|
Gosti: Mihal Ramač, novinar, Miljenko Dereta iz
Građanskih inicijativa, Jelena Milić iz Foruma za međunarodne odnose,
Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan. Počeli smo emisiju ovom
špicom, tek da se podsetimo neprijatne činjenice da nismo sami u svetu,
da se podsetimo 11. septembra, za kada je, kako se stvari razvijaju,
zakazan randevu sa planetarnom katastrofom. Muslimanske kamikaze,
odnosno bombaši samoubice, zapadni svet, a sada i Tursku, doveli su u
stadijum panike.
Naravno, Buš i dalje ne menja svoj tupavi tekst
o Americi koja širi slobodu gde god kroči njihov vojnik. I dalje,
Iračane koji već na magarcima nose kaćuše i gađaju centar grada,
nazivaju malobrojnim Sadamovim banditima. Tako je bilo i u Vijetnamu.
Vijetkongovci su na rukama prenosili oružje koje je 50.000 američkih
mladića kući vratilo u mrtvačkim kovčezima. I oni su bili šačica
komunističkih bandita. I tek tokom rata u Jugoslaviji Ričard Holbruk
nazvao je Vijetkongovce prosvećenim ideolozima, doduše, u poređenju sa
Srbima, koji su, rekao je tada Holbruk, obični zločinci i dupeglavci.
Kaligula
je jednom poželeo da svi Rimljani imaju jedan vrat kako bi im jednim
potezom odrubio glavu. Buš i ekipa zamišljaju takav vrat na kome stoji
milijardu muslimanskih glava. Nije uspeo Kaligula, neće ni Buš. Ta
priča nikad ne uspeva.
Muslimani ne veruju u prvobitni greh.
Oni, za razliku od nas, ni za šta nisu krivi svojim rođenjem. Adamov
greh ne pada na njihovo potomstvo. Međutim, dve trećine Srba sebe
smatra vernicima, znači sebe smatraju automatski krivima, tako da
otpada, kao lažno, pitanje – ko je kriv za ratne zločine ili za pobedu
radikala na izborima od prošle nedelje, narod ili elita. Krivi smo,
svakako, svi, i – idemo dalje.
A danas je Aranđelovdan. Ali,
neki, bogme, neće jesti sarme i pečenje. Tući će se za mesta na
izbornim listama. Izgleda da su demokrate prelomile – nosilac liste im
je, ipak, Boris Tadić. G17 plus je prvi predao listu na kojoj se ističu
plesačica Lokica Stefanović i portparolka Ksenija Milivojević, gvozdena
lejdi. U poređenju sa njom, čak je i Dinkić renesansni čovek.
Najviše
vanstranačkih kandidata očekuje nas na listi DSS-a. Nezavisni Slobodan
Samardžić, potpuno nezavisni Danijel Cvijetičanin i delimično nezavisni
Slobodan Antonić.
Neki će, opet, biti žrtve unutar partijskih
čistki. Pade mi na pamet Čeda Jovanović. Šta će da rade ljudi koji ne
dospeju na liste? Mogu da se ubiju ili da se zaposle u jednoj od
mnogobrojnih Lutri Dušana Mihajlovića.
A na vidiku su i dve
nove stranke – NJKV i SPC. Njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandar
već nam je ponudio svoje skromne usluge šefa Države. Ime liste SPC-a se
podrazumeva – čovek koji je na magarcu ušao u Jerusalim, a nosilac
liste biće ničim ukaljani vladika Filaret.
Čuli ste u vestima
da je Otpor danas u Domu sindikata održao programsku konvenciju. Čim su
postali politička partija, postali su, naravno, i dosadni. Nosilac
njihove liste, Čeda Čupić, nije ni pomenuo rušenje zgrade Pinka. Dakle,
slušate Čedu Čupića i Ivana Marovića.
Ivan Marović:
Dragi prijatelji, Otpor je u sredu 19. novembra 2003. godine postao
politička stranka. Bili smo u pravu kada smo one 2000. godine rekli –
ovo je ta godina. I bila je ta godina. I kada smo rekli – gotov je. I
bio je gotov. I kada smo, konačno, posle 5. oktobra, ponovo ustali i
rekli – mnogo ste isti. Postoje dve mogućnosti. Jedna je da odustanemo,
da kažemo ne, promene su ovde nemoguće. Da dignemo ruke i od sebe i od
svoje zemlje i da se pridružimo ovoj velikoj armiji beznadežnih. Ne
moram ja sad vas ovde posebno da pitam da li ste za ovu mogućnost. Mi
znamo šta treba da radimo! Mi znamo šta nam je činiti! Mi nismo Otpor
bez razloga!
Od danas, naš tim igra samo za jedan rezultat, da 28. decembra 2003. godine izbor bude jednostavan – Otpor.
Glas sa zvučnika: Pobeda će sigurno doći i njeno prvo jutro biće nagrada za sve.
Čedomir Čupić:
Tri su principa, odnosno vrednosti, na kojima će se zasnivati političko
delovanje i ponašanje Otpora: sloboda, solidarnost i pravda. Ovde je
pravda užasno postradala. Bez namirenja pravde, nema oporavka, jer
nepravda ubija nadu i veru, prva i poslednja uporišta života.
Dobar
lični primer u političkom životu postaje mera, princip i obaveza za
delovanje i ponašanje svih. Ko ide protiv toga, lako će se prepoznavati
i obeležavati, a uskoro će ga stići i zaslužena kazna. To će naši
građani prepoznavati i na izborima kažnjavati. Članovi i predstavnici
Otpora će ličnim dobrim primerima trasirati put za novo i bolje
delovanje i ponašanje u politici. Insistiraćemo na političkoj
odgovornosti i oporavku i funkcionisanju dva važna politička sredstva:
ostavci i smeni.
I na kraju, moja lična poruka: nema tog
partijskog razloga i naloga zbog kojeg ćemo principe i obećanja
dovoditi u pitanje, niti naše lično dostojanstvo i moralno zdravlje
narušavati.
Svetlana Lukić: Nedavno sprovedena
istraživanja pokazuju da Japanci najviše veruju meteorolozima,
prorocima, policajcima, pa tek na kraju političarima. Srbi, kažu
istraživači, sve manje veruju u vojsku. Istraživač javnog mnjenja
Srećko Mihajlović juče nam je otkrio novu instituciju kojoj Srbi
poklanjaju najviše poverenja. To je prodavnica prehrambene robe.
Noćna
mora svih istraživača javnog mnjenja jeste kako detektovati glasače
Srpske radikalne stranke koji se kriju, a onda izađe njih milion i
dvesta hiljada i glasa za Tomu Nikolića. Vladimir Ilić iz Centra za
razvoj civilnog društva ima neke ideje, ali najpre ćemo čuti gospođu
Jelenu Milić iz Foruma za međunarodne odnose, koja govori o udelu onih
koji su izbore bojkotovali.
Jelena Milić:
Bojkot predsedničkih izbora je destabilizovao rad Vrhovnog saveta
odbrane, koji je, ipak, činio neke korake ka stavljanju oružanih snaga
pod kontrolu. To je stvar koja će se upravo G17 i DSS-u, koji se sada
po medijima hvale ovim bojkotom, jednostavno jedni drugima otimaju deo
populacije koji nije izašao na izbore, i koji već prave raspodele,
premijerska mesta i raspodelu ministarskih mesta u novoj vlasti, da će
se to upravo njima obiti o glavu.
Mislim da je nužno da oni
shvate da je međunarodna pomoć uslovljena. Bez obzira šta neko
proglašava svojim nacionalnim ili partijskim programom, svi ti programi
su, u stvari, definisani okvirom uslova, od najnovijih, za izradu
izvodljivosti za pridruženje Evropskoj uniji, pa do ulaska u
Partnerstvo za mir i tako dalje.
Na svu sreću, bar nas je
gospodin Mićunović ugurao u Savet Evrope, što su DSS i G17 elegantno
zaboravili i diskvalifikovali. To je velika vrednost i, u stvari,
jedini međunarodni politički uspeh koji smo mi imali do sada. Mi smo
trenutno jedna mala marginalna tačka na geografskoj karti svetskih
zbivanja.
U međuvremenu, međunarodna politika se promenila, čak
se i od koncepta humanitarnih intervencija prešlo na koncept
preventivnih intervencija. Postali smo relativno irelevantni i to se
mora imati u vidu.
Havijer Solana je u ponedeljak na pitanje
novinara da li je zabrinut zbog neuspeha predsedničkih izbora uzvratio
da on od srpskih lidera očekuje da se pobrinu da se stanje stvari u
zemlji popravi. Zvaničnik Stejt departmenta Ričard Baučer saopštio je
da, uprkos neuspelim predsedničkim izborima, demokratija u Srbiji
funkcioniše. Ja nisam sigurna.
Slabo učešće glasača na izborima
preuveličalo je rezultate Srpske radikalne stranke, po oceni Stejt
departmenta. Ovo nije tačno, ali tu izjavu Stejt departmenta mogu da
razumem jer oni, naravno, nisu ludi da priznaju deo, možda, svoje
odgovornosti za novonastalu situaciju, zato što su favorizovali one
snage koje još uvek smatraju demokratskim i reformskim a koje su uspele
da pozovu na bojkot izbora koji su ojačali nekontrolisane oružane snage.
Ja
se ne slažem ni sa ocenom da je preuveličavan rezultat Srpske radikalne
stranke. Ako imate u vidu da je Šešelj u toku prošle godine otišao u
Haški tribunal i da je DOS u poslednje tri godine mogao solidno da
diskredituje Srpsku radikalnu stranku aferama, što se skoro uopšte nije
desilo, ja bih rekla da je ovo njihova pobeda i to jača nego na
prethodnim izborima.
Sve u svemu, poziv G17 i DSS-a na bojkot
pomogao je nekontrolisanim oružanim snagama da nastave put koji je
započet 12. marta ubistvom premijera Đinđića.
Moja sugestija
svima jeste da se mora reagovati što pre i da se pitamo kako to da samo
optužnice destabilizuju zemlju a da masovne grobnice u zemlji to ne
čine.
Vladimir Ilić: Ali, radikali nam izmiču.
Radikali imaju svoju anketu na izborima i na svakim izborima rezultati
ankete radikalskih birača korenito su drugačiji, nekada gotovo i
oprečni prognozama različitih istraživačkih instituta i agencija.
Šta
bi se, možda, moglo uraditi? Da se razbije ta veza između istraživača
javnog mnjenja, medijske upotrebe njihovih nalaza i potreba naručilaca.
Naši mediji, naše agencije i instituti, naši politički činioci,
značajno odstupaju u svojim pričama od opredeljenja ogromnih grupacija
tranzicijskih gubitnika.
Radikalski birači koji kriju da su
radikalski birači ne greše kada u istraživanjima prepoznaju delatnost
onih koji su tranzicijski dobitnici, onih koji su nosioci reforme.
Kako
probiti taj zid ćutanja i neistine? Ja ću sugerisati nekoliko momenata.
Politička teorija pruža jedan vrlo upotrebljiv analitički pojam u
proučavanju biračkog ponašanja. To je pojam javnog neprijatelja.
Navešću poznat primer da je Srpska radikalna stranka za svoje glavne
neprijatelje uvek isticala loše Srbe, odnarođene Srbe, Srbe
kosmopolite, Srbe mondijaliste, a tek potom, etničke rivale.
Primenom
ovakvih analitičkih kategorija postiže se pouzdano i precizno
diferenciranje ekstremne desnice od izrazite desnice, pa od umerene
desnice, pa od desnog centra. Ovo se u praksi gotovo ne sreće. Još
nešto, može se ići na indirektne strategije. Kada bi se birači pitali
da li bi bili voljni da izdrže nekoliko godina sankcija a da se
odupiremo zahtevima Haškog tribunala, tu se jasno uočava razlika između
odgovora pristalica radikalne desnice i onih koji pripadaju umerenijoj
desnici.
Još nešto, naš radikalizam je sindrom, i to sindrom sa
čvrsto spletenim sastavnicama. Te sastavnice su ksenofobija,
etnonacionalizam, egalitarizam. Poslednjih meseci, etnonacionalizam
stagnira, ali egalitarizam raste.
Kada pitamo građane koji im se
oblik privatizacije čini najprihvatljivijim, vrlo često se vidi da se
oni opredeljuju pre svega za društvenu svojinu. Kada ih pitamo koji je
poželjan raspon primanja u Srbiji, vrlo često zagovaraju komunistička
rešenja.
Egalitarizam je, trenutno, mada je nekada predstavljao
idejni monopol levice, najjače idejno oružje desnice, a radikalna
desnica ga praktično vešto kombinuje sa ksenofobijom i sa
etnonacionalizmom.
Diferenciranjem ovih dimenzija mogu se
identifikovati radikalski birači u odnosu na birače drugih stranaka,
kao što su DSS, DS, G17 i slične stranke. Usput, između te tri pomenute
velike stranke ja ne vidim iole značajniju programsku razliku i ne mogu
da ih gledam drugačije nego kao pretežno interesne koterije koje se
takmiče u jagmi oko postmiloševićevskog plena.
Anketa:
– Očekujemo da radikali pobede, red je jednom, jer ovi su kriminalci
glave došli. Trebalo bi da traže da se vrate svi iz Haga i da završe,
nema tu ništa. Moguće je zarobiti sve njihove u Beogradu i onda tražiti
da se vrate u roku od 48 sati, i završeno. Nema tu šta.
Vladimir Ilić:
Razlika između radikalizma i patriotizma ima jedan smisao u Zapadnoj
Evropi a drugi na Balkanu. Radikalni etnonacionalizam u Zapadnoj Evropi
znači premlaćivanje gastarbajtera, a na Balkanu znači višegodišnji rat
međusobno vrlo srodnih etničkih grupa.
NATO bombardovanje je usmerilo stanovništvo ka radikalnoj opciji i to je posledica.
NATO
bombardovanje je na jednoj ravni kolektivne svesti zaboravljeno, na
jednoj ravni, ali je NATO bombardovanje otkrilo, kao uostalom i pad
Republike Srpske Krajine, nešto drugo, da nema etničke solidarnosti. U
vreme kada je litar nafte koštao za Srbijance marku i po, mi smo naftu
u Srbiji naplaćivali našim sunarodnicima sa Kosova i Metohije po dve i
po marke.
To nije presedan. Podsećam vas, kada je avgusta 1995.
godine pala Republika Srpska Krajina, našlo se jedva 200 nacionalista
koji su u Beogradu demonstrirali protiv pada jedne srpske države ili
kvazidržave. Etničke solidarnosti nema. I nešto u vezi s tim treba;
razrušiti jedan mit. Čak ni novi egzodus srpskog stanovništva sa Kosova
ne bi bitno uticao na biračko opredeljenje stanovništva u Srbiji.
Radikalizam
se danas hrani socijalnim problemima i to nije prvi slučaj da se
krajnja desnica hrani socijalnom panikom tranzicijskih gubitnika. Ali
hoću da naglasim, tničke solidarnosti već odavno na ovim prostorima
nema.
Treće pitanje; neuspeli predsednički izbori i mogućnost
pobede neke nedemokratske opcije na skupštinskim izborima. Ne verujem u
ovu drugu mogućnost, ali ne želim sada, 19. novembra, tri dana posle
predsedničkih izbora, kada je radikalski kandidat pobedio, dobivši
većinu glasova aktivnih birača, većinu narodnih glasova, ne želim da
mislim o skupštinskim izborima.
Mene ne zanima kako će koterije
iz DS-a, DSS-a i G17 plus da dele resurse. Mene zanima ulazak Srbije u
Evropu. Ne smeju se zaboraviti ovi predsednički izbori. Ne svodi se
politika na jagmu oko plena između partijskih koterija i s njima
povezanih medijskih, istraživačkih i parapartijskih krugova.
Svetlana Lukić: Slušate kolumnistu lista Danas i člana Foruma za međunarodne odnose, gospodina Mihala Ramača:
Mihal Ramač:
Ja nisam glasao, što znači da sam se nadao da će izbori propasti. Nadao
sam se da će propasti zato što sam znao da kandidat za koga bih ja
glasao ne može da pobedi. Nisam želeo da doprinesem pobedi onog drugog.
Istraživači kažu da prognoze nisu bile takve. Međutim, broj glasova
koji su radikali dobijali, recimo u Novom Sadu ili Sremu, jeste tu
negde oko njihovih boljih rezultata.
S te strane, to nije
iznenađenje, ali ja ga nisam očekivao, da se sad ne pravim važan.
Desilo se to što se moralo desiti. S jedne strane – razočaranje u
vlast, a sa druge strane – krajnje neubedljivi razlozi zašto su sad
raspisali izbore. Zašto Mićunovića nisu predložili ranije, ako je tako
dobar? Zašto su toliko odlagali izbore? Sve je to nateralo većinu
birača, srećom, po meni, da ne izađu na izbore.
U Novom Sadu
postoji krug oko Banovine, kao u Beogradu "krug dvojke". Većina
političara je tu smeštena, tu su i sedišta političkih stranaka. Svi oni
misle da svet počinje i da se završava sa njima. Oni se nešto dogovore,
oni nešto kažu, i misle da je tako. Vrlo retko idu, što bi se reklo,
među narod. Sede i zabavljaju se nekakvim svojim pričama, dođu i
razbiju neku tablu na Televiziji i prave od toga herojski podvig. To
su, manje-više, njihovi krajnji dometi, a veći deo biračkog tela, pre
svega srpskog, vezan je za Beograd. Pre svega Srem, on apsolutno
gravitira Beogradu.
Zbog svih ratnih zbivanja Srem je uvek bio
blizak ovim radikalnim strankama, i radikalno i konkretno, uopšte ovim
strankama sa jakim nacionalnim predznakom. Moguće da je i to deo
tradicije graničara. Srem je, ipak, dugo bio granica.
Što se
tiče ostalog dela Vojvodine, mađarsko biračko telo je, manje-više,
homogeno, ostale manjine se uvek priklanjaju nekoj od građanskih
varijanata. Recimo, manjine su 2000. bile presudne da pobedi Koštunica,
manjine u Sandžaku i u Vojvodini, jer ostalo je bilo negde pola-pola,
manjinski glasovi su odlučili.
Manjine su opet glasale masovno
za Labusa. Danas sam baš gledao neke izveštaje po opštinama po
Vojvodini. Tamo gde su manjine, po pravilu – pobeđuje Mićun, tamo gde
su Srbi – pobeđuje Nikolić.
Svetlana Lukić: Kako je u Novom Sadu?
Mihal Ramač: U Novom Sadu je, čini mi se, za 500 glasova Mićunović pobedio, tesno znači ...
Svetlana Lukić: Samo?
Mihal Ramač:
Samo, za pola procenta ili tako nešto, a mislim da je u glasovima
stvarno samo 500 ili 600. Pa znate šta, jedno je Novi Sad "krug
dvojke", odnosno gradsko jezgro, koje je bilo od '91. za Ivana Đurića,
pa kasnije za Milana Panića, pa za Vojislava Koštunicu. Kada se saberu
i okolna naselja, onda je slika sasvim drugačija. Radikali imaju
glasače pogotovo u prigradskim naseljima koja su nastala devedesetih
godina, takozvana divlja naselja, koja više nisu divlja, ako tamo
stanuje 50.000 ili 60.000 ili, možda, 100.000 ljudi, koji su došli
ovamo tokom poslednje decenije.
Ti ljudi glasaju drugačije,
glasaju upravo tako kako su i sada glasali. Ja razumem te ljude. S
obzirom na to šta su preživljavali tih deset godina, oni ne mogu da
razmišljaju onako kako se tradicionalno razmišljalo u Vojvodini – da
život počinje od proizvodnje, od njive, od fabrike, od zarade.
Oni
razmišljaju – ova država nam je poslednja nada, spremni su, ako treba,
i na spartanska odricanja, na asketski život, samo da se sačuva ova i
ovakva Srbija. I naravno, onda Čankove ili nečije priče o autonomiji
Vojvodine, pa još podgrevane deset godina kampanjom da Čanak hoće da
proda Mađarima Vojvodinu i tako dalje, kod tih ljudi je stvorilo čvrsto
ubeđenje koje se ne menja i neće se menjati bar u toj generaciji.
Te
stranke koje imaju sedište samo u Vojvodini, sa izuzetkom mađarskih
stranaka, stranaka mađarske manjine, to biračko telo je disciplinovano,
izlazi i glasa onako kako se kaže.
Stranke kao Liga
socijaldemokrata Nenada Čanka ili Reformisti Vojvodine Mileta Isakova,
one su izuzetno retko izlazile samostalno na izbore. Obično su se
šlepale uz nekog većeg, najčešće je to bila upravo Đinđićeva
Demokratska stranka. Naravno da su oni sada u panici jer znaju da
nemaju nikakvih šansi da uđu u parlament i sad im preostaje da se nude
kome stignu. Zahvaljujući tome što podržavaju nekoga, došli su na
vlast, na visoke položaje, izbegavajući čak da se puno kreću po
Vojvodini, pogotovo po Sremu, nego su gledali da se malko dodvoravaju
manjinama i jednom građanski orijentisanom sloju koji je, ipak, tanak.
E sad, videće oni šta ih čeka na izborima.
Svetlana Lukić: Šta se desilo sa Nenadom Čankom? Ja sam, bez obzira na sve, bila iznenađena kada sam ga videla na onom protestu policajaca.
Mihal Ramač:
Da, ali sećate se onog razbijanja table RTS-a, u pratnji pedesetak
novinara. Ako već treba da se razbije tabla, trebalo je da se razbije
6. oktobra, ali trebalo je istog dana postaviti novu tablu. Na
Televiziji ni danas nema nikakve table, što je najbolje merilo njegovog
rada. Šta si uradio? Lako je razbijati. To je jedan efektan potez,
kojim, naravno, niko ništa nije postigao, osim malo medijske pažnje.
Mislim da je to veoma naškodilo njegovoj reputaciji.
Nesporna je
njegova uloga 90-ih godina, u vreme Miloševićevog režima, kada je mnogo
puta govorio ono što većina nije smela. Međutim, otkako je došao na
vlast i otkako se povezao sa određenim finansijskim krugovima u Novom
Sadu, ljudi kažu da je to drugi čovek. Ja se slažem s takvim mišljenjem.
Građanska
Vojvodina postoji toliko koliko postoji i građanski Beograd. Jeste da
je Vojvodina pripadala srednjoevropskom kulturnom i civilizacijskom
krugu, međutim to je bilo veoma davno. Ipak je niklo nekoliko
generacija u socijalističkoj ili komunističkoj Jugoslaviji, a i
Milošević je ostavio duboke rane baš na vojvođanskom društvenom tkivu.
Tako da je to danas jedna drugačija Vojvodina.
Lepo je čuti,
pogotovo kada političari laskaju biračima, da je Vojvodina nešto drugo.
Vojvodina jeste nešto drugačija, ali očigledno nije nešto toliko drugo.
I lepo je bilo slušati Đinđića kada je govorio da je Vojvodina
lokomotiva koja će da povuče. Međutim, ne zna se ni šta treba vući. Ja
ne bih gajio takve iluzije kod birača da Vojvodina može. Čime? Propalom
poljoprivredom? Sa propalim šećeranama? Ne znam čime trećim. Sa
propalim hidrosistemom? Daj bože, bilo bi lepo, ali prazna priča.
Svetlana Lukić:
Koliko se vi slažete sa tezom da je vojvođansko krilo DSS-a u većoj
meri nacionalističko nego što je to njihova centrala. Bilo je u
vojvođanskom parlamentu nekih nedopustivih ispada poslanika DSS-a.
Mihal Ramač:
Bilo je, baš na račun mojih Rusinki. To je bilo nešto glede njihove
fertilnosti. Oni jesu takvi zato što se nadmeću sa radikalima ko je
veći Srbin, pošto se obraćaju istom biračkom telu. Baš ovo novosadsko
krilo DSS-a, to su ljudi koji su bili vezani za SDS, kada je delovao u
Vojvodini, to su ljudi koji su otvoreno ili povremeno vezani za pokret
Svetozar Miletić i za razna karadžićevska udruženja i tako dalje. Mene
uopšte ne čudi njihov radikalizam, a objašnjavam ga time što se
obraćaju publici koja već ima svoje idole i oni hoće da budu bolji od
tih idola.
Svetlana Lukić: A šta je sa G17 plus u Vojvodini, po vašem mišljenju?
Mihal Ramač:
Ja znam da tu i tamo ima opštinske odbore, međutim, nisam čuo da je
uspela da okupi neka imena od značaja i ugleda ni u Novom Sadu ni u
ostalim gradovima. Ko je hteo da se bavi politikom, taj je već bio
uključen u politiku kada se G17 pojavio. Naravno, njima je potrebna
infrastruktura, a na političkom tržištu takvih slobodnih ljudi ima
veoma malo. Plašim se da su oni primorani da skupljaju kadrovske
ostatke.
Svetlana Lukić: Ko je predsednik novosadskog odbora G17 plus? Da li ga znate?
Mihal Ramač:
Čuo sam ime. Poznajem nekoliko stotina ili hiljadu ljudi u Novom Sadu
po imenu, prezimenu ili struci, ali to ime sam jednom ili dva puta čuo
i, nažalost, ništa mi ne kazuje. Pitao sam ljude ko je taj, rekli su mi
da je neki inženjer, bio je uz Panića. Stvarno, ime mi ne znači ništa,
što je veoma loše za stranku. Znam imena predsednika većine gradskih
odbora u Novom Sadu. To je nevolja stranke, kako da kažem, zakasnela
pojava na političkom tržištu.
O korišćenju Đinđićevog imena za
listu Demokratske stranke na predstojećim izborima već sam rekao. "I
posle Tita – Tito", svodi se otprilike na to. Ja izuzetno poštujem i
Đinđića i njegovo delo, ali njega ovde nema, njegovo delo se ne može
nastaviti na način na koji bi ga on nastavio da je mogao. Može se na
neki drugi način. Prema tome, zbilja nema potrebe. Što se tiče toga da
idu sami na izbore, mislim da je to za demokrate bolje, to je stranka
sa relativno dugom tradicijom, sa dobrom infrastrukturom, ima kadrove
koje može da predloži. Ja mislim da se oni se oslobađaju balasta, i s
te strane ih potpuno razumem.
Mnogima se to ne sviđa, kao – on
bi glasao za njih da je s njima Svilanović, da je s njima Isakov,
Čanak, Čović ili bilo ko. Međutim, ja mislim da je vreme je da se
profilišu i da isprobaju kakvi su sami. Da su u Vojvodini krenuli,
recimo, sa Mađarima, od strane ovih radikalnih stranaka bila bi osule
paljbu – evo opet paktirate sa Mađarima. Razlog jeste pragmatičan, može
se na njega gledati i ovako i onako, ali oni hoće da vide koliko sami
mogu. Naravno da će neki biti žrtvovani, odnosno neki ljudi koji su za,
recimo, varijantu sa Građanskim savezom Srbije, koja je meni jako
bliska.
Izborni programi, osim programa Srpske radikalne
stranke, koji sam video, nisu mi poznati, ali čini mi se da se neće
puno ni menjati. Da li će biti prilagođeni i onom biračkom telu koje
razmišlja malo više građanski, malo više evropski, ili će se većina
tući za one glasove koji počinju od prošlosti, koji počinju uvek priču
od Kosova, od Republike Srpske, od haške nepravde i tako dalje ...
Ako
svi krenu da se grupišu oko toga, onda nam nema pomoći, ko god pobedio.
Ljudi moji, sad sam čitao u novinama da je 30 godina otkako je počela
kiparska kriza, na Kipru i dalje sede Ujedinjene nacije, plavi šlemovi.
Prema tome, nemojmo se zavaravati, moje pokolenje, pokolenje Tome
Nikolića i Živkovića neće biti na političkoj sceni kada se bude
rešavalo pitanje Kosova. Svi koji pričaju da će ga rešiti za pet ili
deset godina, neće. To će se rešiti kroz dvadeset, trideset ili, ne
znam koliko godina, ali ne treba zamajavati ljude, ni one koji tamo
žive, ni one koji su izbegli, ni sve ostale u Srbiji, da će ova ili ona
vlada uticati na rešenje kosovskog pitanja.
Značajan događaj i
za mene i za nacionalnu zajednicu kojoj pripadam bilo je osnivanje
egzarhata za grkokatolike u Srbiji i Crnoj Gori. To se desilo 2.
novembra, imenovan je egzarh. Egzarh je, faktički, vladika. Osnovana je
posebna crkvena zajednica za Rusine, Ukrajince i nekoliko stotina
Rumuna koji su dosad bili vezani za križevačku eparhiju u Hrvatskoj.
Naravno, Hrvatska je druga država. Na crkvene veze se u poslednjih
deset godina gledalo dosta sumnjičavo. Otkud sedište vaše crkve u
drugoj državi? Da je ta druga država Rusija ili Rumunija, hajde de.
Ali, zašto baš Hrvatska? Pa su vas onda povezivali, niste ustaše, ali
ste povezani sa ustašama i ne znam šta.
Zbog toga je za ovu
nacionalnu zajednicu značajno, koliko u crkvenom pogledu, da je
stvorena posebna crkvena organizacija direktno podređena Vatikanu,
toliko je značajno i u nacionalnom smislu, radi očuvanja homogenosti.
Ovo je jedna od najmanjih zajednica, 15.000 ljudi, koji su opstali u
Vojvodini već 260 godina. Verovatno će osnivanje egzarhata da produži
trajanje ove zajednice bar još za dve-tri generacije, jer takve
zajednice imaju budućnost kao i sve malecke dijaspore.
U svakom
slučaju, izuzetno je važno što je trajanje te zajednice ipak ostavilo
nekakvog traga u vojvođanskom tkivu, od seoske i crkvene arhitekture pa
do umetnost, stvorilo svoj korpus 400-450 knjiga na rusinskom jeziku.
Zbog svega toga, eto jedan lep događaj, koji je pozdravila i naša
država, odnosno vlasti Srbije, i što je izuzetno važno, i Srpska
pravoslavna crkva, odnosno episkop bački Jirinej, koji je o tome
pohvalno govorio, odbacivši tvrdnje da se radi o unijaćenju Srba.
Naravno
da se pitamo kako bi 15.000 Rusina moglo da prevede na katoličanstvo
nekoliko miliona Srba. Zbog toga mi je drago što se vladika Jirinej i
javno oglasio i rekao da nema apsolutno nikakvog straha od takve
zajednice i da Srpska pravoslavna crkva sa grkokatoličkom crkvom,
odnosno crkvom katolicizma vizantijskog obreda, održava bratske odnose
kakvi dolikuju hrišćanima.
Svetlana Lukić: Bio
je ovo kolumnista lista Danas, Novosađanin Mihal Ramač, a sada slušate
kako je Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa doživeo rezultate
predsedničkih izbora.
Miljenko Dereta:
Zastrašujuće je, moram da kažem, deprimirajuće. Podsetili me na ono
što, naravno, nisam dožive, o čemu sam čitao a to je Nemačku 30-ih
godina, gde isto tako ... Ali Nemci su bili jedan fin narod, kulturan,
vole pesme, opere, Vagnera, to će sve proći.
Ali me je čak možda
i više od samih rezultata, deprimiralo što politički faktori nisu
napravili pravu analizu tih rezultata. Oni koji su bojkotovali izbore
nisu se ni osvrnuli na te rezultate i nisu se osvrnuli na svoju
odgovornost za to što se dogodilo. Čuveni legitimisti, legalisti, već
ne znam ni ja kako se sve zovu, liberali i ovo-ono, eksperti, nisu
umeli da procene koje će biti posledice njihovog bojkota. Nisu smatrali
za potrebno čak da, u situaciji kada se ne zna koliko bi taj mandat
trajao, podrže jednog kandidata kakav je Mićunović. S obzirom na
funkciju koju obavlja i s obzirom na ingerencije koje ima, to je više
protokolarna funkcija i ja ne vidim ko bi to bolje radio od Mićunovića.
Ništa neukusnije od izjave – ostanite kod kuće sa svojim porodicama,
nemojte izlaziti na glasanje – nisam čuo od nekoga ko se, navodno,
zalaže za demokratske institucije, ma kakve da su one danas.
Mi
živimo u državi koja nema nijednu instituciju, u kojoj čak ni
institucija izbora ne može da prođe. Ja bih čak uveo i obavezu izbora,
kao što to neke zemlje imaju. Da građani moraju da izađu da glasaju.
Sada bar imaju različite kandidate.
To nepisano pravilo je
važilo do '90., pa i posle toga jedno vreme, kada su se ljudi bojali da
li će njihovo ime zaokruženo na spisku pokazati da su pokazali vernost
režimu ili nisu pokazali vernost režimu. Sada bi ih ja naterao da
ponovo izlaze da vežbaju demokratiju, da vežbaju posledice svog glasa.
Ja
sam se malo i uplašio ovih rezultata, zato što su tu mogući razni
aranžmani, zvanični ili nezvanični, koji bi obezbedili učešće desnice u
vlasti. Odsustvo reakcije, čak i u verbalnom smislu... Da su ovi koji
nisu učestvovali na izborima rekli – čekajte, ovi rezultati nas
obavezuju na neke stvari. Prva stvar na koju nas obavezuju jeste da se
svi dogovorimo – niko ne ide u koaliciju sa radikalima. To je onaj
minimum o kojem bi političari danas u Srbiji morali da se dogovore.
Znači niko ne ide u koaliciju sa radikalima, bez obzira na sve.
Meni
je veoma drago da Evropa kaže da neće biti zaustavljanja reformi i tako
dalje, ali kada slušate šta vam govori radikalski kandidat, onda vi
vidite da će on vrlo rado zaustaviti sve, imati narodni hleb po tri
dinara i obračunavati se sa onima koji imaju kompjutere i koji hoće u
Evropu.
Ja se osećam kao na početku devedesetih godina, kao
velika manjina, potpuno isključena iz onoga što je očigledno neki
glavni tok političkog opredeljenja u Srbiji. Jer, nisu tu samo
radikali, tu je i osam-devet posto Velje Ilića, to je jedna veoma
opasna politika jer predstavlja nastavak onoga što je Milošević počeo
i, kako oni misle, nije uspešno priveo kraju.
Mene to plaši, ta
demagogija najgore vrste, koja kod nas ima najviše glasova. Zar zaista
neko veruje u priču o hlebu za tri dinara, da li zaista neko veruje u
pravdu i zaštitu za Mladića, Karadžića, Miloševića, Šešelja naravno,
koga pominje gospodin Nikolić? Teško mi je da kažem – gospodin Nikolić.
To govori o slici našeg društva koju ja lično ne želim da vidim a
pretpostavljam, ni drugi članovi te manjine.
Svetlana Lukić:
Vratili smo se starim ljubavima. Na kraju će ispasti, ono što je
zastrašujuće reći, da je bombardovanje učinilo da se neki ljudi uplaše
pa da glasaju za opoziciju. Sada, kad se više ne plašimo, možemo da se
vratimo starim simpatijama ...
Miljenko Dereta:
Ali, isključenje iz evropskih integracija gore je od bombi. Mi ćemo
biti kao Albanija nekada. Znate, vi govorite o staroj ljubavi.
Izvinjavam se, ali u ove tri godine pravo glasa steklo je preko 300.000
mladih ljudi. Nemojte mi reći da je to njihova stara ljubav. Oni nisu
imali ljubav u tom trenutku, nikakvu. Proces stvaranja nove političke
elite dugotrajan je. On je i težak, utoliko što zahteva eliminaciju
postojeće samozvane političke elite. Ali, ja mislim moramo ipak nešto
da radimo, ne možemo tek tako da sedimo po kućama i da zakukavamo.
Ja
sam za postojanje većeg broja partija. Mislim da one moraju da postoje.
I one bi, najzad, trebalo da počnu da se profilišu po programskim
načelima a ne po dogovorima o broju mesta. Kad ovi iz G17 kažu – nismo
nikada nikome platili ni za šta i ko bi došao i tražio od nas pare, taj
kleveće i laže i ne bismo s njim razgovarali – a istovremeno su se
dogovorili sa SDP-om da obori vladu i da će dobiti pet mesta. Koalicija
između SDP-a, socijaldemokratske partije i G17 plus, fundamentalnih
liberala, u političko-programskom smislu, bruka je i sramota za obe
strane. U tom smislu, pročišćavanje političke scene treba da se dogodi.
U
vreme Đinđića, Demokratska stranka je pokazala tendenciju ka levom
centru i to je bio, možda, dobar okvir u koji su se mogle, uslovno
rečeno, utopiti druge manje socijaldemokratske partije. Ali, budući da
je Demokratska stranka stala u tom procesu i opet pokušava da leva
polovina sedi u levom centru, a desna polovina da sedi u desnom centru,
dok oni to unutra ne raščiste, mislim da ta koalicija ne bi bila dobra.
Ali,
stranke koje se zalažu za prava manjina trebalo bi da se udruže sa tim
manjinskim strankama i da zajedno pokušaju da pređu cenzus. I kada
pominjem cenzus, ono što je takođe ogroman greh vladajuće koalicije,
jeste da taj cenzus nije smanjen.
Dakle meni je žao, s jedne
strane, što Demokratska stranka neće u koaliciju, iako mislim da oni
mogu da promene taj svoj stav, nije to još definitivno, a s druge
strane, razumem njihove razloge, politički razumem. Ono što je, možda,
opasno po njih, jeste to što oni veruju u ona istraživanja koja daju
vrlo povoljnu sliku o njima.
Kada bi se Demokratska stranka
oslobodila pet do deset imena iz te sive zone onih koji nesumnjivo
izazivaju gnev građana, ja mislim da bi oni bi dobili poene u javnosti.
Jer, ne možeš se inatiti protiv slike u javnosti i protiv onoga što je
mišljenje građana. Možeš, ali to ima svoje posledice.
Imaćemo
vrlo interesantnu situaciju; da će liste nositi imena dvojice koji su u
zatvora i jednog koji više nije živ. To je politička koještarija, to se
bazira na pogrešnom uverenju, moram da kažem, da je Đinđić bio
popularan u javnosti.
On je, nažalost, postao popularan onog
trenutka kada je postao žrtva i to je trajalo relativno kratko vreme. I
njegova lična popularnost se ni u jednom trenutku nije prenela na
Demokratsku stranku, ona se prenela na DOS, a ne na Demokratsku
stranku. Korišćenje tog imena neprimereno je, nije dobro, nije lepo.
Zašto uopšte mora da ima ime, zašto ne može da bude Demokratska
stranka, a neka ideja bude moto te liste. Ali, videćemo da li će
pobediti Milošević, Šešelj ili pokojni Đinđić.
Zar zaista našoj
državi ne trebaju predstavnici albanske manjine u parlamentu? Zašto bi
na Kosovu onda uopšte bili potrebni predstavnici srpskog naroda? Šta da
rade ti glasači u Preševu, Albanci? Zašto da izlaze? Za koga da
glasaju? Za koga? Za Voju? Za bilo kog Voju? Za Dinkića i Labusa? Šta
su oni učinili za njih? Ništa. Ne znam da li su bili ikada dole.
Ako
naše demokratska opozicija nije shvatila neophodnost promene izbornog
zakona, onda to govori da je to pitanje srpske nacionalne politike,
srpskog nacionalnog interesa i da postoji oko toga mnogo veći konsenzus
nego što mi mislimo. Ako je išta trebalo da zabrine ovu javnost, onda
je to trebalo da bude taj događaj na Pravnom fakultetu. Da li je to je
pitanje depolitizacije Univerziteta? Da li je to pitanje autonomije
Univeziteta? Ta vrsta divljanja, nacionalističke euforije...
Naravno,
dovoljno je 250 ljudi da napuni taj amfiteatar i to stvara zastrašujuću
sluku. Gospodin Čavoški, čuveni crtač mapa, zaštitnik Karadžića i tako
dalje, još uvek predaje našim studentima. Kako je to moguće, ne znam.
Na državnom fakultetu predaje čovek čiji su politički stavovi direktno
pogubni za ovu državu. Mislim da on tamo više uopšte ne predaje pravo,
nego svoj politički program. Dok mu bude dozvoljeno da na taj način,
koristeći autoritet profesora i položaj na fakultetu, koristi fakultet
za promociju svog političkog programa, mi imamo ozbiljan problem.
Slobodu
govora treba poštovati, ali pitanje je gde se šta govori i ko u tome
učestvuje. Vrlo je pogrešno političko uverenje da vi možete držati
jednu maltene neutralnu sredinu. Ako vi ne pristanete na ekstremizam sa
jedne strane, bićete prinuđeni da se jasno izrazite o tome s druge
strane. Kliznućete u desni ekstremizam. Ja tako to vidim i, ako ništa
drugo, onda jedan stručni potencijal koji postoji u GSS-u i još u nekim
strankama, morao bi da bude dovoljan motiv i dovoljan razlog da se sa
tim strankama drugačije razgovara.
Ali, upravni odbori, fotelje,
plaćene i neplaćene, ovakve, onakve... Šta briga Socijaldemokratsku
partiju i gospodina Orlića za bilo šta, kada je on sebi i još četvorici
ljudi obezbedio mesto u parlamentu, a to u Srbiji znači vlast, moć,
uticaj, nedodirljivost u određenom smislu, bar je oni tako
doživljavaju. Civilni sektor će se potruditi da tako ne bude.
Ja
Tomu Nikolića vidim kao srpskog Pola Pota koji će nas sve odvesti na
selo, na izvor, u poljoprivredu, kao primarno zaposlenje za sve Srbe, i
oduzeće nam kompjutere naravno, jer to je bauk koji kvari Srbiju.
Strašne
stvari se ponovo događaju, strašno je što one dolaze posle jednog
talasa za koji smo verovali da će doneti promene. Stiglo nas je ono –
imaš nade u jednom trenutku, pa je posle nemaš. Imati – pa nemati. I
jako je teško mobilisati se u ovom trenutku protiv svega ovoga.
Možda
treba da se napravi lista nekompromitovanih. Koalicija
nekompromitovanih. Oni, možda, treba da kažu – evo, mi nećemo sa
Demokratskom strankom jer se ona nije odrekla onih koji su se
kompromitovali, pa da vidimo. Možda će građani ceniti nečije poštenje.
Pet posto ljudi u Srbiji, valjda, veruje u poštenje. Ako si pošten i
ako si nekompromitovan – glasaj za nas.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo Peščanik. Govorili su otporaši, Jelena Milić, profesor
Vladimir Ilić, Mihal Ramač i Miljenko Dereta. Za dva-tri minuta počinje
naš dnevnik. Biće reči o Gruziji. Gruzijci danas imaju svoj 5. oktobar.
Njih 30.000 je zauzelo skupštinu, Ševernadze je u bekstvu, međutim ko
zna možda se još i vrati. Mi smo svoj 5. oktobar potrošili, videćemo
šta će oni da urade, a Hrvati imaju tu sreću što Tuđman ne može da im
se vrati iz opravdanih razloga ali sutra oni idu na izbore. Biraće
između Tuđmanovog HDZ-a i Račanovog SDP-a. HDZ ima velike šanse. Mi
ćemo svoju šansu potražiti 28. decembra a danas svi, svi, svi na sarmu
i na torte. Među njima će biti i naš realizator Marko Perunović,
montažer Ratko Ristić a pogotovu Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Prijatno
Povezani članci:
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 108. emisija
Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno
pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar
i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
Domaćica: Svetlana Lukić
- 113. emisija
Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik,
Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić,
novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka
Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko
Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih
nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava,
Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 116. emisija
Gosti: Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga, Boško
Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije, Vladimir Gligorov
iz Instituta za ekonomske studije, Vladimir Ilić, sociolog i Svetlana
Slapšak, antropološkinja
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 126. emisija
Gosti: Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije,
Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Svetlana Slapšak,
antropološkinja, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mladen
Lazić, sociolog i novinar Miloš Vasić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
