Jedva smo nekako uspeli da dovoljan broj građana ubedimo da je ulazak u EU naša poslednja i jedina nada, kada se ispostavilo da proevropske snage Srbije predvodi jedna tako jadna politička figura, kao što je Boris Prvi Ujedinitelj. To što je u nedelju rekao pred glavnim odborom DS-a, i to kako je GO naše evropske uzdanice na to reagovao je - dno dna. Gazda se raspojasao pred svojim odborom poručujući nam da treba da se izmirimo sa svojim dželatima, i da treba da pokažemo razumevanje za bol koji Dačić oseća zbog Miloševićeve smrti.

Nego šta, lično ću otići u Požarevac, pod lipu, rukama ću da iskopam ono jastuče u obliku srca, koje je Mira natopila suzama i da i ja, kao doprinos nacionalnom pomirenju, na njega kanem koju suzu. To što je povodom sastavljanje nove vlade sa Miloševićevim socijalistima rekao Tadić, može da izgovori samo oholi glupak, koji ništa ne razume i ne oseća.

Neka pozove, u ime formiranja proevropske vlade, na nacionalno pomirenje i one žene koje su juče poražene i ponižene izašle iz suda za ratne zločine, koji je ubice njihovih muževa i sinova osudio na 15 i 13 godina. Te zveri su u mestu Čelopek u Domu kulture zatvorile i držale kao taoce 162 Bošnjaka i ubile 19 muškaraca. Neke od zatvorenika su primoravali da tuku jedni druge, potom su ih i sami tukli i na kraju ih ubili.

Pripremljen je teren i za pomirenje sa Markom Miloševićem. Sudija ga je oslobodila svih opužbi zbog zastarelosti postupka i nije uspela ni da vidi dokaz o tome da je mali Marko tukao otporaše s namerom da ih povredi. Tadić nema šta da kaže na ovu presudu, jer molim vas, predsednik ne želi da vrši pritisak na pravosuđe. Apostol legalizma samo zbog toga nije imao šta da kaže ni dok je njegov koalicioni partner Koštunica, preko svojih ministara i policajaca, minirao suđenje atentatorima na premijera Đinđića. Sramno je ćutanje, i njegovo i DS-a za vreme tog suđenja.

Tadić je tražio da mu dostave izveštaje o stanju ptičijeg gripa u svetu, a i šire, ali ga ne zanima kako se dogodilo da baš sada Miloševićev sin bude oslobođen svih optužbi. Kako bi bilo uzvišeno kada bi Boris Prvi Ujedinitelj, vođa demokrata svih boja, na mesto savetnika za ljudska prava zaposlio sina svog nekadašnjeg političkog protivnika. Dečka je jednog časa uhvatilo loše društvo, ali inače je dobro dete.

O ovima koji brane Tadićeve pomiriteljske gestove kao državničke, nemam šta da kažem, ali imam samo jednu rečenicu o onima od kojih se očekivalo da nešto kažu. Reagovali su Vesna Pešić, Žarko Korać, Nikola Samardžić, ali gde je da nešto kaže Čedomir Jovanović, koji se kleo u Đinđića, koji je o svemu imao nešto da progovori, a sada je zanemeo. Ta tišina odjekuje.

Tadić Boris je svoje sramne reči na sramnom GO izrekao praktično na godišnjicu potpisivanja kapitualacije Srbije u Kumanovu. Ništa o tome nisu imali da nam kažu ni on, ni stranka, a ni mediji. To je jedan od nasramnijih dana u srpskoj istoriji, završetak ratova koji su sahranili toliko ljudi, raselili toliko ljudi, uništili milione života. Naravno da predsednik nije imao šta da kaže, jer bi morao da kaže i kako smo stigli do Kumanova 1999, šta smo radili do 1999, šta je njegov novi koalicioni partner radio svih tih godina. Ili je predsednik devedesete proveo po beogradskim kafićima i promakli su mu neki važni delovi novije srpske istorije. 

Povezani članci:

• Đavo na vrhu igle

  Lepa je ona biblijska vizija pomirenja, koja nudi sliku lava i košute koji spavaju zajedno. U istoriji i životu, pa i u Srbiji, nije tako. Činodejstvovao je Amfilohije nad odrom Z. Đinđića, a vladika Filaret je duhovne napore činio pod lipom u Požarevcu. Dogma o nacionalnom pomirenju, ako neko hoće da je prihvati, mora počivati na maksimi: pomirenje je moguće na istini i u istini. Ostalo je varljiva igra, prazna sholastika i politička mitologija. 

• CORAX - Nacionalno pomirenje

  Kratki film emitovan na beogradskoj promociji Peščanika, 29.09.2008.

• Mit o nacionalnom pomirenju

  Kada Tadić progovori o nacionalnom pomirenju, a nacionalno svesna inteligencija razdragano podrži tu njegovu nepromišljenu i nedomišljenu fintu, belodano je da tu nešto (ništa) ne valja, i to manje zbog Tadićevih olako izgovorenih reči, tog jeftinog političkog trika, koliko zbog razdraganosti nacionalne inteligencije: šta god je ova potonja, nacionalna inteligencija to jest, podržala, otišlo je u vražju mater (utoliko Tadić ima dobre razloge da se zabrine za sebe).

• Pomirenje ili još jedna obmana

  Da nije komično, neko bi pomislio da je ozbiljno. Srbija, koja pune dve decenije egzistira u permanentnom vanrednom stanju, hroničnim obračunima ideologija i političkih „projekata“ – a kojima ideologije služe kao paravan za održavanje na vlasti – svaku pomisao (ideju) o nacionalnom pomirenju doživljavala je kao ruganje samoj sebi, ali i veličini zla koje je godinama unazad u njeno ime činjeno. Sva je prilika da se ovih dana suočavamo sa još jednom takvom ili sličnom prevarom.

• Zabole me ideja

  Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo pomenutom Političkom Mešetaru u procesu kupovine miloševićevskog Otpada kako bi on, Tadić, nekako, bilo kako, svakako, po bilu koju cenu, formirao Vladu sa socijalistima, psihotički uveravajući javnost da SPS krdo Ivice Dačića europski muče, i da je ta ekipa, okupljena oko mrtvog Slobodana Miloševića dovoljno živahna u svom mrtvilu da će se, koliko sutra, o njima govoriti kao o intelektualnoj eliti po meri Borisa Tadića.