Zaboravili ste lozinku?
Mrtva straža Štampaj E-pošta
15.04.2005.

Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, sociolog Mladen Lazić, Dragoljub Stošić iz Unije slobodnih sindikata, istoričar Nikola Samardžić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Ovo muljavo vreme nije pokvarilo raspoloženje predsedniku Vlade. Posle preporuke Evropske komisije da dobijemo pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti, postao je nekako brz, veseo i skoro vragolast. Na upozorenja nemačkog ambasadora i šefa Evropske komisije u SCG da, ako Pavković ne ode da vidi Ševeningen do 25. aprila, možda Savet ministara i ne stavi potpis na tu Studiju o izvodljivosti, Koštunica Vojislav kaže da se ne treba uzbuđivati, Studija nam je već u džepu.
 
A Jočić, koji se svakog jutra probudi s nevericom da može da `apsi koga hoće, ponavlja drugu po redu frazu koju je naučio od kada je ministar unutrašnjih poslova. Posle one - vršimo kredibilne provere, sada zna i - obavljamo sve potrebne radnje u vezi s tim. A radnje su kao traženje generala Pavkovića, koji je kupio nove naočare za sunce, pa ga policija ne prepoznaje.
 
Predsednik Vlade nam je toliko lepo raspoložen da će, kako piše u današnjem "Danasu", večeras lično odlepršati na aerodrom da sačeka povratak u otadžbinu, za koju su se tako krvavo borili, Lazarevića, Šainovića, Ojdanića i Milutinovića. Njih je taj strašni Haški sud pustio na slobodu do početka suđenja. Bilo bi lepo kada bi se Koštunici na aerodromu u špaliru za doček pridružili i patrijarh, Ceca, akademik Milošević, magistar Ilić i Škoda Oktavija. To bi bio pravi odbor za doček.
 
U međuvremenu, država proglašava ludim - zato što je jednom imao glavobolju, i nasilnim - jer se jednom potukao, kapetana VJ, koji je pobegao iz zemlje i odande tvrdi da je Mladić do pre nekoliko meseci čuvan u kasarni "Topčider", gde je jednom organizovao okrugli sto o svojoj bezbednosti.
 
U međuvremenu, Vladimir Vukčević, specijalni tužilac za ratne zločine, tvrdi da su on i njegovi saradnici otkrili više izvršilaca i prešli više kilometara tražeći optužene po Srbiji - nego policija, čiji je to posao. On kaže i da naš sud za ratne zločine do dokaza kojima raspolaže naša država dolazi zaobilazno - preko Haškog suda. Vukčević objašnjava da država mora da šalje Hagu dokumenta koja joj taj sud traži, ali da našem tužiocu ne mora, pa mu ih i ne daje. Kažu - nemamo.
 
Nikada nije formirana specijalna policijska jedinica koja bi pomagala tužiocu. Na prikupljanju dokaza radi nekoliko policajaca, smeštenih u pomoćnim prostorijama MUP-a. Naša vlada je neformalno proglasila novi vid saradnje sa optuženima za ratne zločine pred domaćim sudovima. Zločinci će jedni druge da hapse i ispituju, a presude će donositi modernim metodom medijacije.
 
Sad kad smo kao dobili pozitivnu Studiju o izvodljivosti, možemo malo i da proslavimo. U utorak će udruženje studenata pravnog fakulteta, "Nomokanon", u amfiteatru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu održati tribinu "10 godina od oslobođenja Srebrenice".  
 
Navikli smo da sa Pravnog fakulteta dolaze vesti o tribinama punim poganih reči, znamo da tamo ima profesora koji podržavaju najgore što je rođeno u ovoj zemlji. Strašna je pomisao da nam takvi profesori obrazuju pravnike, koji će usaglašavati naše zakone sa zakonima EU i sprovoditi zakone o kršenjima ljudskih prava. Ali pomisao da će u utorak u amfiteatru biti slavljena smrt nekoliko hiljada ljudi je užasna. Neko bi morao da pita tog dekana da li je normalan da tako nešto dozvoli, da pita rektora da li je normalan da tako nešto dozvoli, da pita ministra prosvete da li je normalan da tako nešto dozvoli, pa tako sve do predsednika Vlade i države. Jeste li vi, gospodo, normalni?
 
Beogradski centar za ljudska prava je predstavio svoj izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji prošle godine. Uporedni podaci govore da je, recimo, 2001. godine 70% ispitanika reklo da zna da je Sarajevo bilo pod opsadom više od hiljadu dana. 2004. godine taj procenat je pao na 50%. Dakle, 20% ljudi je za tri godine doživelo amneziju, a nije im se desila kolektivna saobraćajna nesreća.
 
Evo, da čujete kratak izveštaj sa konferencije za novinare Beogradskog centra za ljudska prava. Prvo govori g-đa Svetlana Logar iz Strateškog marketinga, koji je radio istraživanje, a onda direktor Centra, Vojin Dimitrijević.
 
Svetlana Logar: 2001. godine, 70% građana je reklo da je čulo za taj događaj, znači, samo čulo da je Sarajevo bilo pod opsadom preko hiljadu dana. U julu mesecu prošle godine polovina, tek polovina građana Srbije i Crne Gore je reklo da zna za taj događaj. O Srebrenici znaju nešto više, zato što se o Srebrenici ipak govorilo. Dakle, to polako nestaje iz naše svesti. Sledeće pitanje je - dobro, čuli ste, ali da li verujete da se to dogodilo. Ako ponovo pogledamo Srebrenicu, manje od polovine populacije veruje da se to zaista dogodilo, a samo 37% svih nas to svrstava u ratni zločin. Opsadu Sarajeva ratnim zloćinom smatra svega 16%.
 
Na pitanje da li su ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori unutrašnje pitanje ili obaveza zaštićena odgovarajućim međunarodnim dokumentom, uverenje da je to unutrašnja stvar Srbije i Crne Gore je znatno skočilo u odnosu na prethodne godine.
 
Vojin Dimitrijević: Vremena kada je država aktivno ugrožavala ljudska prava su prošla. Država je postala neutralnija, benevolentnija po tom pitanju, ali se društvo nije mnogo popravilo. Najgore stvari koje opažamo tiču se izostanka promena u shvatanju demokratije, države i ljudskih prava. Primećujemo velike prodore ksenofobije, netrpeljivosti prema drugim narodima, drugim ljudskim grupama, pa čak i drugim društvenim slojevima. Beležimo antisemitizam uključujući i to da je i Hitler u ovoj zemlji postao popularan, što traži neka objašnjenja.
 
Izgleda da država nije spremna da se tome odupire u skladu sa postojećim zakonima, a naročito nije spremna da ispravlja i dopunjuje svoje zakonodavstvo da bi državnim organima dala mogućnosti da spreče obnovu najmračnijih doktrina i ideologija, koje su nas više puta vodile u propast. Na primer, nema nikakve zabrane, koja postoji u mnogim zemljama, zabrane negiranja holokausta. Vlast se čak nizom omaški odaje u tom pogledu. Nekako ispada da slučajno ne možemo da budemo prisutni na proslavi oslobođenja Aušvica, da slučajno zaboravimo da obeležimo 6. april, kada je 1941. godine stradalo preko 10.000 Beograđana. Isto tako, nemamo zakon o diskriminaciji. Više se ne dešava da naš ministar naslovi svoje pismo sa - kurva, funkcioneru međunarodne zajednice. On to više neće pisati, ali će slobodno to da kaže na nekom od elektronskih medija i neće dobiti prigovor ni od svojih sagovornika, a kamoli reakciju od strane državnih organa.
 
U istraživanju Centra, gde su navedeni ti krupni zločini, koji su se desili u toku ovih nesrećnih ratova, navedeni su i oni učinjeni prema Srbima. Primetili smo fenomen da i to sećanje bledi. Ljudi se Oluje sećaju manje nego ranije i socijalni psiholozi treba da objasne da li je u pitanju eskapizam ili nešto drugo. Danas sam čuo jednog ministra kako kaže - hajde da zaboravimo prošlost. Naravno, nećemo zaboraviti našu sjajnu prošlost iz srednjeg veka, ali ćemo zaboraviti ovih 15 godina. Zaboravljaju se i zločini o kojima se mnogo zna.

Svetlana Lukić: Slušate sociologa Mladena Lazića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Naravno, prvo pitanje za njega, kao i za sve ostale sagovornike u emisiji, biće - šta u stvari znači ova preporuka Evropske komisije da dobijemo pozitivnu ocenu o Studiji o izvodljivosti.
 
Mladen Lazić: U principu to znači da bi bilo nepristojno za njih same da nam je nisu dali. Put koji je zemlja prevalila od 5. oktobra do danas je isuviše veliki da ne bismo dobili nešto što je u stvari dozvola za razgovor. To je onaj elementarni prag koji smo svakako prevalili u svakom pogledu, dakle i ekonomskom i političkom i u svakom drugom smislu. Međutim, pošto je to samo pozivnica za razgovor i ni na šta ne obavezuje, to je zbilja dobitak koji je samo simboličan. To naravno nije loše za nas, ali treba da shvatimo da se radi o čisto simboličnom dobitku koji, na kraju krajeva, mora još da bude i potvrđen. Ovo je samo predlog. Mi smo dobili pozitivan predlog o kojem će se odlučivati u još dva maha, mada pretpostavljam da će i konačna ocena biti pozitivna, ali i tada opet samo kao uputstvo da sa nama može da počne da se razgovara pod određenim uslovima.
 
Svetlana Lukić: Glavni uslov je saradnja sa Haškim sudom. Vlada kao da je shvatila da to odugovlačenje predugo traje.
 
Mladen Lazić: Da, ali mi smo toliko u tome bili zaostali, pre svega kada je reč o broju ljudi koji je trebalo da odu u Hag, da sada broj onih koji su tamo otišli izgleda impresivno. I dalje je ostao isto toliko impresivan broj, a i imena izvan celog tog procesa. Dakle, mi sami sebi izgledamo kao jako dobri, pa i drugima izgledamo kao dobri, samo zato što smo pre toga bili jako loši. Ali od danas mi ponovo imamo i broj i ljude s kojima treba da završimo taj proces i to ostaje vrlo veliki uslov, koji će biti teško ispuniti.
 
Svetlana Lukić: Kako vi vidite tu promenu kod predsednika Vlade u odnosu na Haški sud? Dakle, od već legendarne priče o devetoj rupi na svirali, pa do ovoga sada?
 
Mladen Lazić: Tu ima nekoliko dimenzija. Valjda je konačno naučeno da ne možemo mi jačima i boljima od sebe da postavljamo uslove - zato što im nismo važni, zato što smo isuviše beznačajni. Dakle, pokazalo se da oni mogu da čekaju beskrajno dugo, a da mi nemamo vremena. Da bi počeli da rešavaju sve veće probleme, pre svega u ekonomiji, ljudi koji su na operativnim položajima postali su svesni da jednostavno moraju da izmene svoje pretpostavke. Nažalost, još uvek ima  suviše mnogo onih koji nisu svesni ili su cinični do kraja i koji su zadržali prethodnu poziciju. Ovaj simbolični gest EU je pre svega namenjen njima. On treba da potvrdi da je odnos sa EU zasnovan na sistemu razmene. Da bismo nešto dobili, nešto moramo da damo. Mi jesmo dobili nešto simbolično, ali nismo ni dali mnogo više od simboličnog.
 
Mislim da se zaista nalazimo pred sudbonosnom godinom, i to na nekoliko planova. Jedan je taj međunarodni, drugi je problem definisanja državne teritorije, treći je problem izbora političkih opcija, dakle Ustava i vanrednih izbora iza toga i četvrti, veoma važan ekonomsko-socijalni problem. Tu vlada strahovita konfuzija, koja onda ima posledice i na politička opredeljenja. Mislim na poslednje štrajkove u NIS-u i JAT-u.
 
Čak i oni koji su kritikovali te štrajkove, smatrali su da radnici imaju pravo da se bore za svoje interese i za svoje plate. Međutim, ta matrica nema veze ni sa klasičnim marksizmom, ni sa klasičnim socijalizmom, ni sa borbom za radnička prava, kako je shvatana u vremenima iz kojih se sada vuku recidivi. Naime, matrica koja stoji iza toga je u stvari grupno-vlasnička matrica ljudi koji se bore ne za radničke interese, nego isključivo za vlastite interese i to na najsebičniji mogući način, protiv interesa  drugih članova društva i protiv interesa društva u celini. Nije toliko važno što se tu radi o grupama radnika koji spadaju među najprivilegovanije grupe u ovom društvu, po visini plata i svim drugim privilegijama koje idu uz to. I nije toliko važno što oni traže, što može izgledati skandalozno, povećanje plata od 30%, a plate su im i onako među najvećima. Nije važno ni to što se pozivaju na političare, koje su prethodno kritikovali zato što su tražili potpuno neprimereno povećanje svojih plata. Stvar je u tome da sve to počiva na osnovnoj ideji da se radi vlastitih interesa mogu ugroziti interesi apsolutno svih drugih članova društva. To znači da se u stvari ugrožavaju pre svega radnički interesi, interesi radnika u svim drugim firmama ili poljoprivrednika.
 
Država opet, koja bi morala da osigura da jedan štrajk radnika ne ugrožava interese svih drugih, ne usuđuje se da deluje, zato što i unutar nje postoji takva konfuzija. To je jedna od najgorih stvari, koja se proteže od vrha vlasti, preko rukovodilaca sindikata do mišljenja ne samo običnih ljudi, nego čak i stručnjaka za ove oblasti.
 
Kad se ruši jedan sistem vrednosti, ma kakav on bio, i kad se gradi novi, makar on bio logičan i efikasan, mora doći do velikih lomova i do konfuzija takve vrste. Međutim, problem je što smo mi imali interpolirano, da tako kažem, ubačeno između ta dva sistema vrednosti nešto što dolazi iz preistorijskih vremena seljačke solidarnosti i egoizma. Imali smo jedno društvo koje je iz tradicionalnog uskočilo prvo u jedno zamrznuto socijalističko, pa u retrogradno, nacional-šovinističko i ratno društvo. Više se ne zna ničija društvena uloga i ljudi svet oko sebe shvataju kao svet svojih prava, ali ne i svojih obaveza.
 
I socijalizam je bio sistem apsolutne neodgovornosti. U tom sistemu niko nije bio odgovoran prema javnom interesu, nego isključivo prema neposredno nadređenom, koji je opet bio odgovoran prema svom neposredno nadređenom i tako dalje. To nepostojanje izgrađenog sistema odgovornosti unutar ličnosti povezano je opet sa tradicionalnim moralom, prema kojem se odgovornost odnosi isključivo na najužu lokalnu grupu. To znači - odgovoran sam prema svojoj porodici ili prema svome selu. Izvan sela nema odgovornosti, izvan sela svako je samo moj neprijatelj.
 
Kad nema svesti o javnoj odgovornosti, onda ne može biti ni pozivanja na javnu odgovornost, pa ni konsekvenci za javnu neodgovornost. Zato je moguće da radikali kažu šta god im padne na pamet, jezikom koji im padne na pamet i da za to ne snose nikakvu javnu odgovornost.
 
Sad sam završio jedno istraživanje, vodio sam intervjue sa strancima koji rade kod nas. Razgovarao sam i sa čovekom koji je profesor antropologije iz Švedske, koji ima ogromna iskustva u nizu zemalja trećeg sveta, Afrike, Azije, Albanije i tako dalje. Pitao sam ga šta mu je bilo najveće iznenađenje u kontaktima sa ljudima kod nas. Za njega je najveći šok bila grubost javnog govora. Prisustvovao je sastancima jedne opštinske skupštine na kojima su ljudi, kaže on, jedni druge nazivali idiotima i doslovno bili na granici fizičkog obračuna. Trebalo mu je nekoliko meseci da shvati da je uopšte moguća takva komunikacija među ljudima koji obavljaju javne funkcije.
 
Na moje sledeće pitanje - na koji način se on ovde prilagodio, rekao je da je morao da nauči da izdaje naredbe i da daje kvalifikative u najoštrijim mogućim oblicima. To je bio jedini način da čovek sa kojim sarađuje uopšte shvati da to što se od njega traži nije podložno izboru da bude učinjeno ili ne. Kod nas vlada nedostatak osnovne komunikacijske logike, po kojoj su dva sagovornika apriorno jednaki da bi uopšte mogli da budu sagovornici. Budući da ne postoji svest o tome, ta grubost se iz govora preliva u kompletan društveni i individualni život. Mislim da je to jedna od najvećih prepreka, ne da postanemo članica EU, nego da uopšte počnemo da vodimo razgovore sa njima.
 
Mi se jedni drugima obraćamo jezikom mržnje, političari se jedni drugima obraćaju jezikom mržnje i odatle nije teško doći do praktičkih konsekvenci, od tuče i ubistva do rata i zločina. To je jedan kompleks koji se nažalost reprodukuje već eto više od 15 godina i koji mnogi ljudi nastoje da reprodukuju i dalje. Zašto neki ljudi svesno nastoje da ga reprodukuju? Zato što prepoznaju da je to stanje svesti znatnog dela stanovništva. Ovde konkretno govorim o radikalima, jer su oni najdrastičniji primer, ali i drugi ponavljaju te obrasce u nešto manje drastičnom obliku. Stanovništvo jedan jezik nasilja prepoznaje kao jezik snage.
 
Postoji jedna odbrana od toga, koja je na raspolaganju svima nama pojedinačno. Na primer, ako u jednoj TV emisiji neko postupa na takav način, mislim da je moralna obaveza sagovornika koji neće tako da postupa da ustane i da napusti studio. Da ne govorimo o odgovornosti samih medija preko kojih se sve to i zbiva, oni su prenosioci tog govora, oni bi morali da sankcionišu taj govor mržnje time što nekim ljudima jednostavno neće dozvoliti da se pojave u medijima. Za nekog sejača agresivnog govora to bi bila daleko veća kazna nego krivična kazna. Dakle, sprečiti političara da se pojavljuje u medijima, to je najveća kazna koja ga može zadesiti i to je kazna koju bi mnogi razumeli.
 
To su loše stvari, ne zbog samih radikala, već i zbog drugih aktera. Stranka koja je pokušala da deluje kao posrednik u okviru ovog demokratskog bloka, G17 plus, i koja je zaista nastojala da izvrši jednu od tih ključnih promena, restruktuisanje ekonomije, dramatično je izgubila na javnoj sceni. Postavlja se pitanje njenog opstanka kao parlamentarne stranke. I DS se kreće u jako lošem pravcu. Način na koji se ona obračunava sa članovima koji drukčije misle, sužava njenu najvažniju bazu, a to je građanski sloj. Građanski sloj je taj društveni milje koji daje relativno stabilnu podršku demokratskim snagama. A za građanski sloj je takav oblik obračunavanja potpuno neprihvatljiv.
 
DS se za izbacivanje ljudi iz stranke administrativnim postupkom opredelila ne iz principijelnih već iz pragmatičnih razloga. To je greška koju DS pravi od dana svog osnivanja. To je greška koju je pravio njen prvi predsednik, moj dragi profesor Mićunović, to je greška koju je daleko veći broj puta sa daleko većim posledicama pravio Zoran Đinđić, to je greška koja se ponavlja i ponavlja i svaki put košta DS značajnog dela moguće podrške u građanskom sloju, koji je njen jedini stabilan oslonac.
 
Naš dugoročan problem je ova stranka biznismena Karića i to zbog više stvari. Prvo zbog toga što ona nastupa kao liderska stranka čoveka koji pokušava da svoj finansijski kapital pretvori u politički, što je opasno i u zemljama stabilne demokratije kao što je Italija. Ova stranka je opasna i zbog toga što se služi krajnje demagoškom retorikom, koja se ne razlikuje od demagogije Radikalne stranke, i upućena je istom, jako velikom krugu ljudi, koji su politički potpuno izvan polja sagledavanja vlastitih interesa. To su ljudi koji se mogu manipulisati na najjednostavnije i najgluplje moguće načine. Karićeva stranka ima javni odaziv i značajno će uticati na politički život zemlje sa potpuno neizvesnim posledicama.
 
Dakle, cela politička scena se, nažalost, u odsudnoj godini kreće u relativno lošem smeru. U tom smislu, retoriku EU koja se koristi prema nama posmatram kao pokušaj pritiska na demokratske stranke, sličnog onom iz 2000. godine, da zajednički ili bar koordinisano deluju. Dakle, ta Studija znači to - evo, nudimo vam, pazite šta radite, nudićemo vam više ili vam nećemo dati ništa. EU je neophodna evropska podrška i od te njihove slabosti možemo da očekujemo i neke pozitivne ishode. Mi se moramo osloboditi iz gliba u kojem smo. Sada smo još uvek u fazi čupanja nogu iz blata, još uvek nismo počeli da koračamo.
 
Ja sam konstantno u fazi opšteg pesimizma, sa verom da se nešto može učiniti. Moj stav je emocionalan, ali je i intelektualan. Mi znamo da su naši konačni ishodi loši, ali to ne znači da u međuvremenu ne možemo ništa dobro da uradimo.

Svetlana Lukić: Čuli ste maločas u vestima, danas ističe rok kada, nećete verovati, 350 partija registrovanih u Srbiji moraju da prijave svoju imovinu. Napravljeno je neformalno glasanje među poslanicima i oni su se složili da je najbogatija stranka u Srbiji SPS, i to zbog onih silnih nekretnina koje je uzela posle nestanka Saveza komunista Jugoslavije i Socijalističkog saveza radnog naroda. Naravno, to je još uvek pod sudskim sporom, ali u međuvremenu naša država je odlučila da socijalistima ostavi na čuvanje hiljade kvadrata u centru grada. U nastavku Peščanika slušate Dragoljuba Stošića iz Unije slobodnih sindikata.
 
Dragoljub Stošić: Kad govoriš nešto što ti ne želiš, u šta ti ne veruješ, to ti se vidi na licu, oseća ti se u glasu. On čovek u to ne veruje, on je juče morao da čita kako su mu ti neki koje on ne može očima da vidi, koji su mu deveta rupa na svirali, dali nešto što on od njih ne želi ni da uzme. Prosto sam poželeo da nam se to nije desilo, mislim, počinjem da se ponašam kao oni. Želim da nam se gotovo ništa dobro ne desi, da to ne bi bila njihova zasluga. Ne znam da li je to zdravo, verovatno nije, ali neko mora da je kriv za takav način razmišljanja. Verovatno da nisam sam u tome, još od nekih ljudi sam čuo tako nešto. U svakom slučaju, vest je dobra, naravno, da sad ne ulazim u stereotipe kako je to korisno. Naravno da je korisno, ali onda uvek ostaje pitanje zašto se to nije dogodilo onda kada je trebalo da se dogodi, zašto smo morali da ubijemo neke ljude i da se nekih drugih oslobađamo na ovaj nečastan način, da bi sada tu neko, što da ne kažem, ko je za to najmanje zaslužan, pokupio kajmak, krao ga sa šerpe na prozoru, koju je baba ostavila preko noći da se uhvati onaj kajmak. Meni to tako izgleda zaista, to je odvratno, verovatno je delom i ovo što ja sad kažem.
 
Loše se osećam zbog toga, ne zato što smo dobili tu Studiju o izvodljivosti, koju su Bosanci dobili ko zna kada, o Turcima da ne govorimo, Albanci, Makedonci, Hrvati. Doći će vreme za taj pravi korak ulaženja preko praga EU, verovatno tek kada se biološki oslobodimo ovih naših rodoljuba, koje štitimo ovako kako ih štitimo. Jedno vreme je bilo zanimljivo pitanje - šta bi ti uradio da vidiš Ratka Mladića. Normalni ljudi su odgovarali da bi ga prijavili, da se oslobodimo više tih tegova koji nas opterećuju, ali sad više ne bih voleo da ga vidim, posle iskustva onih vojnika u Topčideru.
 
Juče sam se naježio kada sam pročitao onaj deo diskusije između Čede Jovanovića i Ulemeka, kada mu Ulemek kaže - ja razumem, ti si nervozan zbog svega što ti se događa. On se čovek postavlja u nadmoćnu poziciju. To isključenje Čede Jovanovića iz DS nije priča o bludnom sinu koji je skrenuo sa pravog puta, nije se to desilo zbog političkih različitosti. Oni su njega u stvari ostavili bez zaštite i sada, posle perioda lovostaja, lovokradice opet mogu da počnu da legalizuju to što rade. Kako drugačije čovek da tumači naslov u nekim novinama gde ne piše da li će, nego neko tamo objašnjava zašto će Čeda Jovanović biti ubijen. Znači, tu nema dileme, a DS je sebi dozvolila da tog čoveka, takvog kakav je, ostavi bez zaštite. To je nečasno.
 
Pravo na nasleđe političara Zorana Đinđića nema niko ili, bolje reći, svi koji su ga sledili i verovali u to imaju na to nasleđe jednako pravo. Ali pobogu, kako je moguće da se legalista Vojislav Koštunica lično založi da se Ružici Đinđić da kuća, koja nije ni Koštuničina, ni njena. Koliko ja znam, ta kuća pripada nekom čoveku, koji treba da je nasledi kad se, naravno nikad, donese zakon o vraćanju oduzete imovine. Pa da li je moguće da je ona na to pristala? Meni je stvarno žao što ovo moram da kažem, ali stvar je dovoljno odvratna da o njoj više ne vredi ćutati. Strašno, prosto sam zabezeknut kad Ružica kaže da se neće smiriti dok ne ispuni Zoranov san, i to kaže u trenutku dok su u našoj stranci na ključnim mestima ljudi koji su mu bili najveći protivnici. Borise Tadiću, založi se javno da se otvore dosijea i da se sprovodi zakon o lustraciji.
 
Svetlana Lukić: Ti si se, koliko se sećam, radovao dolasku Vesne Pešić u grad.
 
Dragoljub Stošić: Au, to je posebna priča. Od onoga što imamo kao gotovu ponudu za političko delovanje, ja biram Čedu Jovanovića. Možemo mi da se lažemo, prošlo je vreme Gandija. Šta bi Čeda Jovanović sada radio da nema pare da iznajmi prostor, da nema pare da plati nekoga da ga fizički zaštiti od ludaka, šta bi on sada radio? U kakvoj bi on sada poziciji bio, kad su mu i oni, koji bi po prirodi stvari trebalo da budu na njegovoj strani i da ga svakodnevno, bar verbalno, štite, okrenuli leđa? Pitaju ga - šta si ti tamo tražio na tom mestu, šta si ti tamo tražio u to vreme? Pa ljudi, mislim stvarno, kao da živimo u Zemlji čuda, samo što ovde Alisa nije najčešće ime i onda nas to opominje valjda da ovo ipak nije bajka s kojom ćemo da uspavljujemo decu. Nego je ovo, nažalost, jedna horor bajka zbog koje se svi zajedno budimo oznojeni usred noći.
 
Da skratim, nadam se da mi nije preovladao stereotip da čovek uvek navija za slabijeg petla. Ma, ja i ne navijam, ja ne spadam u one koji gledaju utakmice sa tribina. Ja ću da uđem u tu igru, ja ću da ga podržim aktivno koliko budem mogao.
 
Svetlana Lukić: A ovi ostali, šta misliš o ideji, kako se zove, Pokret 5. oktobar?
 
Dragoljub Stošić: Velika je nesreća što to malo snage koju imamo tako rasipamo. Ja sam ubeđen da bi oni zajedno mogli mnogo više da urade. Mislim na Čedu Jovanovića, na Vesnu Pešić, na Batića, na Čanka, svi bi trebalo da budu tu, ne znam šta ih to sprečava da sarađuju zajedno. Vidim da postoji neki problem, neki otvoreno, a neki stidljivo govore da ta saradnja nije moguća, ali prosto je šteta. Ali ko zna, možda i nije. Zoran Đinđić je, kada je pravio DOS, sve to skupio i pobedio, on je to sve mogao možda i da iznese da je ostao živ. Ali sa ove distance, meni se čini da je taj njegov praktičan zaključak da je Vojislav Koštunica za dezorijentisan narod možda najprihvatljivija opcija - bio ogromna greška.
 
Ako uspemo da se izborimo sa ovim što nam se događa i ako Čeda Jovanović, nadam se, bude u prilici da ostvari svoje političke snove, onda je bolje da to uradi on sam. Bolje to nego da, zato što je neprihvatljiv za ovu ili onu opciju, kao što je bio slučaj sa Zoranom Đinđićem, gura ispred sebe one koji će da budu prihvatljivi, pa da nam se posle događaju ovakve stvari kao što nam se događaju danas.
 
Ne verujem da su ovi ljudi sposobni da urade posao, u smislu da ova zemlja počne normalno da živi. Ne samo da oni nemaju potrebnu brzinu, jer to je ono što je valjda najmanje sporno - oni nisu sposobni ni za kakvu brzinu. Spornije je to što oni to neće, Radoš Ljušić me opominje da se to neće desiti, da oni ne žele tamo da odu, da o tome govore samo zato što moraju i da lažu da se raduju. Ako izuzmemo to da možda nismo ni zaslužili, da smo nesposobni, naivni, budale, šta preostaje, ako to malo prečistiš? Pogledaj Velju Ilića, pogledaj čoveka koji je 5. oktobra došao na čelu one legendarne kolone iz Čačka. Šta taj čovek sada radi i govori? On sada kaže da je njegov odličan prijatelj Nebojša Pavković, da je njegov neviđeni prijatelj Vladimir Lazarević, da su oni njegovi najbolji prijatelji. Pa čekaj, čoveče, kad si se ti to sa njima sprijateljio? Mi smo te krili kad su te jurili da te ubiju. Pa čekaj, kad si lagao? Sada ili onda?
 
Nemoj da se ponašaš kao Nebojša Čović 96. godine, kada na promociji SPS-a u Zemunu izjavi kako će naše fabrike biti prezaposlene, kako će ovom zemljom vladati nepomućena sreća, kako će naša deca sa radošću učiti i napredovati sa Slobodanom Miloševićem na čelu, a godinu dana posle toga izjavi kako je taj režim tolike štete napravio u ovoj zemlji da će nam biti potrebne decenije da ih ispravimo. Pa stvarno, da li smo onda mi ludi ili su oni ludi? Izgleda da smo svi ludi. Oni su ludi zbog prirode stvari, a mi smo ludi što to trpimo.
 
Složili smo se da, ako stignemo u Evropu, manje je važno ko je to uradio. To je tačno, ali mi tamo nećemo stići, sa njima ne.
 
Policija nas juri po ulicama tamo negde 90-ih, a čovek se vraća sa tenisa u šorcu, sa onom torbom za reket. I neko nije izdržao, pa ga je prozvao zbog toga  - dok mi ovde dobijamo batine, tebe baš briga. Usledio je takav jedan pogled, onako omalovažavajući, svima nama. Ne znam, oni kao da su svi klonirani ili je prosto ta korist koju imaju od mesta na kojima se nalaze tolika da sve drugo nije važno. Znači, sad treba da zaboravimo, uopšte nije važno što si došao na vlast lažući da nećeš da isporučuješ, po tvojim kriterijumima, rodoljube Hagu. Iako to treba da radiš, u stvari. Suština priče nije u tome da ti treba da isporučiš Ratka Mladića zato što to neko od tebe traži, zato što je to neki pritisak i zato što su oni jači, ti treba nevoljno to da uradiš. Ma čoveče, treba to da uradiš zbog toga što su satima i danima tovarili ljude u autobuse i vozili ih na stratište i što su u tri smene streljali ljude, zato treba da ga isporučiš. Kad već nisi u stanju da organizuješ ovu zemlju da mu ona sudi i da oni tamo veruju da ovde može da mu se sudi.
 
Svetlana Lukić: Na Pravnom fakultetu će 19. aprila biti održana tribina pod naslovom "Deset godina od oslobođenja Srebrenice".
 
Dragoljub Stošić: Šta će da bude sa tom Studijom o izvodljivosti posle te tribine? Neki licemer tipa Vladete Jankovića bi sad objasnio kako su takve tribine izraz demokratičnosti društva, da se tako nešto događa i u Francuskoj i u Engleskoj. Pa, ja sa tim mogu da se složim, ali mi, na žalost, nemamo fabriku u ovoj zemlji koja se zove Pežo i nemamo standard u ovoj zemlji koji ima Velika Britanija i nemamo demokratiju sa takvom tradicijom i nemamo na vrhu ljude u čije namere ne treba sumnjati. Imamo nesposobne, pokvarene i sa lošim namerama.
 
Ma ljudi, ovo je paragvajska prašuma, ovde su takvi odnosi. I da li nama onda vredi da se, malobrojni i nedužni, susretnemo sa plemenom ljudoždera i objašnjavamo im kako nije civilizovano da nas skuvaju i pojedu. Valjda treba prvo da ih dovedemo do nivoa da oni ne treba da jedu ljude. Znači, ovde ništa nije normalno i ta tribina neće biti doživljena samo kao tribina zaluđenika koji naginju nacizmu, a toliko su malobrojni da to prosto možemo da svedemo na njihovo demokratsko pravo da talambasaju. Ma, nije tačno. Evo, događa nam se ta tribina ili će se dogoditi, ne mogu da verujem, ja prosto ne mogu da verujem. Treba proveriti da li su ovi ljudi dobro razmislili kad su nam dali tu Studiju o izvodljivosti ili možda treba misliti kako ona praktično ništa i ne znači bez svega drugog, kao što i ne znači.
 
Ali znaš šta je tu još strašno? To što ti o tome na ovaj način možeš da govoriš na suviše malo mesta. Zamisli taj paradoks, mi smo, naša ideja je trebalo da pobedi 5. oktobra. Sada, pet godina kasnije, o našoj ideji ti još uvek govoriš kao o ideji i to na još manje mesta i sa manjim odjekom nego što je to moglo onda. Šta je sa nama? Gde mi to idemo?
 
Čoveče božiji, ta crkva može da se buni koliko god hoće, ali ako patrijarh redovno odlazi na prijeme kod Miloševića, kako je moguće da taj čovek nije održao opelo Zoranu Đinđiću u hramu Svetog Save, jer ipak je Zoran bio najviše zalegao da taj hram bude jedan od naših završenih poslova, kako je jednom prilikom govorio. Ja ne sporim pravo duhovniku da pomogne nekome da se pokaje, kako to oni pravdaju. Ali oni se ne kaju.
 
Pogledaj sad ovo vrhunsko licemerje, ideš tamo kao nešto potpisuješ da ti je žao što je umro Jovan Pavle II. Verujem da im je žao isto toliko koliko je bilo žao Dejanu Mihajlovu i Vojislavu Koštunici što je poginuo Zoran Đinđić, kad su mu polagali venac pre neki dan. Verujem da im je isto toliko žao.
 
Kad čujem Bakija Anđelkovića da voditelju u nekoj emisiji kaže –mi treba da pričamo o tome kako će ovaj narod da živi bolje. Pa čoveče, ti si tu pozvan kao primer onih koji su nas upropastili, zbog kojih živimo ovako. Pogledaj, svi su rehabilitovani, nema zabavne emisije da nema Kemiša, Zorice Brunclik, evo Željko Simić je pre neko veče bio na televiziji. Ne znam šta mi tu čekamo u stvari, možda mislimo da su oni još uvek slabi, nedostojni da im se odupremo. Ako budemo čekali da ojačaju koliko je ojačao Milošević, bojim se da ovako ostareli i sve malobrojniji nećemo to da izvedemo ni za onoliko vremena koliko nam je trebalo da se izborimo sa Miloševićem.
 
Pazi, proleće je. Proleće je, a u mom Gradskom saobraćajnom preduzeću u Beogradu 2005. godine, u XXI veku, pet godina posle 5. oktobra 2000-e imaš situaciju da je RAJ, to je skraćenica za Radnički aktiv JUL-a – to je drugi po snazi sindikat. Prvi je, naravno, Miloševićev, a drugi je Mirjane Marković.
 
Mene su uhapsili 3. oktobra i kad su nas puštali 6. oktobra iz zatvora bilo je to uz lažno obrazloženje, nije pisalo ono što se desilo. Odmah mi je bilo jasno da to neće da krene dobro. I kada sam video učesnike raznoraznih prijema povodom demokratskih promena, bilo je jasno da tu nešto nije dobro. Izgleda da je tu potrebna mrtva straža, da prosto nema spavanja ili ima spavanja, ali na smenu. I nadam se da ćemo pobediti, ali ovog puta definitivno.
 
Svetlana Lukić: Znaš šta, bojim se da nećemo za našeg života.
 
Dragoljub Stošić: Znaš šta, zbog onih koji su manje energični možda to ne treba reći glasno. To treba imati u vidu, naravno, ali ne treba reći glasno. Hajde sad, neka bude da ne bude za našega života, ali ako to naši klinci, sledbenici, svejedno ko bude uspeo, to dokrajče da njima bude bolje, pa to neće biti tako mala stvar za te naše živote, zaista neće. Ako više ne bude bilo tribina, čoveče, u kojima ćeš da slaviš desetogodišnjicu oslobađanja Srebrenice posle onoga što si tamo uradio. Pa zamisli kada bi Nemci sada slavili šezdesetogodišnjicu Šumarica, zamisli.

Svetlana Lukić: Slušate istoričara Nikolu Samardžića, profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu i u poslednje vreme jednog od najaktivnijih saradnika Čedomira Jovanovića.
 
Nikola Samardžić: Kao što se u javnosti stvara slika o nama kao o nekoj ekstremističkoj sekti, koja zastupa ideje koje su na dva sata vožnje unaokolo sasvim uobičajene i normalne, tako se u javnosti stvara pogrešna slika i o tome da je Evropska unija dala pozitivnu Studiju o izvodljivosti Vladi Vojislava Koštunice. Tu Studiju je dobila Vlada Zorana Đinđića i Vlada koja je radila posle ubistva Zorana Đinđića, koju je predvodio Zoran Živković. Koštunica je dobio Studiju samo zato što je u međuvremenu isporučio nekoliko haških optuženika u procesu koji je bio vrlo sumnjiv, netransparentan i u moralnom smislu problematičan. Kao što je nemoralno i hvalisanje Vojislava Koštunice Studijom. On nijednom, ili sam ja možda prečuo, nije pomenuo Zorana Đinđića i njegove saradnike, Čedomira Jovanovića, eksperte u njegovoj Vladi, građane koji su doprineli padu Miloševića i demokratizaciji zemlje i tako dalje. On toga, naravno, kao kabinetski političar koji pripada Miloševićevim obaveštajnim službama i najmračnijim krugovima u našem društvu - on toga nije svestan. On nije Evropejac, kao što se hvali, on danas poziva na sabornost demokratskih snaga koristeći se tom ljotićevskom floskulom. Taj kontinuitet ljotićevskih i rankovićevskih snaga u Srbiji je vrlo jasan i Vojislav Koštunica pripada tom političkom kontinuitetu, a ne demokratskom i ne evropskom, u svakom slučaju. Naravno, i mene je obradovala ta Studija, to je bila dobra vest toga dana, ja nemam ništa protiv, pa nek' se i Koštunica tome raduje.
 
Ja čekam tu Studiju od 71-e, recimo, od kad sam napunio 10 godina, od tada čekam da postanemo član Evropske unije, da ne moram da kupujem farmerke od švercera, da ne moram da nabavljam ploče preko Londona, da ne moram da čekam da li će RTS i Jugoton nešto da objave i tako dalje i tako dalje. Da mogu da pričam šta hoću, da budemo slobodni, da budemo bogatiji, da budemo srećniji. Koštunica čeka da uđe u Evropsku uniju od 5. oktobra. Nešto tu nije u redu, nešto se tu meni ne dopada. To ukazuje na činjenicu da mi nismo akteri u našoj istoriji, da smo pasivizirani, da se nama istorija događa, da mi nemamo nikakvog aktivnog učešća u kreiranju naše budućnosti.
 
Mislim da Srbijom i dalje vladaju građani i to će uvek ostati moje uverenje. Dakle, ova Vlada je rezultat opredeljenja građana. Drugim rečima, i dalje mislim da je sve na građanima, i to je jedna važna politička poruka ljudima da se pokrenu, da se uključe u politički proces. Postoji, naravno, mišljenje da Srbijom vlada nekoliko najbogatijih porodica, ali ja bih podsetio slušaoce da smo najbogatijeg oterali u Hag. On je bio najveći lopov, pa što ne bismo i ove mogli da pošaljemo gde im je mesto. Zar su ljudi zaboravili da u društvu ipak postoji jedna odlučnost i energija da se sa takvim ljudima obračunamo i da kažemo - vi nećete više nas da potkradate. To se desilo i 5. oktobra, to se može desiti i u jednom mirnom političkom procesu, ne mora to više da se obavlja na ulici.
 
S druge strane, ja sam dosta vremena proveo u Španiji. Tamo u Baskiji ubiju opštinara, izađe milion ljudi na ulicu, i ministri i predstavnici crkve i sindikata i svih delova društva, i onda oni marširaju. To je četvrta najbogatija zemlja u Evropi, samo u Brazilu imaju skoro 100 milijardi investicija. I tim ljudima nije teško da izađu na ulicu, da kažu - mi se ne slažemo sa time što ETA ubija naše ljude. Šta se ovde događa?
 
Ovde neko ubije dva vojnika, sad ću da kažem nešto što našim slušaocima nije blisko - to je napad na vojsku ili napad na državu. Izvinite, molim vas, u centru Beograda neko ubije dva vojnika, a premijer i predsednik kažu - pa nema veze, hajde. Našli su komisiju za koju se unapred znalo da neće uraditi ništa. Vrlo je zanimljiva uloga tog Bože Prelevića, i u prelaznoj Vladi i kao zastupnika telohranitelja Zorana Đinđića i tako dalje. Pa jasno je zašto je on odabran kao član te kao nezavisne komisije, potpuno je jasno - da ništa ne bude jasno i da se ništa ne otkrije. Tu nema jasnog političkog stava, jer se smatra, i sa tim se izgleda intimno slažu predstavnici naše političke elite, da general Mladić i njegovo obezbeđenje imaju pravo ponekog ovde da ubiju. Građani su tu ostali pasivni. Da je izašlo nas milion na ulice, pa da vidimo ko je ubio te mladiće, pa da vidimo šta će da kažu Koštunica i Tadić.
 
Svetlana Lukić: Meni se čini potpuno nepojmljivim da nešto može da izvede ljude na ulicu.
 
Nikola Samardžić: Evo, ubijen je taksista prekjuče. To je povod da izađe milion ljudi na ulicu. To su ljudi koji nas voze, koji su naši prijatelji. Taksista - to vam je kao član porodice. Slagali se vi sa njim ili ne slagali, oni vole da drže mitinge, pa dobro, ljudima je dosadno, voze vas okolo za male pare u nekim krševima. Ali to su javni službenici. Recimo, u Americi je svaki od javnih činovnika zakonom zaštićen. Vi ne smete da napadnete konduktera u metrou, to je kao da ste napali policajca. Pa ne sme niko da napadne taksistu. To je problem društva, to više nije ni problem pravosuđa ni policije ni Vlade niti bilo koga drugog. To je nešto što ne sme da se događa i dokle god građani budu bili pasivni, to će se ponavljati. Hajde da nekoliko puta prošeta nas milion ulicama, pa ćemo da vidimo da li će Stojković da štiti Legiju i njegovu bandu, da li će Jočić da mulja okolo. Uostalom, daj da vidimo i Jočićev krivični dosije.
 
Ministar Stojković je jedan od negativnih simbola naše politike. Ja bih vas podsetio da su prve političke demonstracije u Beogradu, ako se izuzme 6-a, bile sahrana Aleksandra Rankovića. Stojković pripada tom jednom svetu za koji se Srbija vezala, uverena da se sudskim, policijskim i političkim nasiljem mogu rešiti njeni odnosi u jugoslovenskoj federaciji, odnosi sa susedima, da se može ispraviti njena istorijska sudbina. I tu je krenuo čitav naš sunovrat, budući da je srpsko društvo nekako iznelo na površinu svoje najgore sastojke, čiji je simbol bio i Milošević. I tu je jasan kontinuitet jednog političkog mentaliteta koji je nasilan, koji je lažljiv i izuzetno moralno problematičan.
 
Nimalo slučajno da je takav čovek izabran za ministra pravde, budući da nama predstoji bezbroj sudskih procesa, kojima je potrebno izneti poslednje decenije naše istorije na svetlost dana, ukazati na krivce pre nego ih kazniti, izneti neke osnovne pravne i moralne norme kojih bi društvo trebalo da se drži u budućnosti. I naravno, obezbediti većini u društvu da se oseća slobodnom da bude politički i na bilo koji drugi način aktivna.
 
Jasno mi je da je teško imati jednu pravolinijsku, čistu političku biografiju u ovom društvu. Od mene samog pa nadalje, svi smo se isprljali u nekom trenutku. Da li smo menjali devize na ulici ili nam je u jednom sekundu srce zadrhtalo kad smo slušali Miloševića, pukovnika Radovića i ostale koji su odveli ovo društvo u propast i napravili katastrofu i za nas i za naše susede. Ali uvek postoji mesto i uvek ima vremena da se izgradi jedan odnos prema istoriji, koji može da bude i moralan, koji može da bude i pokajnički. Evo Dobrica, on se kaje svake tri godine, izmišlja nešto novo i uvek smišlja nešto loše, naravno. Ali to ne mora uvek da bude loše.
 
Ako Srpska pravoslavna crkva nema intelektualne i moralne snage da vrati u svoje okrilje one s kojima se zavadila, kao što su Čedomir Jovanović i Beba Popović, čemu služi ta crkva? Da se tamo metaniše, da se žene uvezuju maramama, da vladike idu sa bradama kao pre hiljadu godina? Da Filaret smatra, ako vozi ukraden džip, da je dovoljno da taj džip poprska vodicom i da ga na taj način registruje? On u jednoj čuturici nosi rakiju, u drugoj mu je sveta vodica kojom registruje ukradeni auto.
 
Imao sam osećaj zavisti kad sam posmatrao papinu sahranu, na koji način ta dobra, funkcionalna organizacija još uvek privlači vernike različitog porekla. Ljudima je potrebno da budu religiozni, ljudima je potrebno da odlaze u crkvu, ali se to kod nas ne događa, naravno. To da vi obučete nedeljom najlepše odelo i da odete s porodicom u crkvu, da izađete posle sa parohom u kafanu, da s njim razgovarate, da se napijete, šta god, to više ne postoji. Ta crkva je sad neka neobična azijatska sekta, koja šalje najstrašnije preteće poruke i normalno je da ljudi od te crkve otpadaju. Kriminalci nose najveće krstove na retrovizorima. Pa zašto se crkva ne izjasni oko toga, pa da kaže - slušajte, ti ljudi koji voze te džipove i te Audije, sa onim ogromnim, debelim vratovima, oni nemaju pravo da nose krst, oni su lopovi i ubice. Oni to nikad nisu rekli.
 
Demokratska stranka je bila problematična od svog osnivanja. Pre svega da vas podsetim na 9. mart i događaje koji su usledili posle hapšenja Vuka Draškovića. Ta stranka je dobila novu energiju i novi imidž smenom na samom vrhu, kad je predsednik postao Zoran Đinđić. Ja sam se tad učlanio u stranku, smatrao sam da je ona nešto što je meni blisko. Đinđić je trpeo užasne pritiske i kritike zbog svega što je radio. Nije bilo nijednog njegovog poteza niti odluke zbog kojih on u javnosti i u političkim krugovima nije bio osuđivan i šikaniran. Ali on je ipak uspeo i ta stranka je bila nosilac petooktobarskog prevrata, ta stranka je reformisala mnoge institucije u Srbiji, ta stranka je unela jedan nov evropski duh u određene sektore srpskog društva, pa možda i u društvo u celini.
 
Međutim, ta njena problematična strana je odraz strukture celog društva. Ni Demokratska stranka nije imuna na uticaje prljavog novca i jednog kontinuiteta u politici, koji ne poznaje jasne liberalne i demokratske tradicije. Podsetio bih vas da Slobodan Vuksanović umalo da smeni na izborima za predsednika stranke Zorana Đinđića. To je isti čovek koji je dobio svega ne znam koliko desetina glasova za gradonačelnika Beograda i potom postao ministar kulture. Drugim rečima, mnoge problematične ličnosti vezane za prljav novac ubacivale su se u Demokratsku stranku i ta linija je odnela prevagu. Tadić je iz stranke izbacio Čedomira Jovanovića, koji zastupa izvornu politiku Demokratske stranke. Tadić nije isključio iz Demokratske stranke svoga oca, koji zastupa politiku Gojka Đoga, Radovana Karadžića, pa i Slobodana Miloševića. Postoji čitava jedna antievropska, pa i antisemitska ako hoćete, ali ne bih ulazio u to dublje, struja u Demokratskoj stranci.
 
Demokratska stranka danas nema neki naročiti intelektualni potencijal. Njoj su prišli eksperti iz Đinđićeve Vlade, prema kojima je Đinđić bio više nego izdašan, onih je izneo na svetlost dana. Mi imamo Ekonomski fakultet - pa sve su to eksperti. Ima tih pametnih ljudi koliko god volite, problem je što mi nemamo jasno definisanu politiku koja je oslonjena na znanje, na iskustvo, na duboko poznavanje istorije, na upoznavanje dinamičnog i konstantno savremenog sveta. Svega toga više nema u Demokratskoj stranci. Ona je ruralizovana, ona je provincijalizovana, oni danas kao da čekaju ostatke sa bogate trpeze, koje će im baciti Koštunica i Dinkić, a oni to neće. Što bi im oni davali ministarstva koja su za njih same dragocena?
 
Koštunica voli da vlada policijom i sudstvom, da sprovodi jednu vrstu terora. Nadam se da će taj kontinuitet završiti kao i Miloševićev. Dinkić se bavi nečim što je u tom materijalnom smislu unosnije, pa zašto bi oni sad delili to sa Tadićem? Tadić je upropastio sopstvenu stranku, što bi im oni puštali da upropaste njihovu Vladu, nema nikakvog razloga. I ako bude ušla u Vladu, to će biti jedan tesan i nepovoljan kompromis za Demokratsku stranku. S druge strane, ulazak Demokratske stranke u Vladu ostavlja opoziciju bez ikakvog demokratskog profila. Ako ga je i ostalo u Demokratskoj stranci, ona će ulaskom u Vladu prepustiti opoziciju radikalima. Potrebno je da postoji jedna jasna demokratska, evropska opozicija, a ulazak Demokratske stranke u Vladu bi ostavio taj prostor potpuno praznim.
 
Dok je Đinđić bio živ, ja se nisam slagao sa načinom na koji je on u političkom smislu trošio Čedomira Jovanovića. Smatrao sam da je Čedomir Jovanović dragocena figura u našoj politici i našoj istoriji. Čedomir Jovanović je morao da zameni onaj deo izvršne vlasti koji je opstruirao demokratski proces. Naravno, veoma je lako danas manipulisati sa njegovom ulogom. Postavljam pitanjeda li će političke elite i društvo u celini biti srećni, da li će Srbija procvetati ako se sa Jovanovićem desi isto kao sa Đinđićem ili ako Jovanović ode u penziju ili emigrira. I šta onda? Šta će se onda dogoditi? U političkom mejnstrimu postoji jasno izgovoren stav da je on zastupa ekstremne političke ideje, da je u sprezi sa organizovanim kriminalom i tako dalje. U Srbiji kakva je danas liberalizam i sve vrednosti na kojima je stvorena Evropska unija smatraju se nečim ekstremnim. Naše društvo je arhaično, kvazitradicionalno, sklono nasilnom rešavanju problema i naši liberalni političari, koji su bili retki, stravično su završavali. I Slobodan Jovanović i Zoran Đinđić i danas je pritisak na Jovanovića očigledan. Mislio sam da nemam pravo da ostajem po strani kad jure tog čoveka da ga ubiju, kad ga prozivaju i blate novinari koje plaća mafija i kad o njemu na taj način s nipodaštavanjem govore politički analitičari, čija mi je ideološka i politička prošlost veoma dobro poznata.
 
Potrebno je da Čedomir Jovanović ostane živ, potrebno je da on jasnije formuliše svoju politiku i potrebno je, naravno, da ta politika jednog dana u Srbiji pobedi. Politički program, koji smo nazvali Memorandum za XXI vek osvrćući se na onaj nesrećni tekst iz Akademije nauka iz 86-e, govori o činjenici da je Srbija obuzeta problemima koji su sasvim suvišni, kao što su odnosi sa Crnom Gorom, status Kosova ili problem sa Hagom. Kao što se haški problem danas rešava na najprljaviji mogući način, to je odvratno šta se tu radi - i ti problemi sa Crnom Gorom i sa Kosovom su izmišljeni. Evo, zamislite šta bi bilo da Kosovo sada dobije nezavisnost. To bi značilo da se šargarepa koja se nudi kosovskim političarima i društvu zamenjuje batinom. Oni tu batinu, naravno, zaslužuju, ali ih ne možete naterati da upristoje to društvo, da se ta elita njihova dekriminalizuje, da se uspostave normalni odnosi između etničkih zajednica. Uostalom, to Kosovo je naš neposredni sused, šta ćete vi da radite sa 2 miliona ljudi koji su nezaposleni, koji čitav dan stoje sa rukama u džepovima i smišljaju neki zulum zato što nemaju para, zato što su nesrećni i zato što njima vladaju te tradicionalne, stare kriminalne porodice. Vi morate sa tim da se suočite. S druge strane, u Evropskoj uniji se granice brišu. Danas možete preći iz Nemačke u Francusku da i ne primetite da ste u drugoj zemlji. Na toj granici 1915-e, u bici na Marni poginulo je više od milion ljudi. Danas između Srbije i Crne Gore imate veoma tvrdu granicu, gde skoro svakoga pretresaju.
 
Pa dobro, ako ta Evropska unija nudi i svim Srbima i svim Albancima i svim Hrvatima i svima ostalima da žive u jednoj državi, eto, to će biti Evropska unija, pa zašto bi se ti problemi tako oštro postavljali, zašto se to ne bi rešavalo na jedan praktičniji način. Da to bude jedno funkcionalno rešenje koje će biti dugovečno, da se ti naši narodi pomire. Mi ćemo se mešati, radna snaga će prelaziti granice koje će se izbrisati. Potrebno je da Srbija i Hrvatska uspostave neku vrstu kulturnog imperijalizma na čitavom prostoru jugoistočne Evrope, oni treba da vuku, oni treba da daju kulturne modele, da imaju dobre univerzitete, da se kreću okolo, da daju podsticaj tim društvima. A danas su Srbija i Hrvatska jedna drugoj osnovni problem, umesto da bude suprotno.
 
Mislim da će nas Evropska unija usisati, da smo mi preveliki problem ako ostanemo izvan njenih granica i da ona to može da obavi svojom birokratijom. Dakle, Evropska komisija će naredne godine poslati svoje činovnike, koji će pripremati reformske zakone, koji će prevoditi te zakone i koji će te zakone nametati Parlamentu na usvajanje. Naravno, naša birokratija nije sposobna da usvoji evropske zakone i standarde, jer ne samo da ti standardi ugrožavaju opstanak pljačkaških elita nasleđenih iz Miloševićevog vremena, nego evropske političke ideje ne postoje u ovdašnjem političkom mentalitetu.
 
Nedavno sam čuo izjavu sekretarice kancelarije Vlade za evropske integracije, koja je rekla da bi promena pasoša i policijskog režima na našim granicama bila izuzetno skupa. A to je uslov da se premestimo na belu šengensku vizu, drugim rečima - da nam se ukinu vize. Ta žena nema pojma, ona ne zna koliko košta jedna godišnja šengenska viza, ona ne zna koliko ljudi moraju da ulože novca da bi došli u Beograd i stali u red ispred jedne ambasade. Ne zna kolike su ogromne štete za privredu, za nauku, za obrazovanje, za turizam, pa i za mentalitet čitavog društva, to što smo izolovani. Njoj je žao što će se potrošiti pare na pasoše i standardizaciju granične službe, umesto da se plati general Lazarević. Uzgred, mene vrlo interesuje kako se obogatio general Lazarević poslednjih nekoliko godina, naročito tokom kosovskog sukoba. Znači, njoj je žao da potroši pare na to, imate visokog činovnika Vlade koji ne razume zbog čega je potrebno ulagati u evropske integracije, zbog čega je potrebno promeniti pasoše, i to je skandalozno. I niko na to ne reaguje, a upravo ti sitni primeri su veoma važni.
 
Zato kažem, potrebno je da izađe nas milion kada ubiju vojnike i kada ubiju taksistu. Kad počnu da ubijaju unaokolo i kad ubiju premijera, onda je kasno.
 
Sad ću opet o Koštunici. Koštunica je davio Đinđića za života i saradnici Vojislava Koštunice stajali su iza medijske harange koja se protiv Đinđića vodila. Onda je Đinđić ubijen i Koštunica je rekao - pa da, ja sam vam rekao, on je u sprezi sa organizovanim kriminalom i eto, to se dogodilo, pa šta da radimo. Onda je nastavio da Đinđića ubija kad je Đinđić bio mrtav i ubijao ga je i tiho i otvoreno, sve do nedavno kada je shvatio da ga najbolje i zanavek može ubiti tako što će ga pohvaliti, što će reći - da, njegova politika je bila odlična i ja nastavljam njegovu politiku. I to je trebalo da bude istinsko i poslednje u nizu od političkih ubistava Zorana Đinđića. Naravno da kod nas ljudi nisu blesavi ili bar nisu u celini, i mislim da ta vrsta bezobrazluka i nedostatak ljudskosti koju Koštunica pokazuje, ne samo prema Đinđiću nego i prema njegovoj porodici i prema svim građanima koji su se za tog čoveka vezali, da to može da bude početak političkog kraja, ne samo Vojislava Koštunice, nego čitave te jedne prljave istorije koja se mota oko tajnih službi, sudskog, policijskog i vojnog terora i svega ostalog što je održavalo i Titov i posttitoistički režim, što je iznelo Miloševića i što se održava na vlasti Vojislava Koštunice. Ja se nadam da će se to desiti.
 
Ako se to i ne desi, mi ćemo se utopiti u Evropsku uniju, ali na onaj za nas najmanje povoljan način. Taj proces će nas ostaviti lišene nacionalnih bogatstava koje smo sami stvarali. Pitanje je kakva će biti sudbina tajkuna, tih pljačkaša koji se danas veoma trude da osnivaju političke partije da to bogatstvo očuvaju. Mi ćemo otprilike proći kao Mađari, naravno i još gore, tako što će sve pokupovati stranci. Radićemo za male pare, naše plate su i onako već prevelike u odnosu na naš nacionalni dohodak i mi ćemo postati jedno tužno, bezlično društvo. Možda će ulice biti čistije, možda će gradski prevoz da bolje funkcioniše, ali ja nisam siguran da će ljudi biti srećniji. Ako ljudima oduzmete prošlost, tako što krijete sve te procese sa kojima je teško suočiti se, vi njima oduzimate budućnost, a budućnost je valjda u kreaciji, u akciji svakog pojedinca.
 
Svetlana Lukić: Bio je ovo Nikola Samardžić, a za kraj ne mogu da odolim svojim niskim strastima i ne prepričam vam jednu fotografiju iz časopisa Evropljanin, koji su mi maločas donele kolege ne bi li mi ulepšale dan. Na fotografiji je Nebojša Bakarec, član rukovodstva vladajuće stranke, go do pasa, pozirao je fotoreporteru i pokazao nam 21 zvezdicu istetoviranu od vrata, pa sve do ramena, na koja mu je, kaže naš poeta, jednom sleteo anđeo. Anđelima sam uvek bio opsednut, kaže Bakarec, a zvezdice idu do mojih ruku kojima pišem pesme i grlim žene. Na insistiranje Bakareca, fotograf ga je slikao kako onako go zamahuje tačnom replikom mača Robina Huda, a Robinom Hudom DSS-a ga je nazvao niko drugi do Dejan Mihajlov. Bio je ovo Peščanik.


Povezani članci:

  • 101. emisija

    Gosti: Zoran Ivošević, sudija, Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 105. emisija

    Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 123. emisija

    Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 126. emisija

    Gosti: Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mladen Lazić, sociolog i novinar Miloš Vasić
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 127. emisija
    Gosti: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, pisac, Svetozar Stojanović, etičar, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mihajlo Mihajlov, publicista, Zoran Lutovac, politički analitičar, Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta, Mirko Đorđević, sociolog religije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava i Dragan Babić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije