Zaboravili ste lozinku?
Između straha i laži Štampaj E-pošta
10.06.2005.

Gosti: profesor Ljubiša Rajić, antropološkinja Svetlana Slapšak, istoričarka Latinka Perović, Živorad Kovačević iz Evropskog pokreta u Srbiji, delovi emisije Jedina ljubavna pesma moga jezika
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

  

MP3 Download

Svetlana Lukić: Deseti je juni, dan kada je pre 6 godina prestalo bombardovanje Srbije pošto je na jučerašnji dan potpisana kapitulacija u Kumanovu i prve jedinice VJ počele da se povlače sa Kosova. Gledali smo vojnike i policajce kako se niškim autoputem vraćaju na tenkovima i oklopnim transporterima pozdravljajući kamere sa tri prsta, a trebalo je sa četiri - bio je to četvrti rat koji je naša vojska izgubila u poslednjoj deceniji XX veka.
 
I Buba Morina se slikala na naplatnoj rampi kod Bubanj Potoka i rekla: Ovo iza mene nisu izbeglice, to su privremeno raseljena lica sa Kosova.
 
Od jutros ni u jednim novinama, osim u Danasu na poslednjoj strani, nema teksta o ovom istorijskom događaju. Vlada neka prećutna saglasnost da je poraz najbolje obeležiti u tišini i da je možda bolje ni su čim ni ne izlaziti pred Miloša.
 
Američki podsekretar koji je juče bio u Beogradu nije pominjao 10. jun, ali zato ne zaboravlja 11. jul i Ratka Mladića. Mladić je kao lociran, Berns nam veruje da ga tražimo i kao nagradu od Kondolize Rajs dobijamo 10 miliona dolara. To će biti dovoljno da se pomogne Mladićevoj porodici i advokatima kada se i on dobrovoljno preda, a nešto tih para će valjda da pretekne da se vojvodi Siniši Vučiniću isplati onih 400.000 dinara koje je dobio od države Srbije za pretrpljene duševne patnje u vreme Sablje. Blago ratnim zločincima, ubicama i ludacima u Srbiji.
 
Neverovatna je brzina kojom je u javnosti sahranjena priča o egzekuciji šestorice mladih muslimana u okolini Srebrenice. Otac Gavrilo koji je blagoslovio Škorpione nam je kazao da se ne kaje zbog tog čina, da su tim mladićima drhtale noge od straha što moraju u rat i da im je on rekao da njihovi protivnici jesu muslimani, ali da su to starosedeoci svoje zemlje BIH i, završio je otac Gavrilo: Neka vas čuva Bog, a njih Alah.
 
Sveštenik Ljubomir Ranković, poznati izdavač i urednik Glasa Crkve iz Valjeva, izjavio je još lepšu stvar: Srebrenica je veliki zločin prema Srbima muslimanske veroispovesti. U SPC se svašta događa, ali nikako da dočekamo glavnu stvar – da konačno pređemo u to hrišćanstvo. Stalno imamo neka preča plemensko-paganska posla. 
 
Sledeće nedelje će u skupštini za tili čas i uz bratsko namigivanje jednoglasno biti usvojena deklaracija kojom će se osuditi zločini kao takvi. Biće osuđeni svi zločini 90-ih, od Tutsa i Huta do pripadnika plemena Paštuni iz avganistanskih planina, koje dovoljno liče na Jahorinu, pa Srebrenicu ne moramo eksplicitno ni da pominjemo.
 
Predsednik skupštine Predrag Marković izgovorio je nekoliko sramnih rečenica povodom video snimka Škorpiona: da su građani videli i strašnije snimke i da se o Srebrenici ne može raspravljati u skupštini Srbije, jer se ona nalazi na teritoriji druge države. Sad već postaju odvratna ta kvazilegalistička tumačenja zločina. Advokati optuženih već su postali prave TV zvezde, koje nam tumače kako je pravna upotrebljivost snimaka egzekucije zapravo ništavna. Šta me briga za pravnu upotrebljivost snimka, zanima me šta moja država i moji sugrađani i pre svega moji sunarodnici misle o tim ljudima koji su se u nacionalističkoj i fašističkoj podeli rada našli u okolini Srebrenice u leto 95-e godine.
 
Ratko Mladić će možda ubrzo biti uhapšen, možda će biti ubijen prilikom hapšenja, ali šta god da se desi, izvesno je da ćemo nastaviti sa pričom da Srbija ni sa njim nije imala nikakve veze, da on nikog nije lično ubio u Srebrenici, naprotiv - deci je kroz žicu delio čokoladice.
 
Podsećam na reči kojima se Ajhman branio na procesu u Jerusalimu: Nikada nisam ubio ni jednog čoveka, nikad nisam izdao naređenje da se ubije nijedan Jevrejin. Uslovi su se tako stekli da nikada nisam morao to da učinim. I Ratko Mladić će naći advokata koji će ponoviti reči Ajhmanovog branioca: On je počinio delo za koje, ako pobedite u ratu, dobijate odlikovanje, a ako izgubite - idete na vešala.  

Na početku Peščanika slušate profesora Filološkog fakulteta Ljubišu Rajića koji govori o svojim utiscima o tome kako je Srbija reagovala na one snimke od pre samo nekoliko dana.
 
Ljubiša Rajić: Previše mlaka reakcija, bar po mom mišljenju, mislim na ovaj najveći deo političkog spektra u centru. Oni se ponašaju kao malo dete koje je uhvaćeno da je gurnulo prste u med ili da je razbilo nešto, dete vidi da svi vide da je to uradilo, ali uporno viče 'nisam ja, nisam ja, majke mi, evo, verujte mi, nisam ja'. Politička javnost se u velikoj meri tako ponaša, s time što bih ja tu razlikovao običan narod. U državi u kojoj 15% ljudi živi na granici gladi i 60% na granici siromaštva, ne možemo očekivati neku veliku reakciju. Za mene oni i nisu toliki problem, problem je politička elita tipa Predraga Markovića ili Borisa Tadića, koji neće da prihvate i da kažu 'jeste, u ovoj državi je postojala jedna kriminalna grupa koja je tu državu vodila 10-15 godina, koja je organizovala kriminalne grupe i mi sad nešto moramo da učinimo sa tim, jer su te kriminalne grupe  činile masovne zločine u ime te države'. Oni to do sada nisu učinili i nisu se dovoljno jasno ogradili od toga, odnosno niko od njih nije hteo da kaže jasno, nedvosmisleno 'jedinica za specijalne operacije 'škorpioni', 'beli orlovi', 'žute ose' ili kako su se zvale te jedinice, SAJ, jesu kriminalne organizacije i da predlože da se one zakonom takvima i proglase. Dakle, pripadnik JSO-a ili Škorpiona je po definiciji kriminalac i sad neka dokazuje da nije učinio nikakav zločin.
 
To je tako učinjeno u Nemačkoj nakon II svetskog rata, Nacionalna socijalistička radnička partija je proglašena kriminalnom organizacijom, SS je proglašen kriminalnom organizacijom. A ta priča da su se oni nešto borili za Srbiju ili Srbe ne stoji, a da će država time biti ugrožena, to je još veća glupost. Da se to priznalo odmah po obaranju Miloševića država Srbija bi time dobila, svi bi odali priznanje i političkoj vlasti da stvarno želi raščišćavanje sa prošlošću, i onda bi toj državi pomogli. Ovako se samo uvaljujemo u još veću bedu.
 
Naravno, čisto pravno posmatrano, Skupština Republike Srbije nema nikakvu obavezu niti nadležnost da raspravlja o nečemu što se događa u nekoj drugoj državi. S te tačke gledišta Predrag Marković jeste u pravu, ali Skupština Srbije ima jednu moralnu, etičku obavezu da pokrene pitanje onih zločina koje je činio neko ko je bio pripadnik vojnih, policijskih ili paravojnih ili parapolicijskih grupacija odavde. Problem je u tome što ovde ne postoji ni trunka političke volje da se kaže da je onaj period koji smo imali 90-ih godina period jedne kriminalizovane države sa kriminalcima na vlasti.
 
Nasuprot tome, Boris Tadić hvali Dragana Tomića, otprilike po principu Deng Sjao Pinga - nije važno da li je mačka crna ili bela nego da li lovi miševe. Dakle, ovde nije važno da li je Tomić bio potpredsednik vlade kod Mirka Marjanovića, u najgorem periodu Srbije u XX veku, negoje važno da on pravi pare. E, pa ne može tako da bude. Prosto, ovde postoji jedan veliki broj ljudi koji su svoj kapital napravili na leševima, na prognanima, na ubijenima, na kriminalu različite vrste. Možda ne svi, ali 90-ih godina niko nije mogao da se obogati a da nije bio blizak toj vlasti, a znamo svi kakva je bila ta vlast.
 
Pri tome neću samo da kritikujem sadašnju vladu, kritikujem u velikoj meri i DOS-ovu vladu, mogli su mnoge stvari da urade ali nisu uradili zato što su stalno razmišljali hoću li ja biti reizabran ili neću, njima je lična politička karijera i to da sede u skupštinama bila mnogo važnija od toga da se stvari raščiste u ovoj državi. Pa ako nisu imali snage, ako su se bojali, ako su mislili da ne mogu to da izvedu mogli su to bar da javno kažu, narod bi ih podržao. Ako je na stotine hiljada moglo da izađe na ulice da oni dođu na vlast izašli bismo na ulice i da sprovedu ono zbog čega smo mi prethodno izlazili na ulice. A u krajnjoj liniji, mogli su da zatraže pomoć iz inostranstva.
 
Reći ću nešto što deluje vrlo grubo, mogli su da traže pomoć EU i NATO pakta ako je potrebno. Jeste da nas je NATO pakt bombardovao, ali je NATO pakt neuporedivo manja šteta za Srbiju nego što je bila Miloševićeva vlada, pa ako bi mogli njih da upotrebimo da sklonimo ostatke te Miloševićeve vlade u obliku raznih jedinica kao što je JSO, onda bi iza toga mogli da se borimo da oni odu odavde ako je to potrebno. Uostalom, i ova vlada hoće u Partnerstvo za mir, pa ne vidim u čemu bi bio problem ako već idu tako daleko. Ona prethodna vlada nije htela čak da prihvati mogućnost neke političke polusmrti, dakle, da jedan mandat ne budu na vlasti, a kamoli da rizikuju nešto ozbiljnije. Zbog toga imamo ovo stanje koje sada imamo.
 
Usvojiće neku bezubu deklaraciju koja je za lepo vreme i protiv zločina onako uopšteno. Pa, svi znamo da niko ne voli zločine, bar ne javno, a i svi znamo da svi vole lepo vreme i to će biti takva neka deklaracija koja ništa ne kaže. Deklaracija usvojena u jednoj Skupštini je efikasna ako ona sasvim precizno imenuje ono što je problem, dakle, ako se kaže - problem su ratni zločini i problem je to što je neko činio zločine u ime Srbije i srpskog naroda. Ali oni se i dalje ponašaju u velikoj meri kao da govore o Srbiji iz XIX veka, dakle Srbiji bez Vojvodine, bez Kosova i Metohije, bez Sandžaka, Srbiji u kojoj žive samo Srbi.
 
U jučerašnjem transkriptu razgovora između ministra unutrašnjih poslova i Milana Obradovića za vreme paljenja džamije, ministar kaže 'a šta ovi nama čine, ubijaju nas'. Nas - Srbe, zaboravlja da u Srbiji živi jedna četvrtina stanovnika koji nisu Srbi. To je potpuno van njihovog vidika, oni ne doživljavaju Srbiju kao građansku državu njenih građana. A da su je tako doživeli, ova bi Srbija mnogo brže i bolje napredovala, jer bi onda imali jednu četvrtinu građana koji žele da žive u njoj. Ovako jedna četvrtina građana otprilike želi da pobegne, a koliko Srba želi da pobegne, mogu da vidim na univerzitetu. Mi profesori smo potpisali ne znam koliko preporuka studentima koji su se iseljavali. Zbog toga, između ostalog, imamo taj ogroman odliv mozgova i mladih ljudi, a ostaće nam Jočić i slične figure.
 
Taj pravni sistem ili mere sprovode ljudi koji su na istoj strani na kojoj su Pahomije, Vučinić, oni koji su palili džamiju, dakle, vrana vrani oči ne vadi. Ovde je bila potrebna jedna džinovska ozbiljna lustracija. Ako bi to značilo da će 20.000 ljudi biti uhapšeno ili 50.000 onda ih toliko mora biti, ako nemaju gde da ih smeste, neka ih smeste na neki stadion. I ako mi neko kaže - ali njihova ljudska prava, dođem u situaciju da kažem 'baš me briga za njihova ljudska prava, tačno onoliko koliko je njih brigalo za ljudska prava čitavog stanovništva ove zemlje punih 15 godina'.
 
Zaboravlja se da u jednom društvu koje je potpuno trulo, kojim je rukovodila jedna kriminalna organizacija u obliku SPS-a, radikala, arkanovaca i slično, sa njima ne može da se postupa u rukavicama, a pre svega ne mogu da se postave da to rešavaju ljudi koji su i sami u tome učestvovali i stvarali tu državu. Ja sam igrom slučaja bio u komisiji koja je pisala sadašnji zakon o univerzitetu i na kraju sam saznao da su odredbe o lustraciji u tome zakonu date Branislavu Ivkoviću da on u ime te male grupice SPS-ovaca koji su izašli iz SPS-a, a davali podršku DOS-ovoj vladi, razmotri te odluke i da ih prilagodi tako da bi posle mogao da glasa za njih. I naravno, čak ni te prepeglane i izmuvane odredbe o lustraciji nikada nisu sprovedene.
 
Problem je u tome što ne možeš onoga ko je činio krivična dela da moliš da odredi kako će se kažnjavati ta krivična dela. SPS, radikali, arkanovci i slično jesu kriminalna organizacija, to što ih niko nije takvima proglasio je politička propast ove države. Trebalo je da oni jednostavno budu zabranjeni, trajno uklonjeni sa društvene scene. Ne može neko ko je deset godina vodio rat, između ostalog i protiv sopstvenog stanovništva, da učestvuje dalje u vlasti.
 
Juče u Blicu piše da u jednoj osnovnoj školi roditelji ne dozvoljavaju da se četiri učionice preprave da bi tu mogla da idu deca sa invaliditetom. Dakle, ljudi ne žele da dete koje je zbog paralize, povrede ili bilo čega vezano za kolica, može da ide u školu. To je ona donja razina onog starog primitivnog plemenskog društva u kome su stari ubijani zato što ne mogu više da privređuju ili deca ostavljana da ih zveri pojedu zato što su sakati ili bilo šta drugo. Dakle, jedna razina civilizacijskog razvoja koja pripada nekom davno minulom vremenu kada nije postojalo dovoljno hrane ili nije postojalo dovoljno društvenih institucija da se pobrinu za takve ljude. Mi smo pali na tu razinu. Problem nije Srebrenica, Srebrenica je posledica toga da se tokom ovog rata izgubilo osećanje za razliku između dobra i zla, izgubilo osećanje za zajedničko dobro, da je nešto dobro za sve nas i da je to nadređeno pojedinačnom dobru. Izgubilo se osećanje profesionalne etike, želja da se svoj posao uradi onako kako treba i osećanje za ljudski život. Dakle, kada odbiju da otvore te učionice, to je samo jedna manifestacija toga da ljudski život ništa ne vredi i da sam ja meni najvažniji i ako je moje dete zdravo šta me se tiče što postoje neka bolesna deca.
 
Odatle do toga da ubiješ nekoga u Srebrenici ili nekog na ulici, samo je jedan korak, to su samo različite vrste iskazivanja nečeg što je uništeno u samoj etici, nečeg što je uništeno tako što je prvo uništena država. Srbija je država sa ugrađenom funkcionalnom greškom i nju je SPS ugradio da bi mogao da opljačka ovaj narod. Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa nedavno je objavio podatak da je iz Srbije izneto i do 10 milijardi dolara. Neko je te pare ukrao i prosto je ogromna sramota da je neko ukrao novac, a da u Srbiji postoji 25% škola koje nemaju klozete, preko 40% škola koje nemaju tekuću vodu, preko 50% škola u Srbiji koje nemaju telefon.
 
Mora se jedanput staviti na znanje da postoji neko zajedničko dobro koje je iznad pojedinačnog dobra, ali ovde je sve podređeno tome da jedna mala grupica ljudi koja se obogatila 90-ih godina može da zadrži svoju imovinu i da razni kriminalci budu zaštićeni. Nenormalno je da u jednoj državi ministar može da bude neko ko je u svoje vreme hapšen i verovatno i suđen zbog obijanja kioska, mada moram priznati da me je pomalo sramota kad razmišljam o tome. Bila je neka čast izaći na ulici u boriti se protiv Miloševića, on se bar suprotstavio celom svetu pa kad nas je policija vijala po ulicama znali smo da se bijemo protiv nekog ko je veliki. Sad da izađem na ulicu da me policija vija zato što protestvujem protiv jednoga ministra koji je obijao kioske, moram priznati da bi me bilo malo sramota, nekako je suviše sitno i jajarski naizgled.
 
Bio sam dva meseca u Norveškoj proučavajući proces akreditacije visokoškolskih institucija. Jedva da bi neka katedra ovde kod nas mogla da prođe jedan takav proces. Ne mislim pritom na tehnološku savremenost kada recimo na jednoj od visokih škola svi studenti moraju imati prenosive kompjutere i da je cela škola na bežičnoj mreži, sva obaveštenja idu preko toga, prijave ispita i štošta drugo. Na jednoj visokoj školi sam čuo pitanje u inspekcijskoj poseti - a koje je maksimalno vreme u satima koje sme da prođe od trenutka kada student naruči knjigu u čitaonici dok mu je ne donesu na sto. A kod nas bi pitanje bilo - koji je maksimalan broj godina ako će je uopšte ikada i dobiti.
 
Ministar Vuksanović je pre nekog vremena rekao za prošlu komisiju za akreditaciju, čiji sam član bio - oni nisu radili ništa, samo su neke knjige objavili. Mi smo objavili komplet uputstva za prenos bodova i merila za evoluaciju i akreditaciju, dakle, sad to neko treba da pretoči u konkretan život. Oni ništa mesecima ne rade, a sada nas stvari sustižu. Svet neće da sedi i da ređa pasijans 10 ili 15 godina dok se ovi naši osevape pa kažu hajde sad da uradimo nešto, nego će ići dalje. Nas će pritegnuti rokovi i onda ćemo zbrzavati stvari i po pravilu, kada zbrzavamo stvari izaberemo najgora rešenja ili bar loše uradimo to što uradimo. A onda još neko kaže - pa šta, ne moramo mi u tome da učestvujemo.
 
Tačno, ne moramo ni u čemu pod milim bogom da učestvujemo, čak ne moramo da učestvujemo ni u velikom delu onoga što je potpisano kao naša obaveza, jer obaveza je da to uradimo ako hoćemo, ako nećemo - ne moramo. Problem je u tome što onda mladi više neće hteti ovde da sede. Ako nikome nisu zazvonila zvona na uzbunu kada je 84% studenata Univerziteta u Beogradu na jednom ispitivanju reklo da želi da napusti zemlju, onda ja ne znam šta više treba da se dogodi. Bombardovanje koje smo ovde doživeli je sitnica u odnosu na to da ti mladi ljudi odlaze, ali ovde još uvek na neki način vlada gerontološki pristup državi, glavno je da smo mi matori zadovoljni, da to nama lepo izgleda i da nema više konkurencije tih mladih petlića koji se samo muvaju naokolo i hoće nešto, nego da nas puste lepo na miru da mi sedimo i grickamo naše ćevapćiće i uzmemo jedno presečeno malo belo i onda ćemo svi da budemo zadovoljni.
 
Malo ćemo da bistrimo politiku po kafanama i uveče idemo da gledamo utakmicu na televiziji. Dakle, prosto dođem u situaciju da poželim da neko zabrani zakonom da ljudi stariji od 60 godina uopšte učestvuju u političkom životu, jer od trenutka kad počnu da nas muče čir i prostata i spondiloza, mislim da je vreme da se povučemo, pa ovi mladi ako upropaste nešto, upropastili su svoju budućnost, a ako urade nešto dobro uradili su nešto dobro za sebe. Naša generacija njima ne dozvoljava da prave novi drugačiji svet prema svojoj meri, zbog toga oni odlaze i to ministarstvo prosvete ne uviđa ili neće da uvidi, to ne uviđa ni ova vlada.
 
Dovoljno je slušati rasprave u skupštini i pre svega gledati onu gomilu ljudi koji hoće da budu dobro plaćeni da bi četiri godine, koliko sede onde, držali jezik za zubima, čitali novine, čačkali nos, spavali, a da pojma nemaju ni gde ni zašto sede. Nisam ubeđen kakvi bi rezultati bili da neko sprovede neki test opšteg obrazovanja ili test inteligencije među našim političarima. To je ta osnovna protivrečnost ovde kod nas, između jedne političke elite koja nije sposobna da vodi zemlju onako kako treba i ogromnih nagomilanih problema koji se moraju rešavati prilično brzo. Nemojmo zaboraviti, Bil Gejts je bogatiji od 40 država u ovom svetu, pedesetak svetskih kompanija je bogatije od oko 150 država na ovom svetu.
 
Dakle, jedna velika međunarodna kompanija može Srbiju da kupi u bilo kom trenutku. Mi moramo imati političare koji su u stanju da se postave prema tome. To se dobro videlo u onom štrajku radnika u smederevskoj železari. Nije isto štrajkovati protiv lokalnog direktora i štrajkovati protiv US Steela, to zahteva prosto drugačiji način razmišljanja. To je problem koji ima recimo sindikat Nezavisnost, sa jednim rukovodstvom koje bi okvirno htelo da bude socijal-demokratsko i članstvom koje je radikalsko.
 
Mi stalno imamo ugrađene te funkcionalne probleme u državi koja bi morala efikasno da funkcioniše na ovakvoj vetrometini, na transverzali za kriminal, za trefiking ljudi, za krijumčarenje droga. A mijoš uvek imamo policiju u kojoj se zapošljava po kumovskim vezama. Na postojeći problem terorizma kao odgovor imamo Službu bezbednosti, koja u stvari pokriva kriminal, trgovinu na crno i štošta drugo. Naš razvoj još uvek nije usklađen tako da različite sile u društvu vuku napred. Za to treba vremena, nemojmo zaboraviti, Milošević je svesno uništavao ovu državu. A kad se država svesno uništava 15-20 godina ne može baš preko noći da se prepravi. Problem je kad imaš vladu koja ne želi da je prepravi i dovede u funkcionalno stanje. To je kao želja da stalno voziš kola u kojima negde nešto fali i nije problem ako je razbijeno staklo na automobilu usred leta, ali je strašan problem ako je to staklo razbijeno usred zime, na minus 20 stepeni. Mi smo u ovoj drugoj situaciji.
 
Znamo ko je Bogoljub Karić, znamo ko je Drakulić ili bar pretpostavljamo da znamo, znamo šta je Pink i ono što me boli je kada primetim da jedan Petar Luković sa ugledom koji ima kao opozicioni novinar, zajedno sa Sonjom Biserko postane odjedanput nešto u nekom programskom savetu Pinka. Moram priznati da me boli kada Bojana Lekić primi nagradu Braće Karić, pređe kod Braće Karić i onda obrazloži u intervjuu norveškoj novinarki da je prešla zato što joj je bilo dosta priče o parama u B92. Sad kao kod Braće Karić nema nikakve veze s parama. A moram priznati da se nisam baš najprijatnije osećao ni kad sam video da je Miša Vasić primio svoju nagradu. Mislim da je on jedan od najotvorenijih novinara, da je pokrenuo mnoge važne stvari, ali čak i kad je objavljivao svoju knjigu, Atentat na Zorana, B92, ova radio stanica koju redovno slušam, objavila je njegovu knjigu zajedno sa Narodnom knjigom, a znamo ko je Miličko i kakvu ulogu igra u kulturnom izdavačkom životu Srbije.
 
Prosto me zaboli kada se ova naša strana koja se borila protiv jednog odvratnog, tiranskog režima kakav je bio Miloševićev, polako osipa. Po onom principu iz Mao Ce Tungove Male crvene, mnogi naši drugovi su odoleli olovnim, ali nisu odoleli šećernim kuršumima. To istovremeno pokazuje i da postoji neka spremnost u društvu da se bivšem režimu i onima koji imaju ekonomsku, a time u velikoj meri i političku moć, malo progledaju kroz prste i da se kaže - u redu, oni sad to imaju i ne možemo ništa više da uradimo. Dakle, ako ne možeš da ih pobediš pridruži im se. Zavijaj s vukovima, pa će ti biti malo lakše. Možda preterujem, možda sam ja malo ekskluzivan u tome, ali mnogi sa kojima razgovaram osećaju se strašno razočarano i to vodi u političku pasivnost. Većina onih s kojima razgovaram kaže da više neće izlaziti na izbore i da više neće glasati.
 
Onda su oni iz Miloševićevog doba stvarno pobedili kad ljudi čak više neće ni svojim glasom da pokušaju nešto da promene jer ne vide da će se išta promeniti. Mi smo sanjali o tome da menjamo svet, o tome više ne sanjamo, ali sam sanjao zajedno sa mnogima da ćemo kad Milošević padne imati neku drugačiju zemlju. I mnogi od nas nastavljaju prosto zato što nas je nekako i strah da prekinemo. Ako prekinemo - a zašto smo se onda borili tamo negde od 68-e kad smo krenuli, na šta smo potrošili 30 godina života.
 
Svetlana Lukić: Čuli ste vesti koje su pripremile kolege iz informativne redakcije, ali u stvari je glavna vest da je u Beograd stigla ekipa CNN-a, CNN nigde ne dolazi džabe. Izgleda da je đeneral Mladić opkoljen, neka ga uhapse a onda ćemo moći na miru da nastavimo sa strašno starom pričom da je on samo izvršavao naređenja Predsedništva Republike Srpske. I Ajhman se na suđenju u Jerusalimu branio rečima da je samo sprovodio odluke države i da nije učinio ništa više nego što bi učinio svaki lojalan građanin u bilo kojoj državi. Pravno gledano, izgleda da je Ajhnam bio u pravu, to je lepa vest za naše legaliste, a Hana Arent, koja je pratila to suđenje je rekla - eto, dovoljno je bilo verovati zakonodavcu, dovoljno je bilo biti lojalan zakonima, plus malo društvene ambicije i kad sve to saberete dobijete jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva.

U ovoj emisiji pokušavamo da održimo u životu vesti koje su najvažnije, kao što je ovaj video snimak koji se tako brzo zaboravlja. Druga važna vest odnosi se na događanja u Evropskoj uniji posle referenduma u Francuskoj i Holandiji. Evo pisma koje nam je stiglo od antropologa Svetlane Slapšak.
 
Svetlana Slapšak: „Iskušenja neposredne demokratije"
 
Pogled na evropski Ustav je obespokojavajući kao što se moglo predvideti za bilo šta što vodi i priprema Valeri Žiskar D Esten, gospodin koga se starci sećaju iz afere sa dijamantima koje je primio od afričkoga cara Bokase. Taj Ustav je evrocentričan, stereotipizira evropsku prošlost, otvara široko vrata neoliberalnoj ekonomiji koja će naprosto progutati evropsku socijalnu sigurnost, o zdravstvenoj zaštiti da i ne govorimo. Ali on je, paradoksalno, i jedina osnova da se u evropskome kontekstu takve tendencije polako smanje, ublaže, te da na osnovu istoga nivoa zakonitosti započne i neka ozbiljnija debata o tome kako bi Evropejci mogli biti zdraviji, zaposleniji, bogatiji, a bogme i tolerantniji, otvoreniji, gostoljubiviji za Neevropejce i odlučniji prema navali gluposti, agresije i opasnosti koje će bar još dve godine provaljivati iz zvanične Amerike.
 
Stoga je svakome razumnome, čak i evrokratima ustav bio važan korak ka uspostavljanju evropskoga jedinstva i uređivanju osnove za menjanje. Pa ko je onda zapravo rasturio evropski ustav, tako da sada uistinu ne sme da se vrati u istom obliku, bar ne u Englesku, najozbiljnijeg američkog saveznika. Na jednoj strani je izvesno glupost evropskih vođa koji su dopustili referendum popuštajući svojim populističkim naklonostima, sem Berluskonija koji ni tu nije smeo da rizikuje pa da ode ranije. A na drugoj strani usledio je populistički odgovor koji političari nisu znali da predvide. I u Francuskoj i u Holandiji su na vlasti vlade koje bi se rado igrale sa vatrom populizma, ali ne sa ekstremnima, samo bi drpili deo kolača koji se nudi sa te strane. Neviđeno kompromiserstvo tih vlada koje se nisu pobrinule za radnike, nego su mislile da razumne socijalne mere mogu da zamene dizanjem histerije i ksenofobijom, tako je dobilo svoju pravu cenu - ispod nule. U Francuskoj su se na istome nivou političke ocene našli krajnja levica i krajnja desnica i bestidno pale jedna drugoj u zagrljaj, provincija se suprotstavila liberalnoj metropoli, neobrazovanost obrazovanju, glupost pameti, preteća vladavina ološa racionalnoj vlasti.
 
Nemojmo se zavaravati, kada bi se u bilo kojoj evropskoj državi danas glasalo o smrtnoj kazni na referendum bi izašao 31% frustriranih i smrtna kazna bi bila izglasana. Opšte glasanje o prisajedinjenju jedinstvenoga Kipra Evropskoj zajednici završilo se provincijskom, tačnije komšijskom brljotinom lokalnih patriota, tako da danas Evropska zajednica sadrži 25 celih država i pola jednog ostrva.
 
Referendum naprosto nije sredstvo demokratije u savremenim društvima i treba ga koristiti samo za mere koje ne donose štetu nekome u društvu, odnosno za pitanja koja imaju alternative iste vrednosti: da li da autobusi budu zeleni ili crveni u našem gradu, recimo. Odgovor na pitanje o odgovornosti za evropsku sudbinu je jasan, francuska i holandska vlada su zakuvale, pa neka i plate. Umesto da padnu na izborima neka daju ostavke odmah. To se doduše već desilo u Francuskoj ali kao otresanje i onako otpisanih. U ovakvim slučajevima svi moraju da odu. Oprezne nove članice i one koje ponešto znaju o glasu naroda, kao u sredozemnim zemljama i u Nemačkoj, opredelile su se za parlamentarnu odluku, svako sa svojim uglavnom suprotstavljenim motivima.
 
Ne zaboravimo da je evropska vlada u ovome trenutku desna, što iz prakse koju gledamo godinama znači obaveznu dozu gluposti. Umesto da se referendum jednostavno ne pojavi u primanju ustava nego da postoji jedinstveno pravilo za sve, ovaj groteksni odnosno hinjeni liberalizam, zaboravnost u pripremi rezervnog izlaza, a pre svega nespremnost da se otvore sva vrata Evrope onda kada je u ozbiljnoj krizi, samo potvrđuje gornju ocenu. Da je Evropa bila otvorenija za Tursku, ustavna kriza bila bi danas manje verovatna. Ovako, negovanje populizma, rasizma i ksenofobije donelo je sasvim predvidljive plodove.
 
Ima li Evropa onda neke izglede i nekog uticaja? Jasno da ima za one koji čekaju pred ulazom. Uljudnost izjava raznih predstavnika srpskih stranaka koje su se pojavile posle emitovanja dosada najočitijeg dokaza genocida u Srebrenici pokazuju da je srpski populizam, bar na zvaničnom nivou, gurnut iz prvog reda malo nazad. Opasnost fašizma koji se podjednako dobro lepi za vrhunske nacionalne institucije i za marginalce time nije smanjena, samo trenutno potisnuta, ali je lepo videti. Samo da ne bude nekog referenduma.“

Svetlana Lukić: Bio je ovo tekst koji smo iz Ljubljane dobili od Svetlane Slapšak, a sada slušate istoričarku Latinku Perović.
 
Latinka Perović: Mislim da Srbija još uvek živi u atmosferi koju bih opisala kao atmosferu između straha i laži. Ona još uvek živi u strahu od neizvesnosti, pre svega ekonomske, socijalne. Živi u strahu od revanša svih onih koji su je doveli u ovakvu poziciju i pritisnuta je lažnom interpretacijom svega što se dogodilo, tako da nije bilo neočekivano da se i ovakva jedna drastična ilustracija ovde vrlo brzo relativizuje. Naravno, reč je o jednoj brutalnoj epizodi iz tog dugog rata, ali tu epizodu, kad se radi o Srebrenici treba pomnožiti sa još hiljadu puta. I mislim da su te reakcije poput one da mi nismo znali, sada definitivno otpale, jer nama se sada može postaviti pitanje - dobro, nismo znali, ali sad znamo, i šta zapravo mi o tome sada mislimo.
 
Drugo, mislim da je ta ravnoteža zločina, to stalno odmeravanje brojki koje je krajnje improvizovano, u suštini jedna instrumentalizacija tih zločina i ne vodi nikakvom suočavanju sa istinom. Ona se ne obraća ni žrtvama, niti im pruža uverenje da je ovde došlo do preokreta koji daje garancije onima koji su preživeli da se njima ništa slično neće dogoditi. A drugo, to nije garancija ni za naše društvo, ono ostaje duboko podeljeno oko karaktera rata, oko njegovih posledica, oko njegovih uzroka.
 
Ono što je vrlo zabrinjavajuće je da niko od predstavnika vlasti ni tu egzekuciju nad šestoricom tih nesrećnika, a da ne govorimo o Srebrenici u celini, nije povezao sa politikom koja je generirala te zločine, a zapravo je to suština. Jer pre svega reč je o genocidu i čak nad tom šestoricom reč je o genocidu, jer po međunarodnim konvencijama, genocid je, bez obzira na broj, namera da prema grupi drugačijeg etničkog, rasnog, verskog porekla, vi osećate potrebu za fizičkom likvidacijom i egzekucijom.
 
U XX veku je bilo genocidnih radnji, prvi je izvršen genocid nad Jermenima, ima genocida, razume se, i u Kini i u Sovjetskom Savezu pod Staljinom i Mao Ce Tungom, ali ipak se kao najnoviji primeri genocida uzimaju ubistva 800.000 ljudi u Ruandi i ono što se dogodilo u Bosni. To je ono što je međunarodna pravda, da tako kažem, sankcionisala, stvorila međunarodni tribunal, i zaista ignorisati svu tu realnost je prosto opasno, to znači živeti u jednom veoma fiktivnom svetu u kome ćete se vi neprestano sudarati sa realnim činjenicama, sa realnim vrednostima.
 
Pol Pot je uništio za pet godina više od milion ljudi, ubijao je čak i one koji su imali naočare i diplomu, ali to se ne smatra genocidom. Genocidom se smatra ubijanje, konkretno u Kambodži, vijetnamske manjine, jer oni su ti drugi. Znači, reč je o tom najtežem zločinu koji je formulisan na užasnim iskustvima II svetskog rata. To tumačiti nekim našim nivelisanjem, nekom našom ignorancijom, ja mislim da je veoma opasno. Pitanje moralne odgovornosti je zaista opšte pitanje.
 
Vidim da se govori o Škorpionima kao o psihopatama. Ja mislim da je vrlo opasno krenuti tom linijom i moram da kažem da nema nijednog diktatora koji na kraju nije proglašen psihopatom, ali kad je već stajao na piramidi od kostiju. I Hitler je smatran psihopatom i Staljin je smatran psihopatom. I naravno, kod te vrste tirana sigurno ima i nečeg morbidnog, ali bi bilo vrlo opasno tumačiti ovo samo patologijom pojedinaca, a ne videti u tome jedno društveno zlo koje nije samo neka ideja, mentalitet i tako dalje, nego koje je i institucija, koje je režim i to je možda najozbiljnije pitanje.
 
Imate dve vrste režima. Imate režim koji je silom nametnut i u kome praktično svi ljudi voljno i nevoljno učestvuju, takav je staljinizam, ali imate i te režime gde su diktature uspostavljene uz participaciju masa. Na kraju, ako gledate savremenu literaturu postoje dve takve diktature u XX veku, to je nacistička Nemačka, gde se pokazuje da je Hitler došao na vlast izborima i to je režim Slobodana Miloševića, koji je svoju verifikaciju dobijao na izborima. Dakle, reč je o moralnoj odgovornosti svakoga od nas pojedinačno i bojim se da mi to veoma sporo učimo i vrlo je opasno da to ostavimo generacijama koje dolaze.
 
Naravno da se na televiziji svakog dana vide primeri strašnog nasilja. Naravno da smo mi 15 godina, naročito ljudi koji su tek ulazili u život, odrastali, formirali se, bili svedoci užasnih nasilja. Sećate se Merkala, recimo i svih tih raskomadanih tela. Bilo je užasnih slika, ali znate, ovo ipak nije saobraćajna nesreća, ovo je par exelance genocidni čin koji je ujedinio sve brutalnosti: i zlostavljanje tih ljudi, i njihovu mladost, i činjenicu da ih mogu prepoznati njihovi rođeni koji su preživeli, i te moćne ljude koji veruju u svoju pobedu, zato to i snimaju. Nije to, kako je jedan beogradski list napisao, nikakva američka montaža. I imate sveštenika koji to blagosilja, imate te naoružane ljude koji su državna vojna formacija, nisu oni nikakvi, kako je rekao Mićunović, drumski razbojnici. Dakle, to je jedan zločin izvršen u ime državne politike i mislim da, nažalost, on mora da se vidi u svoj brutalnosti. U suprotnom produžava se zavera ćutanja, jer niko nije čist, a svako misli da je iskupljen tim ciljem da se ta država stvori, da se taj narod ujedini, da u to ime nije bilo potrebno birati nikakva sredstva. Dakle, ako jedan političar u Srbiji ne razmišlja u tim kategorijama, onda se postavlja pitanje kakav je bio njegov odnos prema ratu.
 
Što se tiče izjava o tome da su državnici spremni da se poklone pred tim žrtvama, znate to je malo komplikovanije. Ta klanjanja i izvinjavanja pretvorila su se u neki ritual koji nije pokriven procesom moralnog pročišćavanja. I to vrlo teško primaju oni koji su ostali da pamte žrtve, a to su njihovi najrođeniji, to su njihove majke, sestre koje među tim ljudima prepoznaju svoje. Vi niste dali uverenje toj celoj zajednici nad kojom je izvršena jedna genocidna radnja da ste vi od tih namera odustali, da ste se vi te politike odrekli. Mislim da dok se to ne učini, svi ovi rituali neće biti funkcionalni, neće imati nikakvu moralnu ulogu i značaj.
 
Vrlo često se pominje gest koji je učinio Brant, ali tu se opet gubi geneza stvari. Brant je došao na kraju vrlo visoke cene koju su Nemci platili za holokaust, za III Rajh, za svoj nacizam koji ni do danas nisu prestali da pominju. Njihovi ozbiljni istoričari će vam reći da kako vreme protiče interesovanje za nacizam raste, jer postoji potreba da se vi od njega obezbedite i zaštitite. Dakle, Brant je došao kad je formulisao istočnu politiku i on nije rekao žrtvama 'ja vam se izvinjavam' nego im je rekao 'mi smo se promenili, mi to više nećemo ponoviti'. I vrlo je zanimljivo da se taj gest Brantov ne razume u jednom dubljem moralno- filozofskom smislu, ako hoćete, nego se smatra nekim ritualnim gestom. Nije dovoljno reći da vas je šokirao prizor izmasakriranih ljudi. Vi ste političar i ti ljudi nisu, kažem, žrtve saobraćajne nesreće, voza koji ih je pregazio, nego su žrtve jedne politike. Oni su pobijeni u ime jedne politike koja je bila smetnja da se ostvari neki cilj upravo zato što su pripadali određenoj društvenoj grupi.
 
I još bih nešto, Svetlana, ako mi dopuštate, rekla. Tu se vrlo često govori o pravu na slobodno izražavanje mišljenja. Znate, ima zemalja kod kojih je poricanje holokausta krivična radnja. Ja ne kažem da takve stvari treba zabranjivati, recimo kao što je tribina na Pravnom fakultetu, ali ipak nemoguće je zaobići razgovor o kvalitetu te slobode. Za šta je ta sloboda iskorišćena, jer osim  nepriznavanja žrtava i zločina, tamo su ponovo rečene baš te genocidne ideje: dakle, mi smo ih pobili da naša zemlja bude očišćena, a sada ih ni mrtve nećemo na svojoj zemlji, tražimo da oni svoje mezare odatle sklone. Ipak su to neke strašno brutalne stvari i kad njih čita civilizovan svet, ja neću da kažem - kad ih čitaju humani ljudi, oni stvarno moraju da se užasnu kada se te ideje brane idejom slobode. Ja nemam, dakle, ništa protiv da su te ideje imale slobodu da se izraze, ali postavljam pitanje u ime koje to opet slobode oni koji te ideje ne prihvataju, ne treba da podignu svoj glas, da kažu šta to znači, u kom to pravcu vodi i zbog čega ti ljudi moraju da budu stigmatizirani nakon svega što je ova zemlja doživela i našla se na poslednjem mestu među evropskim narodima.
 
Mislim da je to pitanje slobode i demokratije veoma relativno kod nas i dokaz za to je što vi ne možete ni o jednom od tih pitanja da vodite ozbiljnu i ravnopravnu raspravu. Da li vi možete danas u našoj akademskoj sredini da zamislite ozbiljnu raspravu o zločinima? Ili uzmite recimo jednu ravnopravnu raspravu o Kosovu, da li je to ovde zamislivo, kao neki pokušaj istorijskog bilansa. Evo, sada su tu izašle i prevedene su neke važne knjige u ediciji Ivana Čolovića, XX vek. Ja se zaista ponekad pitam da li neko čita te knjige, da li uopšte mi nešto učimo iz iskustva drugih ljudi ili u svemu što nama ne odgovara vidimo neku zaveru. Pa, to je prosto infantilno i za druge je neprihvatljivo i nas diskvalifikuje kao sagovornika u svim ozbiljnim pitanjima.
 
Imate još jednu parolu koja isto spada u kategoriju ovih parola koje relativizuju zločin, a to je parola 'dogodilo se šta se dogodilo, okrenimo se budućnosti, okrenimo novu stranicu istorije'. Naravno da je to vrlo važno i bilo je važno 87-e godine kad smo se mi ipak okrenuli prošlosti. Ali kad već jesmo, ta prošlost je realna i mi se nje ne možemo odreći. Vrlo je opasno kad tu parolu izgovaraju ljudi koji su odgovorni, politički ljudi i oni koji bi trebalo da su državnici. Vi prošlost nikada ne možete skinuti sa svojih pleća. Kao što prisvajate slavu prethodnih generacija, tako ne možete da odbacite ni neslavnu prošlost. Kad je postao prva ličnost francuskog carstva Napoleon je rekao - ja prihvatam celu istoriju Francuske uključujući i teror Robespjera.
 
Mi prošlost moramo da interpretiramo, moramo da pokušamo da je razumemo, da kažemo šta je u toj prošlosti bilo zlo, šta ne sme više da se ponavlja. Ne možemo samo da izigravamo propagandiste, mi moramo da kažemo i koji su to mehanizmi pomoću kojih možemo da sprečimo da se te stvari ponavljaju. To se zove sazrevanjem naroda, to se zove nacionalni identitet. Identitet nije samo etnicitet, identitet je i vaša prošlost, identitet je i ono što vi živite, identitet je naravno i vaš jezik i vaša kultura. Identitet su i neke opšte vrednosti koje je civilizacija gradila kroz 6 hiljada godina. Identitet su i te humane vrednosti o kojima se ovde više takoreći ni ne govori, bilo zato što je vreme u socijalnom smislu brutalno, bilo zato što su nas brutalizovali zločini. Tako da je tu čovek kao pojedinac vrlo duboko oštećen i odvojen je od tih vrednosti. On je prisiljen na jednu prilično, oprostite za reč, animalnu egzistenciju.
 
Znate šta, naravno da je sama pluralizacija političkog života vrlo važna i uostalom svuda je važna, i u umetničkom i u naučnom stvaralaštvu, ja to uvek kažem. Nije strašno da vi imate više interpretacija, istorija je neprestana revizija, važno je da imate stalnu debatu između tih interpretacija i da iskreno težite nekakvoj istorijskoj istini i njenom razumevanju. Ali znate šta, sam po sebi pluralizam nije demokratija. Sve su se naše stranke pokazale vrlo statičnim, one imaju već stare lidere, takoreći nepromenljive, i odnosi unutar tih stranaka nisu bitno različiti od odnosa unutar partija koje smo mi poznavali, gde unutrašnja kritika baš nije bila dopuštena i smatrala se razbijanjem jedinstva. Dakle, taj model monističke političke kulture ovde još uvek živi.
 
Vrlo često govorim o tome, Radoje Domanović je jako bio angažovan u pripremi zavere protiv poslednjeg Obrenovića i njegove supruge. I kada je izvršeno ubistvo njega su pitali - a šta ćeš ti sada, sad više nemaš temu. On je rekao - imam, i posle toga ostali smo mi isti, nepromenjeni. I u tome je naš problem, da pokušamo da se menjamo, da ne budemo u svim režimima i pod svim ideologijama jedni te isti, inertni, nespremni da prihvatimo veliki napor, ravnodušni prema nekim vrednostima, pre svega prema tom jednom ljudskom životu koji je dat svakom čoveku.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Latinka Perović, a nedavno nas je na jednoj tribini Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji podsetio na esej Umberta Eka o večnom fašizmu.
 
Živorad Kovačević: Umberto Eko je u jednom eseju iz 95-e godine pokušao da formuliše obeležja fašizma. On nudi listu od 14 zajedničkih karakteristika, ali ne poznatih istorijskih vidova fašizma, već nečega što je on nazvao večnim fašizmom ili ur fašizmom, što će reći izvornim fašizmom. Dakle, onoga što je bilo prisutno i pre fašističkih režima i što i sada u ovom ili u onom vidu živi oko nas. On priznaje da se ove karakteristike ne mogu organizovati kao sistem ali, kaže on, dovoljno je da jedna od njih bude prisutna pa da omogući fašizmu da se koaguliše oko nje.
 
Na koje pojave i izvorišta večnog ili izvornog fašizma Eko upozorava? Na prvo mesto on stavlja kult tradicije: istina je jednom zauvek rečena i nama ostaje samo da pravilno interpretiramo njenu nejasnu poruku, što za posledicu ima zaustavljanje napretka u usvajanju novih znanja. Urfašizam se može definisati i kao iracionalizam koji opet počiva  na kultu akcije radi same akcije. Nepoverenje prema intelektualnom svetu je oduvek bio simptom fašizma, od poznate Jokstove fraze koju su rado koristili Gering i Gebels - kad čujem reč kultura hvatam se za revolver, pa sve do današnjih parola o degenerisanim intelektualcima. Kritički duh pravi razlike, a razlikovanje je znak modernizma. Za urfašizam samo neslaganje je izdaja. Fašizam se svojevremeno hranio frustracijama nižih socijalnih grupa, proletera i lumpenproletera, a danas računa na srednju klasu pogođenu ekonomskom krizom ili frustriranu političkim poniženjem.
 
Onima koji su lišeni jasnog socijalnog identiteta urfašizam nudi kao zajedničku privilegiju pripadništvo istoj naciji. Tu upravo leži poreklo nacionalizma, u stvari identitet naciji obezbeđuju njeni neprijatelji, pa je u korenu urfašističke psihologije opsesija zaverom i iz toga se prirodno rađa ksenofobija. Sledbenicima urfašizma ugrađuje se osećanje poniženosti pred bogatstvom i snagom njihovih neprijatelja. Još jedna crta urfašizma: ne radi se o borbi za život, već se život živi za borbu. Pacifizam je nedopustivo trgovanje s neprijateljem. Urfašizam prezire slabe i promoviše populistički elitizam. Svaki građanin pripada najboljoj naciji na svetu, a članovi partije su najbolji deo građanstva. U svakoj mitologiji heroj je izuzetno biće, a u fašističkoj ideologiji heroizam je norma, svako je vaspitavan da postane heroj. Taj kult heroizma je usko povezan sa kultom smrti, uostalom, moto španskih falangista je bio 'viva la muerte' - živela smrt. I Eko ističe da u odsustvu rata fašizam svoju volju za moć prebacuje na teren mačo seksizma koji uključuje i prezir prema ženama i netoleranciju nestandardnih seksualnih ponašanja. Urfašizam je zasnovan na selektivnom populizmu, privilegija pojedinca nisu njegova ljudska prava, već pripadanje naciji kao monolitnoj zajednici koja izražava zajedničku volju.
 
Bilo bi mnogo jednostavnije kad bi se neko pojavio na svetskoj sceni i rekao - hteo bih da ponovo otvorim Aušvic, hoću da crne košulje ponovo paradiraju italijanskim trgovima. Život nije tako jednostavan, urfašizam se može vratiti pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost, kaže Eko, da je skinemo i da upremo prst u svaki od njegovih novih vidova - svakoga dana.
 
Svetlana Lukić: Ne znam da li ste čuli da se pre neki dan zamenik gradonačelnika Kragujevca izvinio episkopu šumadijskom zbog toga što je televizija Kragujevac emitovala prvu epizodu serijala 'Zašto se u crkvi šapuće'. Sinoć su uprkos pritiscima kolege sa televizije Kragujevac emitovale i drugu epizodu, epizodu koja govori o ponašanju Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenih najpoznatijih vladika za vreme ratova 90-ih. Kao autori ovog serijala Svetlana i ja se izvinjavamo što nismo imale snimke kako otac Gavrilo blagosilja Škorpione i još više što nismo imale ovaj muk Srpske pravoslavne crkve posle emitovanja video snimaka.

Prošle nedelje u Peščaniku ste čuli Oskara Daviča kako govori svoju pesmu o Srbiji. Na jednom mestu u toj poemi Davičo Srbiju naziva 'jedinom ljubavnom pesmom mog jezika'. Nas dve smo tako nazvale emisiju o događajima na Kosovu od 98-e do Kumanovskog sporazuma. Dakle, slušate delove emisije koja je prvi put emitovana u Peščaniku 2001. godine baš negde u ovo doba, na godišnjicu povlačenja naše vojske sa Kosova.
 
/demonstracije kosovskih Albanaca 98-e, helikopteri, masa peva/
 
Muški glas: Besa je data reč, ali je taj elemenat isključivosti veoma veliki kod Albanaca. Znači kad daješ besu onda je to nešto što je više od tvog života: Besa bes, besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.
 
Kosovski Srbin: Traže nešto a ne znaju ni sami šta traže, oni znaju da im je ova država sve moguće dala, stvorila ih od nečoveka ljudsko biće.
 
Kosovski Srbin 2: Što se tiče krajnjeg ishoda, ja sam pesimista nažalost. Ma, ako ovi ozbiljno reše da dobiju svoju državu moraće nešto drugo da upotrebe sem dlanova, jer nijedna se država do sada nije niti raspala niti je neko stvorio državu dlanovima i tapšanjem.
 
Kosovski Srbin: A znate ono, čiji narod tome i država, čije su ovce njegova livada.
 
Kosovski Srbin 3: Ja ću zubima ako treba, odbraniću svoje ognjište. Ako imam troje male dece - sva tri ću da dam, ali nečija moraju da žive. A ako im je neko obećao da im da državu, neka dođe on da je uzme. I Nemačka je ušla u Rusiju ali je pala, i Amerika će negde da padne.
 
Svetlana Lukić: Da li bi ti mogla da zamisliš da se zabavljaš sa nekim Srbinom?
 
Mimoza Ahmetaj: Ne, ne dolazi u obzir, to ne dolazi u obzir, nikad, kako bih. Odmah ti dođe to ispred sebe da je on tvoj neprijatelj.
 
Forenzičar: Pronađena su tela i delovi tela za koje je nesumnjivo utvrđeno da pripadaju 34 osobama. Pored leševa pronađena je bodljikava žica, na žici upletena duga crna kosa.
 
Dževdet Doda: Mi smo stanovnici republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti njih doživljavamo jednostavno kao okupatore. I niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu, bilo kojem. Ja po svojem ubeđenju sam neki pacifista veliki, ali kad čovek razmisli: bolji je užasan kraj nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.
 
Delovi Dnevnika Radija B92: Dobar dan, slušate Dnevnik radija B92 ... Tu su žene dobile hleb i vodu, a muškarci batine ...
 
Ubijeno preko 20 srpskih civila ... troje Albanaca, među njima jedna žena, ubijeni u samom gradu ... ubijeno je najmanje 17 Albanaca ... poginulo je najmanje četiri policajca i pet Albanaca ... ubili, a zatim spalili ... pronađeni ostaci nesagorelih delova ljudskog tela ... Jedan čovek je pokušao da digne glavu i odmah je dobio udarac kundakom ... osam ubijenih među kojima jednu desetomesečnu bebu i četvorogodišnjeg dečaka ... na Kosovu jedan mladić srpske nacionalnosti ubijen, a dvojica ranjena ... pronađena i tela trojice ubijenih Albanaca ... Još uvek se ništa ne zna o sudbini dvadeset jednog lica ...
 
RTS, Dnevnik: Ostajemo pri svom čvrstom opredeljenju da probleme na Kosovu i Metohiji rešavamo mirnim sredstvima, putem pregovora. To što pregovori nisu održani ni u Rambujeu niti u Parizu ne znači da od njih treba odustati, bar sa naše miroljubive i demokratske tačke gledišta. Slobodan Milošević.
 
RTS, I program Radija: Generalštab Vojske Jugoslavije izveštava jugoslovensku i međunarodnu javnost da je večeras u 20 časova NATO pakt izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
 
RTS, Dnevnik: U ovom trenutku najvažnije je sačuvati prisebnost...
 
/zvuk sirena za uzbunu/
 
Mladi funkcioner JUL-a: Započeli ste jednu prljavu igru, mi ćemo je preuzeti i mi je završiti na naš način i više se nikad neće desiti ovo što se sad dešava!!!
 
Duško Kovačević: Neka noćas Milošević da ostavku, pokažite mi, recite mi ime čoveka koji će smeti da potpiše otcepljenje Kosova, a da ne bude ubijen tu noć.
 
Koncert na Trgu republike: A sada ćete čuti kako doboši ruše avione... /bubnjari ... masa peva Tamo daleko/
 
Borka Pavićević: Na početku bombardovanja jedno vreme sam na našoj televiziji gledala partizanske filmove iz II svetskog rata. Kad gledate te filmove i čujete to napolju onda vi u stvari shvatite da vi niste nikad bili ni rođeni. To je jako teško, to je kao umreti ili ćete se tek roditi sa sećanjem. Mislim, meni je strašno to što se ja u stvari sećam. Vi već na nekakav način imate apokrifni život, jer već ovo što je napravljeno je uspomena konačna.
 
Oskar Davičo:

Oj Srbijo među bunama, među šljivama,
 
oj Srbijo među ljudima na njivama,

oj Srbijo među pesmama u grudima,

oj Srbijo, buno među narodima.
 
Otac Sava Janjić: Ja nikada neću zaboraviti sliku Peći kada sam prolazio tih prvih dana, kada sam prosto želeo da odem zauvek sa Kosova i iz celog ovog područja, kada sam jednostavno prošao kroz grad i video sam kolone ljudi, žena, dece, sa nekim kesama, paketićima koje nose, ono što su uspeli da pokupe, paravojne snage u nekim najčudnijim uniformama, šleperi puni žena i dece, starci, starice, ljudi u kolicima paralizovani kako ih guraju, kako odlaze, čitav grad se seli, znate. To je bilo strašno i ja moram da priznam, ja sam u tom trenutku plakao, ne samo zbog njih, nego videći na neki način  da će... i rekao sam to zaista Vladici Artemiju koji je bio u kolima - Vladiko, uskoro će i naš narod ovako da krene.
 
Nakibe Keljmendi: U pet do 2 oni su streljani, prvo su streljana deca, pa je zatim streljan Bajram. Hoću da kažem još to da je na telo mog maloletnog sina ispaljeno 24 metaka, da je na telo Bajrama ispaljeno 32 metaka, da je na telo starijeg sina ispaljeno više od 20 metaka, jer tu nisam imala hrabrosti da brojim. Toliku mržnju su imali prema njima.
 
RTS, Dnevnik: Dragi gledaoci i slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana. Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.
 
Slobodan Milošević: Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod. I nikada u dosadašnjoj istoriji kao u ovom ratu nismo imali manji broj kukavica koje su pobegle iz zemlje da tamo na sigurnom sačekaju kraj rata. Snage koje dolaze na Kosovo biće u službi mira bez obzira iz kojih zemalja dolaze. Vojska uvek izvršava svoju komandu, a ovde je komanda zaštititi građane i očuvati mir. U ovom trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje. Mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše mostove, mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše puteve, naše fabrike, da ponovo pokrenemo jedan veliki razvoj. Želim u tome svim građanima Jugoslavije mnogo sreće i radosti.
 
Moma Trajković: /peva pesmu o Stojanu kome su Turci oteli stado/ Taj Stojan iz ove pesme smo mi Srbi koji smo ostali ovde, roblje zarobljeno. Kukaju, vikaju, do Boga se čuje, to Vladika Artemije kad putujemo, pa zapevamo - on plače.
 
Studio B, vesti: Episkop raško-prizrenski Artemije potvrdio je da zajedno sa devet sveštenika i oko dve stotine kosovskih Srba napušta Prizren. Gradonačelnik Prištine obećao je da će rukovodstvo grada Prištine i druga rukovodstva ostati uz srpski i crnogorski narod i deliti zajedničku sudbinu.
 
Srbin z Orahovca: Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ne mora od naroda, od Boga, a oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno je da je Bog Srbin. Srbin, čist Srbin.
 
Studio B, vesti: Komanda Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije povukla se danas oko podneva iz Prištine, javlja Agencija Beta. Odlaskom komande tog korpusa u Prištini više nema pripadnika Vojske Jugoslavije.
 
Slobodan Milošević: Danas je na redu Srbija, ali posle će doći Španija, Francuska, Italija, pa bliska i daleka Azija, taj veličanstveni kontinent, i drugi posle njega, i najzad ceo svet. Ova partija i ova zemlja poručuju čovečanstvu da raspolažu najmoćnijim i pritom časnim oružjem - razumom. Uprkos svim udarcima sami ni ovaj krvavi dug ne bi da vratimo, i dalje smo skloni da hrišćanski ili levičarski, ko zna, verujemo u pobedu dobra i pravde.


Povezani članci:

  • 105. emisija

    Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 109. emisija

    Gosti: Nikola Barović i Srđa Popović, advokati, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa, dečak Vasa i Drago Pilsel, kolumnista riječkog "Novog lista"
    Domaćice: SvetlanaLukić, Svetlana Vuković

  • 116. emisija

    Gosti: Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga, Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije, Vladimir Gligorov iz Instituta za ekonomske studije, Vladimir Ilić, sociolog i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 124. emisija

    Gosti: Desimir Tošić, publicista, Mileta Prodanović, slikar i pisac, Latinka Perović, istoričarka, Laslo Vegel, književnik, Vera Ranković, istoričarka, Ljubiša Sekulić, diplomata, Srđa Popović, advokat i istoričarka Olivera Milosavljević
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 126. emisija

    Gosti: Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mladen Lazić, sociolog i novinar Miloš Vasić
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije