Zaboravili ste lozinku?
146. emisija Štampaj E-pošta
24.10.2003.

Gosti: Slobodan Beljanski, pravnik, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Zoran Ivošević, sudija, Filip David, književnik, Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju, Teofil Pančić, novinar
Domaćice: Svetlana Lukić , Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Dobar dan. Napolju jeste odvratno vreme, ali utešno je to što 74 posto građana Srbije veruje u uskrsnuće. Mi, ostali, osuđeni smo na propast, ili da preformulišem - ugasili smo.
 
Treba uložiti priličan napor i odupreti se nepodnošljivo lakom osećanju da su svi isti, a to znači – nevini – i ubice i žrtve, i da je to samo pitanje podele uloga. Solana je opet bio u Beogradu i podsetio nas da pripadamo naciji koja je do kraja poražena i prepuštena na milost i nemilost pobednicima svih boja. Kaže, i to već sa dosadom čoveka koga mrzi da objašnjava budalama da je saradnja s Hagom deo priključenja Evropi i da je za naše dobro da četiri generala rasporedimo na novu dužnost u Hag.
 
Premijer i ministar policije u mislima su juče bili sa policajcima na Trgu republike, a Nenad Čanak je bio i materijalno prisutan. Do juče je ponavljao kako generalu Lukiću, ako je toliko zaslužan za hvatanje Đinđićevih ubica, treba dati orden, ali da su optužbe za Hag nešto sasvim drugo. Za samo 24 sata promenio je mišljenje, što i nije tako loše prolazno vreme, ume on da bude i brži kad mora.
 
Naš ministar policije je slučaj za sebe. Kao da je upravo izašao iz Miloševićeve vlade, pa sve ispočetka. General Lukić je, kao profesionalac, slušao naređenja, nije bio dobrovoljac na Kosovu nego je dole bio raspoređen kao državni službenik, kao da je raznosio poštu, i to novogodišnje čestitke.
 
Ministrov tekst je toliko glup da jedino moraš da podsetiš da ni Ajhman nikada nikoga nije ubio i da je psihijatrijsko veštačenje pokazalo da on nema ništa lično protiv Jevreja, samo je izvršavao naređenja, samo ga je zla sreća učinila instrumentom u organizovanju masovnih ubijanja.
 
Politika nije dečja igra, napisala je Hana Arent, u politici su poslušnost i podrška jedno isto. Ako svi već moramo da plaćamo za glupu, varvarsku i zaostalu Srbiju kakva je postojala godinama, onda mogu i naši vrli generali, sa sve Lukićem, da pristanu na tu jednačinu. Poslušnost = podrška. Podrška zločincu = odgovornost za mrtve ljude koji ostaju iza njega.
 
Lukić je, kaže ministar policije, heroj Sablje. Pa zar da hapsimo čoveka koji je uhapsio ubice Zorana Đinđića. Prvo, nije ih uhapsio, ne sve i ne glavne, a drugo, bilo bi bolje da nas ne podsećaju da su i njih dvojica krivi, po komandnoj odgovornosti, što je Đinđić ubijen.
 
Istina je da bi Mihajlović najviše voleo da Lukiću umesto karte za Hag uručimo medalju, a njega – Mihajlovića, za Dan bezbednosti, ako ga se sete, sete.
 
Sajam knjiga je. Tamo se promoviše svašta, od sabranih dela Dimitrija Ljotića pa sve do prepravljane drame "Boj na Kosovu" Ljubodraga Simovića. Film "Boj na Kosovu", po prvoj verziji, izveden je uoči Gazimestana. Evo sada druge verzije. Znači, može se. Moguće je i više verzija "Boja na Kosovu", ali – kasno je. Kasno Marko na Kosovo stiže.
 
Na Sajmu je promovisana i knjiga bivšeg sudije Vrhovnog suda Zorana Ivoševića. Gospodin Ivošević je, u stvari, dvostruko bivši. Jednom ga je smenio Milošević, a drugi put Batić. On i još nekoliko sudija, među kojima je i predsednica Vrhovnog suda gospođa Leposava Karamarković, bili su smenjeni odmah po ubistvu premijera Đinđića.
 
Promociji knjige "Smuti pa prospi", trećoj knjizi gospodina Ivoševića, prisustvovali su Leposava Karamarković, dakle bivša predsednica Vrhovnog suda; bivši član Saveta za borbu protiv korupcije, pravnik Slobodan Beljanski; bivši koministar policije, Božidar Prelević; a bila je u publici i bivša predsednica Okružnog suda u Beogradu, gospođa Vida Petrović-Škero.

U današnjoj emisiji čućete šta su gospođa Vesna Rakić-Vodinelić i Slobodan Beljanski rekli o knjizi gospodina Ivoševića i jedan deo intervjua sa bivšim predsednikom Vrhovnog suda, odnosno članom Vrhovnog suda Srbije; drugi deo intervjua čućete u nekoj od narednih emisija.

Slobodan Beljanski: Mi smo svedoci jedne pojave na koju doktor Ivošević u svojoj knjizi vrlo dobro ukazuje, a to je čitava jedna fenomenologija aspiracija izvršne vlasti, o kojoj bi se mogla sastaviti čitava knjiga, neodmerenih izjava visokih državnih funkcionera i političara. Tu su pretnje razrešenjima, pravljenje famoznih spiskova za razrešenje, stavljanje ministara u ulogu portparola sudova i tužilaštava, kritike i omalovažavanja sudskih odluka.

Vrhunac je dostignut degradacijom pravosudnih organa u toku vanrednog stanja. Zato nije slučajno što među onima koji predstavljaju ovu knjigu ja vidim bar četiri autsajdera, četiri osobe koje su bile novoj vlasti potrebne u prvom trenutku i prestale su joj biti potrebne onog časa kada su počele da je kritikuju i da joj ukazuju da može i bolje nešto da se uradi.

Vesna Rakić-Vodinelić: Posle okončanja policijske i parapravosudne akcije Sablja, može se govoriti o dekadenciji ideje nezavisnog pravosuđa i pravne države, a broj destruktivnih primera legislativnih i administrativnih aktivnosti političke elite vezanih za pravosuđe, koji je, uzgred da kažem, praćen govorom punim neskrivene mržnje, toliki je da se ne može prikazati u ovoj prilici. Ja ću pomenuti samo neke od tih fenomena: novi legalizam koji se pojavljuje kao ideja ideološkog kontinuiteta, izbegavanje redovnih pravnih puteva, odbijanje legitimnog suočavanja sa prošlošću, uporno odlaganje donošenja ustava, ponovna legitimizacija protivzakonitog profiterstva.

