Zaboravili ste lozinku?
Ajnštajnova godina Štampaj E-pošta
21.01.2005.

Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, sociolog Stjepan Gredelj, fizičar Zoran Stokić, novinar Teofil Pančić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream
MP3 Stream   MP3 Download
Svetlana Lukić: Dobar dan. Kao što ste čuli, Havijer Solana je otkazao posetu Beogradu, poručio je da nema rašta dolaziti. Nema šta sa ovima našima da priča, jer su ili gluvi ili se prave ludi ili, što sam sve više sklona kao pravom objašnjenju, imaju nepremostivih problema sa koeficijentom inteligencije. Logično je da je juče najgluplje zvučao ministar Lončar, koji je morao da brani neodbranjivo. Ovaj nesrećni kaskader, kome je poslednjih dana dva puta zapalo da u opasnim scenama glumi predsednika Vlade, pre nekoliko dana je nešto tunjavo gunđao na Ameriku, a sada je morao da se pravi dodatno ludim i objašnjava nam da Solana ne dolazi, jer je ljut na Crnogorce i da Hag sa otkazivanjem posete uopšte nema veze. Uostalom, Lončar je problem saradnje sa Hagom rešio u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija kada je, što bi rekao Teofil Pančić, na „tečnom srpskom“ objasnio kolegama iz celog sveta da u stvari Srbija sarađuje sa Hagom, samo što to radi na sebi svojstven način.
 
Drugo mesto na prenatrpanoj listi političara koji su juče demonstrirali višak gluposti je šef države koji je, valjda uzbuđen što će videti članove grupe R.E.M, ponižavajuće otkazivanje posete Solane komentarisao rečima: narod neće loše da živi, narod hoće lepo da živi. Rečitom predsedniku, koji je ponovo ušao u strogo protokolarnu ulogu kraljice, savetnici i školski drugovi moraju da kažu da nije njegov posao da stalno javno demonstrira svoj moderni, urbani, kul imidž, nego da bi morao nešto određenije da nam kaže osim - da narod želi lepo da živi.
 
Nadam se da je ovih dana makar R.E.M. imao neke vajde od predsednika kad mi već nismo. Evo nekoliko nagradnih pitanja za Borisa Tadića: Koje su ingerencije šefa države, da li su tako male kao što on hoće da nam prikaže, kad god se uplaši da bi mu koja jasnija reč umanjila rejting? Koje je stranke šef Boris Tadić i da li je ta stranka opoziciona ili udruženje obožavalaca Borisa Tadića? I najzad, ko je u stvari Boris Tadić?
 
Predsednika Vlade nema više smisla pominjati, osim ako neko pokrene disciplinski postupak ili krivičnu prijavu protiv njega. Taj čovek bi morao da dobije otkaz, jer mesecima neopravdano odsustvuje sa posla, a krivično da odgovora jer Vlada na čijem je čelu na najgrublji način krši zakone ove zemlje, počev od toga da sarađuje sa optuženima za zločine i štiti ih od zakona. Jednom rečju, Koštunica bi morao da dobije otkaz i istog dana bude priveden na informativni razgovor i obavezno zadržan u pritvoru. A istorija će mu za veleizdaju već presuditi.
 
Da ovo postaje banditska država zahvaljujući pojedinim ministrima, počev od prvog, pokazuje i ova borba za smenu specijalnog tužioca Prijića. Da li je moguće da je ovaj čovek toliko opasan po vladajuću garnituru da su morali da pribegnu onom besramnom nalogu kojim se naređuje da ukoliko specijalni tužilac ode u bilo koji objekat MUP-a, mora biti zaustavljen i o njegovoj sumnjivoj nameri odmah mora da se obavesti ministar policije, Jočić. To ništa nije normalno i logično je da se čovek onda pita - da li su to samo bahatost i primitivizam ili se neki delovi vlasti užasno boje ovih suđenja pred specijalnim sudom? Ako je tako, onda može da sledi da ne samo da znaju ko je ubio Đinđića, nego su u tome neki od njih i učestvovali.

Ovo je Peščanik, a vi na početku slušate Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.
 
Miljenko Dereta: Propadanje je sve kvalitetnije, ako o tome govorimo, otkrivamo da propadanje nije jedan dosadan proces koji je nepromenljiv, nego nas svaki put iznova iznenadi mogućnost da se ode još dalje, još dublje. Zapravo nam se događa ono što se događa slabim učenicima, mi stalno dobijamo kečeve i sve mislimo, popravićemo to i na kraju ponavljamo razred. I za razliku od školskog sistema, koji je to ipak regulisao, mi ponavljamo neprekidno taj jedan razred zato što ljudi neće da uče. Neće da uče komunikaciju sa svetom, pa da eventualno promene neke svoje stavove, neće da uče pa da smisle nešto novo na osnovu onoga što su naučili. Mi imamo prosto na vlasti jednu grupu ljudi koja se ušančila u svoj neki svet, koji je potpuno odvojen od svega, koji uživa u svojoj rečitosti i svojoj sposobnosti da sve definiše na način da ne znači ništa i na način da se može kasnije protumačiti kao nešto drugo. Tako imamo ministra pravde, koji uporno tvrdi da on nema ingerencije da pregovara sa haškim optuženicima, a istovremeno Vlada saopštava da pregovara sa haškim optuženicima i sad ja čekam kako će ona to da rasplete i ko zapravo pregovara sa haškim optuženicima.
 
S druge strane, imamo još nešto što je još jedan znak potpune moralne i profesionalne propasti, a to je da svi oni ministri koji u Vladi još uvek opstaju nisu spremni da zauzmu jedan principijelni stav, i ako ga slučajno izreknu u nekom trenutku odmah ga poreknu sutradan, a sve to iz jednog potpuno neverovatnog, pretpostavljam, utiska da oni u svom segmentu onoga što rade u Vladi, a to je strogo podeljeno, mogu nešto da postignu, bez obzira šta se događa u drugim delovima Vlade i vlasti. To je takav amaterizam, to je takva pogubna slika te koalicione Vlade da zaista nemamo čemu dobrom da se nadamo u budućnosti.
 
Svetlana Lukić: Nekoliko puta je pominjano ovih dana da kabinet predsednika Vlade pregovara sa haškim optuženicima. Labus kaže - to nije naš posao, to je posao kabineta. Odjednom je kabinet neka institucija, odjednom su je izmislili kao novu polugu vlasti.
 
Miljenko Dereta: Njegov kabinet je odigrao vrlo važnu ulogu i primajući razne ljude sa kojima je razgovarao, pa su oni posle toga nalaženi mrtvi. Taj kabinet očigledno je vrlo dugo, kao neformalni centar moći, uticao na političke događaje u Srbiji. Normalno je da predsednik Vlade ima svoj kabinet, da mu taj kabinet pomaže u svemu onome što su njegova zaduženja u okviru Vlade i u kontroli onoga što rade druga ministarstva, ali s obzirom na podelu koja je napravljena u Vladi, gde taj kabinet kontroliše policiju, sudstvo, prosvetu i druge, kako oni kažu, osovine moći, očigledno je da su oni negde po prirodi stvari osetili da i ti pregovori pripadaju njima. Zašto to ne pripada ministru policije, zašto ministar policije ne radi svoj posao, zašto ne radi ministar pravde? Verovatno njima to izgleda potpuno logično, jer to radi njihov partijski šef, te imamo zapravo da partija DSS pregovara sa optuženicima.
 
Ja ne znam da li pregovara ili se dogovara, ne bi me čudilo da oni vrlo lepo sede i razgovaraju o tome koja je prava istina i u njihovoj ulozi i na Kosovu i u prethodnim ratovima i u velikoj pobedi nad NATO snagama i očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije sa sve Kosovom, ali ne uključujući naravno Albance, neće valjda tom sitnicom da se bave. Ali nije to jedini izlazak iz ingerencija. Uz sve poštovanje i predsednik države ima svoj kabinet, svoju, ne znam kako bih to nazvao, predsedničku organizaciju, kancelariju koja se bavi pitanjima i preuzima neke obaveze.To je nešto što nigde nije definisano kao institucija. I to se pojavljuje kao jedna vrsta pritiska na institucije. Ta kancelarija, uz sve dobre namere koje ima, dakle ja nemam ništa protiv da se građanima svakako pomogne i bilo koja vrsta pokroviteljstva predsednika nad takvom jednom institucijom je naravno poželjna, ali kada je to pri kabinetu predsednika, onda to postaje deo institucionog sistema koji zapravo nije regulisan. I otud proizilazi ta neverica u institucije.
 
Ja ne znam zapravo gde se šta odlučuje, da li u kabinetu, da li ispred kabineta, da li će se rešiti u parku kad taj neki gost izađe ili neće, i sve zajedno, dakle, to baulja između zaista formiranja pravih institucija i jedne proizvoljnosti političke i politikantske u koju svi kad-tad izgleda zapadnu.
 
Povodom novih američkih polusankcija nije zavladao muk, nego je bilo zvanično saopštenje. Da je bio muk to bi bilo pametnije, ali saopštenje je utisak decenije. To izražavanje čuđenja da je pitanje Haga povezano sa nekim ekonomskim posledicama dovodi do toga da se čovek zaista pita - čekaj, ko ovde koga pravi budalom. Da li je moguće da su ljudi koji su na vrhu naše vlasti toliko arogantni prema svojim građanima da misle da mogu da im serviraju takav jedan stav? Da ministar kaže, zaista sam iznenađen da se to povezuje sa ekonomskim sankcijama. Pa onda ide na jedan demagoško-humanitarni pristup: kad se nekome daje pomoć onda se valjda ne postavljaju uslovi. Pazi sad, prvi uslov je da zaslužiš tu pomoć, a ne da dobiješ pomoć tek tako što ti je potrebna. Tako da me nije zatekla ta odluka, jer je ona bila očekivana, ona je bila najavljivana, nju je Prosper pre više meseci vrlo jasno izrekao, ali su nam objasnili da je on u odlasku sa tog mesta, bivši čovek koji nam se meša u život. Ovo je bio logičan potez te administracije.
 
Ja se bojim da iza toga će slediti još odlučniji potezi te administracije koja sebi daje za pravo, zato što je tako moćna, da joj neke stvari dosade i da ih prosto otpiše. Tako se ja bojim da će oni Srbiju zaista otpisati u svakom pogledu, a to znači da će ići na vrlo radikalna rešenje vezano i za Kosovo i za Republiku Srpsku i za sve druge probleme u koje smo mi kao Srbija upleteni. Ako nam se to dogodi, onda zaista nismo daleko od toga da zaista ostanemo ta jedna bela, prazna tačka na mapi Evrope, jer Evropa jako vodi računa da ne dođe u preoštar konflikt sa Amerikom. Mi naravno ne vodimo računa ni o čemu kada su konflikti u pitanju. Što smo sa većim brojem ljudi u zavadi, to se valjda ovi na vlasti bolje osećaju.
 
Ja stalno o tome pričam, pa sam već sam sebi dosadio, o odgovornosti političara za ono što izgovara. Potpredsednik Vlade, da bi bio institucija, mora da ispuni ono što kaže i ne treba da kaže, ako ne može da ispuni. A sve to zato što je vršenje vlasti, na način kako oni to danas rade, za njih vrlo, pretpostavljam, lukrativno i korisno i daje im jedno osećanje moći, jer potpuno kontrolišu pojedine segmente društva. Zašto bi se neko iz principijelnih razloga, iz etičkih razloga odrekao Ministarstva finansija, banke i ostalih finansijskih uticaja na kretanja u celoj jednoj zemlji? Treba zaista biti čovek od integriteta, treba biti stranka od programa i od stava da bi se tako nešto učinilo. To kod nas zapravo ne postoji.
 
Svetlana Lukić: Ministar prosvete prisustvovao je demonstraciji realnog aikidoa i najavio mogućnost uvođenja borilačkih veština kao izbornog predmeta.
 
Miljenko Dereta: Ja sam čuo o tome koješta, ali je to prošlo i kroz moj potpuno privatni filter, jer moj sin je svojevremeno trenirao aikido i prestao je da trenira, rekao je - znaš, aikido je jedna plemenita veština, ali otkad su uveli realni aikido, to je postalo obična tuča. Znači, to nije učenje samozaštite, što ne bi bilo loše da se ponudi kao opcija deci da se brane, nego se bojim da je to unošenje isuviše fizičkog elementa u naše školstvo, a da pri tom nisu rešene mnogo ozbiljnije stvari. Da je to škola u kojoj su rešene pitanje plana i programa, građanskog obrazovanja, verskog obrazovanja, da je to škola koja je modernizovala sve svoje udžbenike istorije, pa se zna ko je heroj, a ko ratni zločinac, da je to škola koja je rasteretila programe hemije. Ja imam i drugo dete u školi, pa mi je čitala šta je trebalo da bude odgovor na jedno pitanje iz hemije. Nijednu reč nisam razumeo, a posebno nisam razumeo zašto je potrebno da neko u II razredu srednje škole to zna. Dakle, mi imamo jednu školu koja je potpuno van vremena u kome ostatak sveta živi, a mi sad kao lek vidimo realni aikido. Nemam ništa protiv toga da deca idu na realni aikido, ko to želi, ali nemojte to unutar škole da radite, nije mu tu mesto. Da li postoji neki plan za reformu školstva videćemo, sada na ovoj sednici Vlade bi trebalo da se formira čuveni Nacionalno prosvetni savet, ali se bojim, s obzirom na sastav tog saveta, da će to biti više, ne znam kako bih to nazvao, nije to ni realni aikido, više realno srpstvo, nego prava promena školskog sistema.
 
Svetlana Lukić: Prepoznajemo, naravno, ime gospodina Lipkovskog, koji je kandidat za Savet. On je vlasnik nekoliko čuvenih izjava.
 
Miljenko Dereta: Jeste, tačno, to je ta grupa ljudi, koja je ušla u Ministarstvo noseći ona izdanja programa, koje je izradila u saradnji sa pravoslavnom crkvom o tome kako treba da izgleda naše obrazovanje, kako treba da se vratimo tradiciji, kako treba da čuvamo duhovnost srpstva, i to srednjevekovnu duhovnost srpstva, kako treba da se izolujemo od sveta. Vodila ih je gospođa ministarka pod pokroviteljstvom iste one partije koja radi preko kabineta i moram da kažem da je to vreme, ma kako kratko bilo, nanelo ogromnu štetu. I u tom smislu, moram da kažem da je novi ministar preduzeo neke korake, koji mogu da uliju bar malo optimizma. On je ipak vratio neke seminare, vratio je neke obuke, dakle polako neke civilizacijske standarde neophodne za naš moderan život on ipak vraća. Da li to onda plaćamo kroz aikido i kroz košarku i kroz druge važne predmete ne znam, uostalom američke škole su poznate po tome da je sport izuzetno važan, ali kažem, u našem sistemu čini se da je to došlo prerano.
 
Svetlana Lukić: Dobro, ali tamo idu na plivanje, pa igraju košarku, ne moramo baš da se tučemo.
 
Miljenko Dereta: I da i ne. Ti sportovi, vidite o čemu mi raspravljamo, o vrlo zanimljivoj temi od koje zavisi budućnost Srbije, a to je da li će deca biti spremna da realnim aikidom zaštite Srbiju od navale evropskih civilizacijskih normi i zahteva, a možda treba i da brane optuženike za Hag. Dečji kordon, to bi bilo zanimljivo.
 
Ja moram da kažem da sam ja očigledno radikalniji u prodemokratskom i proevropskom smislu od Demokratske stranke. Ja recimo mislim da je predsednik trebalo da prisustvuje veoma važnom skupu posvećenom konsenzusu za evropsku budućnost Srbije, gde su učestvovali i predstavnici pravoslavne crkve i drugih crkava, Vlade, Parlamenta i tako dalje. Uvek mnogo više očekujem od Demokratske stranke, nego što mi ona pruža.
 
Ali hteo bih da citiram nešto o čemu smo danas na jednom skupu razgovarali sa ljudima iz Novog Sada, koji kažu - radikali se u Novom Sadu ponašaju kao da su iz Građanskog saveza po pitanju manjina. Vi sad imate jednu mimikriju u kojoj se oni, da bi ostali na vlasti, pokazuju kao neko ko izuzetno brine o položaju manjina u Vojvodini, i ako se zanesu, a nadam se da će se zaneti, možda zaista i učine nešto za manjine. A imate Demokratsku stranku koja neće da učestvuje, predsednik Demokratske stranke neće da učestvuje u nekim javnim diskusijama zato što tamo sedi predstavnik Radikalne stranke.
 
I to nas vraća na ključni problem naše političke scene, a to je nedostatak pravih i jasnih programa. Većina članova Demokratske stranke, kad biste im rekli - znate, vi ste članovi Socijalističke internacionale, da bi oni smatrali da ste vi provokator. Dakle, oni nemaju taj moderni levi centar u okviru svog programa, nego pokušavaju da sede na nekoliko stolica istovremeno. Kažem, ja bih i kao predsednik i kao Demokratska stranka bio mnogo radikalniji, bio bih mnogo otvoreniji i rekao građanima nešto što mora da se izgovori, po cenu da to skupo platim, a to je - istina. Istina o našoj političkoj situaciji, istina o našoj prošlosti, istina o tome da je naš sudski sistem potpuno zaribao, istina o tome da policija ponovo tuče neke mladiće u Majke Jevrosime zato što su pravili buku. Znači, to su sve stvari o kojima neko mora građane na pravi način da obavesti, da im kaže da su to sve problemi koji postoje, ali koji su rešivi i da kaže da će biti mnogo gore ukoliko se oni ne reše.
 
Ono što me je razveselilo, pošto sam odjednom preko noći postao bogat, jeste informacija koju je plasiralo nekoliko tabloida o tome da će sav ovaj novac koji Amerika uskraćuje narodu srpskom, koji je to zaslužio, ići nevladinim organizacijama i drugim izdajicama i reč je, moram da vas obavestim, o 73 miliona dolara, tako su oni izračunali. Sad očekujem da to stigne lepo ovde i da se najzad potvrde te potpuno neverovatne vesti o bogatstvu nevladinog sektora. Dakle, to me je razveselilo, s jedne strane, a s druge strane me je rastužilo zato što pokazuje apsolutno odsustvo bilo kakve mašte.
 
Nema danas članka u tim tabloidima koji niste čitali već 99-e, 97-e, 95-e, 90-e, 88-e. Dakle, ta reciklaža, taj postmodernizam naših tabloida je zapravo jedan dokaz o njihovoj potpunoj blesavosti. Znate, oni nemaju ideje, oni znaju samo jednu priču, jednu pesmu i nju reprodukuju. I ono što je najgore, ljudi, kojima je bolje da čitaju ono što potvrđuje njihove stavove, kako im zariba nacionalizam, tako kupe jedan od tih tabloida i napune se poznatom pričom. Znate, psiholozi su to pokazali, deca vole da im se uvek priča ista priča zato što znaju kraj. E, sad ono što je kod bajki lepo, jer taj kraj je najčešće srećan, u našem slučaju sasvim sigurno nije i to je ono što mene zbunjuje. Dakle, ljudi vole da slušaju priču kojoj znaju kraj, a taj kraj je tragičan po njih same, po njihove živote. I sad je tu šizofreniju, naravno, teško razumeti.
 
Još jedna stvar me jako razveselila, to je da se jedna grupa i pojedinaca i nevladinih organizacija odlučila da se ozbiljno pozabavi pitanjem pisanja pojedinih tabloida i da traži njihovu zabranu. Dakle, da se to uradi na osnovu analiza vrlo konkretnih i to na osnovu kršenja ustavnih odredbi o zabrani raspirivanja nacionalne, verske i druge mržnje. Znate, kada neko kontinuirano mesecima i u svakom broju stalno broji predstavnike drugih naroda, imenuje ih, huška protiv njih, čak je i jadni Šoštar, naš golman, čuveni vaterpolista, lociran kao Hrvat u Srbiji i na odgovornom mestu. Dakle, dok je branio da tako kažem vrata Srbije, tj. gol Srbije kao Hrvat, to je bilo u redu, ali sada kada treba nešto u vaterpolo savezu da uradi, odjednom njegovo poreklo postaje važno. To licemerje, taj gnoj koji emituju ti tabloidi zaista mora da se izleči. Možda im treba dati 20000 svakome za lekove, pa da se poleče.
 
Kad je Bagzi u pitanju, strepim da li će taj čovek živ stići iz zatvora, ne da ja sad lično patim za njim, nego prosto toliki je napor uložen da se spreči njegov dolazak. Cela inicijativa za smenu specijalnog tužioca, to je sve jedan pokušaj da se zaustavi nešto što se ipak uz sve probleme, opstrukcije, pretnje i napade nekako odvija. Ipak se tim ljudima sudi, propitivani su na način koji im ne odgovara, ruši se slika tih pseudoheroja i to po svaku cenu treba sprečiti, očigledno. I bojim se da će taj Bagzi, koji ne ume da vozi kamion, to platiti, pasti kao žrtva. I ako se to dogodi, za to će sasvim sigurno biti odgovorna vlast, jer on postaje mnogo važniji učesnik u tom suđenju od Ulemeka i od ovih drugih. Očigledno, on zna mnogo toga što javnost ne bi trebalo da sazna.

Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa, a sada govori direktor Instituta za filozofiju u društvenu teoriju, gospodin Stjepan Gredelj.
 
Stjepan Gredelj: Ono što me najviše iritira, to je ovo guranje prsta namazanog biberom u oči takozvanoj međunarodnoj zajednici. Otprilike, ne možete nam ništa, mi ćemo vas da preslišavamo, ko je ta Amerika da nama zavodi sankcije, to je izjava od pre neki dan. Drugo, činjenica ko je naš ministar pravde i kako taj čovek rezonuje, to je suprotno od onoga što bi trebalo da radi, bukvalno kao da to namerno radi. Treće, ima ih više, ali hajde recimo, doneti su toliki zakoni, na primer antikorupcijski, koji se ne primenjuju. Gledam ove užasne stvari koje se zbivaju, možda javnost i ne zna šta se zbiva, u toj privatizaciji. Sad će jedan od najnovijih hitova biti kruševački Rubin. Jugoremediju, Veterinarski zavod i ostalo smo progutali, tj. nismo, ali evo sad dolazi Rubin. Ko zna šta će biti sledeće, nešto se šuška, mada tu nemam pouzdane podatke, i oko Zavoda za transfuziju krvi. To me pogađa i lično, ja sam davalac krvi. Mogli bismo ovako nabrajati do preksutra.
 
Uvek nas zapadne neko čudo. Evo, ta priča oko Kosova i struje. Pa, aman zaman ljudi, ako ne plaćaš nešto, ne možeš da ga koristiš. O čemu se radi? Ja kad ne bih plaćao struju, meni bi je presekli, ali to ne bi bio politički problem, nego sasvim ekonomski, običan problem. Druga je stvar što to ružno izgleda, što se dešava ljudima koji su ionako sirotinja, razumem sve to, ali s druge strane, čekajte ljudi, bre, ako hoćemo nekakva prava i nekakvu pravnu državu, pa onda imamo valjda neke pravne i ekonomske obaveze.
 
Svetlana Lukić: Pomenuli ste maločas antikorupcijski zakon. Čula sam pre neki dan da je izabran predsednik, ne znam kako se zove to telo...
 
Stjepan Gredelj: To je Odbor za kontrolu sprovođenja Zakona o konfliktu interesa. To je jedan vrlo važan zakon i naravno da su se političari rukama i nogama tukli da ne bude donet, a sad kad je već donet, kad se već dete rodilo treba ga i ljuljati. E tu je onda nastao problem. Zamislite, formira se poseban Odbor koji će kontrolisati da li sam ja kao, na primer, predsednik opštine na početku bio golja, sirotinja, nije pas imao zašta da me ujede, a na kraju mandata imam jedno dve-tri kuće, jednu sa bazenom obavezno, jedan dobar vozni park. Dakle, prosto, koliko se iz politike profitira u smislu zaista enormnog bogatstva. Pazite, to je sigurno međustranačka komisija, isto kao Parlament. Kako će se oni složiti oko konflikta interesa, to me živo zanima. Jer ako jedni kažu crno, drugi će reći belo istog trenutka. Imamo, dakle, dobar zakon, nije jedini koji je dobar, imate recimo Zakon o dostupnosti javnim informacijama, to je, mislim, čak najvažniji zakon, važniji od ovog o konfliktu interesa. Ali u jednom trenutku je to kao krenulo, ljudi su stekli poverenje u te timove protiv korupcije, pa je sve stalo.
 
Da li vas to vraća u staru, mirnu, finu kolotečinu, pogledajte skandale na Savskom Vencu. U jučerašnjem Danasu je objavljeno pismo čoveka od 85 godina, koga su onako nabusito zvali da dođe na informativni razgovor, jer je napisao da je tamo nešto muvano. Jeste muvano, definitivno jeste i to mnogo, jer Savski Venac - znate kakva je to opština, znate koje su tu sve vile. Neka mi neko samo objasni kako je Pink izgradio svoju zgradu, a znamo kako je izgradio. Dovoljan je taj jedan primer, da ne govorimo o 17 ili 18, koliko ih ima, Karićevih vila. Dakle, to je sve Savski Venac i čovek je to napisao javno i ovi ga zovu na informativni razgovor. Kako si se usudio, znači ponovo se vraćamo na delikt mišljenja, ono protiv čega smo se borili pre 20 i više godina.
 
Odnosi Saveta za antikorupciju i sadašnje vlade isti su kao sa prošlom vladom. Oni su očekivali, to je čak taj Stojković i izjavio, ja nisam mogao da verujem, kaže - bože, dali smo im tolike pare, a oni ne ćute, ili nešto slično, ali u tom smislu. Koje pare? To je naknada za rad, oni računaju da svako može biti kupljen, to je logika. I nisu dali oni, nego je to iz budžeta države, dakle delom i ja sufinansiram tu svoju naknadu koja je, znaju svi, 35000 mesečno, ali, na žalost, nije 106000. Mislim, to je čovek koji izigrava vršioca dužnosti časne uloge, a nije za nju, znamo ko je i šta je bio. Znamo i ko je bio ministar policije, pa sam u jednom tekstu bio malo ciničan, da je to dobro uputstvo za mlade buduće naraštaje. Obij trafiku, pa ćeš možda postati ministar policije, obij menjačnicu, pa postaneš ministar finansija, budi čovek koji je nevine slao u zatvor, postaćeš ministar pravde.
 
Trgovinski sudovi su bukvalno žarišta najgore korupcije, najgorih zloupotreba položaja, oni su samo promenili ime. Imamo i tu mnogo dokaza, treba samo da se sluša ono što Savet objavljuje kao saopštenja, pa da se vidi da tu ima zaista mnogo stvari koje su neverovatne, ali na koje svi ćute. Poslato je Vladi jedno saopštenje, neću još reći koje, jer će tek ići u javnost, sa milion dokaza. Mi ne možemo da pokrenemo tužbu, to može da pokrene samo neki državni organ, mi dajemo podatke. Nisu nam poslali ni potvrdu da su primili dopis. To je još jedan dokaz te bahatosti. Pa nek' nas ukinu, hajde da vidimo kako će to da objasne.
 
Vlada, to su ljudi koji je čine. Uzmimo samo jednog čoveka, koji je postavljen za ministra najvažnijih stvari u ovoj državi, a koji, verujem, zna da se potpiše, mada nisam siguran da zna i ćirilicu i latinicu, a kao ministar je prava slika bahatosti i nekulturnog ponašanja. Kad vam je takav čovek na takvom mestu, onda je on nekako paradigma Vlade. Sigurno u toj Vladi ima i o.k. ljudi, ali evo ovih par koje smo pomenuli, a to su ključne pozicije, gde dalje da idemo, o čemu dalje da pričamo? Ministar prosvete sadašnji, o onom prethodnom nećemo, ali šta se promenilo u prosveti? Evo, doneše onaj zakon, smešan inače, o upotrebi bosanskog ili bošnjačkog, a ovi krenuše odmah da ga ruše. Pa Bože, u čemu je problem? Radi se o tome da mi nemamo prave stranke, sve su to catch all stranke-pokreti koje računaju na sve, znate ono kao komunisti, na seljake, radnike i poštenu inteligenciju. Evo, ovaj skandal da su valjda sa dva ili tri aviona različiti likovi putovali. Onda je dobar komentar bio, mislim na vašoj televiziji, kaže, šteta što nisu ovaj novi air bus uzeli, valjda bi se nekako razvrstali po njemu, da se ne sretnu. Zamislite, oni predstavljaju istu državu i kakvu sliku o toj zemlji oni nose, koju poruku oni nose? Mi ih znamo, hajde, naši su, mi ćemo im progledati kroz prste, ali ljudi tamo verujem da se krste levom i desnom rukom. Da u Engleskoj iskamčite avion o državnom trošku, to teško da može da se izvede tek tako.
 
Evo JAT, evo lekari. Razumem da su lekari loše plaćeni, ali znate li šta po novom zakonu imaju pravo? Da četiri sata dnevno, nakon državnih ustanova, imaju pravo i na privatnu praksu. Dakle lekar, radeći u javnoj, državnoj ustanovi, 8 sati otaljava taj posao, liferuje pacijente po traci da se ne bi previše zamorio, pa može pogrešiti u dijagnozi, terapiji. Ostavimo moral po strani, ali radi se o nepoštovanju Zakona o radu. Zna se kolika je radna nedelja, 40 sati, a oni rade više. Znači, krši se jedan zakon i to direktno drugim zakonom, ovde se i zakoni tuku. Kod nas može sve.
 
Šta Univerzitet čini da spreči odliv mozgova? Ništa. Znam iz pouzdanih izvora sa jednog beogradskog fakulteta da je čitava generacija apsolvenata već kupljena. Dođu agenti, kao što košarkaše skupljaju, tako skupljaju i mlade talente. I gotovo, ta generacija je otišla u zemlje kao što su Kanada, SAD, Južna Afrika, Novi Zeland. Školovanje jednog doktora nauka, sa svim doplatama koje sada dolaze iz našeg džepa, ali ipak košta državu negde oko 300.000 dolara. E sad zamislite kada jedna siromašna Amerika dobije nuklearnog fizičara za koga dinara ne treba da plati, a ova zemlja izgubi takvog čoveka. Oni ovde nemaju čime da ga zadrže. Za put na Olimpijadu o državnom trošku ima para, da ne kažem za šta još ima. Gradi se milionita crkva, zašto bar umesto sto nije napravljeno sto obdaništa, sto škola, sto svratišta za beskućnike, pa to je valjda uloga crkve, između ostalog.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušaćete profesora Zorana Stokića. Gospodin Stokić predaje na Mašinskom fakultetu na kome se, kao što znate, četvrtkom održavaju one čuvene tribine Srpskog Sabora Dveri, na kome besede naše vladike, najčešće vladika Atanasije. Ove godine obeležava se sto godina od kada je Albert Anštajn, u Srbiji poznatiji kao Milevin muž, objavio svoje ključne tekstove o teoriji relativiteta, koju ništa ne razumem, osim da su prostor i vreme matematički ista stvar, šta god to da značilo. Dakle, slušate kako jedan predavač teorije relativiteta shvata srpsko društvo.
 
Zoran Stokić: To je kao kad hoćete da izlečite nekog bolesnika, morate postaviti dijagnozu, pa tek onda početi sa terapijom. Meni se čini da je učinak nesposobnosti naše elite, pre svega ljudi iz društvenih nauka, da postave dijagnozu, Srbija koja je po svim važnim sociološkim faktorima klinički mrtva zemlja. Možete da uzmete činjenicu da nas i Austrijanaca ima približno isto, a oni imaju 40 puta bolji standard od nas. Drugu činjenicu, meni simpatičnu, izrekla je Vesna Pešić. Rekla je da je pre 20 godina skupljala potpise za jednu peticiju i skupila 34 potpisa, a u to vreme poljska Solidarnost je brojala milion ljudi. Evo vam i poslednja činjenica - cunami i kako su Srbi reagovali na to. Engleza i Srba je bio podjednak broj na početku srednjeg veka, da vidimo šta se desilo za 1000 godina. Znači, njih je 10 puta više nego nas, engleski jezik je obavio zemljinu kuglu, oni su stvorili parlamentarnu demokratiju i izvezli je gde god su mogli. Oni su tvorci skoro svih naučnih teorija, njihovi su ljudi kao što su Njutn, Maksvel. Uzmite Hendla, Hendl je napisao više muzičkih dela nego svi srpski kompozitori zajedno. Kako objasniti te činjenice? Ovde se to izbegava. Kad bi mi tako radili u fizici, ne bi postojale fizičke teorije. Mi jednu teoriju popravljamo do izvesne granice, pa kad shvatimo da nije moguća, pravimo novu.
 
Hoću da kažem da je od materijalne bede u kojoj svi živimo mnogo gora idejna, mi smo idejno poraženo društvo. Ja se držim Monteskjeove podele da postoje monarhije, republike i despotije, a znam činjenicu da su Srbi bili pod vizantijskim nasleđem, a za mene je Vizantija par excellance despotija, pa su bili pod orijentalnim carstvom, znači opet jedna despotija, pa su bili pod komunizmom, a za mene je komunizam par excellance despotija. Ako je neko skoro 700 godina živeo u despotiji, pa valjda moraš prvo uzeti tu pretpostavku, da vidiš šta s njom možeš da objasniš. Naprosto, ako imate jedan sistem despotskoga tipa, to znači da imate jednocentrični sistem gde postoji samo jedan centar moći i između despota i naroda postoji nešto što ću da nazovem despotska mašina. To su sistemi u kojima ne može da se razvije kritičko mišljenje.
 
Mi u fizici imamo termin fraktal. To znači da vi možete govoriti o celini, ali imate i mikro objekte. Postoji slika da je ono što je mikro isto kao ono što je makro. U političkom smislu, ako je despotija jednocentričan sistem, piramidalni, gde se komande prenose kao u vojsci, pa onda i obrnuto, taj narod se ponaša despotski. Tako da vi u svakoj porodici imate despota, u svakoj školi, u svakom preduzeću. I psihologija ljudi se prilagođava društvenom sistemu. Vi onda imate ljude koji su podanici, ne možete da očekujete da u despotiji imate građane i da imate razvijenu građansku svest. Mi smo malo pod Karađorđevićem i Obrenovićem pokušali nešto, 150 godina pokušaja da se iščupamo iz tog gliba despotskog. Nismo stvorili kritičnu masu građana, pa se ovde ustoličio komunizam. Kod nas je on jako dobre korene stekao baš zbog našeg despotskog nasleđa, a u Češkoj, Poljskoj nije. Njima je to bio jedan neprimeren sistem. Oni su imali jednu vekovnu inerciju građanske kulture koju su stekli u monarhijama. Zato je Solidarnost 70-e godne imala već milion ljudi, a Vesna Pešić je skupila 34 potpisa.
 
Milošević nikad ne bi došao na čelo Srbije da nije postojao Tito, da nije postojala Titova despotska mašina koja je posle Titove smrti pokazala neviđene dogmatske razmere. I išli su dotle da su sklonili Stambolića, koji je bio na vrhu te piramide, onda možete da zamislite kolika je bila njihova moć. I stavili su na vrh jednog aparačika, koji je u toj strukturi bio na nekom četvrtom nivou ispod Stambolića. Milošević nije produkt nikakvog hira srpskog naroda, ja uopšte ne verujem da smo ga mi birali, jer u despotiji narod ništa ne bira, nego despotska mašina uvek izviče novog vođu. Znači, nije došlo do nikakvih promena i ostala je despotska mašina, koja se još više kvarila.
 
Milošević je počeo dovoditi neke ljude kojih se Tito grozio, Tito je bio jedan despot uglađen. Ja sam mogao da studiram teoriju relativiteta kod ljudi koji su imali ista znanja kao i profesori u Kembridžu, to je sve bilo pod Titovom despotijom. Pod Miloševićem se to sve istanjilo, i te nesretne promene koje je predvodio Đinđić su morale izgleda tako da se završe. Mene to ne čudi, jer ako se zna istorija despotskih sistema, tamo stoji jedan sociološki zakon, a on govori o tome da je moguće smeniti despota, zbaciti ga, ali nije moguće da se promeni sam sistem. Vi ste u Vizantiji imali 88 despota. 20-ak je bilo ubijeno, 8 ili 9 zbačeno, a 13 je pobeglo u manastir da ne bi doživelo takvu sudbinu. To znači da je skoro pola despota uklonjeno, ali nije promenjen sistem vladavine. Despotska mašina može nekad biti moćnija i od samih despota, pa može nametati nove. Tako ja vidim, pravo da vam kažem, i Koštunicu kao jednog novog despota, a Đinđić se tu našao negde gde ta despotska mašina uopšte nije ni računala. Oni su se njega uplašili kao čoveka koji bi mogao da ukine despotski sistem u Srbiji.
 
Ako hoćemo da rešimo naše probleme treba da vidimo kako su ih drugi rešavali. Kako su se oni oslobodili despotija, pa oslobodili su se zahvaljujući zapadnoj pomoći i to slojevitoj i višestrukoj. Prema tome, nije ni čudo što ovde vlada antizapadna propaganda neviđenih razmera. Dok se ne budemo svi urazumili Srbija će i dalje nestajati. Mi se čudimo što je došlo do odliva stanovništva, međutim to je takođe jedna činjenica koja važi za svaku despotiju. Imate dve vrste pokretanja stanovništva, jedni beže iz te zemlje, a drugi idu ka centru administrativne moći. Naravno, ima i druga mogućnost, da despotija nestane, ali sa njom nestaje i narod i država i to je bio najčešći slučaj. Koliko ja vidim, trenutno se na sceni samo govori o nekakvom ustavu. Ustav ovde sam po sebi neće ništa rešiti, nego bih voleo kad bi se te stranke na čelu sa DSS-om malo urazumile, pa shvatile da je taj zamajac despotski tako nemilosrdan da nas može samleti. Pa, prema tome, ako mi vrlo brzo ne budemo stavili našu despotsku mašinu pod kontrolu civilnoga društva, ja uopšte onda ne vidim kako Srbija može da preživi. S druge strane, ja sam nepopravljivi optimista i verujem da je promena ipak još uvek moguća, iako sam, kao i svi misleći ljudi, doživeo tragično Đinđićev nestanak, jer sam smatrao da je to bio dobar početak. Međutim, za ovih godinu-dve dana čovek mora da se zabrine kada vidi kako ponovo tonemo u despotsku vladavinu.
 
Plašim se da ova vlada i nije u stanju da kontroliše vojno-policijske strukture i plašim se da ovde taj aparat zapravo poseduje stranke i Vladu i da smo mi taoci nekih ljudi iz senke, za koje uopšte i ne znamo ko su, a ja ih ukratko zovem Titovo-miloševićevska despotska mašina. Postoje tolike stranke, nevladine organizacije, toliki ljudi, pa neko bi morao imati neka znanja da nam o tome nešto kaže. Oni moraju da nam kažu ko vlada ovom zemljom. Da nam kažu šta su u Istočnoj Nemačkoj uradili kada je nestao komunizam. Pa sigurno nisu ostavili Štazi. Šta su uradili Mađari, evo danas tamo postoji muzej tajnih službi. Neko mora da napravi studije, javne rasprave, ali na državnoj televiziji, a ne samo kod nezavisnih medija, ili sam možda ja pokvaren građanskom slikom zapadnih društava, pa prosto ne mogu da dobro odmerim argumente. Možda je nekoliko hiljada tih ljudi važnije od 10 miliona.
 
Prosto sam frapiran tim našim stranačkim životom, ja ne znam šta je to. Šta to znači ako sve stranke treba isto da govore? O kojoj se demokratiji tu radi, o kom parlamentarizmu? Na šta liči ta DS posle Đinđićevog tragičnog nestanka. Ja uopšte ne pravim razliku između DSS-a, DS-a, više ne znam ni kako se sve te stranke zovu, pravo da vam kažem. Plašim se da smo mi sad, pravo da vam kažem, u gorem stanju nego u doba Miloševića, jer onda ste imali evidentno jednog despota, imali ste mašineriju koja ga održava, a sada na neki način ljudi ne doživljavaju Koštunicu kao despota, ali na žalost, ta mašinerija koja vlada i dalje postoji i oni vladaju u naše ime, što je najgore.
 
U stanju su da promene ne samo našu budućnost, nego oni žele da promene i našu prošlost i to je nešto što je prosto van pameti. Raspravljajući sa jednom gospođom u novinama, setio sam se jednog citata Tome Akvinskog, ne znam da li to uopšte sme čovek više da govori u Srbiji, zamislite Toma Akvinski u pravoslavnoj zemlji, to mora da je neka velika jeres. Ali ja ću ga ipak spomenuti, on je 1265. između ostalog rekao da čak ni Bog ne može u sadašnjem trenutku da promeni ono što se desilo u prošlosti. On može samo da utiče na buduće događaje. Međutim, u despotijama je baš to moguće. Despot i despotska mašina mogu da promene i prošlost, zato su ta društva tragična.
 
Kada su putopisci putovali po osmanskom carstvu preneli su jednu divnu sliku, da su despoti i njihova mašinerija moćniji od hrišćanskog Boga. Znači, kada sultan u 12 sati, sunčan je dan, kaže - divne li noći, onda svita koja ga prati sa velikim vezirom, sa muftijom i ostali činovnici, oni onda na to odgovore - eno zvezda, drugi kaže - divnog li meseca, ovaj treći kaže - divne li noći. Jer kada despot nešto izgovori, on stvara realnost, s njim se ne razgovara nego se samo ponavlja ono što je on proizveo. Prema tome, ako on kaže - pobedio sam NATO, onda se to desilo i podanici kažu - divne li pobede. Mi prisustvujemo očuvanju jednog poretka koji se zasniva na antikritičkome mišljenju, jer kako ćete inače da stvorite pravoslavnu džamahiriju. Neko na silu hoće Srbiju da ponovo pretvori u despotiju, samo joj daje jedno novo lice, znači da ne bude više komunistička, pa da imamo na čelu Manifest komunizma, nego da to bude Biblija. A radi se o tome kako da Srbija preživi. Ona ne može da prežive ako se vrati u teokratsku državu. Mi se ne možemo vratiti hiljadu godina unazad i biti ponovo Vizantija, kao što neki izgleda misle da je moguće.
 
Kad gledate ankete vi ćete videti da 80% ljudi želi da živi onako kako se živi u evropskim državama. Znači, ovde je narod očuvao zdrav razum i zato sam ja optimista. Krenimo ponovo iz početka, ja ne vidim drugi način. Imam utisak kada razgovaram sa mojim kolegama, koji su uglavnom doktori raznih nauka, vi vidite da su oni prosto uspavani, mislim, posle te Đinđićeve nesretne smrti oni kao da su izgubili kompas. Postoji mogućnost da i oni napuste ovu zemlju. I dalje odlaze školovani, stvara se klima da je to baš i dobro, jer da biste sačuvali taj nesretni poredak najbolje je da nemate ljude koji kritički misle. Ipak se kod pojedinaca u raznim strankama vidi neki kapacitet, neke ideje. Gledajte to što priča Vuk Drašković, o njemu ljudi imaju vrlo kontraverzno mišljenje, ali kad slušate šta on priča, pa to su vrlo logične stvari, ja uopšte ne vidim da je to suludo, bez obzira na njegovu prošlost, ovakvu ili onakvu.
 
Ne treba da otkrivate rupu na saksiji, treba da vidimo šta su uradili Turci, šta su uradili Grci, Česi, Poljaci, ne treba tu velika mudrost. Da vidimo na kraju otvorene karte, ko šta zastupa, ko je ovde patriota. Da li je patriotizam ako vi 10 miliona ljudi suprotstavite jednoj milijardi najrazvijenijih, najmoćnijih sila na svetu? Jel' to patriotizam? Pa to se zove samouništenje, nešto suicidno, pa vi ste onda, može biti, veleizdajnik. I u svakoj drugoj državi, kada bi vi zemlju od 10 miliona suprotstavili jednoj milijardi, vi biste odmah bili proglašeni za veleizdajnika.
 
Ako je represivni aparat jači od društva, ono će kolabirati u crnu rupu, a to znači kraj te države. Kada čitam Politiku, ona izgleda kao da je i dalje uređuje Hadži Antić. Mene je sramota da živim u zemlji gde se to izdaje kao srpski list.
 
Zašto, na primer, u Nirnbergu postoji Direrova rodna kuća, ona je zidana 1455. Možete otići sada i videti, to su divne kuće koje su za upotrebu. Zašto u Srbiji ne postoje takve kuće? Koja je najstarija kuća za stanovanje u bilo kom srpskom gradu? Beograd nema stariju od možda 150 godina. Zašto je Nirnberg tada imao takve kuće? Pa to je moć građanskog društva, gde se vrline nagrađuju i zato je mogao da postoji jedan Direr, njegov otac je bio zlatar, pa je mogao da ima kuću. Moć građanskog društva je u tome da podstiče pozitivne osobine kod ljudi, da utiče da vi razvijate svoje kritičko mišljenje, da budete najbolji obućar, najbolji pekar, da budete najbolji u onom što radite. A u despotijama, naravno, sve je kontra. Da bi se održavao jedan parazitski sistem treba da postoje mane, jer se vlada manama. Čitajte naše tabloide, ovde se vlada manama. Ovde izvlačite iz tajnih dosijea prljav veš i onda vladate. To jednom mora stati.
 
Znači, ovde se ne radi ni o kakvoj tranziciji ekonomskog tipa, kao što govori profesor Labus. Čak je i Marks znao da pre ekonomskih postoje političke odluke. Znači, mi moramo da kažemo šta hoćemo - jel' hoćemo da budemo demokratska republika ili nećemo. Aristotel je čak išao dotle da je tvrdio da možda ima naroda koji su predodređeni da žive u robovskim ili onim koje ja zovem despotskim sistemima. Vi imate poznat slučaj kada su Persijanci uhvatili dva grčka glasnika iz Sparte. Čovek koji ih je uhvatio je drugi čovek u carstvu i on im nudi da napuste Spartu, da izdaju svoju domovinu i da će on da ih nagradi, da će oni biti veliki državni službenici u persijskom carstvu. Oni kažu njemu - pa ti tako govoriš zato što ti ne znaš šta je sloboda, ti si naučio da budeš rob. Bolje je biti običan građanin u Sparti nego veliki vezir u Persiji, jer ćete vi jednom odlukom sultana ostati bez glave.
 
Ovo će biti Ajnštajnova godina, ali videćemo da li ćemo uspeti da je proslavimo. Ako budemo ovako nastavili, Srbija će polako sve više ličiti na teokratsku državu, koju ja zovem pravoslavna džamahirija, a gde je tu onda mesto Ajnštajnu. Vi imate po našim medijima ljude koji tvrde da je Mileva Ajnštajn tvorac teorije relativnosti. To bi bilo lepo, ali ne odgovara činjenicama. Lepo bi bilo da Srbi imaju ženu, pa koja je još tako poznata. Eto dokle smo mi došli. Kad smo mi kao deca gledali pomračenje Sunca, to je bilo sasvim normalno. A evo, pre pet godina kad je bilo pomračenje, Srbi su bili u podrumima, sve su terase bile zabrađene sa po tri ćebeta, a bule u Teheranu su na desetine hiljada gledale to pomračenje kroz zamračena stakla. Eto dokle smo mi došli.

Svetlana Lukić: Teška su vremena, dakle vreme je za Teofila Pančića.
 
Teofil Pančić: Ako je neko prekršio zakon, pa da li je prešao ulicu ili pobio 5 hiljada ljudi, ali država je ta koja je dužna da obezbedi uslove da se nekome sudi, a ne taj čovek. Sećate li se Milanovića, direktora RTS-a, da bi izbegao služenje zatvorske kazne on je pobegao u Crnu Goru. Kad su ga na kraju ukebali, ja sam pitao prijatelja koji je čovek iz pravosuđa - hoće li njemu zbog toga povećati kaznu. Kaže ne, neće mu povećati kaznu, jer on nije dužan da sebe privodi, to je dužna država. E, sad ti ovde imaš slučaj nekoliko generala, ljudi u nekim ozbiljnim godinama, da li su bolesni, da li nisu, ne znam; sećate se da je svojevremeno Tuta onaj hercegovački bio jako bolestan, bio na samrti, a kad je odleteo u Hag odjednom je oživeo, čovek zdrav kao dren, eno ga tamo sa Šešeljem se zevzeči. Ali dobro, neću da ulazim u to, jer nije to naša briga.
 
Dakle, ti moralno ucenjuješ te ljude tako što im kažeš - a sad se vi predajte, učinite to za otadžbinu. Zašto bi neko nešto činio za otadžbinu, zašto bi neko išao u zatvor, ako ne mora. Ja prvi ne bih išao u zatvor, ako ne moram da idem. Mislim, sad me neko osudi za nešto i kaže, dobro, od volje ti je, ako hoćeš idi, ako nećeš ne moraš. Ja bih rekao - neću. U svakom slučaju to je posao države, ali ovde je taj problem delegiran generalima, a onda to postaje problem svih nas, pa sad ljudi sede i strašno se ljute - vidi ti generale kako su sebični, nije fer od njih, uopšte nisu drugari što neće da odu.
 
Ti se ne ljutiš na njega što je on odgovoran za smrt ne znam koliko ljudi, nego se ti ljutiš što neće da idu u Hag. Onda, tu se ide na višegodišnje robije, nije to pitanje prekršaja, pa dobiješ Padinjak, 20 dana vadiš kupus, pa ideš kući. Ovo su strašna, bre, egzistencijalna pitanja, da li će ti ljudi ikad živi izaći iz zatvora, to je veliko pitanje. Zašto ti njih sad ucenjuješ na taj način? Ti moraš, ako si predsednik neke vlade, države, moraš da preuzmeš tu stvar na sebe. Niko te nije bio po ušima da to radiš, prema tome izvoli, preuzmi odgovornost na sebe i sprovedi zakon koji si sam doneo. Nemoj da očekuješ od tih ljudi ili od bilo koga drugog da obave tvoj posao. Ne, ne može tako, ti si plaćen i izabran za to da radiš takve stvari. To što se tebi to ne dopada, to je tvoj privatan problem, ali to tako mora da se radi.
 
Svetlana Lukić: Postoji ona floskula, koja je potpuno pogrešna, da smo mi taoci četvorice generala. Mi smo taoci ove vlade, u stvari.
 
Teofil Pančić: Mi smo taoci Vlade Srbije. Pazi, da se razumemo, da ne bude da je to samo Koštuničina Vlada, tu je i DOS-ova vlada mnogo cinculirala. Naravno, zauvek ostaje njena istorijska zasluga hapšenja i isporučivanja Slobodana Miloševića, ali ja nikad neću zaboraviti šta ministar Dušan Mihajlović kaže na pitanje zašto ne uhapse Ratka Mladića, tad se još kao znalo gde je, kao sad se ne zna. Dušan Mihajlović mrtav ozbiljan kaže - mi bismo ga uhapsili, ali čovek ima jako obezbeđenje. Ej, jebo te, ti si ministar policije u jednoj državi i ti kažeš da ne možeš da ga uhapsiš, jer ima jako obezbeđenje. To je cirkus, to je havarija od države.
 
Dakle, mi smo imali taj problem već sa DOS-ovom vladom, a onda je došla ova vlada, kod koje više nije pitanje da li oni to smeju, mada i ne smeju, nego to što neće. To je ideološko pitanje, Vojislavu Koštunici je neshvatljivo da on imperijalizmu i novom svetskom poretku isporučuje hrabre, čestite, odvažne srpske generale. Ja se ne bih čudio da sad oni odu tamo kod njega i kažu mu - hoćemo da se predamo, a on kaže - joj, nemojte. On ne može da zamisli da za njegovog mandata neko ide u Hag, to je njemu neshvatljivo, jer on je čovek koji opšti sa istorijom.
 
On ne opšti sa svojom realnom dužnošću, sa realnim vremenom i prostorom, realnim ljudima koji ga okružuju i kojima je on predsednik vlade, ne, nego on direktno, čovek, sa istorijom se raspravlja na jednakoj nozi. Ono - tu istorija, ovde ja. On neće da bude u istoriji zapamćen kao neko ko je slavne srpske đenerale isporučivao novom svetskom poretku. I to je problem. S druge strane imaš ovu nepodnošljivo ljigavo sluzavu ekipu, na čelu sa G17. Zašto kažem ljigavo sluzavu? Zato što oni nemaju taj ideološki problem. Oni ne mogu da se pozivaju na neka ubeđenja, da je njima saradnja s Hagom kao problem, jer nije i to svi znamo, sećamo se, je li tako i znamo ko su ljudi. E onda dođe Labus i kaže - eto, nikoga ne veseli što oni moraju da idu u Hag.
 
Nije tačno, pre svega nije tačno da nikoga ne veseli, mene veseli, ako su krivi treba da idu. Mene rastužuje kad se pravda izvrdava, a ne kad se pravda ostvaruje, bez obzira da li se ona ostvaruje pred sudom u Beogradu ili Hagu ili bilo gde drugo. Ti imaš čoveka koji se uvlači uporno tom nacionalističkom javnom mnjenju, a istovremeno sudeluje u održavanju tog javnog mnjenja, jer oni se stalno pozivaju na to - pa, znate, ljudi bi loše reagovali, a u isto vreme stalno govore sve protiv Haga, znači održavaju takvu atmosferu u društvu. Naprosto, to je jedna potpuno bedna pozicija, stvarno bedna.
 
Mnogo časnija je pozicija radikala koji kažu - ne treba niko da ide u Hag, to je nepravedan, antisrpski sud. To što ja mislim sve najgore o toj njihovoj poziciji, što ja stojim na suprotnim pozicijama, to je druga stvar, ali to je jedna konsekventna politika, a ovo je politika najodvratnijeg valjanja u, to nije čak ni blato, nego tako nekoj nedefinisanoj melasi. Niti je riba, niti je devojka, niti može da ide nazad, niti može da ide napred. Ne možemo da se vratimo u neko Miloševićevo vreme, a ne možemo konačno ni da izađemo iz njega. Mi realno još nismo u istinskom smislu ni izašli iz njega, nego smo u potpuno strašnom glibu, a oni, ti međulikovi tipa Labusa i njegove ekipe, da ne govorim o Velji, oni to održavaju.
 
Ti vidiš da je danas cela Srbija u vezi s tim Hagom nezadovoljna. Jedni su nezadovoljni što ovi treba da idu u Hag, a drugi su nezadovoljni zato što oni nisu već otišli u Hag. Ti nemaš zadovoljnog čoveka u Srbiji, to naprosto nije normalno, to ne može tako. Samo me zanima ko će to da prekine, jer očigledno je da to neće prekinuti optuženi, jer, kažem, zašto bi oni to uradili. S druge strane, očigledno je da Koštunica ne može da prevaziđe taj svoj problem i onda ne znam šta je treća mogućnost. Što je najgore, verujem da oni nisu naučili ništa iz svega ovoga što se dešava i da će u najboljem slučaju nekoga od ovih jadnika, jadnika sa i bez navodnika, da na'vataju, možda Lukića, i da ga pošalju. Iako im je lepo objašnjeno da je tog zezanja bilo dosta i da više nije stvar u tome da opet nađeš jednog, uhvatiš ga za uši i pošalješ na avion. Stvar je u tome da završimo s tom pričom. Ne znam, biće strašno zanimljivo videti kako će oni iz toga da se izvuku.
 
Jeste da je DS stranka u opoziciji, ona ne može da odlučuje o tome šta će se dešavati, a ni ovlašćenja Tadića kao predsednika nisu baš nešto impresivna. Pretpostavljam da niko normalan ne očekuje od DS da razreši tu krizu, jer ona nema instrument za to. Ali problem je u tome što sa ovakvim ponašanjem Tadića i njegovih ljudi, koje je on izabrao da budu vodeći tim DS, nekako imaš dojam da se oni ne bi bitno drugačije ponašali i da mogu nešto da urade. Ako ih zamisliš na vlasti, na Koštuničinom mestu, sad mogu da pričaju jer nisu na tom mestu, ali ti lepo možeš da zamisliš kako bi se oni nekako slično ponašali, kako bismo slušali slične priče, možda malo manje retorički odvratne, ali u osnovi bi to bilo isto muljanje, isto vunovlačarenje.
 
Naravno, njima rastu rogovi kad ti spomeneš da je njihov generalni problem da se oni premalo razlikuju od DSS-a. A šta im ja mogu, nek' im rastu rogovi i dalje, to je tačno. To je njihov problem, nije problem onih koji to izgovaraju. Ti ništa nisi uradio, za sve ovo vreme, da uopšte objasniš nekom u ovoj zemlji, tim nekim građanima, zašto su hapšenja potrebna, osim eto zato da Srbija ne bi izgubila neke milione dolara ili evra, što naprosto vređa ljude. To je zaista uvredljivo, ja mislim da zaista niko ne treba da ide u Hag zbog 10 miliona dolara. Mislim da neko treba da ide u Hag zbog ratnih zločina, ali to niko neće da kaže.
 
Znači, ti zločini postoje. Hajde da vidimo ko je za te zločine odgovoran, ko ih je neposredno počinio, ko ih je naredio, ko ih nije sprečio, ko nije kaznio počinioce i tako dalje. Pošto se po ovoj presudi Cvjetanu i po drugim stvarima stohiljaditi put uveravamo da ovdašnje pravosuđe, sa vrlo retkim izuzecima, niti može, niti ume, niti zna, niti ima hrabrosti, niti ima snage da se izbori sa pitanjem ratnih zločina, molim lepo, izvolite u Hag. Uporno se govori o svim drugim temama osim o toj, a ljudi koji su optuženi za ratne zločine ispadaju sebične cicije, koje nam uskraćuju tih 10 miliona dolara. Pa to je smejurija.
 
Taj momenat sarajevskog nastupa je strašno važan, jer je Tadić ponovio najgoru floskulu koja uopšte postoji u tom post-jugoslovenskom mešetarenju, a to je - pa dobro, evo da se izvinim, ali treba i vi nama, svi treba svima da se izvine, kao što svi treba da odustanu od svih tužbi. Pa čekaj majku mu, nije niko iz Sarajeva došao ovde u Beograd ili u Valjevo ili u Užice ili u Sombor, pa granatirao, opkoljavao, pravio logore. Pa nije, majku mu, nego je neko odavde, neposredno ili posredno, podržavao logistički, finansijski, vojno, obaveštajno, na svaki način, nešto što je bio rat protiv te zemlje. Pa dajte, ne možemo stalno te paralelizme koji ne postoje da navlačimo. I onda je normalno da će neko u Sarajevu da te gleda kao u osnovi nepoštenog čoveka, koji pokušava na nepošten način da se izvuče od nečega iz čega ne može tako da se izvuče, ne može i tačka.
 
Dokle god odavde ide ta priča, ja prvi da sam na mestu tih Bosanaca bih rekao - ne, ne pada mi na pamet da odustajem od tužbe i gledaću da izvučem od njih svaki i poslednji dolar. Ako već ne mogu da izvučem ljudsko pošteno priznanje za ono što se desilo, onda ću da im izvučem pare. Ali Tadić nije mogao da bude veći od sebe, jer on je razmišljao šta će mi reći tata kad dođem kući. Ne može nikako da odraste, da izađe iz tih nekih senki, a na kraju krajeva, verujem da ni sam, intimno nije načisto sa tim stvarima, šta se to tamo zapravo dešavalo i kako i zašto, i to je veliki problem.
 
Šta možeš drugo da zaključiš nego da sve to vodi ovoj ili onoj vrsti revizije tog procesa, koja na ovaj ili onaj način ide ka tome da se na kraju ništa ne zna osim činjenice da je ubijen jedan određeni čovek i da se on zove Zoran Đinđić. Ne znam da li ste gledali onaj film Collateral. Ima taj momenat kada ubica, Tom Kruz, upuca tipa i taksista koji ga vozi onako potpuno zapanjen kaže – jebo te, jesi ga ti ubio, a ovaj kaže - ne, ja sam ga upucao, a meci i pad su ga ubili. Znaš, ja sam ga samo upucao. Tako mi dolazimo do jednog raspleta u kojem neće biti jasno ništa osim da je taj čovek upucan. Ne znamo ko ga je ubio, zašto ga je ubio, znamo da je bio neki Tom Kruz koji ga je upucao, ali ništa drugo nam nije jasno, pa čak ni to ko je Tom Kruz.
 
Znači, nekome je u interesu da to ostane obavijeno nekom vrstom misterije da bi se pothranjivale priče o tome da su to mafijaši i mafijaški obračun. Postoji namera da se smrt Zorana Đinđića depolitizuje, da se smesti u onu pregradu u koju su, na kraju krajeva, i život Zorana Đinđića DSS-ovci trpali sve vreme. To je jedini način da ti posmrtnu političku harizmu figure Zorana Đinđića nekako demontiraš, a moraš da je demontiraš ako želiš da po prvi put u životu svom budeš iznad njega. Evo sad Koštunica pokušava da bude ustavotvorac. On pokušava da Srbiji donese novi ustav, koji će imati ovoliki pečat Koštuničin. Znači, to je nešto čime ćeš se ti sad izdići, čime ćeš opštiti sa istorijom, ali ni tad nećeš biti zadovoljan, ako prethodno Đinđića nekako ne sateraš, ne preformatiraš tako da bude onako mali, kako si ti tvrdio da je on mali dok je bio živ.
 
Razume se da tu postoji čitava ekipa svih tih udbaša, kosovaca, parapolitičkih likova, koji imaju veoma konkretan interes u smislu, je l' te, izbegavanja lične odgovornosti; da se stvar nekako zamagli, zataška, da se nađe neki Bagzi, koji će da ispriča neku priču za koju, ljudi smo, dogovorićemo se kako da glasi. Mislim da se ide na to. Tu će svako da nađe neki svoj nivo interesa, koji će moći da zadovolji, ako se ta priča negde maksimalno učini s jedne strane groteksnom, a s druge strane i dosadnom, da ljudi jednostavno dignu ruke i kažu, ma daj, ko će to više da prati, vidiš da se ne zna ko pije, a ko plaća. Naprosto stvar ide ka tome.
 
Ovo je bešćutno društvo, pa je takav i politički establišment. To možeš da vidiš na svakom mogućem primeru. Hajde stohiljaditi proces da radimo za Sjeverin i neka iznova ti ljudi prolaze kroz sve to, neka dolaze, cimaćemo ih kad god nam padne na pamet. Uostalom, to će isto da se ponovi i za proces Saši Cvjetanu, to ćemo gledati vrlo uskoro. I onda će neko dole iz Podujeva ili odakle već da kaže - pa neću da dolazim više. Onda moje svedočenje ide mačku o rep i nemamo slučaj. Znači, neko ide na to da se ta stvar obesmisli, a pošto je društvo postalo toliko bešćutno, to može da prođe. Videćeš, moći ćeš da pročitaš u Danasu tekst Nataše Kandić, koja dežura na tim slučajevima, to će da pročita par hiljada ljudi, da kaže c-c-c-c i za dva dana više niko se toga neće sećati. A u isto vreme, logično, biće moguće da likovi kao Bracanović dobijaju te penzije. Sad da pitaš Tadića, on bi ti rekao kao za Mladića - to je stečeno pravo. Dobro, nemam ništa protiv, nek' on dobija penziju, ali neka je dobija u instituciji zatvorenog tipa.
 
Svetlana Lukić: Uzgred budi rečeno, Bracanović se ne odaziva sudskom pozivu.
 
Teofil Pančić: Naravno, i nikom ništa. Ista stvar je ovo sa Vučelićem. Sad on deli pravdu i nepravdu i lekcije ljudima okolo. Tendencija je da se svi uvaljamo u isto blato i ista govna i da se na kraju više ne zna čija glava, čija noga viri. Da svi budemo deo nekog istog mega-tela. Znači da na kraju ti, ja, Vučelić, bilo koji prolaznik sa ulice budemo jedno, isto, i sad da li će predsednik neke komisije da bude Svetlana Lukić, Miodrag Vučelić, svejedno je. Svi smo mi građani ove zemlje, svi imamo pravo da biramo i da budemo birani i zdravo. Zaboravljena cela priča, nema rat, nema zločini, nema ratna propaganda, idemo dalje. To je smisao toga i to prolazi, a zašto da ne prolazi? Ti imaš doktrinu Vojislava Koštunice koja kaže da mi nećemo da delimo stranke na stranke prvog i drugog reda. Zašto bi sad socijalisti i radikali bili nešto drugo u odnosu na neke druge i tako dalje. To je njegova doktrina, koju on verno sprovodi od 5. oktobra, a pogotovo od trenutka kada je postao premijer i dobio konkretne instrumente vlasti i moć u rukama.
 
Čovek je u neformalnoj koaliciji sa SPS-om na državnom nivou, sa radikalima je u koaliciji gde god može, počev od Novog Sada. Znači, molim lepo, zašto u toj konstelaciji snaga ne bi neko kao Milorad Vučelić bio predsednik te komisije, pa će sad on da istražuje tuđe eventualne grehe, brljotine, ogrešenja o zakon i tako dalje. To je u Koštuničinoj Srbiji najnormalnija stvar.
 
Zar nismo to znali kao deca? Ko laže taj i krade, ko krade taj i ubija, celu tu gradaciju, sve smo to imali na dlanu i sad to sve opet vidimo. Znači, ljudi koji nas lažu od početka, pokazalo se i da kradu, a to da ubijaju, u simboličkom smislu reči, jer podržavaju ubice, to nam je takođe valjda jasno i od ranije. Ceo lanac je potpuno uspostavljen, s tim da su oni još dokazali da kradu u većim količinama, a sa manje stila od svojih prethodnika. Ti nemaš primer u toj DOS-ovoj vladi, koji bi stavio kao neku vrstu pandana slučaju Knjaza, jednostavno nemaš. Možda se nešto takvo i radilo, ali mi to nismo videli. Ovde se sve videlo i nikom ništa. Živimo u eri imidža, pa je Koštunica je stekao imidž poštenog, pošto su ovde nesposoban i pošten jedno te isto, pa njega percipiraju kao poštenog, da ga ne bi percipirali kao ono drugo.
 
Njegov imidž poštenjačine još nije ruiniran. Ljudi još uvek u njemu vide to, kao što su u Zoranu Đinđiću videli lopova i taman da je ovaj išao u ritama, da nije imao dinara, da nije imao 'leba da jede, oni bi u njemu videli lopova, jer je on čovek bio onako sposoban, brzo je mislio, energičan, ima ga ovde, ima ga onde. Čim je toliko okretan, mora da je muvara, to je ovde jedno te isto. A ovaj, vidi ga kakav je, pa gde on može nešto da uzme. A ako ne može on, onda ni cela garnitura koja stoji iza njega takođe ne može, je l' te. Strašno je zanimljivo koliko ljudi te usađene slike održavaju i zalivaju uprkos stvarnosti. Tako da će proći još neko vreme dok širem krugu ljudi ne postane jasno da ovi ne da rade sve isto za šta su optuživali DOS-ovce, nego da to rade u mnogo većim količinama, mnogo trapavije, mnogo očiglednije i boga mi, kako je krenulo, jednog dana protiv njih će biti mnogo lakše voditi sudske procese.
 
Svetlana Lukić: Da, Vuksanović uvodi realni aikido, hoće i on da ostavi lični pečat.
 
Teofil Pančić: Eto, došao je vakat i za njegov lični pečat. To je zanimljivo, lik koji je raspustio stranku, ušao kod Koštunice, postao ministar, a u isto vreme vidiš kako ta njegova stranka nije otišla s njim. Nego te njegove stranke sad ima svugde, pa sad čitaš kako oni ne znam, u Bečeju imaju predsednika opštine, onda imaš u Somboru valjda da su prešli, taj NDS, kolektivno u radikale. Onda na nekom trećem mestu prešli su kolektivno u SPO. Vuksanović Slobodan se osvrne iza sebe i vidi kako njegovo članstvo ne da ne postoji, nego je otišlo apsolutno u svakom zamislivom pravcu. I sad ti misliš, pa Bože, ko su ti ljudi, ko je on. I sad on ministrira, a mi još treba da budemo happy zato što nema Ljiljane Čolić. To su ti niski standardi, koje nam Koštunica emituje, i ta njegova vlada. Sad zamisli nekoga ko će da nasledi Velju Ilića, pa ti po difoltu moraš da budeš srećan. Posle Velje svako izgleda kao velikan. Ili ministar kulture. Pa ja ne znam čoveka koji bi mogao posle Kojadina da bude ministar kulture, a da ja neću reći - mašala.
 
Ti imaš neke firme koje se privatizuju, pa se ispostavi da se ne zna ko im je vlasnik, pa dolaze pred vladu da vlada njihovog vlasnika firme nauči pameti. Bez zezanja, nama treba jedna vrsta edukacije, onako kolektivno. Odraslim ljudima treba edukacija, mi smo kao mala deca. Potreban nam je, kako to da nazovem, bukvar iz kapitalizma. Kako sad neko ima pravo da kaže da je to njegova firma, a nije tvoja, a ti radiš u toj firmi 25 godina, a on je tek došao. I samo zato što je kupio, sad je njegova.
 
Pazi, ja se vozim tom nesrećnom osamdeset trojkom, koja prolazi Nemanjinom. Dođeš tamo, vidiš masu i šofer ništa ne mora da ti kaže, ti pokorno izlaziš iz autobusa, znaš da nema dalje. Meni onda često kažu - pa šta hoćeš i vi ste onda blokirali saobraćaj. Postoji nešto što je javni interes. Znači, imaš čoveka koji je pokrao izbore, to je naprosto državna, opšta stvar. S druge strane, ovi nisu dobili plate. Pazi, poznajem problem i te kako dobro, ali nije mi palo na pamet da idem pred Vladu Srbije da tražim svoju platu. Postoji neki kvar u glavi, nedostaje nekoliko bitnih karika da bi ljudi povezali A i B i nekako premostili ono što su živeli i ono u čemu će, kako god znaju i umeju, proživeti ostatak života. Moraš nekako ljudima da objasniš da ne moraju meni moju osamdeset trojku da zaustavljaju u Nemanjinoj za svaku stvar koja se njima desila u Loznici.
 
Ako taj pilot koji je štrajkovao ide kolima, pa ga zaustave u Nemanjinoj, on ih psuje, jer šta pilota boli za malinare, šta malinare boli za one iz Bora, jer su svi nekako rascepkani, sve su to neki palijativni zahtevi - daj mi platu, nek' uloži neko nešto u moju firmu, pa idemo dalje. I u ovome što se desilo sa Knjazom videlo se da je vlast u vladi i da vlada može da radi šta god hoće. I šta ćeš onda drugo da zaključiš nego da još uvek živiš u nekoj vrsti komandne ekonomije.
 
Svetlana Lukić: Nemoj onda da se buniš kad te zaustave.
 
Teofil Pančić: Ali bunim se zato što oni neće ništa da postignu i, što je najgore, oni znaju da neće ništa da postignu, osim možda da tog trenutka dobiju topli obrok i ćao đaci. Tako da smo na kraju, kao za Hag, svi nezadovoljni.
 
Što nije normalno, naravno. Normalno je da neko bude zadovoljan, neko nezadovoljan, stalno neko dobija, neko gubi u nekoj priči, a ti ovde imaš priču u kojoj svi gube.
 
Svetlana Lukić: Bio je ovo Teofil Pančić i kraj emisije Peščanik.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 105. emisija

    Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 110. emisija

    Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 113. emisija

    Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije