|
Zaista, kuku lele ovde normalnom čoveku. Niti može da
jede kako treba, niti može da se sahrani. Teško i živome, a i mrtvome.
Kako se drukčije može objasniti tolika ponuda i potražnja vere i nade u
zagrobni život. Cena hleba je narasla, a put ka "večnom konačištu" se
smanjio.
Ako ne verujete pođite na
Novo groblje, ono što je nekada davalo kakav-takav utisak dostojanstva
i svetosti kako za mrtve, tako i za žive, a to je aleja, staza kojom
povorka i tuga idu, skraćena je, smanjena otvaranjem ne novih radnih,
već novih grobnih mesta. Ta staza postala je uska, drum, jer su i s
leve i s desne strane dodata mesta baš po principu rešenja parkirališta
u glavnome gradu. Smanji se trotoar, i ugradi parkiralište. Eto, tako
se rešava beskonačni život, sve u borbi protiv Darvina. Uparkiravanjem.
Dakle, ukoliko imate para možete se baš tu konačno parkirati, kao što
ste mogli i da držite svoj nedodirljivi i često naoružani džip, vezan
baš do kafića u kome pijete kafu.
Bilo mi je
blisko pameti da danas razvijem ovu temu, koju demokratija naziva
komunalnim problemom i obrazlaže mišljenjem stručnih službi,
ekspertskih baš kao što "Monom" ili "Zarom" obrazlaže privilegije
Evropske unije. A ne kravama koje onda daju "milka" čokoladu, ili
recimo otvaranjem proizvodnje za "Ikeu", umesto obaranjem drveća u
prilog izdržavanja "Škorpiona". Ali, ne da se, ne može se, jer čudima
nikad kraja.
U prilog bedžu "Srbija je Kosovo"
ustala je svakolika saborna i svetosavska Srbija na pesmu Bore
Đorđevića "Pogledaj dom svoj anđele". Ustao je i premijer Vojislav
Koštunica. Bio bi beskrajno zanimljiv opis puta i geneze političke
misli od koncerta Svetlane Ražnatović do inaugurisanja himne Bore
Đorđevića.
Ali, moram da skratim. "Pogledaj dom
svoj anđele", pesma je iz sedamdesetih. Pa da pogledamo šta se sve od
tada "dogodilo" u našem domu, anđele. Pogledajte po koju cenu je došlo
do tako malog anđeoskog doma poput one staze na Novom groblju, kako je
taj anđeoski dom osakaćen i skraćen. Pa skočite na noge otežale i zapevajte u čast kontinuiteta politike koja je do te uske staze dovela. U životu, i u smrti.
Tek
mi je tu, kada svi poskakaše u sentimentalnom svetonazoru, da ga ne
krstim drugim, težim imenima, bilo jasno šta nije u redu sa bedžom
"Kosovo je Srbija". Nije u redu to što slogan ne glasi "Srbija je
Kosovo". Jer bi tako bilo da se stvarno brani kolevka, nasleđe,
uporište, geneza, mit. Za to se nema ni snage, ni stvarnog interesa, ni
energije, pa ni tako pominjane ljubavi.
Ostaje da
onako na mitinzima, u Beogradu, bude izražena jedna sklonost,
naklonost, izloženo jedno opravdanje, jedna izvinjavajuća zabluda,
jedno naricanje, jedno udvaranje, flertovanje bez ženidbe. Čudni su svi
ti momci koji se ne usuđuju da stvarno stave mantiju, već su negde
blizu, tako zatvoreni i uskobočeni, tako besplodno zadrti, a bez
stvarne strasti, umeća i znanja, bez zanata i alata. Pa i vere.
Pa
šta može da proistekne iz takvog skupa, do kletva geguckava,
zajapurena, kletva Velimira Ilića na Borisa Tadića za smrt na
drumovima, sa Veljinim rupčagama, nasutim asfaltom, pa utapkanim do
sledeće kiše ili snega. Ako nema puta od Horgoša do Požege... More
Marko, ne ori drumove.
Toliko je bilo govora o
himni, toliko je bilo i jeste teško imenovati šta se to peva, e da bi
se raskinulo sa ondašnjom "mračnom prošlošću", ne nikako sa ovom
bezimenom bližom "mračnom prošlošću", da se raskine sa "Hej Sloveni",
toliko je trebalo da se panslavizam svede na svetosavlje i sabornost,
da se onda u jednom ritualu, kakva je bila instalacija narodnjačke
koalicije, zakonomerno s prirodom rituala, ispostavi himna Bore
Đorđevića "Pogledaj dom svoj, anđele". Tako je to, to je taj ritual, ta
himna, taj mit, taj bedž "Kosovo je Srbija".
A
svi bi oni, da je četrdeset i osma otišli ravno u Bukurešt umesto na
Zapad, samo što ni Bukurešt danas nije ono što je nekad bio.
Pa, pogledaj svoj dom, anđele, pre i posle sedamdesetih, devedesetih.
Danas, 02.04.08.
|