Zoran Ivošević: Ministar Batić je govorio, dok smo mi bili u vrhu sudske vlasti, da je nezavisnost sudstva metafizička kategorija. Posle toga, kada je došao novi vrh sudske vlasti, odjednom je počeo da govori kako mi imamo nezavisno sudstvo. Ja bih voleo da je tako, naravno. Ovo sudstvo, odnosno vrh sudske vlasti, nastao je u vreme vanrednog stanja. Niko ko nije sudija suda, ne može biti predsednik suda.

Mi smo dobili predsednika Vrhovnog suda tako što je gospođa Sonja postala najpre predsednik suda, a tek onda sudija tog suda. Doduše, nije postala predsednik suda, postala je v.d. predsednica suda, ali to je postala zahvaljujući aktu v.d. predsednika Republike, a onda je ona, kao v.d. predsednik Vrhovnog suda, odredila v.d. predsednika Okružnog suda, da bi on kao v.d. predsednika Okružnog suda, odredio v.d. predsednika Četvrtog suda. I, sad imate čitavu vertikalu, od šefa države do Četvrtog opštinskog suda, a on nije beznačajan, zato što je taj sud nadležan za Zemun i za Surčin i zato ste onda mogli dobiti jednostavno i lako dobiti i "nezavisno" sudstvo.

Prema tome, iako su ti ljudi koje smo pomenuli sada odista legitimni i legalni predsednici sudova, jer su u međuvremenu izabrani na ta mesta, ja ne bih rekao da smo tako brzo i tako lako, da ne kažem baš olako, dobili to nezavisno sudstvo.

Mi smo se borili za nezavisno sudstvo i u vreme Miloševića, baš kao i gospoda o kojoj sada govorimo, ali oni su se borili za političku nezavisnost i za novu demokratsku političku vlast. Da li je nekome padalo na pamet da ćemo mi sada da izdamo ta naša uverenja. Mi smo tada imali društvo sudija, pa naravno da ništa drugo od nas nije moglo da se očekuje nego da nastavimo to, uprkos mnogim problemima koje smo imali. Najpre u samom sudstvu, jer su naše kolege verovale da smo mi tu produžena ruka te nove vlasti. Ali, kad smo mi ušli u sukob s tim novim vlastima, onda je, valjda, njima postalo jasno da se mi zapravo zalažemo za nezavisno sudstvo, i to po svaku cenu.
 
Sudska vlast je nezavisna i samostalna i ako sudska vlast treba da ima portparola, onda to treba da bude neko iz sudske vlasti. Ne može gospodin Batić da igra tu ulogu, pa da kaže – tog i tog dana ili do tog i tog vremena će biti to i to, biće zakazano suđenje, doneta odluka, pokrenuta istraga i tako dalje. Ako je sudstvo nezavisno, a on kaže da jeste, otkud on to zna.

Donedavno je sudstvo bilo metafizička kategorija, da vas podsetim, a onda on to ne treba da zna, to može da zna samo sudija. Onda on u toj bujici izjava, o kojima ste vi govorili, ima da pokaže i svoj pravi odnos prema sudstvu i to nesvesno. Evo, skoro je dao neku izjavu u vezi s novim Ustavom. On kaže – državna vlast se deli na zakonodavnu i na izvršnu. Sudske vlasti nema. Nije rekao sudske vlasti nema, ali nije je pomenuo. Ja ne mogu da verujem da to izlazi iz usta jednog ministra pravde. On zaboravlja da postoji sudska vlast, ili možda ne zaboravlja, nego misli da ona treba da bude prilepak izvršne vlasti, a tako se on i ponašao. Ministar koji tako govori, ne može da bude ministar pravosuđa, ne priliči zapravo da bude ministar pravosuđa. Tamo mora da bude neko ko uvažava sudsku vlast. I to je osnovni nesporazum između ranijeg vrha sudske vlasti i između izvršne vlasti.

Gospodin Batić nikada nije došao u Vrhovni sud i da pita kakvi su naši problemi. Dolazio je u zgradu Vrhovnog suda na sednice Visokog saveta pravosuđa, u funkciji predsednika. Ali, nikada nije došao u zgradu Suda, da dođe kod predsednika Suda i da sedne sa nama i da kaže – gospodo, imate li neke probleme. Doduše, pogrešio sam, bio je jednom, na otvaranju sudske zgrade, a to su spektakli koje on voli. Mislim da je to bilo reprizirano, bila su dva otvaranja sudske zgrade.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije. U nastavku emisije slušaćete gospodina Filipa Davida, Borku Pavićević, pismo iz Ljubljane Svetlane Slapšak, i Teofila Pančića, novinara Vremena, na dve teme: vlada i sve oko vlade i opozicije, i druga tema, osetljiva, medijska, koja nam je malo poljuljala identitet malo, malo smo se zbunili, a to je činjenica da su gospođa Sonja Biserko i Petar Luković viđeni u društvu mlađanog Željka Mitrovića, a da je sinoć na našoj televiziji, na televiziji B92 gostovala Arkanova udovica, gospođa Ceca Ražnatović u svojstvu majke koja priča o bukvaru. Vrlo zgodno, to je kao kada biste pozvali Hitlera da priča o slikarstvu ili njenog pokojnog muža Arkana da priča o zaštiti životinja i to tigrića. Dakle, šta se to dešava na medijskoj sceni, govoriće svi ovi ljudi koje sam nabrojala a najpre pisac Filip David.
 
Filip David: Ja sam imao simpatije za ovu republičku vladu veoma dugo. Znam neke ljude i privatno, oni su sasvim u redu, i znam ciljeve za koje se bore. Ali, pokazalo se da je problem te vlade što je slaba, što je neefikasna, što je čak i licemerna u određenim trenucima, plaši se da jasno izrazi svoj stav i da ga brani. Zvanično se podržava Haški sud, a onda uvek kada treba nekoga izručiti nastaju problemi.

Danas po podne treba da se održi skup policajaca. Navodno, to je neka vrsta protesta, ali neshvatljivo je da predsednik vlade pruži podršku tom skupu. I uopšte zjave koje ovih dana slušamo, zapanjujuće su. Šef policije, ne znam kako se zove, portparol, šta li je, juče sam ga slušao na B92, on kaže da su policajci veoma uznemireni što se prlja ugled, lik i delo Sretena Lukića, glavnog policajca, i što treba da ide u Hag po toj optužnici, a zapanjujuće je to što nisu uznemireni što se već tri godine ne otkrivaju izvršioci onog masakra, mislim na prenos leševa u Batajnicu, i tu niko nije uznemiren u policiji. Oni koji su to učinili u policiji su, jer bila je potrebna velika logistika da bi se to ostvarilo, kamioni, naređenja. To nije moglo bez saopštenja sa najvišeg mesta.

U pravu je Nenad Čanak kada je pre neki dan izjavio – OK., ako gospodin Lukić ima velike zasluge za akciju "Sablja", dajte mu orden, ali treba da ispitamo šta je bilo u prošlosti, ko je sve to uradio, ko koliko ima greha i zločina na duši. I ta stvar mora do kraja da se raščisti.

S druge strane, opet slušamo kako su svi veoma iznenađeni ovim optužnicama za Hag i ne prihvataju da se u Hagu sudi po komandnoj odgovornosti. Pa u Hagu se uglavnom i sudi po komandnoj odgovornosti. Sve ove glavešine, tako da ih nazovem, bivšeg režima, one su tu po komandnoj odgovornosti.

Odjednom, mi se čudimo kako je to moguće da se ljudi pozivaju na komandnu odgovornost. Potpuno se slažem sa Mišom Vasićem koji je dao jedan veoma dobar komentar. Uporedio je našu situaciju sa situaciji u Hrvatskoj, gde se čuju gotovo istovetne parole, zahtevi za prekid saradnje sa Hagom, samo, s razlikom, koja je ključna – tamo su protestovali, protest organizovali, ili ekstremne desne stranke kao što su Pravaši, ili neke udruge biših boraca, a ovde vlast podržava, i ne samo vlast, nego sve političke partije, osim časnih izuzetaka... To je ogromna razlika.

Prema tome, mislim da smo u veoma komplikovanoj političkoj situaciji. Nema snage da se demokratija odbrani, a demokratija se mora braniti. Evo, ovih dana, ne samo onaj gospodin iz Palme, koji je javno tražio da policajci izvrše državni udar, nego čak i jedan od visokih političara jedne vrlo uticajne političke partije, gotovo bukvalno ponovio je Miloševićeve reči s početka 90-ih da probleme treba rešavati i u institucijama i van institucija, i na ulicama, ako treba, i svuda.

Pa valjda se nešto promenilo od vremena Miloševića, valjda moramo ustanoviti neke institucije koje će braniti tu demokatiju. To se nije uspelo. Šta god sada da se dogodi ako dosovska vlast izrekne neku kaznu, bez obzira na to da li je ona opravdana ili nije opravdana, mora se biti protiv. To se odnosi na ove zakone koje treba doneti. Neki od zakona su stvarno ključni, međutim oni se obaraju samo zato što ih je predložila ova vlast.

Ako pogledamo koje su dominantne ideje, to može malo da nas zaplaši. Jedna ličnost koja je proglašena, s razlogom i s pravom, kao ličnost koja oličava trijumf filozofije palanke, to je Nikolaj Velimirović, on je proglašen za sveca. Ako vi pročitete koje su njegove ideje o Evropi, šta on misli o kulturi, šta on misli o nekim drugim narodima i tako dalje, stvarno morate ostati zapanjeni da li je moguće da jedna takva ličnost ulazi u žižu nekog našeg interesovanja, da postaje stub duhovnosti. Na tu ličnost se pozivaju svi, od G17, imaju i citat u svojoj beloj knjizi o ekonomiji, pa do  političkih partija...

Niko ni jednu kritičku reč nije rekao, osim jednog malog dela javnosti, koji se, onda, proglašava da je protiv crkve, da je protiv srpske tradicije. To apsolutno nije tačno. Mora se odvojiti ono što je prihvatljivo i ono što je neprihvatljivo, a to ovde niko ne radi. Nema jasne političke poruke kakvo mi društvo želimo.
 
Nisam siguran da će sledeća vlast, ako ova izgubi na izborima, biti bolja. Možda i neće, ali došlo je dotle da bi možda bilo bolje za čitavo društvo da i neka druga opcija malo preuzme odgovornost za ovu državu. Neka onda narod proceni, pa ako bude nezadovoljstvo i tom novom opcijom, budućom opcijom, onda će se vratiti možda obnovljena, osnažena, ova reformska, kako je mi nazivamo. Mislim da bi bilo verovatno korisno i za Demokratsku stranku da malo ode u opoziciju, iako ja strepim, na određeni način, od onih koji mogu doći.

Razočaran sam malo u G17 plus, jer kad su se pojavili na sceni kao ekspertska grupa, delovali su veoma sigurno. Kako su stvari odmicale, odjedanput su tu proradile velike sujete i jak politički pragmatizam koji se svodi na čistu borbu za vlast. Teško mogu zamisliti da G17 plus pravi koaliciju, na primer, sa Demokratskom strankom Srbije, ali kod nas je sve moguće. Moguće je i da dođe do jedne neprihvatljive, nedosledne, nelogične koalicije, a postavlja se pitanje kakvi će efekti biti na naš ukupan politički život. Katastrofalni.

U vreme Miloševićevog režima, ja bih - kada bi neko u društvu postavio pitanje kako možeš sa ovim da se družiš, on je pre Osme sednice bio... – ja bih rekao da ja pravim svoje vremenske periode. Mene je zanimalo ko je kakav bio posle Osme sednice. Sada smo u sličnoj situacija, da procenjujemo kakav je ko bio posle 5. oktobra. I ja sam gostovao na Pinku, u emisiji Klopka. Prihvatio sam to upravo s ovim obrazloženjem – posle 5. oktobra onaj ko je bio nečastan, trebalo ga je skloniti; to nije učinjeno; od 5. oktobra svi su počeli od nule, na neki način.

Vi zamerate nekom što se pojavljuje na Pinku, ali onda mu, s punim pravom, možete zamerati što piše za Politiku, što se pojavljuje na državnoj televiziji, što se pojavljuje na televiziji Braća Karić. Onda morate apsolutno isključiti mogućnost pojavljivanja na svim tim medijima i ćutati, biti u malom krugu, među svojim kolegama, prijateljima, tu se jadati.

Pink je najgledanija televizija trenutno. Ukoliko tamo možete saopštiti svoje ideje, kritikovati ono što mislite da treba kritikovati, neka i gledaoci Pinka onda razmisle o tim stvarima. Možda ja nisam u pravu, možda je to iz želje da verujem da su neke promene, tu i tamo, učinjene, iako sam vrlo kritičan prema tim stvarima, ali ako sam prihvatio da se pojavim na državnoj televiziji, a kritikujem je jednako kao što sam je kritikovao i u vreme Miloševića, čak mislim da je situacija teža, jer su se promene mogle napraviti a nisu napravljene, onda čovek može da se pojavljuje i drugde.
 
Meni je veći problem kada se Ceca, i ne samo Ceca, ima tu i drugih ličnosti, pojavi na B92, jer je B92, pre svega, radio, koji sam slušao tih petnaestak godina i koji nam je svima bio velika nada i gde smo mi svi mogli da kažemo sve što smo hteli. Meni je veliki problem, teško to prihvatam da na televiziji B92 mogu takve ličnosti da se pojave. Mogu da se pojave drugde, ali zašto baš na B92. Ako je to prihvatljivo, i ako javnost nema ništa protiv toga, skoro niko ne reaguje, onda verovatno nema ni problema da se Sonja Biserko i drugi pojave na Pinku i da kažu svoje mišljenje, jer očigledno ne mogu da se pojave na TVB92.

Jer ja sam vrlo malo i Lukovića i Sonju Biserko i Srđu Popovića i Lasla Vegela, da navedem neke ljude u koje verujem i dan-danas, jasno, čisto razmišljaju, oni se pojavljuju na Pinku koji nije Pink od pre 5. oktobra, nego je to neki drugi, drugačiji Pink. Pitanje je samo koliko tu ima kameleonstva. Da li je gospodin Mitrović zaslužio da bude kažnjen ili ne? Ali, za to postoje sudovi, pa ako je neko nečasno zaradio neke pare, ako je zaradio zahvaljujući nekim političkim protekcijama i tako dalje, ima načina ili da se javno kazni ili da se kazni preko sudova. ‚

Ali, od 5. oktobra to su drugačiji mediji. Mislim da je bitnije šta te osobe govore. Ako je Sonja Biserko promenila svoje mišljenje, onda je to za kritiku, ali koliko se meni čini, ona je na Pinku govorila isto što je govorila i drugde. Mislim da čovek koji se pojavljuje u javnosti treba da gde god može kaže ono što misli, pa da ljudi koji to slušaju razmisle. Mislim da bi, verovatno, svako od njih mnogo više voleo da se pojavljuje na televiziji B92, da tamo kaže ono što je mogao, ali onda se postavlja pitanje – da li govoriti ili ćutati.

Ljudi idu tamo gde ih zovu i gde mogu da kažu. A jeste, i to je deo opšte konfuzije koja vlada i na političkoj i na javnoj sceni, totalne čak i dezorijentacije koja proističe, dobrim delom, iz toga što odmah posle 5. oktobra nije učinjeno ono što je trebalo. Po mom skromnnom mišljenju trebalo je proglasiti novu državu, trebalo je reći – ovo više nije ista država, ovo više nije Miloševićeva Jugoslavija, ovo je druga država, drugim imenom ako treba. Ovo više nisu ti sudovi, osnivamo nove sudove, i na kraju krajeva, ovo nisu više isti mediji.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Filip David, a sada govori gospođa Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Borka Pavićević: U ovoj vladi sede razni ljudi. Ako ima i baraba, kao što, sigurno, ima i poštenih ljudi, to je napredak od onoga kada smo imali čiste ubice na vlasti. Pitanje je koliko će ova vlada uspeti da se izbori sa centrima moći od kojih zavisi. Istovremeno,  način borbe i opcija koja toj vladi preti, to je do te mere sačekuška, da je to teško podnošljivo. Način na koji se ti ljudi interpretiraju i sačekuju i dezavuišu, takođe je nešto što je baš disgusting. Ne očekujem mnogo sreće ni kada bi ova vlada pala.

Kad vidite Skupštinu, kako ona mizanscenski izgleda... To što ja mislim da neki ljudi u toj skupštini uopšte ne treba da sede, to je drugi fenomen, ali to su opet stvari interpretacije 5. oktobra, na koje smo mi takođe pristali, opredelivši se da ćemo pristati da Koštunica smeni Slobu. Da biramo od dva čuda, odnosno da smo protiv a ne za. Dakle, tu se negde nalazi ta politička priča, o priči protiv ili o mogućnosti da budete za nešto i da imate tačan plan, i da onda ljudi glasaju za a ne protiv. To je priča o biračima, za koje će se sada boriti i B92 i Pink. Šta smo mi uradili? Da li je to bila revolucija, ukoliko smo mi rekli – dobro, bolje Koštunica nego Sloba, idemo na izbore. Taj čin je postojao pre tog čina. Ne znam.
 
Jedan od aspekata te stvari jeste da je Željko Mitrović tranzicionirao odavno. On se izborio za background, odnosno za osnovicu da on može sada da dobija ili da gubi gledaoce pozivajući Mirka Đorđevića u svoj studio. Imajući u vidu da se B92 nalazi sada u situaciji koju je on već zadobio, odnosno, da sada mora da obavi tranziciju ili da omasovi svoje gledalište. Imate ljude koji će sada da kupe ono što nisu mogli da uzmu puškom, pa su uzeli novac iz ove zemlje i sad će se vratiti kao kupci. Ono što nisu mogli da rasele, popale i ubiju, oni će sada da kupe i do viđenja.

A imate ljude koji sada moraju da se biju za svoj opstanak unutar tranzicionog tržišnog... Obe stvari su podjednako i veoma bolne, pre svega. Mislim da promena konteksta menja tekst, odnosno da ja ne mogu izgovoriti ništa što će promeniti vas unutar onog znaka roze koji bleska, odnosno, mislim da promena konteksta unutar koga vi govorite znači promenu i vašeg teksta.

Naravno da mislim da je pojava Gavrilovića na B92 povezana sa pojavom Filipa Davida, recimo, na Pinku. Mislim da B92 ne dobija ništa dovođenjem Gavrilovića ili drugih u emisije. Vi nećete napraviti nikakav istorijski kompromis time, odnosno nećete ništa bolje uraditi za svoju stvar, jer to je kraći put. Vi, u stvari, onda, gubite ljude.

Po mom mišljenju to je trebalo da uradi RTS, da je RTS mogao da bude ta državnost. Onda je bilo logično da se restaurira za tu mogućnost, tranzicionira, otvori, RTS kao javni sistem. Onda bih ja rekla – dobro, ja idem na RTS zato što je to institucija te države koju, kakvu-takvu, mi moramo da imamo, taman onako kao što treba znati šta radi Narodno pozorište ili treba znati šta radi sud.

Očigledno, to pokazuje da mi nemamo institucije, tj. da se ta državnost ne uspostavlja nego smo mi sada u okviru partijskih borbi. Da li je vlada pitanje partijske borbe ili pitanje države? Sad govorimo nas tri koje se znamo i govorimo unutar jednog istorijskog procesa koji je nama poznat. Šta se dešava sa ljudima koji o tome nemaju pojma, bilo da nisu hteli da imaju pojma, bilo da su danas veoma mladi pa objektivno nemaju pojma? Do koga to sada dopire i šta vi, u stvari, radite, to je pravo pitanje. Dakle, o kome mi govorimo? O ljudima koji su znali da postoji Srebrenica ili o ljudima koji će sutra uveče na Pinku čuti da ona postoji, da je ona postojala?

Uzmite sada ljude koji su prvi put u životu čuli od Mirka Đorđevića da Srebrenica postoji i uzmite ljude koji imaju dovoljno užasa, odnosno čija biografija, čiji istorijski proces kaže da je zaista neverovatno da ljudi prvi put to čuju preko Pinka, od čoveka koji to, inače, govori toliko dugo. Mirka Đorđevića je sada otkrila šira javnost, iako on godinama konsekventno radi to što radi, to jest govori o istinskom odnosu unutar crkve i odnosu crkve prema državi. E sad, to je naravno pomućujuća po gledaoce, srazmerno tome koliko oni već znaju šta im se  događa i zavisno od toga koliko oni pojma nemaju da tu ima nečega što je problematično ili blasfemično ili kontraindukovano ili ne znam šta... To su povezani procesi. Od toga zavisi šta će uraditi jedni i drugi.

To traje od trenutka kada je Ivan Đurić na mitingu rekao: "Braćo". Ja sam celu noć s njim raspravljala o tome da li će on dobiti glasače time što im je rekao ''braćo''. Ja mislim da ne. Mislim da je to beskorisna radnja. Veoma dugo se sklapaju one vrste kompromisa koje –  da se nisu tada sklopile, možda bi ta opcija bila bitnija od ove opcije koju sad imamo. Ponovo da biramo između ovakve vlade kakva ona jeste i ekonomsko-popovske koalicije. Da li smo mi dovoljno mogli da verujemo da opcija koja je građanska, tako da je nazovem, i opcija koja je liberalna, da ona može da pobedi ukoliko ne stvara kompromise, jer je ta opcija uvek dočekivana kao manjinska. Da smo je dočekali kao većinsku, možda bi ona danas bila većinska. Da je ona ojačavana verom.

Pink je, u stvari, formirao tu dilemu, i druge stvari, ali uzmimo ga sad simbolski – on je, u stvari, razgradio kulturni ideološki kontekst i relativizovao ga. On je, svesno ili nesvesno, razdroćkao to što se zove identitet. Kada razorite kontekst, kad razorite istoriju, kad razorite kulturu, kad razorite, bez obzira da li se radi o pevačicama, ili o Ceci, koja je sasvim sporadična... I, pošto je Pink obavio taj posao istorijski, počevši od prenosa Arkanove svadbe pa nadalje, uvodeći taj, pa u osnovi  kolonijalan... E sad pogledajte vi paradoks – imali ste nacionalno, nacionalno, nacionalni, i onda to nacionalno – pup –  kolonijalno! I onda vam se, u tom kontekstu, javljaju lica koja su upravo radila nešto drugo svih tih godina, odnosno večera je drugačije nameštene. Sad to je stvar izbora. Ja ne mogu jesti jelo daće.

Svetlana Lukić: Pismo iz Ljubljane Svetlane Slapšak:
 
Svetlana Slapšak: "Dobro došli u istoriju. Svi mi koji smo bili u blizini rata i ratišta poznajemo osećanje izdvojenosti, dok smo posmatrali ono što nam se dešavalo pred očima. Vreme se podvojilo i jedan deo, zavisan od nas, zastao je, drugi je tekao. Ovaj zaštitni mehanizam koji nam je pomagao da sačuvamo razum, doveo je do daljih poremećaja i kod mnogih se završava kao neprihvatanje realnosti koje je vreme donelo. Sve ovo dobro je poznato. Jedini je problem da se nađe odgovarajući broj terapeuta za posttraumatsko stanje, i drugo da se nađe vlast koja hoće da terapiji podvrgne veći deo glasačkog i neglasačkog tela. Stvar je skupa, dakle – i beznadežna.
 
Pa pak, za one koji hoće da se sami leče, postoji niz postupaka koji mogu pomoći. Prvo, treba razumeti da se posle godina crno-belih ili opšte sivih opredeljenja, danas sklapaju veze, koalicije i savezništva koje se ranije nisu mogle ni zamisliti.

Drugo, treba razumeti da demonstracije policajaca, koliko god ličile na kobnu kombinaciju parade i puča, naposroto ponavljaju već viđen model plemenitosti – ne pucamo na narod, i efikasnosti – pucamo na koga nam plate.

Treće, treba razumeti da je ključni postupak za hvatanje optuženih ratnih zločinaca zidanje nove zgrade suda, posle čega treba pustiti razumnih petnaestak godina političke stabilizacije, kao i uhodavanje suda, u kojima će deo zainteresovanih poumirati a delu više neće štetiti hvatanje dotičnih.

Četvrto, treba razumeti da ludilo ostatka sveta realno pokriva naše domaće. Dovoljno je navesti primer donatorske konferencije za Irak, koja će dati jedva nešto više novca za zaostalu zemlju nego što je Pakt stabilnosti dao malim postjugoslovenskim grabljivicama. Nije slab primer ni prizemljivanje konkorda. Umesto da po svetu letimo brzim, sigurnim, komfornim avionima koji bi smanjili zagađenje i promet, suprotno lažnim tvrđenjima, američki monopol je uspeo da sahrani evropsku ingenioznost. Naučimo se da kapitalizam nije povezan sa progresom.

Peto, treba razumeti da će predsednike i predsednice skidati, kako snajperom tako i glasanjem, i za mnogo manje ciljeve nego što ih sada slušamo u skupštini.

Šesto, treba razumeti da se pojmovi demokratija i jednakost ne poklapaju i da, nažalost, ljudi nisu odgovorni za ono što su mislili da su hteli, odgovorni su samo za ono što su uradili, pa kako nisu uradili nešto što je zapravo nemoguće – jer se demokratija i jednakost ne poklapaju - onda je neobično glupo optuživati, recimo, radnike, koje ionako niko ništa nije pitao od samoupravljanja na ovamo, da su hteli kapitalizam koji ih nenadanom brzinom sada vodi ka bednom kraju života.

Sedmo, treba razumeti da ni u demokratiju ni u jednakost nisu upisani ljudska solidarnosti, razum i poštovanje drugoga, tako da glad i beda ne oslobađaju odgovornosti za pasivno, a tek aktivno podupiranje rata. Više zbog stila nego zbog oskudica tema zaustavljam se na mitskom broju sedam.
 
Posleratne godine mogu izgledati apsurdno i ludo zato što teku ujednačenim vremenskim tokom. Vidimo da smo u plićaku vremena i možemo se brzo podići i udaljiti. No, ne treba se zavaravati. To udaljavanje na duge staze može proizvesti mnoge loše posledice, recimo rat, zato čitajmo i primećujmo smešne policajce, eleganciju konkorda koji više neće poleteti, ko nastupa sa kim na kojoj televiziji, ko se sramoti misleći da više niko ništa ne primećuje, ko se smeje u brk onima koji primećuju. Vratimo se u plićak beznađa. Vremenska poplava je, možda, iza ugla."

Svetlana Lukić: A sada Teofil Pančić

Teofil Pančić: Jedino kvalitativno u celoj situaciji jeste da će jednog dana ovi Koštuničini prestati da se stide, što su se kobajagi stideli, dakle – da sa radikalima i socijalistima i ovim arkanovcima zajedno krenu da ruše vladu, ili već šta da rade. Bilo je samo pitanje vremena kad će oni da skupe petlju i da kažu – 'ajd', sad idemo. To i jeste novo i nije novo. Novo je možda što u svemu tome, na ovaj ili onaj način, učestvuje G17 plus.

Šta ja znam, da si me pitala pre nekoliko meseci ko su ljudi u koje ja imam najviše poverenja, ja bih ti verovatno rekao da su to oni. Međutim, oni su se, očigledno, slizali sa ovim prijateljima Rezidensa, što su im Rezidensi simpatični. Ovo nije novo, ali problem je u tome što nije novo. Ono što je Živković rekao da je Tači dobio poslanike u skupštini, to je najgora, najniža vrsta retorike, koja nas je deset godina najstrašnije kecala u mozak.

Znači, ugroženo je nešto što ja predstavljam, ugrožena je moja vlast ili nešto je ugroženo, ja se sada branim svim sredstvima, a to znači baš svim sredstvima. Udaraću na te najniže nacionalne žice, pokušaću da mu uzvratim istim onim čime on mene udara, da na taj način, naravno simbolički, možda i stvarno, poništavam razliku između sebe i njega. I onda – šta? Onda ja treba to da slušam pa da kažem – dobro, 'ajde, nije Živković tako mislio, on je samo hteo... imao je loš dan...

Dosta je više toga da je ovaj ili onaj imao loš dan, da je mislio nešto drugo, da mora da se udvara masi. Stvarno ne mogu više to da trpim. Kako ga nije sramota?! Neka se jednom napravi kodeks, da se zna šta ovde više čovek koji pretenduje da bude ozbiljan... šta su stvari u koje ne može na taj način da se džara.

Svetlana Lukić: Da li si, možda, čuo juče Dragana Markovića – Palmu? Ti si bio na putu.

Teofil Pančić: To je simpatično. Kao što su Rezidenci simpatični, tako je i ovo simaptično. To  je onako jedna stvar koju Srbin voli, naravno, taj Srbin koji je Dragan Marković - Palma, taj mentalni sklop, to je ono što mi slušamo u najmanju ruku od kraja 80-ih godina, kada su se zaoštrile suprotnosti u bivšoj federaciji. Daj da vojska udari šakom o sto i da zavede red. I gomila, navodno poštenog i dobronamernog, radnog sveta naše zemlje, tu vrstu logike prihvatala je kao nešto najnormalnije.

Eto, evoluirali smo izgleda samo utoliko što više nije vojska nego policija. Dakle, polako se krećemo ka civilnom stanju. Možda jednog dana potpuno izbacimo uniforme iz te priče, ali do sada smo dotle došli. Šta je tu bizarno? To što stranka koju je osnovao jedan megakriminalac, mafijaš međunarodnog ranga... Daleko od toga da je bio usamljen u toj svojoj aktivnosti, u vlastitoj, uslovno rečeno, stranci. Ja ne znam šta je to. Meni to više deluje kao nekakva interesna organizacija za sticanje poslaničkog imuniteta iz vrlo očiglednih razloga, koji se tiču više javne nego državne bezbednosti. Dakle, da jedan takav čovek sada praktično apeluje na to da policija preuzme stvar u svoje ruke. To je neverovatno, to samo ovde može da bude. Ja ne znam za neki sličan primer. Neverovatno.
 
Svetlana Lukić: A da li si video reakciju DSS? Pošto je Palma udaljen 90 dana, oni su rekli da je to zato da bismo imali jedan glas manje. To ti govore ljudi koji su ''legalisti''.

Teofil Pančić: Pa dobro, i policijski i državni udar može da bude legalan, ako ga ozvaničinimo. Ti izvršiš državni udar, onda dođeš u skupštinu i pitaš – da li vi to odobravate, onda 126 poslanika digne ruku i kaže – odobravamo, onda ti imaš legalan državni udar, i Koštunica je miran, i svi su mirni, i svi su srećni. Možda ljudi to tako zamišljaju i onda im je sada problem ako Palma ne može da učestvuje, možda im fali taj jedan glas za legalizaciju državnog udara. To je bizarno, ali ja mislim da ti ljudi stvarno ne znaju više... Govorim sada, naravno, o DSS-u, a ne o palmama. Oni sada imaju veliki problem, oni su se zaleteli u jednu jaku, krupnu, ozbiljnu stvar i prvi put im se desilo da nešto u šta se oni zalete ima šansu da, u operativnom smislu reči, uspe.

Dakle, oni su došli na prag rušenja vlade i sad imaju problem da ne znaju šta da rade s tim. Ako nastave, moglo bi da im se desi da stvarno sruše vladu, moglo bi da im se desi da stvarno iznude prevremene izbore i moglo bi čak da im se desi da stvarno pobede. I šta ćemo onda? Onda treba formirati vladu, onda se treba akati sa Karlom del Ponte, onda se treba akati sa sindikatima, sa lekarima, profesorima, ne znam više s kim, treba se akati s celom ovom ludom zemljom i poluludom međunarodnom zajednicom.

Ko će? Šta to njima treba? Ja kapiram da oni sad, otprilike, sede u nekom svom skrovištu i razmišljaju kao – ala smo se zaleteli, kako sad časno da se izvučemo iz ovoga; i da nekako ove ludake iz G17 isturimo u prvi plan, a mi da uzmemo neke minornije ali zvučne položaje, i onda ćemo mi njih onako... A Mlađan Dinkić ili Labus, oni će da se akaju sa ovim praktičnim stvarima, a mi ćemo opet da budemo nevini u ludnici. To je njima stvarno jedina varijanta. Tako da ako neko spase ovu vladu, mislim da će to biti DSS.

Svetlana Lukić: Odjednom, i Živković i Boris Tadić unisono: kakva je ova komandna odgovornost? Pa oni njih po komandnoj odgovornosti?

Teofil Pančić: Da, da, to je...
 
Svetlana Lukić: Živković je totalno izgubljen. On ide okolo, priča,  više ne zna ni šta priča. Imam utisak da misli da će vlada pasti čim  prestane da priča.
 
Teofil Pančić: Da je pala vlada, da, da. Meni je najslađe ono – da ne idem u Brazil, učestvovao bih u demonstracijama policije, kaže Živković. Ja bih na njegovom mestu onda otkazao put u Brazil. Mislim, izeš Brazil, u Brazil možeš da odeš kad hoćeš, a ovo je jedinstvena prilika da vidiš ovakvu stvar i da učestvuješ u njoj.

Oni su se svakako tu pogubili, a opet, s druge strane, nisu smeli da se pogube, jer ne dešava se sa ovom famoznom optužnicom za četvoročlanu bandu, da se prisetimo kineskih drugova, ne dešava se ništa što se već nije desilo, recimo, u Hrvatskoj. Dakle, imaš generale koji, što bi rekao Lazarević, nisu vodili privatni rat, oni su, po nalozima državnog vrha svoje zemlje, branili nešto što je nesumnjivo legalno od teritorija njihove zemlje; lično nisu nikoga ubili. Realno, odgovornost likova tipa Gotovina ista je ta komandna odgovornost. Naravno, ponavlja se ista priča, kao što nama nije smetalo da optuže Gotovinu, tako sada nikome u Hrvatskoj ne smeta da optuže ovu četvoricu. Ali, svi misle da su oni izuzetak i da to nije lepo i da to nije u redu.

Svetlana Lukić: Kao što mi tražimo Tačija i Haradinaja.
 
Teofil Pančić: Jeste. To je, u osnovi, ista stvar i onda se tu ganjamo za sopstveni rep i meni je ovo malo onako naivno, ta priča - pa rekao je Prosper, pa kao... Može on da kaže šta hoće, to njega ne obavezuje. Tribunal će se uvek moći pozvati na svoju nezavisnost i uvek će moći da kaže nas ne zanimaju nikakvi dilovi, ne znam koje administracije, mi smo dali nalog, mi očekujemo da te ljude vidimo u Hagu. Možda ćemo mi posle da vam ih vratimo, ali prvo da oni dođu tamo.

Mislim da je već i ranije bilo tih slučajeva da su se ovi naši zanosili idejama kako taj i taj, te Milan Milutinović, te ovaj... neće morati da ide, pa su svi otišli. Ja ne vidim kako će i ovo moći da se izbegne, a obaška što reče neko ovih dana, mislim Ramač – svi govore o generalima, niko ne govori o optužnicama. Niko ne govori šta piše u tim optužnicama. Alo, bre, tamo ima sveta koji je ubijen i koji je nedužan. Dakle, imamo leš, daj da vidimo ko je ubica. Ne može da bude niko ubica, znači neko jeste odgovoran, neko jeste kriv.

E, mi bismo to voleli da sve prekrije ''ruzmarin, snjegovi i šaš'' i idemo dalje, nikom ništa. Pa ne može to tako. To bi moglo da Tribunal uopšte ne postoji, ali Tribunal postoji i Tribunal radi. U ovom slučaju, mi govorimo o četvorici ljudi koji nisu izvučeni kao neki zečevi iz šešira, to nisu naivne ličnosti, to nisu neka božja jagnjad, to su ljudi koji su bili na čelu tih policijskih i vojnih formacija u to vreme. Ja neću da budem toliko nadobudan pa da kažem – krivi su. Ali, ako je neko kriv, meni je neuporedivo logičnije da to budu oni nego ti ili ja, jer su oni bili u poziciji da možda budu krivi a možda i ne, a mi nismo bili u toj poziciji.

Daj da vidimo, pošto to očigledno u ovoj zemlji neće nikada da se raspetlja, jer od suđenja u ovoj zemlji, osim baš sitnim, sitnim ribama, nema ništa, to smo videli sto puta. E pa onda to negde mora da se raspetlja.
 
Druga priča – Mladić. E ovo je nama zbog Mladića, oni nas ucenjuju zbog Mladića i tako dalje. Ajde da razmotrimo tu mogućnost. Ja bih postavio pitanje – a što ste vi dopustili da vas dan-danas za famoznog Mladića ucenjuju? Gde vam je taj Mladić više? Ne znamo gde je. Prvo, ja imam problem da poverujem u to. Drugo, čak i ako je to tačno, najmanje godinu dana posle 5. oktobra mogao sam ja da znam gde je on, a kamoli neki predsednik vlade, države, ministarstva policije, ne znam ko. Naprosto, čovek se nije ni krio.

U to vreme je bio isti ministar policije koji je i sada, Dušan Mihajlović i pričao je neverovatne stvari tipa – znamo mi gde je on, dakle, tada 2001; ali –ne možemo da ga uhapsimo, jer ima jako obezbeđenje. To je meni najfascinantnija izjava posle 5. oktobra do danas. Znači kad ti ministar policije jedne zemlje kaže da on nekog čoveka, pojedinca, mislim nije supermen, nije godzila, ne može da uhapsi jer on ima jako obezbeđenje. To je potpuno neverovatno, nastrano.

Svetlana Lukić: Da li si čuo argumente kojima brane Sretena Lukića? Heroj Sablje.

Teofil Pančić: Da, da...
 
Svetlana Lukić: Heroj  Sablje.
 
Teofil Pančić: Heroj Sablje. To je to. To je, što bi rekao pokojni Đinđić – ako je heroj Sablje, daj da mu damo orden. Ali, za ono za šta je optužen, daj da se vidi da li je kriv ili nije. Čovek je komandovao tim jedinicama.

Druga stvar, svi sada govore o Lukiću. Lukić je dobar dečko jer je bio u Sablji. A šta je s tim Rođom? Koliko se ja sećam, Rođa je bio glavni akter one priče oko hladnjača. Znači, pošto Rođa nije naš službenik, sadašnje vlade, pošto je on sada tamo negde u Moskvi i tako dalje, onda njega nećemo da branimo. Na osnovu čega ja treba da pretpostavim da je Rođa loš dečko a da je ovaj dobar dečko, a radili su zajedno i bili su u istoj priči. Možda je to tako, možda je ovaj stvarno dobar a ovaj loš, ali  to mora da se vidi i da se dokaže. Zašto bi sada ceo svet morao da veruje Dušanu Mihajloviću na reč, a opet ta priča kako to sada vladi našoj nešto pravi probleme, što je baš sada podignuta optužnica, pa ja ne verujem bilo kada da je podignuta optužnica da bi oni rekli – e, dobro što ste sad podigli, sva sreća niste pre dva meseca ili za dva meseca. Trenutak je uvek nezgodan, kad treba da se obavi nešto što nije baš jednostavno.

A ima možda čak i istine u tome da oni čak mogu da iskoriste ovu situaciju da bilduju vlastiti patriotizam. Uostalom, i te demonstracije, koje su očigledno u organizaciji vlasti, ne znam kako to drugačije da protumačim, one jesu neka vrsta laganog bildovanja patriotizma na sličan način kako je to, da se opet vratim na tu paralelu, i Račan radio u Hrvatskoj. Naravno, nikad direktno, nikada nije on formalno stajao iza toga, ali ta struktura posthadezeovske vlasti je isto tako ''sudelovala'' u tome onako malo da se zaturi taj Gotovina, pa kad je bio Bobetko, svi su već zaboravili Bobetka, oni su njega onako bukvalno, kao da su mu bili telohranitelji do smrti, kao – daj da izdržimo nekako još dva meseca, dok stari ne odapne, da ga čuvamo, i na kraju ćemo mi ispasti kao neko ko ga je sačuvao, a onda je on umro i onda je to već viša sila i onda pojeo vuk magarca i gotovo, a mi smo patriote.

Pretpostavljam da se sad ovde radi neka slična priča, ili će možda da bude neka trgovina tipa - evo, daćemo vam Pavkovića, on čovek ionako nema više gde da boravi, nema čovek stan, a ne dirajte nam Lukića, ili tako nešto. Ko zna?
 
Što se tiče te scene u Sarajevu, za mene je tu ključno pitanje – kome je to u interesu, a tu je interes Željka Mitrovića savršeno jasan. Dakle, on čovek širi svoju imperiju. On je u prethodnom periodu obezbedio, legitimizovao svoj status, nakon 5. oktobra, u Srbiji.

Dakle, on je mogao da propadne, nije propao. Sad se širi na druga tržišta. Ako je u pitanju Bosna, pre svega Federacija, naravno, imena ljudi kao što su Sonja Biserko, Pera Luković, otvaraju svaka vrata, ne moraju oni ništa da urade, dovoljno je da postoje  E sad šta je njihov interes, to stvarno ne znam. Govorim o ljudima koji su moji prijatelji, kolege, ljudi s kojima se, valjda, u 99% stvari slažem i zato neću da verujem da oni imaju neke loše motive. Neću, odbijam. Možda oni imaju, ali ja odbijam da verujem u to. Odbijam da verujem da je u pitanju nekakav nizak interes bilo koje vrste, materijalne, političke, bilo koje. To neću da razmatram dokle god me neko ubedljivo ne demantuje.

Hoću da pođem od najčasnijih mogućih motiva, ali tu imam jednu polemičku reakciju – pre svega ne verujem u to da ljudi koji gledaju Pink uopšte žele da budu ubeđeni u bilo šta, da njih to uopšte zanima, da njima to išta znači. Mislim da će oni kad vide Filipa Davida na televiziji naprosto promeniti kanal, ne zato što je njima Filip David politički antipatičan, nego zato što im on ništa ne znači. On u njihovom koordinatnom sistemu ne postoji, ni kao pozitivan lik ni kao negativan lik, i nikada neće postojati. Njima je to jednostavno, ako uopšte razmišljaju o tome, u šta sumnjam... Oni mogu to da shvate kao – eto, gazda Pinka kupuje sebi indulgenciju, pa mora jedan sat dnevno da ima i takve sadržaje, a mi ćemo da se vratimo kad se to završi; u međuvremenu ćemo da gledamo nešto drugo, teraj Miško.

Ta priča kako će sad 500 miliona ljudi da čuje o krivici, o odgovornosti, o ratnim zločinima, o svemu tome, ne. Uostalom, nikad nije ni bio problem u širenju tih ideja. Uvek je, čak u mnogo gorim, medijski neprohodnijim vremenima, svako ko je hteo da zna šta se dešava, mogao je da zna, a kamoli danas. Bojim se da ta strategija ne donosi nikakve rezultate.
 
Svetlana Lukić: Kao što Pink ne može da dobije ljude koji će sutra glasati, recimo, za Građanski savez, tako ni mi ne možemo dobiti nikoga sa Cecom Veličković?
 
Teofil Pančić: To može da funkcioniše ako ti to prikažeš na način – jao, vidi što je smešan. Ali, mi znamo da su ti ljudi smešni. Ko to nije do sada shvatio, taj neće nikada ni shvatiti. Drugo, najčešće, ako tako postaviš stvari, nekako svi ispadnu pomalo smešni i onda se sve to nekako izniveliše. Ja to ne razumem. Sve što ja mogu da kažem jeste da ja tako nikada ne bih radio, bez obzira na to što Nokaut uredno gledam i Maja, kojoj sam ja povremeno gost kad me pozove, to dobro radi, ali u toj ključnoj stvari ja nju ne mogu da shvatim.

To ti je kao što u Vremenu imaš rubriku Ljudi i vreme, gde uredno imaš izjave mahom nekih idiota, nekih retarda sa estradne scene i onda mi prikazujemo svaki put na duplerici kako je to smešno. I koliko ja znam, ta rubrika je veoma čitana, to me uvek iznenadi. Sad dolazimo možda na to da je problem u nama, u našoj publici, u onom delu naše publike koja je voajerska. To su ljudi koji gledaju Pink da bi ga pljuvali. Ja ne gledam Pink. Jednostavno ga ne gledam i tačka. Ali, izgleda da smo mi tu, kako si rekla, ekstremistička frakcija?
 
Svetlana Lukić: Fundamentalistička.
 
Teofil Pančić: Da. Ne znam, moždaje to neka tranziciona panika ljudi koji moraju da odlučuju o parama, o egzistencijama, ne samo svojim nego i tuđim, možda jednostavno kapiraju da to sada mora tako da se uradi. Mene to podseća na ono nadgornjavanje opozicije sa Miloševićem u nacionalizmu.

Dok su god pokušavali da budu veći nacionalisti od njega, oni su gubili izbore jer nisu mogli da budu veći nacionalisti od njega, koliko god su se trudila. Naprosto, on je čovek bio markiran kao patriota nad patriotama, pogotovo još u koaliciji sa Šešeljem, i tačka. Tako i ovo. Razume se da ne može Vreme biti komercijalnije od Svedoka, na primer. Ili da ne može B92 ''nadkomercijaliti'' Pink.

Možda može jedno veče, kad ima Ligu šampiona, ali već drugo veče ne može, nema svako veče Ligu šampiona. Ili, recimo, ako je radio u pitanju, uzmimo muziku, koja je znak prepoznavanja svakog radija, ranije si mogao na B92 kada čuješ muziku, i bez da pogledaš, znati da je to Radio B92. Sada ne, ja sada mogu da pustim 92 a da mislim da sam možda uključio Radio Politiku ili ne znam šta. Sve ide ka nivelaciji. A kuda to vodi, ja to ne znam.
 
Svetlana Lukić: Zar to ne vodi, u krajnjoj liniji,  potpunoj pasivizaciji? Ljudi koji to slušaju i koji gledaju kažu – e, sve je to isto, svi su oni isti, a posledica je da digneš ruke od svega, da se sakriješ u kuću. Ako se sve na taj način niveliše, to pasivizira ljude, a najgore je što će pasivizirati, uslovno rečeno "naše", a ove druge neće... Oni nikad nisu pasivizirani.

Teofil Pančić: Ma, hvala bogu, oni nikad neće ni biti. Na kraju se, ipak, sve svodi na onaj džingl – o unutrašnjim emigrantima između četiri zida, između knjiga i ploča. Mi, na neki način, tako abdiciramo.


Povezani članci:

  • 101. emisija

    Gosti: Zoran Ivošević, sudija, Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 100. emisija

    Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel, književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran Stanković, patolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 11. emisija

    Gosti: dramski pisac Slobodan Šnajder, glavni urednik Vijesnika Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea Zlatar, reditelj i pisac Vida Ognjenović, Borka Pavićević iz CZKD, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, pesnik Matija Bećković
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 112. emisija

    Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
    Domaćica: Svetlana Lukić
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije