Zaboravili ste lozinku?
13,3 razloga za sreću Štampaj E-pošta
18.06.2004.

Gosti: Petar Luković, novinar, Ivan Milenković filozof, Svetlana Slapšak, profesorka antropologije i Nikola Samardžić, istoričar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

  

MP3 Download

Svetlana Lukić: Dobar dan. Idemo još jedan krug. To za nas nije ništa. Krug je naša omiljena geometrijska figura. Pođeš iz jedne tačke i u nju se – s olakšanjem – vratiš.
 
A šta rade naši kandidati? Kandidat Nikolić je istog onog dana kada je sricao pismo evropskim ministrima, koje izgleda nisu ni dobili, Golub pismonoša je negde manjkao usput, dakle, u tom pismu je rekao kako je on uzoran Evropljanin, a da je Boris Tadić njihovu decu potrovao sa 600 kilograma droge.

Istog tog dana on se ispovedio se zagrebačkom Vijesniku da i dalje, čim spusti glavu na jastuk, sanja Veliku Srbiju. Tako, dok njegov šef u Hagu po ćeliji iscrtava granice Karlovac – Karlobag – Virovitica, Nikolić se nada, rekao je Vijesniku "da će jednog dana radikalski san o Velikoj Srbiji i dosanjati". A onda se Nikolić zaputio po glasove na srpsko selo. Obilazi velike kokoške, velike krave i ne manje ovce.
 
Boris Tadić kampanju nastavlja u Briselu. Gde bi drugo, i to ruku pod ruku sa Vojislavom Koštunicom. Ljudi su nešto nezadovoljni načinom na koji je Demokratkska stranka Srbije podržao Tadića. Ja lično mislim da je i to previše. Ona je već riskantna po psihofizičko zdravlje predsednika vlade. Čoveku bi prepuklo srce da je rekao još samo jednu jedinu reč.

Tadiću je i to dovoljno, i ta podrška i način na koji je podran. Lepi Boris u svemu vidi najbolje i najlepše. A Labusu je opet sve malo.Nešto je strašno ljut ovih dana. Izgleda da vidi da je đavola odneo šalu za G17 plus i sad očekuje da gnusna Demokratkska stranka sa njim podeli odgovornost za sve što blada nije i što neće dobro uraditi u svojoj kratkoj ali burnoj istoriji.

Imam 13,3 razloga da budem zlobna, ali neću. Ja dobra negde u dnu duše, ali Petar Luković uopšte nije.

Petar Luković: Nisam verovao, bio sam u Beču, prvo nisam mogao da poverujem od sreće da je samo 13,3%, ali mislim da je bilo super. To je, moram da kažem, jedna od lepših političkih vesti u poslednjih šest meseci. Ja sam, naravno, kao i svi ostali, pratio predsedničku kampanju. Imao sam neverovatnu sreću da sam gledao njihov prvi miting u Kruševcu. Onaj čuveni miting, onaj što ja zovem noise, onaj na kom su svi urlikali. Koštunica urliče, Labus urliče, Velja Ilić urliče, Vuksanović urliče. To je bilo, ne znam, potpuno nepojamno. Mafija, nećemo da glasamo za mafiju, bla, bla, bla i kaže – i ovi drugi ostaci starog režima. Dakle ne pominje se ni zločin, ni bilo šta, nego samo ostaci starog režima – vi znate kako je to bilo.

Bilo mi je, u stvari, tužno. Moram da kažem, imao sam osećaj koji čovek po neki put ima ...Znaš, kad gledaš televiziju a tebi je neprijatno zato što to vidiš. Onako, neprijatno ti je. Do te mere je bilo beživotno, kao da nesrećnog Maršićanina neko udara bičem da izađe. Mrzi ga, prosto ga mrzi. I znaš, kad se nasmeje, to je onako...

Ima onaj legendarni spot, njihov zajednički, njih sedam, osam, kad Vuk drži ruku, ne znam, na grudima a u jednom sekundu diže tri prsta iznad Labusa, pa izgleda kao magareće uši. Tako izgleda. Ne znam ko im je radio kampanju. Čujem da Labus kaže da je agencija upropastila kampanju. Ne znam šta bi bilo koja agencija mogla da izvuče iz toga. Ne postoji ta agencija u svetu koja bi uspela da spase nespasivo. Naprosto, ne vredi. Ne možeš ti od Maršićanina da napraviš nešto uzbudljivo. Prosto su ga ubili javni nastupi. Moja taktika bi bila da se on i ne pojavljuje u javnosti, a kamoli da priča.

Ja mislim da je za vreme njegovih intervjua, ono face to face, ja mislim da je to bio najveći procenat spavanja u Srbiji. Posle pet minuta čovek oseti strašnu potrebu da spava. Ja se čak i ne nerviram šta on priča – rezultati vlade u poslednjih sto dana bili su spektakularni. Pauza. Ni levo ni desno, u centar, Srbijo. Pauza. Pa nema energije, ničega. Znaš, onako ... Mislim, dođe ti da kažeš – aman čoveče, uradi nešto. Kilavo je bilo. Najkilavije na svetu.

Ali, to je ona priča od koje smo se ljudima popeli na glavu – to je takva stranka, kilava, kao poluzombi, teturaju se, em što su mrzovoljni em su i zlobni. Da bar učine neku budalastu stvar pa da kažeš – 'ajde, nešto blesavo. Ne, kad učine budalasto, onda je to zlobno. Uzmeš Mihajlova i Nikolu Miloševića, pravi primer kako njihovi zaštitni znaci izgledaju.

Onaj Nikola Milošević, kad ga vidiš, pa to je strašno. Ništa nemam ni protiv akademika, ni protiv ljudi u godinama. On izgleda do te mere zlobno, zlobno prema svemu, a i dosadan je. Uvek govori rečenicu: "Molim vas, dozvolite mi da završim." A priča već 20 minuta. "Dozvolite mi da završim misao."
 
Do pre tri godine nikad nisam čuo za Maršićanina. Ja sam samo znao za Koštunicu i Vladetu Jankovića. Znao sam dvojicu ljudi iz DSS-a, pošto ih je bilo ukupno osmoro. Šta sad – znao sam dvojicu. Četvrtinu stranke sam znao. I to je uspeh. Posle 5. oktobra, ako se sećate, Koštunica je jednog trenutka imao popularnost, to je bilo u novembru, imao 92,8%. Je l' se vi sećate toga?To nije imao ni Fidel Kastro u svojim najboljim danima, a o Enver Hodži da ne govorimo. Uvek je bilo 10% onih koji nisu hteli da se izjasne.

E, iz toga se kasnije pojavljuju ovakvi ljudi kao što je Maršićanin. Gledao sam sinoć mog omiljenog Velju Ilića, koji kaže: "Pa dobro rezultati, predsednički izbori ... Vlada super radi i tako dalje". Pošto Velja uvek kaže: "Vlada radi i tako dalje. Mi imamo poslove i tako dalje. Vlada je super i tako dalje". I sad kao nema nikakvih problema oko toga.

Ima jedan problem. Problem je utoliko što ... ako se neko seti kako je prošle godine pala Živkovićeva vlada, za koju su tvrdili da nema legitimiteta, da ne može da vodi zemlju, bla bla,bla...Pa ta vlada izgleda spektakularno čvrsto u odnosu na sadašnju vladu koja je dobila 13% glasova.

Nikad se u poslednjih 15 godina bilo gde u Evropi nije desilo da kandidat koalicije na vlasti, ne samo bude poražen, naravno da može da izgubi, ali se nikad nije desilo da bude četvrti. Dakle ne postoji zemlja, ne postoji ni jedna jedina zemlja u kojoj kandidat ... Dakle iza njega je stajala vlada. Svi govore – vlada, 100 dana, uspeh, ni levo ni desno, pravo u centar, pikado. OK , super. Četvrti! To nigde nije bilo.
 
Znate šta me je još impresioniralo? Šest minuta nakon proglašenja rezultata, Labus je rekao: "Predstoji rekonstrukcija vlade ili novi izbori. G17 podržava Tadića." Pazi, posle šest minuta. Ta vrsta prelaska na drugu stranu, ovako, iz čistog mira. Dakle, padu Živkovićeve vlade je G17 plus prošle godine najviše kumovao. Pa šta su sve pričali o DS-u sve ovo vreme?

Pa neverovatno kratka pamet! Mislim, ne verujem da je kratka pamet. Sećanje je kratko, meri se milisekundama u ovoj zemlji. Ja sam stalno tvrdio da Srbi imaju najkraće sećanje na svetu i da se meri milisekundama. Ovde niko ne može da se seti šta je bilo pre nekoliko meseci, apsolutno. Ali mislim da od svih stranaka, na moralnom planu, po stepenu ljigavosti, G17 plus prosto nema konkurenciju. Mislim da su oni spremi da ostanu na vlasti da ovog sekunda ... evo, da sutra pobede Jogi letači, evo, sutra bi oni dali podršku "jer je to u interesu Srbije, nacionalne strategije" i tako dalje. Odmah, bez ikakvih problema. Zašto da ne? Tako da su ti rezultati izbora meni očekivani. Mislim pretpostavilo se da će Tadić, kakav-takav, uz svu svoju pomirljivost, koja mi je onako potpuno neverovatna.

I sad, posle ovakvih rezultata, on kaže: "Nek ostane vlada " Pa ne znam, neke stvari u politici uopšte mi nisu jasne. Ako ta vlada do juče nije valjala i ako Demokratkska stranka nije glasala za neke važne zakone, i da je govorila o tome kako je ta vlada loša i da ... sad odjednom, ne znam, govorimo o kohabitaciji, o suživotu ili već ne znam o čemu i sad govorimo kako vlada mora da se napravi. Meni to baš nije previše jasno. Onda mi nije jasno kakve su Tadićeve vizije. To mi uopšte nije jasno, sem opšte priče – volim ljude, životinje, decu, sve to, super ... mir u svetu. Ne mogu da budem do te mere pomirljiv.

Pa njega su maltene pre mesec dana direktno optužili da je učestvovao u ubistvu Đinđića. Njegova prva reakcija sledećeg dana je bila je da će on u drugom krugu podržati Maršićanina. Pa mislim, makar dan pauze. Pa ne možeš posle svega da kažeš – e, super je Demokratkska stranka Srbije, uvek smo želeli da sarađujemo sa Koštunicom.

Pogledaj Koštuničino saopštenje o podršci Tadiću, molim te. Oni ga podržavaju u "ostvarivanju ciljeva koje DSS zastupa u skupštini". Šta to znači? Pa mislim ... šta to znači molim te? Ja tebe podržavam, ne znam, da bi ti radio nešto što bih ja hteo da radim. Pa ja da hoću to da radim, onda bih bio član tvoje stranke, a ne bih imao svoju. Kunem ti se, biće kletve jednog dana u ovoj zemlji - dabogda te podržao Koštunica. Jebeš mi ... Pazi šta ti kažem. Dabogda te podržao Koštunica. Naravno da ne verujem u podršku. Kako mogu da verujem?
 
Kako da čovek veruje u podršku Slobodana Vuksanovića? On je, uopšte, jedna potpuno nebitna užasna, možda najodvratnija figura koja postoji. Do juče je najgore stvari, pošto ponovo ime te svoje vizije, ambiciju, opsesiju, da postane gradonačelnik Beograda... Ja bih se iselio iz Beograda. Ja bih se iselio iz Beograda onog sekunda kad bi Slobodan Vuksanović postao, ne potpredsednik vlade, ne znam, nego da uđe bilo gde, da bude deo vlasti. Vuksanović da uđe u vlast?

I taj Vuksanović ... kao da se ništa nije desilo. Neko mu je rekao da njega valjda spremaju, ne znam ko, koalicija ga sprema da bude gradonačelnik. I sad on gde god da ga pozovu, šta god ko kazao, on kao: "Afere su u gradskoj vladi..." Pitaju ga ljudi: "Koje su afere?" On im kaže: "One mermerne ploče u ulici Maršala Tita se odvajaju." I sad te jebene mermerne ploče... Stvarno sam pre nekoliko dana, prošle nedelje, otišao da vidim te mermerne ploče, da ih zagledam, polako. Nisam baš čučao da ih gledam, jer bi me uhapsili, otkud znaju šta radim. Ali, to sve stoji, radi, funkcioniše. Nikakav problem nigde nema.

Njegove su primedbe: "Gradi se garaža, koja nije gotova..." Pa ne može da bude gotova za mesec dana. Popravljaju se ulice. To ti je čuvena priča u Beogradu. Kad se nisu popravljale ulice, onda su ... znaš ono, taksisti, svi ljudi govorili: "Jebem ti ovu vlast. Dvadeset godina ne radi ništa. Vidi kakve su rupe. Niko ništa da popravlja. Svi su uzeli pare." Istog dana kad počnu da popravljaju ulice: "Pa ovde ne može ni da se prođe. Pa ovaj grad je strašan. Daske, pa blato..."

To je mentalni sklop Demokratkske stranke Srbije. To je mentalni sklop tih ljudi... Njemu ništa ne valja. Ne postoji stvar koja njega može zadovoljiti. Koja je to stvar koja Koštunicu može da natera da se osmehne, široko? Ono brecanje na novinare, gotovo plačnim glasom, na ivici nervnog sloma... Pa to govori da mi imamo bolesnika za premijera. Čovek je mentalni slučaj. Kako li on tek u vladi sarađuje? Šta on radi kad ga neko iznervira? Zamisli njega i Velju kako se svađaju, ili ne znam, ili Dinkića. Isto, tu je negde.

Zato ja kažem da cela ta vlada ... mislim, izgledaju mi bolesno. Meni to izgleda sick, sve, totalno. A i vidi se to. To se vidi po odlukama, po izjavama. To je potpuna šizofrenija. Ja sam bio skoro u diskoteci Nahtverk, to je čuvena diskoteka koju drže naši u Beču. Stane četiri hiljade ljudi, potpuno ludilo. Gde je muzički repertoar otprilike ovako u deset minuta izgleda... podseća me na ovu koalicionu vladu. Isto. Potpuno. Ide prvo Edo Majka, pa ide Stoja, pa ide Faithless, pa ide Seka Aleksić, pa ide Puff Daddy. Evo, to ti je slika i prilika srpske vlade. To sve imaš unutra. I važno je samo – udri samo do ponoći.

Snimak izjave Vojislava Koštunice:
 
Novinar: Koga će DSS podržati u drugom krugu?

Vojislav Koštunica: Ja sam rekao? Ja mislim da sam odgovorio na vaše pitanje. Mene ne zanima šta se dešava u vašoj kući. A najveći deo sastanka tiče se organizacije stranke. Radi se o razgovorima. Kada ti razgovori budu okoncani bićete o-ba-ve-šte-ni. Jasno?
 
Svetlana Lukić: Pominjao si kampanju Karića. Šta misliš o rezultatu domaćina Karića?

Petar Luković: Srpski domaćin.

Svetlana Lukić: Sa domaćinom. Jao!

Petar Luković: Pa da, domaćin. Nigde na svetu , naravno, ne postoji reč "domaćin". Nisam čuo, niti bih mogao to da prevedem. Ali, kod nas to ima dvostruki smisao. Domaćin je onaj koji brine o kući, da li ima dovoljno šećera i zejtina i da li ima dovoljno para, neko ko brine o kući. To je ono fizički. Ali, metafizički to je nekako – brine nad svima nama, duhovno. I dok spava, brine o nama. To je neka vrsta Tita. Ali u pravu ste. Očigledno da je ljudi to vole ovde, potrebna im je, 'ajde da kažem, neka vrsta lažne nade. To je užasna vrsta lažne nade u kojoj ljudi kažu – e, super, kad on dođe, on će ... možda on to ne može ovako ali on ima svoje veze pa će on preko vlade, pa će on da utiče, pa će on to nešto da radi...

Taj isti Karić, koji nema nijednu fabriku u Srbiji. Dakle mislim ono što je malo ružno u svemu tome – on nema nijednu fabriku u Srbiji, pa 600 ljudi zaposlio, pa da pokaže kako to izgleda. Ali očigledno da ljudima ta vrsta jezika, pre svega, jezika, odnosa ...On svira gitaru tamo na trgovima, pleše, igra, svira harmoniku, grli se s ljudima, deli mobilne telefone. To je jedna stvar ... bliskost. Narodni čovek, hej! To govori o ljudima po Srbiji. Bogi je za njih car. Videli ste te likove koji ga ljube, grle, kako izgledaju ti ljudi. To jeste možda malo tužno, ali to je slika i prilika Srbije.

Dakle ti imaš radikle koji su ono hard core, to je kao vojska, disciplinovana. Imaš Karića i ove druge koji su malo ... tako. Takvi su kao što jesu. Oni se plaše svega i svačega. Njima je to kao neka nada da će kao Karić tamo da otvori sve fabrike. Znaš, to je malo onako ... strašno. Demagogija čista.
 
Mislim, ja razumem te ljude koji se ne mogu uhvatiti za Lalovića i za Maršićanina. To je logično, to ne može niko. Ali, šta radi Demokratska stranka sa Tadićem, ovakva kakva jeste? Ja to ne znam. To mi je neka vrsta utopije. Sve fino kao hipi pokret. Svi smo mi braća, mir u svetu, sunce izlazi sutra, zagrljeni idemo ... To mi je isto onako, potpuno nerealno u ovoj zemlji.

Ako već moram da biram, onda ...'ajde, ova vrsta populizma mi je ... 'ajde, mogu da je razumem iz prostog razloga što sam živeo u Miloševićevom režimu pa znam te ljude. A ne Maršićanin. Zato što im je ovo potpuno prazno. Ovo je bar šarena laža. Karić je jedna velika šarena laža ali ovo drugo je mračno.
 
Ali strašna je slika Srbije kad sve sabereš. Kad sabereš radikale, Karića, Maršićanina, ti imaš skoro dva miliona ljudi u Srbiji, za koje se teško može reći da su proevropski nastrojeni, za koje teško mogu reći da su obrazovani, da su željni nekog znanja, nekih kontakata. Dakle, imamo konstantno dva miliona ljudi koji su potpuno problematični. 'Ajde da kažem, mentalno problematčni. To je jedan mentalni sklop, jedan užasan mentalni sklop koji postoji ovde, koji je potpuno otporan na bilo koji uticaj sveta.

Jer ja nisam morao baš previše da budem bistar ... nisam siguran da DSS intimno, duboko u sebi ne žali zbog odluke što u decembru nisu ušli u koaliciju sa radikalima. I siguran sam, i gotovo to mogu pouzdano da znam da će veliki broj birača DSS-a, i pored preporuke, ove direktne, čuvene, fantastične preporuke Koštuničine, da neće glasati za Tomu Nikolića.... da će glasati ... To je ono što je neka naša budućnost, možda izvesna: kad se sve opcije iscrpe, na kraju ćemo doći do onog što jeste, dakle da je, u stvari, DSS samo frakcija Srpske radikalne stranke.
 
I onda imamo svoje cikluse u svojoj zemlji, znaš. Dolazi leto, takozvani godišnji odmori. Ko će to da radi? Gotovo. Pa jesen, pa deca polaze u školu, pa kiše, pa ne možeš tako da radiš. Pa onda zima, mračna i depresivna. Kišno proleće. I mi smo stalno u nekim mukama. Stalno smo neki žrtveni narod, jebo te, teško napaćen. Kao da ostale zemlje nemaju ni zimu, ni leto, ni jesen, ni proleće. Samo kod nas ...Uvek imamo neke nepogode. Nešto strašno se nama dešava. Kad je vrućina – jebote, kad će zima da dođe? Kad dođe zima – pa jebote, kad će leto? Nikad ne postoji zadovoljstvo a i da makar vreme prihvatiš kao činjenicu koju ne možeš da kontrolišeš, i da kažeš – dobro, to je tako, šta da radiš? Kad su bile kiše, svi se ubiše zbog kiša. Kad je došlo sunce – jebote. Gde su sad kiše? To su primeri naši. Ko da dođe na vlast? Pa dobro ... jao sad ovo ...
 
Mislim da je jedna od grešaka Koštuničinih, evo moram to da kažem, upravo na tom nivou vremena. Što on stvarno misli ...ne znam, sad će Legijino svedočenje, pa čuvena priča – Beba, Čeda, droga – to će sad ljudi da shvate. Pa to smo slušali mesecima. To više ne možeš da čitaš, prvo zato što je glupo. Što kaže jedna moja prijateljica: "Od lošeg krimića, gori je samo glup krimić." A ovo što sada gledamo jeste glup krimić. Legijino svedočenje – u belim čaršavima prelazio, skrivao se u snegu koji nije postojao, imbecilizam ...

Svetlana Vuković: A kad sebi kaže: "Milorade, samo šume da se dohvatiš..."

Petar Luković: A kad sinu kaže: "Pst..." Glupost. Znaš, ja se sećam, pamtim '91. u Večernjim novostima ... Kad je bilo, kako beše ...kad je bio prvi sukob u Pakracu. Nedelja beše, specijalno izdanje Večernjih novosti. Na prvoj strani vest da je ubijen neki srpski pop, na petoj strani je ranjen, a na 28. strani intervju s popom. Misliš da je neko od ljudi koji kupuju te novine to primetio. Misliš da je neko našao da je problem što je pop mrtav, ranjen, pa živ? Ma, jok. Ma nikad ...Ovde je sve laž i to na nivou ružnih velikih brojeva i očiglednih laži, nećeš naći male laži. Ali to je deo te igre.
 
Ja mislim da je priča o Legijinom svedočenju smešna. Smešna je onom ko ima malo inteligencije, a ko nema – u redu. Ko stvarno veruje da se Legija krio u prostoru od 40 centimetara, između dva ormara, 14 meseci? Mislim stvarno Neko te pravi budalom na način koji izmiče bilo kom osećanju pristojnosti. Eto, tako da kažem. Teška je ova zemlja. Težak je ovaj narod. Teški su ovi ljudi ovde. Naprosto, ljudi bi hteli i ne bi hteli, voleli bi i ne bi voleli, i jesu i nisu, i da glasaju i da ne glasaju, i hoće u Evropu i neće u Evropu, hoće tranziciju ali na svoj način.

Ovde je sve – ali. I kad sam slušao saopštenje DSS-a koje počinje: "Predstavništvo DSS-a je odlučilo..." i ja znam da dolazi čuvena i omiljena reč u našem jeziku – ali. Uvek imaš ali.

Imaš onu čuvenu priču koju svi znate ... Po defaultu je priča ...Znam stotine hiljada ljudi koji mi kažu – ja nisam član nijedne stranke – i onda dolazi – ali, pa onda dolazi – ali Milošević ipak nije bio ...E tako. Celog života tako je bilo. U svemu. Ne možeš da čuješ čoveka da kaže – ja zastupam ovo, ovo i ovo – bez ali. Bez ali.

Svetlana Lukić: Čuli ste vesti. Dakle skoro pola miliona evra košta glasanje naših ljudi koji žive u inostranstvu. Bolje da smo im platili avionske karte da dođu da ih vidimo ovde, da se izljubimo, još i da glasaju. Da, biće veoma zanimljivo saznati, a to ćemo saznati iduće nedelje, ko je sve bio posmatrač, ko je sve putovao na naš račun od posmatrača, pogotovo u London i Pariz, naravno, te zgodne i lepe gradove. A nastavljate još samo malo da slušate Petra Lukovića.

Petar Luković: Meni strašno nedostaje Zoran Đinđić. Moram da kažem da sam tog čoveka veoma zavoleo u poslednjih godinu dana njegovog života. Imao sam tu čast da s njim razgovaram nekoliko puta, da radim intervjue, da budem s njimi da naprosto na licu mesta vidim tu vrstu energiju kakvu nikada nigde nisam video.

To je energija koja apsolutno zrači nekom vrstom uverenja i nekom aurom koju si mogao da osetiš fizički. Ti vidiš da čovek to hoće i on će to da istera, po svaku cenu. Nakon toga dolaze ljudi koji su mrtva puvala. To je onako ...Mrzi ga da živi, da stoji, da hoda, da radi.

Ja stalno zamišljam kako izgleda scenu kad Koštunica mora da ustane ujutru i da ide na posao. Ja bih voleo bih da vidim tu scenu. Ko ga tera da izađe iz kreveta? Je l' on pita telefonom – je l' moram baš danas da dođem na sednicu? Onda se gubi. On je kao reka ponornica. Nema ga mesecima, nedeljama, pa se pojavi. Imamo premijera ponornicu. Ode i nema ga.

Pa Jočića isto nije bilo nigde. Ko ponornice ... Tako odu negde i nema ih. Ti Đinđića nisi mogao da promašiš nijednog dana. Prosto je bio tu od sedam ujutro do 10 uveče, bio je tu u kabinetu, radio je, putovao, vozio bicikl. Šta sve nije radio.

Njihovi najveći rezultati na tom njihovom spisku su – pomoć Hilandaru i plan prvi za Kosovo, koji niko nije prihvatio. Ama, niko ga nije prihvatio. Svi su rekli – u redu, plan je početni korak... Niko nije rekao – super je plan, jebote, kako je dobar ovaj plan. Ovo je rešenje... Niko. Ni Rusi, ni Amerikanci, ni Mađari, ni Bugari, niko. Svi su rekli – pa dobro, plan ko plan.

A ne – oni kažu – mi smo prva vlada koja je napravila plan. Pa napravićemo sad i nas troje, sad ovde super plan za Kosovo. Nije poenta u planu. Poenta je čime se ti baviš. Čime se uopšte bavi ova vlada?

I to su te paralele. Zato kažem, ponovo ponavljam, užasno mi je ... mislim jedna stvar koju sam propustio u životu, koju smo svi propustili u životu, to je da vidimo kako izgleda Đinđić u predizbornoj kampanji. Strašno bih voleo da sam imao prilike da to ikada vidim u svom životu. Zamišljam svašta. Spektakl, vizuelni i intelektualni. To bi imalo smisla.
 
Ovo sve što smo sada videli, sve zajedno, kompletno, izgleda kao mrtvo more. Pročitao sam jednu izjavu Maršićaninovu na komentar o rezultatima izbora. Na pitanje šta misli o tome. On je rekao da su to neobični rezultati. Dakle to je neobično. Odnosno kad je nešto neobično, to je egzotično. Kad je egzotično, onda je to malo divlje, drugo – neprirodno. Ko su ti ljudi? Što oni tako glasaju? Šta stoji iza njih? Uvek je ta priča – ko stoji iza njih. Šta su oni? Zavedeni, drogirani verovatno ... Ne znam. Da nisu mafijaši, deca mafijaša, poznanici mafijaša. Pazin njemu su rezultati neobični.

On još uvek nisu shvatili da u Srbiji i dalje postoje ljudi koji ne veruju u njihovu priču – da je Đinđić bio mafijaš, ubica, da je sam sebe ubio, uz pomoć svojih prijatelja, da je dilovao heroin u pauzama sednica, da je lično prodavao. Oni naprosto ne mogu da veruju da postoje ljudi koji neće u to da veruju. To je njihov najveći problem.

Posle ubistva Ane Lind, Radoš Ljušić je rekao onu čuvenu rečenicu koju je Teofil Pančić super analizirao: "Mi nikada nećemo saznati ko je ubio Anu Lind." Jer, iz DSS-ove perspektive, uvek postoji neka zavera, uvek neke strane sile postoje, nekakva kosmička zavera... Specijalno, nećemo saznati ko je ubio Anu Lind. Po njegovom mišljenju, nju nije ubio Srbin. Tako ti je ovde. Ovde će svi isto reći – evo, pitaj Koštunicu. I on će reći – a mi nikada nećemo saznati ko je ubio Đinđića. Šta god da bude.

Vojislav Koštunica: Bićete o-ba-ve-šte-ni. Jasno?
 
Petar Luković: Koštunica ima u životu samo jednu opsesiju, sem svojih sova, to je Đinđić. Ja iskreno mislim, možda je neukusno to reći, da njemu uopšte nije bilo žao kad je čuo da je Đinđić ubijen. To je moje mišljenje. O tome govori reakcija posle 10-15 minuta, da se odmah napravi koncentraciona vlada, kao da se ništa nije desilo. Ne moram da budem previše pametan da bih video o čemu se radi. Ne postoji ništa na ovom svetu što njega može da izbaci iz koloseka, sem Đinđića, mrtvog ili živog. Svi ti podaci da je on postojao, da je bio premijer, da je to radio, kad bi se to poništilo, kad niko ne bi pominjao, on bi bio najhappy na svetu. I to je jedno osećanje koje je on imao lično prema tom čoveku.

Dakle tu nije reč o politici. To se videlo prvog sekunda. Oni su ga izabrali jer je bio kilav. Takav kilav jedini je mogao da pobedi u toj kilavoj zemlji Srbiji. Nemoj da se lažemo. Nije mogao da pobedi ekstremni i problematični Đinđić, ili ne znam ko drugi, Žarko Korać ili nemam pojma ko, ili Vesna Pešić. Sigurno ne. Ali jedan kilavi ... 'Ajde da stavimo kilovog čoveka.... Pa jesu li ga doveli 6. oktobra? Pričao je Đinđić – doveli su ga, izvukli su ga iz kuće da bi ga doveli 5. ili 6. oktobra, kad je već bilo.

Da on živi u Americi i da je on kandidat, njega bi izbacili sa svih mogućih lista za lokalne poslanike, jer on plaši birače. Može da igra u horor filmovima. Može da glumi grofa Drakulu. Može da igra neke serijske ubice. Glumačka karijera je njemu super, ali politička nije. Naprosto, on nije takav tip. Kad ti on kaže nešto dobro, ti se usereš, jebo te bog. On kaže – super nam je vlada. Ti kažeš – jebo te, nemoj da mi kažeš ništa super. Zato kažem – nemoj da daješ podršku nikome. Zamisli da ti da podršku? Nemoj, molim te. Ne podržavaj ti ništa.

On je naša pošast, strašna pošast, jer je on opsednut. On ima problema u ravnoteži vršenja izvesnih mentalnih funkcija. On vidi samo zlo, neku zaveru, vidi uvek neki problem iza toga. Njega ne smeš da pitaš koliko ima sati, jebo te bog. Ako ga pitaš koliko ima sati, ti ćeš dobiti kratak rezime srpske istorije u XX veku, u kome mi nismo nikome ništa uradili. On je suština tog srpskog zla. On je nastavak Miloševića na mnogo načina, gde je on sve ono što je Milošević bio a nikad nije pokazivao. Taj imidž jednog umivenog Miloševića je postojao kod Koštunice.

Njegova nervoza i njegova opsednutost Đinđićem jeste strašna. Finale svega toga je upravo ovo što ja govorim. Mislim da je Đinđić pobedio i na ovim izborima, nije ni Tadić, niko drugi nije pobedio. Pobedio je Đinđić. Mislim da je Đinđić sam pobedio, bez puno pomoći Tadića. Da je Tadić bio za nijansu agresivniji, mislim da bi pokojni Đinđić pobedio još više. I mislim da je Koštunica to shvatio. Šta će biti 27?
 
Svetlana Lukić: Hoćeš li izaći na izbore?
 
Petar Luković: Verovatno hoću. Voleo bih da izađem na izbore i da glasam jedanput u životu bez ikakvih dilema da li ću da glasam ili neću da glasam. Glasaću, hajde, u redu. Tadić ima šansu, neverovatnu šansu da bude svoj a da zadrži sve ... to uopšte nije problem. Ali mislim da je ova vrsta pacifikacije njegove – ne znam kakva je to vrsta, ne razumem... Pomirljiva koegzistencija, peacebrother. To mi je onako malo nejasno. Ali ništa, srećan vam premijer. Srećan vam nastavak vlade. Srećan vam 27. jun. Dolazi leto uostalom, idemo na more. Dolazi posle toga jesen. Dolazi Nova godina, 29. novembar. Ma lako ćemo, samo nek je što više praznika i zajebancija.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Petar Luković. A sada ćete čuti Ivana Milenkovića. Ivan je po obrazovanju filozof, a radi kao novinar na Trećem programu Radio Beograda. Kao da svi idu okolo i traže pravog nacionalistu. Znači onaj ranije je bio komunista koji se krio iza nacionalizma a sad Koštunica koji je pravi nacionalista, koji nije agresivan. Kako bi ono Teofil rekao: Pentijum !, Pentijum 2, Pentijum 3. Sad je Tadić kao – sad sam ja pravi. Stalno se vrtimo oko tog istog termina, to što ti govoriš; ono je bilo maligno, a ovi će da naprave benignu varijantu te iste stvari. Ali mislim, opet ta priča o domaćinu.
 
Ivan Milenković: Nema benigne varijante nacionalizma. Nema benigne varijante patriotizma. Pitanje je zašto ljudi insistiraju na tome. Nemam pojma. Ja se plašim da je to ipak držanje za jednu tanku nit, za nadu da će ipak ti pojmovi moći da se ispune tom starom sadržinom. Možda ne da bude baš tako krvoločno, ali bože moj, to je nužnost. Međutim, ja se plašim da je nužnost drugačija. Nužnost je upravo ono što zovemo ozloglašenom rečju "globalizacija", svidelo se to nama ili ne, voleli mi to ili ne. To je ono sa čim se suočavamo, a ne više sa patriotizmima i nacionalizmima. Dok god se mi borimo sa utvarama nacionalizma, globalizacija će da radi svoje, pa ćemo da budemo veoma neprijatno iznenađeni kad nam se bude pojavila iza leđa.

Svetlana Lukić: Pomenuo si da su žene manje sklone nacionalizmu.

Ivan Milenković: To je veoma složena priča, koja polazi od razlikovanja javne i privatne sfere – privatna sfera je kroz istoriju uvek bila obezbeđena za ženu, dok je javna sfera uvek bila muška. Muškarci su se gurali, kao inteligentni i pametni i misaona bića, dok su žene bile kao emotivne, pasivne i uopšte bića koja nisu sklona javnosti, uvek gurana u tu intimu, gurana u tu privatnu sferu. I zbog toga što su muškarci brinuli o identitetu, žene su bile te koje su naprosto bile prinuđene da svoj identitet na neki način odbacuju, ako su žene uopšte ikada imale identitet. Mislim, da li je žena biće koje može da ima identitet, je l'?

Dakle žene su naprosto menjale prezimena. I kroz taj razvoj vrste čini mi se da su žene stekle neku rezistenciju ka tim identiternim pričama ka nekom čvrstom držanje za nekakav identitet, koji je, naravno, opet jedna socijalno-politička utvara. Žene su menjale prezimena sa lakoćom. Smatrale su to normalnim.

Žene su bile te koje su napuštale rodni dom, rodnu grudu, tlo, mesto na kojem su rođene, odlazile su na neko drugo mesto. I naprosto su one kroz vekove morale već unapred da budu sviknute na odricanja od nekakvog čvrstog identiteta koji se zapravo ispostavlja jednom muškom pričom. Priča o identitetu je par exselans muška priča. Identitet jeste nekakva sraslost sa samim sobom, ali pošto je to suviše apstraktno određenje, onda se pozivamo na tlo, na zemlju, na krv, na rođenje i čitava ta priča o tlu, krvi, zemlji, o očevima, zadržavanju imena, odnosno prezimena, jeste samo podgrađivanje te priče o identitetu, pošto je ona sama po sebi toliko apstraktna... To ne postoji. Identitet ne postoji ali čitav ovaj instrumentarij opravdanja koji ide oko te priče služi zapravo samo tome da bi se jedna nepostojeća priča, da bi se to jezgro bez jezgra, da bi se taj prazni pojam, prazno mesto smisla, na neki način ispunilo i učinilo, kako to kaže Džojs, legalnom fikcijom. Utoliko su, mislim, žene manje opterećene tim pričama. I muškarci, učite od žena.
 
Kad govorimo o identitetu neke vlade, to je dakle jednakost između onoga što oni jesu i onoga što oni čine. Budući da sadašnja vlada uglavnom ne čini ništa, to je savršeni identitet: mi smo takvi kakvi smo. Dakle, mi ne želimo da budemo drugačiji zato što smo sjajni. Mi smo prirodno dobri. Dakle, evo nas. Korupcije više neće biti zato što mi nismo korumpirani, zato što smo po prirodi dobri. To je opet problem sa epohalnim sudarom. Ovo je epoha kulture i civilizacije. Priroda je, kako da kažem, kultivisana, nema više pojma prirode u smislu onog rusoovskog prvobitnog divljaka, koji je potpuno srastao sa svojom okolinom, sa prirodom, pa i sa samim sobom.
 
Međutim, ja imam utisak da se ljudi iz DSS-a pomalo ponašaju upravo kao taj primitivni divljak. Pri čemu ovo nije, naravno, uvreda, nego samo pokušaj da opišem mehanizam na koji oni deluju. Kao da ne shvataju zapravo da je ono što nas okružuje upravo civilizacija. Ono što nas okružuje jeste upravo kultura. A nalog kulture jeste da uđeš u kulturu da bi išta mogao da učiniš.

Hana Arent politiku definiše na sledeći način: "Politika je ono što nam dozvoljava i omogućuje slobodu govora i slobodu delanja." To su dve najbitnije stvari koje nas čine ljudima. I to je civilizacijski nalog. I to je prva lekcija na Fakultetu političkih nauka, recimo. Dakle, to je nešto što barem 80% ljudi u Koštuničinom okruženju mora da zna, i teorijski i praktično.

Međutim, i teorijski i praktično ti ljudi, nažalost, postupaju upravo suprotno, upravo kao onaj Rusoov divljak. Oni su srasli sa prirodom, sa svojim tlom, sa svojom zemljom, sa svojim ljudima, sa svojim sveštenicima i sa svojom crkvom, pri čemu je civilizacija za njih, čini mi se, ipak kao neki daleki šum, u kojoj se baš ne snalaze najbolje. Kao da se plaše da uđu u civilizaciju jer će, kao u onim trećerazrednim filmovima, da umru od smoga i od zagađenja, budući da žive u jednom rezervatu čistote, dobrote i potpune neporočnosti. Nažalost, nije tako.
 
To je vrlo značanimljivo da je Mihajlov imao onaj krvožedni nastup da bi ulio malo krvi svome beskrvnome kandidatu. To je kao onaj napitak Danone u reklamama: imamo ljude koji nestaju i onda popiju Danone i postaju vidljivi, postaju od krvi i mesa. E, pa nesrećni Maršićanin nije imao vremena da gleda reklame, pa se Mihajlov našao da mu pripomogne, da mu malo, kako se to kaže, da transfuziju.

Ovaj moj pokušaj da ovde koliko-toliko zajedno pronađemo, iskopamo neku nadu, mislim više leži u tome, mislim, da u ovom trenutku, kao i u onom trenutku posle parlamentarnih izbora, po mom mišljenju bilo jako važna da se oformi vlada, pa čak i sa socijalistima. I čini mi se da nismo pogrešili, uprkos tome što je to daleko od dobrog. Tako i u ovom trenutku mislim da je mnogo važnije da ova vlada izdrži još neko vreme. Neka to bude ograničeno nekakvim fantomskim ustavom, koji verovatno neće biti donesen.

Dakle, ovaj moj izbruh dobre volje prema nečemu što ni intimno ni intelektualno ni na koji način ne osećam bliskim, jeste taj politički nalog da u ovom trenutku, svemu uprkos, ova vlada treba da ostane i da obavlja vlast, koliko god, i ovakva kakva je. Mislim da je to manje zlo nego vanredni parlamentarni izbori i opet nekakvo prilično izvesno bujanje radikala. Kada sam kazao da je to manje zlo, pa čitavo moderno doba, a možda čak i pre modernog doba, zapravo počiva ne na pozitivno određenom dobru nego upravo na izboru između manjeg i većeg zla.
 
Tadićev račun bi mogao da bude sasvim politički. On kaže sledeće: raspisivanje parlamentarnih izbora, moja stranka postaje verovatno ako ne najjača onda najuticajnija stranka u zemlji. Uprkos tome što imamo jedan jak politički rezon, možda ne bi bilo loše bilo ovaj drugi politički rezon zadržati a koji kaže da ukoliko bi se ova vlada održala, uprkos krizi legitimiteta, uprkos krhkosti, uprkos mogućnosti da relativno lako padne, uprkos tome što zapravo nije uradila bogzna šta, da bi njeno održanje ipak pomoglo ako ne u smanjivanju te radikalske plime, onda ipak nekakvoj pacifikaciji. Što više vremena prolazi, radikali se ipak, na neki način, pacifikuju.

U ovom trenutku, oni nisu dovoljno pacifikovani i zato mislim da su ekstremno opasni još uvek, ali ipak su manje opasni nego što su to bili pre godinu dana, a još manje opasni nego što su to bili pre 5. oktobra. Zato mislim da u narednih godinu dana oni će nužno, po sili stvari, morati još više da se pacifikuju. Pa čak i ako se desi da za godinu dana oni još značajnije na neki neki imaju uticaj u ovoj zemlji, to će biti manje pogubno nego da se to desi danas.
 
Nemam dobre razloge da sumnjam u Tadića. Kako bi ti artikulisala tu sumnju.

Svetlana Vuković: Ja s Tadićem imam problem koji se tiče onig što si ti na početku govorio; o volji da se vlada a on nije...

Ivan Milenković: Nedostaje ti jako pozitivno određenje...

Svetlana Lukić: Znam da ćeš ti reći; ovo je demarkaciona linija, znam da je to u politici teško, ali ovo je demarkaciona linija, ovo prosto ne može. Na ovo ne možemo da pristanemo. Na ovaj zahtev ne možemo da pristanemo, zato što ... na sve možemo ako se dogovorimo, na sve možemo da pristanemo, mada previše košta ...

Ivan Milenković: Možda. Ne znam. Tadić u ovom trenutku svakako unosi jednu drugu vrstu govora, pa čak i jednu drugu vrstu delanja, je l' da? I to je možda za nas nešto relativno novo. Ne znam, naprosto razmišljamo zajedno ...

Svetlana Lukić: E sad kako ti zamišljaš, ne samo političku scenu, nego kako ti zamišljaš, kako ćemo mi da živimo sad ovde? Mislim taj javni život.

Ivan Milenković: Opet zavisi od toga ko će da pobedi 27. juna. U slučaju pobede Nikolića, izvesno je šta će da bude.

Ako Tadić pobedi, kako zamišljam? Pa upravo tako. Imamo čoveka koji malo podržava vladu, malo je bocka, u međuvremenu radi na jačanju sopstvene stranke, pokušava da pacifikuje ili, na neki način, da marginalizuje Radikalnu stranku i ništa, otaljavamo narednih godinu dana, upravo tako, pri čemu ja uopšte ne mislim da je to najcrnji mogući scenario.

Svetlana Vuković: Sad je 60 godina od iskrcavanja u Normandiji a pri tome svi prenose šta je rekao, na primer, Buš. Niko ne prenosi šta je rekao Šreder. Šreder je tamo prvi put. Nemac je došao i rekao je: "Moj tata je poginuo na rumunskom frontu" a mi smo shvatili. Mislim, došao ti je Nemac. U stvari, sad svi Srbi, kao: "Šta bre ta Normandija! Šta bi ta Normandija. Mi ni ovde nismo...

Ivan Milenković: Nemoguće je personifikovati narod, jer ne znam šta je to narod. Mislim narod ne postoji. I to je legalna fikcija. Ali opet, kad putujem vozom, čini mi se da dolazim u neposredan dodir sa narodom. Taj narod počinje da priča nepitan o tome kako mu se raspada jetra, kako je bio na nekim operacijama, kako mu se deca razvode, ubijaju. Kad putujem vozom, to je potpuni užas.

E sad, ta zagledanost u sopstveni pupak jednog naroda shvaćenog na ovaj način, po slučajnom uzorku izabranom u onom vozu, je ili posledica teške nesreće ili posledica užasne frustracije. Dakle tek te dve stvari dovode do toga da ništa nikog i ni po koju cenu ne vidiš izvan sopstvenog pupka. I onda, naravno, postaješ autističan.

Ova vladajuća kombinacija danas sa akcentom na DSS, plašim se da upravo tako postupa a zbog onih neraščišćenih odnosa sa tlom, sa zemljom, sa krvlju, sa nacijom i to rezultira time, odnosno upravo ovom pričom o iskrcavanju u Normandiji. Tamo su se desile neke veoma bitne stvari, neke fine nijanse su tamo protnute na jako visokom političkom nivou, koji se nas užasno tiče, a da je ovde to prošlo tek kao uzgredna vest u nedostatku krvoločnijih stvari.

Mi možda ne moramo da volimo globalizaciju i veliki svet i to je izbor svakog pojedinca, ali moramo, a naročito naša politička elita mora da razume šta se dešava u svetu. Ona mora da razume šta znači kada se tamo pojavi Vladimir Putin, prvi put, dakle, jedan Rus se pojavio na ceremoniji proslave iskrcavanja u Normandiji. Prvi put se pojavio jedan Nemac, nemački vođa i prvi put sve se to događa u situaciji koja sva varniči od napetosti.

Mali, ali veoma važan detalj: na toj proslavi nije se pojavio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Francuske Dominik de Vilpen, bivši ministar unutrašnjih čovek koji je održao fantastičan govor u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pre nego što su Amerikanci i Britanci napali Irak. To je bilo malo retoričko čudo, on je dobio fantastičan aplauz i nakon tog govora Amerikanci i Britanci odustaju od Saveta bezbednosti i kreću u akciju i tako dalje, i tako dalje. ‚

Ali pazite sada, Širak sada poziva Buša, tamo je Šreder, Putin, ali nema jednog od prvih ljudi francuske države, nema Dominika de Vilpena, on pada kao kolateralna žrtva tih očajničkih pokušaja da se dve velike sile ipak na neki način pomire, da nešto pričaju, da nešto urade. Odnosi moći se menjaju, to su užasno važne stvari. To su užasno bitne stvari. To su zapravo bitne teme.

Ne kažem da ovo naše nije bitno za nas. Dođe nam Toma Nikolić, veoma nam je bitno, ali uprkos našoj muci, uprkos tome što me boli slepo crevo, ja moram ipak malo da pripazim i na čitav organizam. Moram da pripazim i na svoga saputnika u vozu. Mislim bitno je zbog mene.

Naprosto ne vidim da analitičare da pišu o tome, da razmišljaju o tome. To su teme koje nas se najživotnije tiču. Tiču nas se u onoj meri u kojoj nas se tiču, ne samo spostveni izbori, nego čak i nešto što nam je bliže, mislim šta ćemo da jedemo, kolika nam je plata. Ta direktna veza, to je ono što se zove globalizacija. Nije to nikakva utvara, nisu to nikakvi fantomi. Globalizacija je to – znati šta se događa u ovom trenutku 7.000 kilometara daleko, jer to što se događa tamo, direktno ti dolazi na vrata sutradan.

Plašim se, međutim, da ova domaća konstalacija, domaća politička elita, oličena, pre svega, u vladi, ili da kažem, oličena pre svega u DSS-u, ne razume to dovoljno dobro, zato što se još uvek bave nacijom, sveštenicima, tlom, krvlju. To je onaj naš loš usud. Malo više politike bi nam super došlo. Zvuči paradoksalno, ali to je tako. Ovde zapravo nema dovoljno politike, nego ima gatanja, proizvoljnosti, neznanja, gluposti, loše volje i nadasve katatoničnog sna.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Milenković, a evo pisma Svetlane Slavšak iz Ljubljane, iz Slovenije. Sećate se, to je ona malečka zemlja. E sad ta malečka zemlja je u Evropi. Evo dakle pisma iz Evrope Svetlane Slapšak.

Svetlana Vuković /čita/:

Mali evropski izbori
 
U poređenju sa gigantskim borbama suprotstavljenih političkih velikana i uobičajenog ukrasnog venca ludaka na izborima u Srbiji, kakav su uopšte događaj neki opšti, evropski izbori u istome danu? Skoro nikakav. Sa malo više interesa za druge, građani Srbije bi baš i mogli pogledati preko plota i zapitati se šta bi mogla biti pouka za njih.
 
Prvo su paralele. Recimo da su novi građani evropske zajednice skoro isto toliko nezainteresovani za izbor svojih predstavnika u Evropski parlament koliko i građani Srbije za izbor svoga predsednika. I to, i jedni i drugi po nekoliko puta. No, građanska umrtvljenost građana novih evropskih država ima druge razloge. Pre svega otupljenost tranzicijskim grozotama i kraj utopije koju pametniji evropski političari ne pominju suviše često – kraj demokratije.
 
Romano Prodi je, kako i pristoji vodećem evropskom političaru, odmah izrekao kritičku ocenu da su građani novih evropskih država na izborima pokazali svoje nezadovoljstvo razvojem društava u kojima žive. Uostalom, sada je članica Evropske zajednice i Latvija – zemlja u kojoj petina stanovništva nema puna građanska prava kao što su pasoš i pravo glasa. To je ruska manjina, skandal nesumnjivo, ali i mogućna pouka građanima Srbije o tome šta se sve može desiti bivšoj imperijalnojkolonijalnoj vlasti, na Kosovu, recimo.
 
Da dovršim pouku. U Južnoj Africi, gde su koliko-toliko temeljno obavili posao etičke katarze i javne debate o odgovornosti, prvi osuđeni zločinci aparthejda sada već izlaze iz zatvora. Zašto se kod nas gubilo toliko vremena?
 
Novi Evropljani, dakle, nisu pohrlili da ostvare svoj san o demokratiji. Zlobnici tvrde da je na glasalište izašlo po kišnom i hladnome danu samo ono što je već izašlo na misu. Prednost su svuda u novim državama članicama dobile stranke desnice. Evropska zajednica se bez svake sumnje potrudila za ovih 15 godina da ponudi glupost i neznanje kao model građanskog ponašanja: postepeno ukidanje besplatnog školovanja, rast socijalnih razlika, komercijalizacija medija, silovito razvijanje potrošačkog mentaliteta. Glupost je nažalost sudbinski povezana sa desnicom u Evropi.
 
Uz sve to, građani Srbije još imaju i zaborav kao opštu terapiju umesto građanskog obrazovanja i suočavanja sa nedavnom prošlošću. Čak i ako gledaju preko plota, pitanje je mogu li išta videti.
 
Tu svaki paralelizam prestaje. Uslov za ulazak u Evropsku zajednicu je pre svega psihološki; treba razumeti da se tamo mora biti. To je u zemlji u kojoj se uporno razvlači sa saradnjom sa Haškim sudom, sa odgovornošću uopšte, jednostavno nemoguće. "Srbija za nuždnost ne znade", rekli bi Nogo – Đogo – Rembo.
 
Novi Evropljani su posle noći piva i poljubaca, pre mesec i po dana, samo pokazali da su realistični i da znaju da drugačije nisu ni mogli. Desilo mi se da sam Sloveniju napustila u četvrtak, a vratila se u u Evropu nedelju, posle pomenutoga slavlja.

Autobus nije vozio po polomljenim šampanjskim čašama, po vazduhu nisu letele zaostale konfete, bilo je "business as usual". To je bio dosta jasan znak šta će se dogoditi na prvim evropskim izborima. U svojim godinama i sa svojim iskustvom nemam prava na primedbe tipa – odvratna normalnost. Ponizno sam prihvatila odsustvo drhtaja u srcu, koji sam izvesno imala kada je Grčka, pre skoro 25 godina, ušla u Evropsku zajednicu kao prva siromašna, neprikladna, rizična, nepredvidiva marginalna članica.
 
Desnica je na ovim evropskim izborima zabeležila uspeh, vladajući liberali su se nekako izvukli, narodnjaci su katastrofalno pukli, socijalno orijentisana levica opet je uspešno preživela.

No, građani Slovenije, ona trećina koja je glasala, pokazali su da uopšte nisu gluvi za savete koje im Evropska zajednica daje. Izabran je sasvim zadovoljavajući broj žena, premda ženska stranka kao takva nije uspela. Ukratko, rezultati izbora su toliko u domenu normalnog i realnog da je već narednog dana morao da se dogodi vrhunski politički skandal.
 
Dimitrije Rupel, sadašnji ministar spoljnih poslova, čovek koji je probao da se ugura u sve partije i na sva plaćena mesta između Vlade i Akademije, stavio je svoj potpis kao prvi na listu nečega što se zove "Zbor za Republiku" i što okuplja zgodan izbor desnih političara i intelektualaca. Liberali, koji su zaista dugo pod nekom vrstom narkoze, nisu smogli ni toliko snage da nestašnoga ministra ekspresno šutnu iz svoje stranke, bar ne u prva 24 sata.
 
Nešto, dakle, nije sasvim u redu sa stranačkim životom u Sloveniji. Slovenačkim liberalima preti neprijatno buđenje, građanima preti nastavak noćne more od pre dve godine koja je trajala šest meseci, kada je desnica parlamentarnim trikom dobila vlast.

Jedino što se sad bar može uživati kada u istome političko-administrativno-kulturnom prostoru gledamo kako socijalisti pobeđuju na lokalnim izborima u Francuskoj, sa kolike će visine tresnuti Berluskoni, koliko se ugruvao Hajder i na druge lepe trenutke najveće državne zajednice na planeti. I to je nešto".

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate istoričara Nikolu Samardžića. Nikola je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
 
Nikola Samardžić: Kada se rezimira ishod izbora, očigledno je da većinsko opredeljenje onih koji su uopšte izašli na izbore ide u prilog onima koji su direktno proizašli iz Miloševićevog sistema. To su i Nikolić i Karić i Maršićanin. Za Nikolića i za Karića je to očigledno, jer su i jedan i drugi na katastrofi ovog društva, na ratovima i na siromaštvu, izgradili svoje karijere, jedan političku, drugi poslovnu. Dok je Maršićanin pripadao jednoj sivoj zoni Miloševićevog sistema, budući da se on zasnivao, od uvođenja višestranačkog života, na stvaranju jedne tobožnje, ili kvazi ili pseudo opozicije kojoj je pripadala i Demokratkska stranka Srbije. Ja o tome nemam nikakve naročite podatke, niti mogu izričito potvrdim od kog trenutka je partija našeg premijera postala integralni deo Miloševićevog režima.
 
Mislim da je to danas većini onih koji razmišljaju, bez ikakvih predrasuda o našem političkom životu i našoj budućnosti veoma, očigledno. Očigledno je da je ta partija pripremana za ono što se dogodilo 5. oktobra, očigledno je da je Koštunica štitio i zločince i Službu bezbednosti i samoga Miloševića.

Međutim, ono na šta nije računao, a što se dogodilo, bio je bio, naravno, pritisak i uloga Evropske unije i Sjedinjenih američkih država. Mislim da se bez njihovog učešća u našem političkom i svakodnevnom životu, taj život ne može osvetliti sa svih strana i mislim da se njihova uloga često bezrazložno potcenjuje. Tako da se danas postavlja pitanje u kojoj meri su obećanja i pretnje Evropske unije neposredno uticale na ishod ovih izbora, mada kod nas postoji pogrešna slika o proevropskom opredeljenju našeg građanstva. Mislim da ono, u skladu sa svojim intelektualnim mogućnostima i obrazovnim nivoom, zapravo nije u stanju da proceni šta bi to bila evropska budućnost Srbije.
 
Mislim da je tu u pitanju prisećanje na razdoblje relativnog materijalnog prosperiteta iz Titovog vremena. I mislim da je to evropsko opredeljenje zapravo prikrivena želja da neko drugi plaća naše troškove, da neko drugi o nama brine. Zapravo, da opstane jedna vrsta srpskog ili srbijanskog komunizma, koji se u istorijskim okvirima pojavio kao vrlo snažan politički i ideološki pokret još u vreme Kraljevine Jugoslavije, sa čijim najekstremnijim oblicima ni Tito nije uspeo da se obračuna '48.-'49., kao ni sredinom 60-tih kada je uklonio Rankovića i njegove ubice.
 
Taj kontinuitet socijalnog parazitizma u kojem profitiraju, naravno, službe bezbednosti, naša vojska, naša policija i čitavo to jedno društvo koje je jednom nogom u opanku, a drugom u džiberskim patikama, to je kontinuitet koji se teško zaustavlja, budući da je mentalitet jedna nepromenljiva, jedna lenja istorijska kategorija.

Mislim da tu postoji pritisak Evropske unije na vladu. Vlada ne znajući šta bi, između svoje talibanske i evropske ideologije, koje se nekako prepliću, pokušava da pronađe novo spoljnopolitičko i unutrašnjepolitičko usmerenje. Verovatno ima i ministara u vladi koji vole da putuju po Evropi.

Naša ministarka prosvete veoma olako je ukinula deci nastavu engleskog jezika u prvom razredu osnovne škole, a pretpostavljam da i ona voli da skita po Evropi, pa ne bi volela da se nađe na nekoj listi nepoželjnih, što mislim da je zaslužila. Zašto bi građani koji nisu nizašta krivi čekali u redovima, padali u nesvest, a ona ovde sprovodila izolacionizam, a potom se šetkala po zapadnoj Evropi? Mislim da to ne bi bilo pravedno. E sad, nije ni evropska birokratija pravedna kao što nije ni naša vlada, bože moj.
 
Oni koji su hteli da glasaju za Tadića – glasali su. Opet, s druge strane, naši građani nisu toliko nedotupavni da možete vi da im naredite – e, glasali ste za Maršićanina, sad glasajte za Tadića. To su dve suprotstavljene strane u politici, kao što su pre četiri godine to bili Zoran Đinđić i Slobodan Milošević.

U tom smislu nema nikakve razlike. Maršićanin i Tadić su potpuno suprotstavljeni polovi. Oni se zalažu za suprotstavljene političke ideje. Njihova vizija Srbije u budućnosti je potpuno drugačija, budući da je Maršićanin posmatra u svetlosti opstanka Miloševićevog režima, koji je svuda oko nas, koji i dalje određuje naše sudbine, i Borisa Tadića, koji pomirljivom retorikom i uglađenim držanjem pokušava ponekog da prevede na svoju stranu. I mislim da je to uspeo.
 
Mislim da je Tadić dobio najmanje pet procenata glasova upravo zahvaljujući takvom svom stavu. Unapred je mogao da računa na glasove obrazovanih, na glasove profesionalaca, na glasove dobrih đaka, ne čitave omladine, tako da još uvek nije sasvim izvesno šta će da se desi.

Postoji neka hemija u javnom životu, kao što postoji između dvoje zaljubljenih, između fanova Igija Popa i njega samog, tako da se oseća izvestan optimizam u vazduhu. Međutim, daleko je ona tamo nedelja. Ko zna šta će se još desiti, kakve će sve prljavštine da proizvode savetnici premijera Koštunice i šire, na koji način će se sputavati taj optimizam i Srbija u tom emotivnom i intelektualnom smislu ponovo svoditi na svoju pravu meru, na ruglo koje treba da postane eksponent sovjetskih policijskih tajnih službi na Balkanu.
 
Tadić će takođe morati da budi čitavo to pospano i lenjo, građanstvo, koje je dopustilo da se pojavi Milošević, koje je dopustilo da se 6. oktobra pevaju pesmice sa Indexovim radio-pozorištem, koje je bilo još jedna institucija Miloševićevog režima, koja je trebalo da pokaže da postoje neke slobode u Srbiji.

Nije nimalo slučajno da su se oni pojavili 6. oktobra da anesteziraju ljude umesto da krenu da rade ono što je trebalo onda da se radi. To je mašinerija koja se može pratiti u svim aspektima života. Imate kontinuitet od, recimo, Šabana Šaulića, Gorana Bregovića i Srđana Šapera do Arkana, Cece i Legije.

To je jedna ista kultura koja je imala vrlo konkretnu društvenu i političku svrhu, a to je anesteziranje, masovna proizvodnja imbecila koji će služiti određenim idejama. Da li će to biti ideja bratstva i jedinstva, jugoslovenstva, da li će to biti ideja srpstva i svetosavlja, da li će to biti ideja Kurira i Nacionala, to je potpuno svejedno. To je jedan isti sistem, koji se transformisao u vremenu od bar sredine 70-ih do danas. 30 godina, na kraju XX veka, to je kao 300 godina pre pola milenijuma. To je ogromno razdoblje, koje je trebalo ispuniti određenim i zabavnim i ideološkim sadržajima.
 
Danas nije jasno šta se zaista 5. oktobra dogodilo. Mislim da je značajnije posmatrati konkretne napore Zorana Đinđića i njegovog kabineta da se Srbija postepeno transformiše. To što su uveli nekoliko velikih evropskih i američkih koncerna to je velika stvar, jer ih je teško isterati. Oni, naravno, sobom nose sve one pretnje i iskušenja koja sobom nosi postkapitalističko doba, ali bože moj, tamo su ljudi čistiji, nose na sebi nove stvari i ne brinu šta će sutra da jedu, imaju čiste bolnice i uredne škole. I tu je neki kraj savremene ideologije. Ovo nije više '68, ona je jednom prošla, i tu nema više šta naročito da se promeni, sve je na pojedincu.
 
Međutim, kod nas postoje istorijske strukture stanovništva koje se bore za svoja prava i privilegije. Srbija je vojnička i policijska zemlja. U Hrvatskoj i u Bosni Srbi su pripadali velikim delom istim tim strukturama koje su se prenele ovde, budući da su ti ljudi iz Hrvatske i Bosne proterani, to se sad sve skrkalo u Srbiju, i oni ljudi hoće svoje plate, svoje penzije i Cecu, a to je ogroman procenat stanovništva.

Čitav Novi Beograd je izgrađen kako bi se čitav taj svet tamo naselio i jednoga dana pucao sa prozora, ukoliko bi se narod pobunio protiv Tita i Partije. Znači, čitav jedan grad je nastao u tom smislu, pa kako mislite da se odjednom ta istorija izbriše? Kako mislite da te ljude zaposlite, da oni počnu nešto da rade, a ne samo da dremaju u kasarnama i po ulicama da pendreče? To je njihov tradicionalni posao, tradicionalni zadatak.
 
Na selu ljudi nose prljave iznošene stvari, ispadaju im zubi, ali najveće veselje prave kada sina ispraćaju u vojsku, ne razmišljajući o tome što će on tamo biti maltretiran i ponižavan, što će se možda vratiti u kovčegu, a to smo posmatrali kako se dešavalo.

Nijedan roditelj nije pokazao nijedan čin solidarnosti sa svojim detetom u proteklih 15 godina. Da je otišao u policijsku stanicu ili u kasarnu i rekao – šta ste vi uradili sa mojim detetom? Jedini vojnik koji se pobunio bio je onaj čovek koji je dovezao tenk pred skupštinu.

Dakle, ovde su roditelji sa Slobom u srcu sahranjivali svoju decu i nisu se bunili. Bunila su se opet neka druga deca na ulici. Gde su oni bili? Dakle, ljudi čija su deca umirala, nisu pokazali dovoljno solidarnosti sa njima i ostali su privrženi sistemu koji im daje na kašičicu platicu i penzijicu i on ima svoj televizorčić i pije mlako pivo i to je njegova egzistencija.

Ako je njega baš briga za njegovo dete, pa što bi on brinuo o evropeizaciji Srbije, o reformi školstva, o izgradnji putne mreže, o brzom internetu i svemu ostalom. Kad on nije uspeo da osveti smrt svoga deteta, ako to nije učinio pravni sistem, ako to nije učinio politički sistem, ako se zvanična ideologija u tom smislu nije transformisala, onda govorimo o ogromnom procentu stanovništva.
 
Računajte koliko ljudi nije izašlo na ove izbore, to je više od pola, i računajte koliko ljudi se opredelilo u prilog opstanka Miloševićevog režima. To su oni koji su glasali i za Nikolića i za Maršićanina i za Karića i za one ostale koji su u domenu statističke greške.

Oni koji apstiniraju jesu žrtve sopstvenih zabluda da će cinizmom prema stvarnosti uspeti da stvarnost ili promene ili da sebe udalje od te stvarnosti. Drugim rečima, pošto stvarnost je onakva kakva je i oni se izjašnjavaju u prilog svemu onome što je Srbiju učinilo najsiromašnijom, najtužnijom zemljom u Evropi.
 
Pročitao sam izjavu Matije Bećkovića, koji je rekao da Srbi ne glasaju. On, naravno, govori o celini, kao da sam ja stado, kao da smo mi stoka, pa svi isto mislimo, da Srbi hiljadu godina nisu imali predsednika pa ni sad ne žele da ga biraju. To je ista politika i to su isti ljudi iz te jedne sive zone koja je uspostavljena još u Titovo doba, koji imaju isključivu ulogu da sluđuju javnost.

U hiljadu godina evropske istorije republike nije bilo sve do francuske i američke revolucije, a prvi republikanski sistemi pojavili su se tek posle Prvog svetskog rata. Dakle, u suštini, jedna ordinarna glupost koja u stvari treba da ukaže na nešto sasvim drugo, a to je da građani ne treba da se bave politikom, da treba da ostanu u predmodernom i pretpolitičkom stadijumu i kako bi svi trebali da služimo istoj ideji.

Ja se ne sećam da je Bećković loše živeo pod Titom, ne sećam se šta je on ikada radio. Ako ustanete u šest ujutru, vidite hiljade ljudi koji trče na posao, a onda od nekih drugih ljudi, koji spavaju do podne i nose engleska odela i maštaju o majci Rusiji, dobiju poruku da ne treba da izlaze da glasaju. To je jedna vrlo zla, vrlo podmukla poruka. Ljudi, naravno, treba da glasaju, treba da se bore, ali takve poruke su uspele, tako da imate više od polovine građanstva koje je ostalo izvan političkog života, dakle u jednom pretpolitičkom stadijumu, koji su nezainteresovani.
 
A zašto bi i bili zainteresovani ako ih baš briga u kakvu će im školu ići deca i da li će im se sin jednoga dana vratiti u limenom kovčegu? Ako postoji ta vrsta i nerazumevanja i mirenja sa sudbinom, pa zašto bi se oni borili za ovog ili onog predsednika?

S druge strane, očigledno je da postoji nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji koji su već u postmodernom političkom stadijumu, koji su spremni da se bore za svoje ideje i koji će naći podršku u razvijenom svetu u onoj meri u kojoj taj razvijeni svet smatra da Srbija pripada njegovoj zoni interesa. Ti interesi se ovde u izuzetnoj meri prepliću. Očigledan je uticaj ruskih ili sovjetskih, svejedno, službi koje nastoje da Srbiju privuku u sopstvenu zonu interesa.

Srbija je u tom smislu od slavjanofila i radikala XIX veka i bila bliska tom jednom totalitarnom ideološkom konceptu, bilo da je on bio caristički ili boljševički, potpuno je svejedno. Ti su uticaji naročito vidni i posredstvom Ruske pravoslavne crkve i njenim delovanjem na srpsko društvo, budući da je čitav Miloševićev aparat pronašao u pojedincima iz vrha Srpske pravoslavne crkve političku i ideološku podršku i to je taj jedan novi organizam koji ne dozvoljava ni građanima da odlaze u crkvu i da se hristijanizuju ili ehristijanizuju, ni državi da funkcioniše izvan crkvenih interesa, niti samoj crkvi da bude ono što bi trebalo da bude.
 
Srbija, sva sreća, nije stado. A juče sam sedeo u jednom restoranu preko puta Partizanovog stadiona i tu su bile okupljene jake policijske snage, verovatno zato da bi mlatili decu koja su išla na Metaliku, koja su bila izuzetno pristojna, besprekorna. Istom ulicom su prolazile kolone lopova i ubica u džipovima, audijima, na njih niko nije obraćao pažnju.

Ispada da su zlo u Srbiji oni koji su 23 godine čekali da dođe Metalika, a ne oni koji su 15 ili 23 godine, potpuno svejedno, Srbiju pljačkali, ubijali, samo zato da bi vozili neki nemački automobil ili da bi ih grickali komarci u vili u Dedinju.

To je inače jedan nezdrav i vrlo depresivan kraj Beograda. Samo neko ko nije Beograđanin može tamo sebi da sazida kuću. Ali, to je slika i našeg društva i naše istorije i treba proceniti ko će biti jači – da li oni naoružani, koje ne diraju ni naša vojska ni naša policija, ili oni drugi koji 23 godine čekaju da im se dogode za njih dva najlepša časa u životu.
 
Ja sam pristalica apsolutne slobode, pa i slobode štampe, tako da mi ne smeta to što prenose Kurir i Nacional, budući da očigledno postoji jedan stepen kriminalizacije u domaćem mentalitetu koji je deo građanstva učinio potrošačima takvih medija.

Te novine imaju svoje kupce i ti kupci imaju ozbiljan problem u glavi. Ozbiljan problem u glavi u ovoj zemlji ima nekoliko stotina hiljada ljudi. Drugo, smatram da sudija dobro vodi taj proces i nije na njemu da razmišlja kako će se sutradan radovati neko ko pročita iskaz, bilo da je to kabinet premijera, bilo da je to neki otpušteni radnik iz fabrike, budući da i jedan i drugi fokusiraju problem na nekoliko ljudi kao što su Čedomir Jovanović i ostali.
 
Očigledno je da se ponovo stvarnost Srbije prikazuje u jednoj iskrivljenoj svetlosti. Naravno da Čedomir Jovanović nije problem Srbije, problem su oni s kojima se Čedomir Jovanović borio. Malo je bilo pojedinaca u Demokratkskoj stranci koji su bili sposobni za ono što je on uradio.

On se bavio, očigledno, i nekim prljavim stvarima, ali Srbija je prljava zemlja i ovo je prljavo društvo i nasledio je jednu prljavu epohu, i u tom smislu je on jedna tragična ličnost i žrtva te epohe. To očigledno mnogima nije dovoljno nego su od njega napravili neku novu vrstu žrtve nad kojom se ritualno iživljavaju.

To su pokušali da učine sa premijerom Đinđićem. U tome su preterali i od toga su, bar privremeno, izgleda, odustali, i sad su se fokusirali na nekoliko Đinđićevih saradnika, kako bi se taj jedan ritualni trans, koji je osvetnički i naravno iracionalan u svakom smislu, održao. Očigledno da je jedna od posledica tog iživljavanja i ishod na izborima, koji su za ovog premijera i njegovog neposrednog zastupnika katastrofalni.
 
Međutim, mislim da je potrebno da proces što duže traje, da se dođe do svih pojedinosti, pa sad ko veruje da je to jedan gospodin čovek, koji je slučajno u pritvoru, kojeg su naši dušmani optužili da je ubio premijera, a on je bio veliki dobrotvor i patriota – bože moj, njih ćete teško promeniti. Oni su jednom zauvek odlutali iz realnosti, iz svakog moralnog sistema i ne verujem da će oni ikad da se privedu jednoj pristojnosti koja nalaže da se stvarnost promišlja onakva kakva jeste.
 
O samoći Srbije pisao sam kao neko ko često prelazi granicu i na granici je očigledno da se susedi brane od Srbije i da se Srbija brani od suseda. Ta obostrana arogancija, ta smrknuta lica sa obe strane granice o tome dovoljno govore, dakle ona su izraz raspoloženja i stavova zvaničnih birokratija, zvaničnih administracija.

Stav ovdašnje administracije jeste taj da je okruženje Srbije neprijateljsko, da su neprijatelji Srbije oni koji putuju u Hrvatsku, Albaniju ili Francusku, da su neprijatelji Srbije oni koji u Rimu kupe italijanske cipele i da su sve te zemlje zapravo deo jednoga imperijalizma koji se urotio protiv istočnog slovenskog pravoslavnog sveta.

To je zvanična ideologija Koštuničine vlade i to je ponašanje koje je nametnuo i njegov kabinet i njegovi savetnici i njegova štampa, njegovi mediji i njegova carina. Mislim da je to jedan sistem koji Srbiju takođe vraća u pretpolitičko vreme i razdoblje izolacionizma.

Samoća Srbije je u obostranom nerazumevanju. Većina u srpskom društvu ne razume savremene istorijske procese u razvijenim društvima. Srpska sela, srpske varoši jesu srednja Azija. A takođe birokratije u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim američkim državama ne žele da se ozbiljnije pozabave Srbijom jer je to za njih skupo i jer to prevazilazi njihove neposredne interese. Oni ne žele i ne mogu da menjaju ovdašnji mentalitet.

Ja ne vidim da su svi oni koji se bave bilo kojim javnim radom, bilo da su kao ja, istoričari, ili su filozofi, ili se bave ljudskim pravima i civilnim društvom, uspeli da objasne građanima čime se oni bave i na koji način će oni pomoći ovom društvu da izađe iz razdoblja samoće i tog jednog stanja u kojem Srbija podseća na Kubu, budući da je Kuba američki karipski kažnjenik, da Amerikanci namerno održavaju Kastra, kako bi pokazali Amerikancima šta je zapravo realni komunizam.

Na isti način, Evropska unija može da održi u istom takvom statusu Srbiju, kako bi pokazala onima koji se kolebaju, bilo da su Englezi, bilo da su Laponci – evo, vidite na šta će da liči naše društvo ukoliko budete kolebljivi, ukoliko ne razumete šta je evropska ideja. To je društvo krezavih koji gaje zelenu salatu i nabijaju eksere jedni drugima u glave.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su Petar Luković, Ivan Milenković i Nikola Samardžić. Pozdravljaju vas dve Svetlane, a mi se čujemo idućeg petka, je li jasno?!


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 105. emisija

    Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 109. emisija

    Gosti: Nikola Barović i Srđa Popović, advokati, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa, dečak Vasa i Drago Pilsel, kolumnista riječkog "Novog lista"
    Domaćice: SvetlanaLukić, Svetlana Vuković

  • 116. emisija

    Gosti: Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga, Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije, Vladimir Gligorov iz Instituta za ekonomske studije, Vladimir Ilić, sociolog i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 123. emisija

    Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije