizemni, gadni poroci, na koje ne možeš, a da ne napraviš facu.

Za Srbiju je vlada - malo silicijuma i konzervansa, kada preteraju ricinus, pustimo malo, pa onda opet. To je ajvar vlada, a slučajno ako neko ima neku viziju - taj je gotov. Cela priča sa ubistvom Obrenovića je bila u tome što su pokrenuti protesti, jer je kralj Aleksandar rešio da se uvede lična karta sa slikom, kao svuda u Evropi. Srbi su mislili da sada oni treba da nose lične karte kao kurve. Mislim, to je priča. Obrenovići su, šta god da su bili, ali su bili i liberali. To što su oni bili ludi, opaljeni u mozak, ne znači da neke stvari nisu bile dobre i oni su baš najebali na dobroj stvari. Mislim, šta mi imamo da pričamo, Srbija je zemlja u kojoj se najmanje prodaju farbe za krečenje stanova, ljudi ne vole stan da okreče, ne vole da premeste policu s jedne strane na drugu. Koliko se ljudi sele u Srbiji? Ja živim u ovom stanu 25 godina, a kad se neko seli kao blesav, kao moja tetka recimo, koja je za 25 godina promenila 6 stanova, on je lud, njemu se kaže - skrasi se, pusti korene. Mi smo tako jedna korenita nacija, to je ono, hrast, sveti Sava. Ima sve to neku simboliku, samo je treba naći, to je neviđen narod.

Volimo Ruse, a što ih volimo. Moj posao je takav, često dolazim u kontakt baš sa Rusima i kada im kažem da mi njih toliko volimo - mi se kunemo u vas, vi ste naša braća, oni jadni gledaju - ko ste, bre, vi, nemaju pojma ljudi da postoji jedna takva fenomenalna ljubav, takva hemija između naša dva naroda. Ali Rusija nas voli i mi volimo Rusiju i to je to, i onda su svi srećni.

Moja najveća životna odluka je da ću popiti kafu ujutru, to je bukvalno postala životna odluka u Srbiji. I ja kažem da je beznadežno, ali nekako ne vidim sebe nigde drugde nego ovde. Naravno, ne za školovanje, hajde malo da idemo preko da vidimo kakve su škole, ali se vidim ovde. Vidim se ovde, jer stvarno koliko god mi blesav narod bili, to smo ipak mi i ja sam rođen tu i ne mogu da kažem da sam ja sad rastao na nekoj vrbi, kao toliko se razlikujem. Možda sam i ja takav, ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim se nigde drugde osim ovde. A šta bih radio ovde, to je pitanje na koje ni samom sebi ne mogu da odgovorim. Ja samo kažem - ja ću se boriti celog života da ovde bude bolje. Videćemo, možda i budemo imali neki mali uspeh. Ne znam, toliko smo pregurali, ja sa svojih 25 godina sam pregurao više nego bilo koji stariji gospodin od 60 godina u bilo kojoj drugoj državi u Evropi, tako da mislim da gde god nas baciš, mi ćemo da se snađemo nekako, bar onako na individualnomnivou. Snaći ćemo se, a kako - videćemo. Ali primećuješ da se plašiš da upališ televizor, nije ti svejedno.

Svetlana Lukić: I na kraju emisije slušate filmskog reditelja Gorana Markovića.

Goran Marković: Ako vas interesuje ovo oko Karića, i jedni i drugi su negativci. Negativci protiv negativaca. Ljudi koji nisu mnogo uprljali ruke i koji eventualno uopšte nisu uprljali ruke to mogu samo da posmatraju sa strane i da kažu - pa šta je od takvog sveta čovek mogao i da očekuje. Ono što je po mome mišljenju novo, to je da se uspostavlja jedna dosta čista varijanta fašizma, što nije samo manifestovano u kukastim krstovima tu i tamo na ulici, nego uopšte u stanju svesti ljudi. To je grupisanje ljudi oko tih raznih desnih, ultra desnih ili fašističkih ideja, koje su jedino i prisutne na sceni ovde. Ovde nema ničeg levog. To mi tako liči malo na tu atmosferu koja je u Italiji prethodila formiranju fašizma. Ako ćemo etimološki da posmatramo stvari, fascio znači snop pruća i potiče još iz rimske terminologije. Dakle, snop pruća koji se upotrebljavao u borbi protiv poplave. To pruće pojedinačno ništa nije značilo, ali kada je u snopu, ono postaje potporni stub nekoj brani, koja će nas odbraniti od poplave. To je ideja fašizma, da treba da izgubimo potpuno našu individualnost, da postanemo snopovi, da naši životi izgube identitet i da postanu materijal za odbranu od neke ne znam kakve nesreće. To je ovde postalo dominantno i mnogo ljudi hrli ka tome da protraći svoj identitet i da ga baci u đubre i da se priključi nekoj nazovimo je pod navodnicima - ideji. Da li je to Obraz ili je to ne znam šta, nije ni bitno, važno je da se svrstamo, da budemo pruće.

Kod Miloševića je to imalo taj turbo folk, zabavni deo, a ovde je to sad prešlo na teren takozvanog talk show. Znate, kada vi skorog svakog dana vidite Baba Rogu lično, onda vi polako shvatate da ona postaje kreator jednog novog sistema mišljenja. A ona je pravi fašista, to je poznato, od njenih žurki u Sarajevu sa kukastim krstovima do kasnijeg njenog istupa, zajedno sa njenim supružnikom Nebojšom Pajkićem, koji su ideolozi i praktičari fašističke misli u nas. Za sada, oni su estradni intelektualci ili voditelji, ali sutra će verovatno biti šefovi koncentracionih logora. Za sada to još uvek sve deluje kao talk show, ali i Hitler je delovao jeftino i žovijalno na početku, a onda se ispostavilo kako se to sve završilo. Mislim, ja se ne plašim za sopstveni integritet koliko mislim da nam svima preti jedna dosta mračna stvar. Pogotovo ako se ne razreši povoljno ovo sa priključenjem Evropi. Ako se kojim slučajem mi nekako priključimo Evropi, onda će verovatno nekakvi šefovi da nateraju stvari u neki red, ili nešto što oni smatraju da je red. Ali ako ostane ovako, anarhija i bezvlašće, i ako ostane vlast kao što je recimo ova pod Koštunicom, koja i nije u potpunosti vlast, ko zna šta je to, onda će da cvetaju takve stvari kao što su Isidore Bjelice.

Stalni gost tih talk show je onaj urednik Kurira, ona spodoba. Sad pretpostavljam da bi svaki čovek koji drži do sebe svakako odbio da se pojavi u bilo kakvoj emisiji tog tipa. Uopšte ne razumem ljude koji to prihvataju, zašto bi to uradili. Čak ni u ovim kvazi serioznim emisijama, kakva je kod vas, recimo, Poligraf - to je to, nikad ne bih sebi dozvolio luksuz da učestvujem čak ni u Poligrafu, a kamoli u nečem što se emituje na BK ili na Pinku. Na popularan način nam se nude retrogradne ideje i ljudi polako ležu na rudu i počinju da ih prihvataju. Ova vlast i nije vlast, oni zapravo ništa ne kontrolišu, osim nešto malo otimanja para i nešto malo demonstriranja sile prema protivnicima, to je sve što oni mogu da urade. Ali osnovne stvari ne funkcionišu, bitne stvari kao što su na primer ekonomija ili sudski sistem. Sve je to potpuno van domašaja vlasti i nekontrolisano je. Ako ćemo da uzmemo onu definiciju krize, da je kriza trenutak kada je staro mrtvo, a novo nema snage da se rodi, onda je zapravo to taj trenutak u kome se mi nalazimo i zato to cveta, znate. Neko uzme pa pohapsi one klince što su upali tamo u Novom Sadu, ali to je samo kozmetika. Šta je sa ostalih 99% stvari, koje prosto ne mrdaju ili kojima oni sami pripadaju de facto.

Karić je deo igre ili deo ekipe, oni se svi verovatno nalaze na određenim proslavama, slavama, prijemima, skupovima. Svi koji su u igri pripadaju izvesnom krugu, koji je van našeg domašaja i naših informacija. Mislim da Karić pripada tom krugu i da je to obračun unutar kruga i da je to samo sukob dve organizacije koje bi želele da kontrolišu jednu teritoriju. Kao, recimo, u Bronksu kad se sukobe banda Italijana i banda crnaca i onda je pitanje ko će da drži teritoriju. To je to, i banda Italijana i banda crnaca su zapravo bande. Ja ne vidim ni jednog čoveka u vlasti koji ima dignitet da bilo šta uradi iz pobuda koje bi bile čiste, koje bi bile etičke, naprimer, ili humane, koji bi to uradio za dobro ljudima kojima vlada. Nikada nisam video ni primetio nekog takvog zanesenjaka ili nekog takvog ludaka. Oni su svi užasno pragmatični, oni svi rade ono što je njima korisno za njihovu vlast, a njihova vlast im je korisna da bi se obogatili ili da bi uopšte uživali plodove vlasti.

Ljuša Ristić je tipičan primer čoveka koji je ušao u vlast zato što ljubi vlast, što voli moć, zato što ima metar i žilet i sa vlašću je 20 cm viši, dobro, možda nije u tome stvar. Bogami, i u svetu su uglavnom bezvredni ljudi na vlasti, ne vidim ni jednoga velikog državnika u svetu koji bi nešto predstavljao kao čovek, nekog ko bi mogao da kaže neku misao, nešto iz čega bi se videlo da on razmišlja o ljudskoj sudbini, o tome kako da svojim delom pomogne ljudima ili da unapredi svoj narod, ne. Verovatno bi se upišao od smeha svaki od njih, kad bi čuo ovo što ja kažem - šta, kakav narod, šta da unapredim, jesi li ti lud, bre, gde ti živiš, čoveče. Posmatrao bi me kao idiota. Pa ja možda i jesam idiot, ali zato živim mirno, za razliku od njih, koji su svi pomalo sa glavom u torbi i pomalo svi žive histerično. Vidite kako su ti ljudi na vlasti svi tako nekako neurotični, tako su nekako pokidani, iskidani, sve je to kao jedna verovatno prljava igra, pokida nerve, znate, dirty game. To mora da nije baš lako izdržati. Tako da su tu oni koji nemaju pametnija posla, ne znaju ništa ljudski, a imaju nerve kao konopce ili su imali nerve kao konopce, i uspeli su jedno vreme da izdrže raznorazne pritiske. I tome pripada i Karić.

Njima, Karićima - crncima ozbiljno prete Italijani, saterali su ih u mišju rupu, a oni nazdravljaju nekim čašama, kao piju šampanjac i kao ništa mi nije, baš me briga, gledajte kako sam bezbrižan i tako dalje. To radi svaki mafijaški bos kad mu onaj protivnički kum zapreti da će da mu ode glava, on se iskezi od smeha. To imate u serijama ovim na televiziji o mafijašima. Kada gledate te serije onda kao da gledate ove naše bajovane. To je to, nema tu većeg nivoa.

To se uvek tako dešava i u revolucijama, uvek najgori đubretari na kraju uzmu kajmak, a oni idealisti naravno odu pod led, to je zakonitost. Čovek postaje zavisnik od vlasti, to je jedna od većih zavisnosti, rekao bih veća od alkohola ili cigareta, ili možda čak kao droga. A s druge strane, čim se nađu u blizini vlasti, čim osete miris novca, kao što hijene osete miris lešine, njima se pomuti svest. Mogućnost da ja ćapim nešto svojom rukom koliko zahvatim, mora da je do te mere primamljiva da su oni u stanju da poruše sve oko sebe. Ni ne pominjem one ljude koji nisu to uradili i koji su nestali iz politike, a ipak su pripadali ovom krugu o kome mi govorimo, to su neki ljudi koji su rekli - pa dobro, neću ja s tom bagrom da se mešam.

Ima dosta ljudi, znate, ja kad neki put vidim Vesnu Pešić, možda se ne slažem sa svim njenim političkim nazorima, ali to je ipak jedna časna žena. To što je bila ambasador u Meksiku, to je stvarno vrlo malo, ko zna da li je ona ikakve vajde od toga imala, možda je mogla da zaradi neke pare da je bila bilo šta drugo. Ili recimo Vida Ognjenović, ona je, kažu, odličan ambasador u Norveškoj, evo, sad se vraća. Prema tome, ona je odlična i postoje ljudi koji su ostali čitavi. To što sad caruje ova nižerazredna ekipa, to je samo slika i prilika onoga šta smo mi u stvari, ipak smo mi deo toga. Mi smo na neki način prihvatili to pravilo igre i niko se ne buni, niko ništa ne govori. Mi smo krivi za to, kao što smo bili krivi i za Miloševića. Milošević se nikad ne bi pojavio da mu se ozbiljno suprotstavio misleći, razumni deo ove nacije. Ne, neki su podlegali tome kao niskim strastima, kao što je pornografija. Kod nas nadvladava ta porno varijanta shvatanja politike i taj naš politički život je, ako ćemo ruku na srce, jedan običan pornić.

Rak rana intelektualne elite je to što je uobražena, što je sujetna i, kako bi rekao Trifo, ima nežnu kožu. Znači, treba imati sposobnost da em što misliš, em umaš da zasučeš rukave i da se pobiješ ako treba ili da uđeš u blato ili u govna i da izdržiš to, ako si pravi misleći čovek, i da preuzmeš odgovornost. E, tu kod nas vlada nezrelost. Znate, u ovim zemljama sa intelektualnom tradicijom, ljudi i te kako preuzimaju angažman. Vi znate šta ja mislim o Miloševiću, ali ja poštujem Harolda Pintera kada stane na stranu Miloševića, zato što je to intelektualni stav. On nema nikakvu fajdu od toga, on neće ništa da dobije od toga, on to misli. To što on misli je njemu najvažnije i najsvetije i ja to poštujem. Taj Milošević da zna da jedan takav um stoji iza njega mogao bi da skače od sreće, ali on to ne zna, naravno, on nikada ništa nije pročitao, niti mu to išta znači. Harold Pinter je verovatno jedan od najvećih dramskih pisaca u istoriji čovečanstva, a stoji iza Miloševića, kakav paradoks, ali dobro, svet je pun paradoksa.

Takva vrsta intelektualne hrabrosti i odlučnosti je imanentna velikim kulturama. Mi smo očigledno mala sredina i mala kultura i kod nas nema, ne može da se nafata neki čovek od formata koji bi se svojim intelektualnim, duhovnim autoritetom suprotstavio najezdi onoga što je nižerazredno, što je vulgarno, što je prostačko, što je primitivno. U tome je problem, nemamo, otišlo je mnogo, pobegli glavom bez obzira, oterao je ovaj Milošević sve što vredi ili većinu ljudi koji vrede. Sede po Montrealima ili po Parizima, a ovde su ostali oni koji su tvrde kože i primitivni.

Ja živim od našeg najvećeg nacionalnog blaga, a to su idioti. Već decenijama ispitujem fenomen gluposti, primitivizma, mraka i tako dalje, i to je moja baza, rudnik iz koga ja kopam. Svi oni filmovi i pozorišni komadi se baziraju na tome da ja živim među jako piktoresknim budaletinama, koje su fantastičan materijal za dramsku umetnost. To govorim preterano, karikiram, ali nadam se da razumete o čemu govorim. Sad, ja se bojim kada bismo se mi dekretom priključili Evropskoj uniji i kada bi odjednom ljudi bili prisiljeni da se ponašaju kako to civilizovana Evropa propisuje, da bi se ovde izgubio ceo taj soft koji je svakom drugome mučan, osim meni. Svako se nad tim zgražava, a ja seirim, prema tome, ja sam različit od drugih i zato kažem, ja neću da vršim propagandu da se ne glasa za ulazak u Evropu, ali ja ću mirne duše biti protiv toga.

Ja ne mogu ništa osim da se sprdam ili da ovako kao poluozbiljno razgovaram, niti sam čovek koji ima političke ambicije, niti znam šta je to, niti imam više godine da se time bavim. Ja sam prinuđen da ostanem po strani i da stvari posmatram cinično ili podsmešljivo ili ironično, ali, znate, pre neki dan sam, gde sam to sedeo, da li je to bio neki kafić. Ja sam sedeo za nekim stolom, a iza mene je bila grupa od jedno troje-četvoro nekih mladih ljudi. Ja sam, hteo ne hteo, pošto sam bio metar od njih, slušao šta razgovaraju i oni su govorili jednim tako prefinjenim, jednim tako civilizovanim, jednim tako lepim govorom, tako pametnim. Ja se nisam uopšte okrenuo nijednog trenutka, nisam im video fizionomije, slušao sam samo šta pričaju i kako govore. Ja sam pomislio - evo vidiš, ne možeš da uništiš jedan grad koji postoji milenijumima tu, ti ne možeš da uništiš dušu civilizacije.

Kakvi god orangutani dođu i kakve god se zveri koje otimaju pojave, oni će ipak kad-tad biti upijene u ovaj grad i ovu civilizaciju i sve će ovo proći i ovi ljudi će uglavnom biti ovakvi kao što su ovi iza mene. Jer očigledno da postoji veza između onih koji su pobegli po svetu i kojih više nema i koji su presvisli, koji su odustali i ovih sada novih, koji tek stasaju. U tom času sam imao nekakvu apstraktnu nadu da nije sve propalo. Kažem, nisam se ni okrenuo da pogledam kako ti ljudi izgledaju, ne bih ih nikad prepoznao, niti su oni mene videli, prema tome, bio je to jedan prećutno lepi trenutak, koji mi je ipak ulio izvesnu nadu.

Ja sad trenutno pokušavam jednu stvar, koja je osuđena na propast, a to je da snimim film u Francuskoj, na francuskom jeziku. Radi se o mom tekstu, Delirijum tremens, koji se igra ovde u pozorištu, a pokušavam da to uradim kao francuski film, tako da često putujem u Francusku i tamo gubim vreme. Ogroman napor ulažem u taj pokušaj. To će verovatno propasti, a ako to propadne, još bolje. Onda ću moći da nešto radim za sebe. Moći ću da se odmorim, nisam godinu i po dana imao ni jedan dan odmora. Možda bih otišao na neki odmor. Ili hvatao zjale, to bi bilo lepo, to nisam odavno radio.

Svetlana Lukić: Idemo mi da hvatamo zjale. Marko Perunović, Petar Savić, njih dvojica su radili montažu, odnosno realizaciju, a večeras, samo to da vas podsetim, od 6 do 8 gost podforuma Peščanik biće pisac Marko Vidojković. Hvala što ste slušali Peščanik, pozdravljaju vas dve Svetlane.


Povezani članci:

  • 112. emisija

    Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 125. emisija

    Gosti: Zoran Ivošević, sudija Vrhovnog suda, Srđa Popović, advokat, Desimir Tošić, podpredsednik DC, Goran Marković, reditelj i Ivan Milenković, filozof
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 151. emisija

    Gosti: Ljiljana Baćević iz Instituta društvenih nauka, Tanja Tagirov, novinarka, Goran Marković, filmski i pozorišni režiser
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 25. emisija

    Gosti: Borka Pavićević iz CZKD, dramski pisac Biljana Srbljanović, reditelj Goran Marković, novinar Bogdan Tirnanić
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 34. emisija

    Gosti: radnici "Novog doma" koji štrajkuju glađu i njihovi direktori, ekonomista Stojan Stamenković, sociolog Laslo Sekelj, pisac Svetislav Basara, istoričar Dušan Bataković, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije