|
Gosti: Dragan Kremer, rok kritičar, oružari iz Kragujevca, Desimir Tošić, publicista i Mlađan Dinkić iz G17+
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Najpre da se izvinimo, kao što je red
kada nekog slažete. Obećale smo vam da ćemo 28. juna leta gospodnjeg
2003. završiti s Peščanikom. Bile smo sigurne da ćemo od rukovodstva
naše kuće B92 izdejstvovati bolji i duži termin da se ne mučite subotom
posle podne sa ovom našom mučnom emisijom, ali, eto, ispale smo glupe u
društvu i posramljene se vraćamo.
Možda smo i mi kao oni
patuljci iz jednog eseja Bele Hamaša. Ti patuljci su već sasušeni,
pomalo liče na mumije, mračni su i mučni, i već žive životom nekih
bednih utvara, i da su pravi ljudi a ne patuljci, rekli bi velikodušno:
"Izvolite, ja sada izlazim iz reda."
Oni u stvari ne umeju da
umru, ne znamo ni mi izgleda da odemo kada je vreme. Zato ćemo malo da
se igramo fundamentalističke frakcije B92 A.D. Ovo A.D. nije obogaćeno
mleko, to je akcionarsko društvo.
A Peščanik ne bi bio ono što
jeste da ne počinje sa Koštunicom. Ta neverovatna skupina ljudi po
imenu DSS pobunila se protiv večerašnjeg koncerta grupe Residents na
Kolarcu. Ti đavolji Amerikanci ne samo da skrnave mesto gde je njihov
šef besedio o Milanu Grolu na dan pobune Crvenih beretki, nego je danas
još i Krstovdan. Da su se deesesovci malo raspitali kod svog prijatelja
Kusturice, on bi im objasnio da su Residents svakako antiglobalisti i
verovatno bi pohitali na ''Kolarac''. Ovako ima više karata za nas.
Slušate rok kritičara Dragana Kremera.
Dragan Kremer:
Residents od samog svog početka, već 30 godina, ruše sve principe
popularne i masovne kulture, u kojoj je jedan od glavnih ciljeva da
postaneš poznat – pošto oni skrivaju svoj identitet, ali ne kao članovi
grupe Kiss koji se samo malo žešće našminkaju. Residents su ostali do
danas potpuno nepoznati, ali je poenta da oni uspevaju da rade sa
potpunom kreativnom slobodom i kroz jedan sistem nezavisne diskografske
kuće koju su sami sebi osnovali i koja je jedan od pionira te vrste
poslovanja protiv velike industrije, ili, da kažemo, globalizacije.
Obezbedili su sebi savršenu poziciju, da niko ne zna ko su oni i da
mogu da rade šta god hoće. I svaki album i svaka turneja kao da su plod
kreativnog, vrlo pametnog i duhovitog rada potpuno drugih ljudi, tako
da u stvari čak i šačica ljudi koja je čula ovaj novi album nema
najblažu predstavu šta da očekuje. Oni ukidaju svoju biografiju.
Pošto
se tek završio Bitef, ja sam ubeđen da to ima mnogo više veze sa
Bitefom nego sa rokenrolom, da se ne zavaravamo. Ovo je milioniti i
nepotrebni dokaz da u ovoj zemlji ništa nije spaseno, ni od gluposti ni
od politike. Taj napad ne zaslužuje ništa drugo do potpuno ismevanje,
majmunisanje. Meni je utoliko žao, to čak mogu da zamerim vašoj kući,
žao mi je što se moj kolega Dragan Ambrozić upecao na to da se ozbiljno
brani – to ne zaslužuje uopšte ozbiljan komentar, ovo zaslužuje
raspravu na nivou da li će DSS, koji je, ako se ne varam, sada već u
svojoj dvanaestoj godini postojanja, najzad organizovati demonstracije,
jedan mirni i dostojanstveni kordon ispred ''Kolarca''. Ako toga bude,
ja ću, a preporučujem i ostalim posetiocima, večeras doći sa dignuta
tri prsta, koja nikada ni na kojim demonstracijama nisam digao, i
vikaću: ''Braćo i sestre, tri decenije, tri decenije karijere
Residents'' – pa će da me propuste valjda.
Da li će Residents
možda, iz dobro obaveštenih izbora saznajem, na kraju koncerta, prvi
put posle 30 godina, u prestonici Srbije da skinu maske i da se obznane
svetu i da se u stvari vidi da su to sve vreme Bora Đorđević i Riblja
čorba, i onda DSS-ov kordon usklikne s radošću i uhvati sa njima i
oplete kolce pored komiteta SPS-a, pa zalomi tamo kod Mirinog
nekadašnjeg kabineta itd. Da li će večeras, možda je to stvarni razlog
cele frke, a to nije nerealno, jedan od njihovih članova, posle
koncerta da ostane u Srbiji da živi i da se kandiduje na izborima za
predsednika Srbije, jer je stvarno idealan kandidat – nema ime, nema
lik, nema biografiju, svako može da učita sve u njega, izbori će uspeti
jer će mnogo ljudi rešiti da nam je to očigledno savršen predsednik. On
se posle neće mešati u svoj posao i neće biti obaveštavan u najboljolj
tradiciji srpskih predsednika i imaćemo predsednika koga niko ne zna.
To je odlično.
Svetlana Lukić: Evo, namakli smo
još jednog kandidata za predsednika pored Mićunovića i Tome Nikolića za
sada. Nemamo predsednika, ali zato imamo premijera, i to kakvog. Njemu
je sve prosto i rešivo. On napravi spisak i onda štiklira obavljeno. Na
primer, uvesti demokratiju u Srbiju – obavljeno; sto komada mladih
eksperata - nabavljeno; srećno detinjstvo deci iz Goraždevca, plus
mobilni telefoni i svakom iste patike – štiklirano; ulazak u Evropsku
uniju – svršena stvar; nacepati mami drva u subotu – obavljeno.
Pokupiti najbogatije Srbe, Kostić – šećer, Tomić – Simpo, Delta – Mišković, ne zaboraviti Bogoljuba – obavljeno.
Rešiti
problem vojne industrije i celog metalskog kompleksa, e tu ćemo malo da
stanemo, jer Živkovićev spisak nema kraja. Mi smo ovih dana bili u
Kragujevcu, i to u stvari onog dana kada su oružari zauzeli upravnu
zgradu pre nego što su napravili sačekušu Živkoviću u Milanovcu i ovaj
im, pogađate, ispunio sve želje. Oni su takvi, ti oružari, da se ni ja
s njima ne bih šalila. To su prgavi ljudi, vrlo dobro organizovani,
skoro kao vojska, i ponosni na svoje proizvode. Njima se jedino da
verovati da su spremni na radikalnije načine borbe.
Slušamo oružare iz Namenske:
-
Znam da je u tranziciji u Bugarskoj od 29.000 ostalo 1.200. I ako treba
da se smanji broj, mi nemamo ništa protiv toga, i zbog tržišta i zbog
svega i zbog globalne politike. Ja sam bravar, ne mogu baš sve da ti
objasnim...
Svetlana Lukić: Niko vam nije objasnio?
-
Ma objasnio je nama Čeda dovoljno kada je bio ovde, i kada je pre neki
dan bio u Kragujevcu i rekao da Kragujevac nema šta da proda. Prodaćemo
mi njegovu političku karijeru. Nama, gospođo, niko ne da da radimo, jer
je to prosta sitnica – sve što radi košta deset, sve što ne radi košta
jedan. Sve su pozatvarali da bi privatizovali i da bi oni nabili sebi
neki deo u džep. Ja mislim da će u toku oktobra bez onog predsednika
sindikata Smiljanića – za koga mi mislimo da je njihov čovek – naš
predsednik sindikata metalaca da organizuje da se svi metalski radnici
nađu u Beogradu, i dok ne omlatimo te neodgovorne ljude iz vlade, mi
nećemo da se vraćamo iz Beograda. Glavni problem je u tome što nećemo
da dozvolimo da vlada sprovodi ovako brzu privatizaciju na štetu
radnika. Zbog čega Kori Udovički nema 20.000 platu? Šta je ona? Ona je
bolja od tebe i od mene da ima 175.000? Znači, vidimo njihov cilj, hoće
sve da opljačkaju i da se obogate. Ne može Kostić švaler da kupi
šećeranu za tri evra i da plati dug 13, a da ona košta 30. Ko stavlja
razliku u džep? Komunisti. Mi znamo da je Sloba pokrao i 500 miliona
maraka od Telekoma, ali komunisti i onaj zemunski klan su za ove u
vladi mala deca.
Svetlana Lukić: Preksinoć je Mićunović rekao da idemo na izbore.
-
Oni su stavili čoveka kome su sve biološke vrednosti prestale. Kako da
nas predstavlja čovek od 75 godina? Molim vas, imamo mladih ljudi,
sposobnih, 'ajde, pa ćemo Mićunovića koji ima 75 godina da biramo da
nam bude predsednik države! Pa ko će da izađe na izbore? Neće 20% da
izađe. Pa narod zna za štos. Mi smo se pet-šest godina bunili kad su
komunisti bili na vlasti, pa smo ih omlatili. Omlatićemo i ove.
- Prva fabrika koja je uopšte ikad otvorena u Srbiji, to je Namenska, 150 godina slavimo 27. oktobra.
-
Ja sam radila tek šest meseci u Namenskoj, radim projekte, programe,
kao i svaki građanin Srbije. Znate, oružje nije samo za napad, oružje
je nekad i za odbranu.
- Pa ne damo mi to tako lako, sad ćemo
da vidimo, borićemo se dokle možemo. Dok ne pukne, dok ne uzmemo oružje
u ruke, ne vredi više, dogorelo do nokata, ne može više da se izdrži
ovako.
- Ja samo znam da kad god namenska industrija nije
funkcionisala u ovoj zemlji, platio je narod glavama nedostatak oružja
koje je bilo potrebno u takvim trenucima u istoriji.
Svetlana Lukić: Da li vaši radnici znaju da proizvedu kalašnjikov?
-
Naši radnici ne samo da znaju da proizvedu kalašnjikov nego čitavu
paletu proizvoda baziranih na kalašnjikov-sistemu takozvanom, i model
koji sada nudimo M21, to stvarno je hit. Zašto bismo kupovali M16
američki ili tamo neke heklere, kad je ova puška bolja od njihove, to
je činjenica. To je ozbiljan proizvod. Pa naravno, ubija, vrlo precizno
i dobro.
- Nemoguće da ništa u metalskoj industriji ne radi.
Nemoguće da u Leskovcu ne radi 28.000 ljudi, a ovde 40.000 a da naš
predsednik opštine priča kako ljudi putuju. Pa ko putuje? Ja nisam bio
deset godina na moru. Ne može vlada uspešno da ubira rezultate
privatizacije a da niko ne radi. Odakle pare za nadgradnju. Zemlja u
kojoj žandar ima 20.000 platu a inženjer 12.000, u kojoj sudija ima
30.000 a pravnij u fabrici ima 12.000, ne može da ide napred. Znamo mi
sve. Ne može baš svako da radi, ali za one ljude koji rade treba da se
obezbedi posao, a za one što ne rade treba odgovarajuća socijalna
politika. Neka oni nađu rešenje za radnike iz namenske i za ostale iz
namenskog kompleksa ...
Svetlana Lukić: Dokle ste spremni da idete?
-
Do kraja, dok ih ne omlatimo. Mesec dana im je rok da budu u vladi.
Dovešćemo bolju i pametniju vladu koja će da pruži nešto ovom radniku,
a ne da budu samo štrajkovi. I da se ne zaboravi, mi smo njih i doveli
5. oktobra. Zna se kako je... Svi oni ljudi koji su bili 5. oktobra u
Beogradu, retko ko je bio Beograđanin. Oni su pre bili anonimni. Ko je
čuo za Natašu Mićić i za onu Gordanu Čomić? Ja nisam pojma imao. A
engleska enciklopedija zna za radnike namenske industrije. Ko je znao
za njih? Ali možemo da se dogovorimo. Čeda je bio tu u Kragujevcu i
rekao je da je spreman za razgovor, ali on ne dolazi, ide u Valjevo.
Naš sindikat nikad neće da potpiše da radnici idu na ulicu sa 100 evra
po godini dana radnog staža. Nama država duguje 59, deo tog duga treba
da nam da, da se time razdužimo pošteno. Ja sam razgovarao sa ljudima u
fabrici koji imaju 30 godina radnog staža i sa sela su. Sa 300-400 evra
– što je normalno, jer to su dobili civili u ministarstvu za
otpremninu, znači mi ne tražimo ništa što neko drugi nije dobio – s tim
bismo rešili mnogo veliki problem ako bi bio, recimo, bio neki iznos od
400 evra po godini. O 100 nećemo da razgovaramo ni sa kim.
Svetlana Lukić:
Bili su ovo oružari iz Kragujevca, a do kraja emisije ćemo malo o
izborima i o partijama. Slušaćete najstarijeg i najmlađeg, ako ne
računamo Čedu, političara u Srbiji – Desimira Tošića, potpredsednika
Demokratskog centra, i drugog čoveka G17 plus Mlađana Dinkića. Gospodin
Tošić, kao i njegov šef Dragoljub, preziru G17 a Dinkić Demokratski
centar smatra samo jednim od bednijih satelita korumpiranog DOS-a.
Najpre gospodin Tošić.
Desimir Tošić: Malo ste mi čudni s tim pitanjem.
Svetlana Lukić: Što?
Desimir Tošić:
Pa slušajte, svi kukaju o nekim izborima. Evo sad jednih, e sad nećemo
te nego hoćemo druge. Ja verujem čak da su zakazali parlamentarne. A
zašto parlamentarne? Nije to potrebno sada. Izbor predsednika republike
je logičan i možete da kažete da ima još mnogo stvari, to je tačno.
Recimo, parlamentarni izbori su sigurno značajni koliko i predsednički,
tako da mi imamo jednu vrlo neprijatnu situaciju. S jedne strane,
napravili smo promenu, kažu da ima metoda koje su iste. To je sasvim
verovatno pošto srpski narod ne može da se promeni, nije reč samo o
vladi nego je reč i o građanima. Građani ne uviđaju u dovoljnoj meri
koliko je teško promeniti metode pošto metode nisu samo metode članova
vlade, i građani imaju iste metode. Mora da prođe izvesno vreme i
moraju da budu nova iskušenja, i bolna. Da se vratimo na predsedničke
izbore. Ja smatram da je izbor Mićunovića dvostruko značajan. Prvo, da
se DOS pojavio u svoj svojoj lepoti i snazi, ne baš kompletan, ali
nećemo da plačemo za onima koji su pobegli i možda je trebalo da
pobegnu. Mislim da bi bila bolja situacija da su građani bili jasniji,
mi smo mogli 5. oktobar napraviti samo sa progresivnim snagama, a mi
smo, naravno, uključili sve moguće snage koje su protiv Miloševića,
koje su u stvari bile miloševićevske, idejno, podsvesno, kako god
hoćete. Dakle, mi sada pokazujemo da taj DOS nije nestao. Ja DOS
smatram velikim, biće vam možda smešno pošto ja to gledam iz jedne
istorijske perspektive, i možda sam grešan u tom pogledu pošto je
narod, čini mi se, izgubio tu istorijsku perspektivu, tu je ipak neka
zajednica, mi smo majstori za rasturanje. Kada vidite dve, tri, četiri,
pet, deset stranaka da su zajedno, treba da se zaradujete ako ste
Srbin. Drugo, kandidat Mićunović je najbolji naš slučaj. Prvo, on je
čovek koji nije pao sa grane pa postao predsednik stranke, a, s druge
strane, to je u stvari jedan prosečan pozitivan slučaj. Dakle,
nenametljiv, ozbiljno radi posao, ali, u svakom slučaju, mi smo sada u
susretu s jednim čovekom s kojim živimo zajedno, ja 13 godina, pored
svih iskušenja koja su bila i pored svih kritika koje imam za njega i
koje nikad nisam krio, imamo čoveka koji je predstavnik politike. Izbor
Mićunovića za kandidata DOS-a je pobeda politike posle naših
cirkuzanstava, ostrašćenosti, mržnje. Samo da pokažem kako smo mi
kontradiktorni; svi, svi, svi, pa kad dođe da budemo svi, taj koji je
vikao svi, svi, svi – deset godina pobegao. Ovde Mićunović nikad nikome
nije ništa obećavao. Svi, svi, svi – nije obećavao da će ujediniti
srpski narod, ali čovek radi ozbiljan posao. Recimo ono što je uradio u
parlamentu prvo republike, a posle u saveznom parlamentu kao predsednik
parlamenta SiCG – meni je žao što on odlazi sa tog položaja jer je bio
izvanredna ličnost za to da stalno održava neki konsenzus, što je vrlo
teško među Srbijancima, a da ne govorim među Srbijancima i Crnogorcima.
Moram
da kažem da iako u grupi G17 imam neke svoje lične prijatelje, nju
smatram jednom od najneozbiljnijih pojava u političkom životu Srbije.
Svetlana Lukić: Zašto?
Desimir Tošić:
Vi uđete u salu na zabavu u ženskom odelu i odjedanput skinete žensko
odelo i pojavite se u muškom, to je to. Prodajete tri godine da ste
ekspert, a onda kažete ''a, pardon, mi smo šefovi opozicije i hoćemo da
ostanemo na mestu guvernera Narodne banke''. Dakle, taj fenomen ne
postoji do danas. Ja ne znam. Ako ljudi iz G17 znaju za takav slučaj,
neka jave. To je podvala. To je prvo. A drugo je nešto strašno
nemoralno, vi sedite sa tom vlašću tri godine i ne kažete šta se dešava
u pozadini, a onda izađete napolje jer vas otpuste i onda kažete ''to
su sve sami korupcionaši''. Zašto vi za te stvari niste javili ranije
nego tek kad odete s funkcije. To je bedno, moram da vam kažem. DSS je
nešto sasvim drugo. DSS ideološki ne pripada idejama promena koje imamo
mi. Oni zamišljaju promene u odnosu na komunizam i Miloševića, a u
stvari žele da naprave kontinuitet tradicionalističke srpske, da ne
kažem velikosrpske politike koja na neki način produžava da ratuje sa
Evropom. Dali smo mi više Evropi nego što je Evropa nama dala. Voleo
bih da znam da mi neko navede šta smo mi to dali Evropi. To je ono što
se mora priznati. Nasuprot G17, koji nema nikakvu ideološku
orijentaciju nego je napredan, ali i nije napredan, udružio bi se sa
svakim da bi se ova vlada oborila, DSS i Vojislav Koštunica imaju jednu
liniju i to se mora poštovati. Pitanje je da li će građani izaći iz ove
izolacije, svoje sopstvene. Mi smo se sami izolirali u svom
nezadovoljstvu, frustracijama i specijalno da se izvučemo iz
mrzovoljnosti. Odjedanput vi srećete ljude koji kažu – šta će nam
predsednik!?! Pa to je institucija koja je propisana u svakoj zemlji, i
kod nas je propisana, a mi ga nemamo, iako sam lično za Natašu Mićić,
ali ne možemo da popustimo, moramo opet to da promenimo i da biramo
muškarce. Doći će verovatno i to vreme.
Svetlana Lukić: A šta ako ne uspe? Ima velikih izgleda da izbori neće uspeti.
Desimir Tošić:
Nije važno da li će izbori uspeti ili neće, važno je ovo – ja ne znam
koliko mi to osećamo sada, plašim se da još mnogo više promena ima u
Srbiji od strane vlasti nego što ima promena društvene svesti. Mi
igramo na bini evropskog zbivanja. Ako mi doživimo da imamo još manje
učesnika, mi ćemo se obrukati, ne prvi put, i onda nemamo pravo da se
bunimo što nas ljudi maltretiraju, satanizuju, odbacuju. Mi pokazujemo
u tom slučaju, ako se to dogodi, da smo nesposobni da sami sobom
vladamo pošto nećemo da izaberemo svoje predstavnike. Mi smo neka
gunđala postala, pošto nas je Milošević u stvari zaveo i mi se još
nismo oslobodili njegove zavodljivosti, to vidite po rezultatima
lokalnih izbora. Pazite, na svim lokalnim izborima opozicija dobija a
vlada gubi. To je jedan uzus koji postoji u svim zemljama ali kod nas
nije običan slučaj vlada i opozicija, što dokazuje da je još veliki
broj građana na strani jednog srpskog junaka koji se sam predao
okupatoru i jednoga čoveka koji je uništio zemlju, svoju porodicu, i
sebe lično. I dok ljudi glasaju i za njih dvojicu, to znači da mi imamo
jedan veliki deo stanovništva, možda 10%, 20%, koji su potpuno lišeni
političkog mozga.
Svetlana Lukić: DOS ima tu većinu kakvu ima, o njoj se da raspravljati. Imate dve velike stranke koje su van .....
Desimir Tošić: Koje su to dve velike stranke?
Svetlana Lukić: Mislim na DSS i mislim na G17.
Desimir Tošić:
G17 je tek u začetku, ne vidim ja da je to velika stranka, mislim da se
tu dešava propaganda naših medija. MžPazite, mediji nisu bez repa u
ovoj zemlji, naši su mediji katastrofa. Nemojte da gledate samo dva
prva lista da vidite koliko mi imamo listova žute štampe i sa kakvim
uspehom. Ja sam juče jedan list otvorio, prosto sam se oznojio dok sam
čitao. Po čemu je to G17? Sad su bili izbori u Priboju, nisu dobili 10
ili 20 glasova. Nije to tačno, znate. Naši su brojevi svi sumnjivi, jer
kad dobijete broj od nekoga Srbina, čak i eksperta, molim vas
kontrolišite!
Nikako mi nije jasno, ljudi u politici moraju da
imaju dve šipke u vatri. Jedna je rasuđivanje, nije potrebno da imate
doktorat društvenih nauka ali treba da imate političku glavu, a mi smo
poslednjih deset godina pokazali da nam politička glava nije mnogo
velika, iako smo genijalan narod. Drugi problem veoma važan u politici
– morate da kažete koja je naša alternativa. Mi se borimo za jednu
alternativu. Kad, recimo, DSS traži vanredne parlamentarne izbore, vi
morate da znate da DSS ima alternativu, to je on. Da li ima i jednog
analitičara ovde, ili političkog čoveka, ili deesesovca koji će reći mi
ćemo na izborima dobiti 51%? Toga nema i toga neće biti, nijedna
stranka neće dobiti 51%. Znači, vi morate da pravite koaliciju. Ili
ćete se vratiti na koaliciju iz 2000. godine, znači sa Demokratskom
strankom, ili ćete otići sa Miloševićem i Šešeljem. Mi još nemamo
dovoljno političkog razvrstavanja da možete da kažete: "Sad je momenat
za izbore".
Mislim da moramo da pustimo vreme da prođe pitanje
privatizacije, svađa, korupcije, skandala, koji su tu pred nama i koji
su za mene dosta prirodni iz društva iz kog smo profesore izašli. Jer
mi smo ubijali predsednike republike, sad nema nijednog predsednika
republike sem Zorana, a Zorana nisu ubile vlasti nego protivnici
vlasti. Ja lično ne vidim da će parlamentarni izbori, čak i kada dođe
njihovo vreme, doneti neko rešenje, konačno i jasno.
Svetlana Lukić: Ali imaćemo makar Dinkića u parlamentu, a ne ovako spolja.
Desimir Tošić:
Ne, ne, ja nisam siguran da će on ... jedino ako otpeva još jednu pesmu
pred pozorištem, možda će proći za poslanika, nisam siguran, ali bi
morao i Labus da peva, da budu tako u duetu. Meni je žao Labusa pošto
sam ja bio malo slab prema njemu. Međutim, odavno sam počeo tu slabost
da gubim i posle ovo poslednje što se radi, ž potpuno sam je izgubio.
Nemojte da zaboravite da je on bio predsedavajući upravnog odbora kada
su Mićunović i profesor Simonović ''bačeni kroz prozor''. Sve smo to
zaboravili a ja sam ga slušao na proslavi Demokratske stranke kada je
on rekao 'ja sam vaš član, i ja ostajem sa vama'. A posle šest meseci
je to promenio. Kada neki građanin kao golub prevrtač izađe iz jedne
stranke u drugu, ili neki poslanik podvali u parlamentu, vi možete da
se smejete, a možete da se ljutite, ali znate kod čoveka koji ima
velike pretenzije i koji je inače sposoban za izvesne poslove, ja to ne
sporim, samo morate da imate rasuđivanje za politiku, ne vredi vam
ekspertiza.
To znači, ako ne izađete na glasanje, vi ne dajete
dve pare za ono što se dešava u zemlji. A vi ćete mi odgovoriti "pa mi
smo glasali jedanput ali smo se razočarali". Razočarali ste se pošto
niste znali s kim izlazite. Mi u ovoj zemlji ljudskog, političkog
materijala imamo malo, prema tome vlada takva kakva je sa svim svojim
minusima jeste vlada naroda u kojem nema dovoljno ljudskog političkog
materijala. Ima da čekamo ili da guramo, da organizujemo da mlađa
generacija dolazi što brže i da preuzima poslove. Prema tome, ne treba
da bude nikakve nervoze i ne sme da bude te mrzovoljnosti "pošto ja ne
mogu da rešim glasanjem sve probleme", a ni u jednoj zemlji se problemi
ne rešavaju jednim glasanjem nego se stvaraju nove situacije u koje
ulaze novi ljudi, nove vlade, novi ministri i stalno se ide dalje. A ne
možete vi da se okamenite u vašoj veličini i kažete ''ja neću ni za
koga da glasam jer nema nikog tako dobrog kao što sam ja", jer to je
to'. To je jedna gadna egocentrija našeg stanovnika koji je preživeo
teške dane od '41. godine, ali ne samo od '45. Prema tome, mi moramo
jedanput da se uživimo da moramo da učestvujemo, a učestvujemo ako na
svako glasanje izađemo, a ne da se pravimo važni kao da smo mi centar
sveta. Ceo svet je protiv nas samo smo mi krasni, a mi ne možemo da
izađemo na izbore, molim vas. Ne traži se od nas da idemo na Kosovo, da
vodimo bitku, nego se traži od nas da glasamo.
Svetlana Lukić:
Sada Dinkić, ali ne ovaj koga svi znamo u poslednje vreme, koga Cerović
opisuje kao čoveka za koga je politika rat a politička borba krvna
osveta. Bio je to jedan tih i skoro melanholičan čovek i, uopšte – vrlo
prijatan susret sa Mlađanom Dinkićem.
Mlađan Dinkić:
Oni koji su slabi, a ja mislim da gospodin Živković spada u njih –
mislim slabi kao ličnosti, ne veruju dovoljno u svoje sposobnosti – oni
na ovakav način pokušavaju da se bore protiv konkurencije ideja, oni
žele što kasnije da priznaju da zapravo vlada nema većinu i da što
kasnije idu na izbore, i onda čak zloupotrebljavaju jednu demokratsku
instituciju kao što je izbor predsednika države samo da bi produžili
opstanak vlade. Nama je tu najstrašnije to što je neko ko se od 90-ih
godina izborio za status rodonačelnika demokratskih ideja u Srbiji, kao
što je Dragoljub Mićunović, sada u situaciji kada ima stranku koja ne
može ni 0,2% da dobije samostalnim izlaskom na izbore, pristaje da zbog
povećanja ličnog rejtinga učestvuje na izborima a da prethodno nije
ukinut cenzus. Dakle, da je cenzus ukinut na tim izborima, kao što se
dogodilo u Crnoj Gori, kao što je uostalom u većini evropskih
zemaljama, sasvim sigurno da nijedna ozbiljna politička stranka ne bi
mogla a da na tim izborima na ovaj ili onaj način učestvuje.
Svetlana Lukić:
Taj rat koji se dešava poslednjih meseci među političkim strankama, pre
svega između G17 i DOS-a, jeste takav da svojim temperamentom i načinom
na koji Vi to radite doprinosi tome, da je pitanje da li će moći,
recimo, da se napravi postizborna koalicija između Demokratske stranke
i G17 ako je toliko mnogo strašnih i ogorčenih reči izgovoreno od
strane jednih na račun drugih.
Mlađan Dinkić:
Ja nikad nisam izgovarao reči na račun cele stranke nego samo na račun
pojedinaca, i tako ću i nastaviti. Ja nemam stomak da u politici budem
i da sedim u istoj vladi, znajući da pored mene sedi čovek koji bi
trebalo da se nađe na optuženičkoj klupi. Ja sam više puta rekao – kada
bi za G17 plus bio potreban samo jedan poslanik u skupštini, koga mi
nemamo, da bi formirao vladu, i ako su to Liberali Srbije, a uslov je
da Dušan Mihajlović sedi u vladi, ja u takvu vladu ne bih ušao. Dakle,
postoji neka granica u politici do koje se mogu praviti kompromisi a od
koje ne mogu. Kompromisi se ne mogu praviti na polju morala i na polju
zakonitosti. Što se tiče DSS-a, mi zaista nemamo nikakvih moralnih
dilema da oni mogu biti sutra nama partner u vladi, problem su
različiti programi. Ali ako smo civilizovani ljudi i ukoliko imamo
dobre namere, programske razlike se mogu prevazići. Što se tiče
Demokratske stranke, u njoj postoji mnogo dobrih ljudi, međutim, svi
oni su sada u drugom planu. Ljudi koji trenutno vode DS, a ne zna se
zapravo ko ga vodi, da li je to Čeda Jovanović, da li je Živković,
sigurno nije Tadić – tu je problem. Niti vladu vodi Zoran Živković,
niti Demokratsku stranku vodi Živković, vodi Čeda Jovanović i jedno i
drugo, a on ima poprilične veze sa ovim kriminogenim strukturama i to
je nešto što sada kontaminira čitav politički prostor. Ja se slažem da
ne treba nikada rušiti sve mostove ali moj princip je da mostove treba
porušiti za onima koji su korumpirani ili koji mogu delovati negativno
i na vaš lični položaj u vladi, jer znate šta, nikada ne možete
građanima objasniti da ne važi ono: s kim si – takav si.
Svetlana Lukić:
Meni se čini ponekad da rušeći nešto što i valja da se sruši, da prosto
ima malo kolateralne štete, ne ostavljate više utisak čoveka koji je
dovoljno tolerantan, dovoljno konstruktivan i da bi mogao da bude pravi
demokrata.
Mlađan Dinkić: Znam. Mislim da znam
o čemu govorite. Možda ću jednog dana shvatiti da ja nisam za politiku
i možda ću izaći iz politike. Ne znam šta da vam kažem. Moguće je da
političar treba da laže a ja ne znam da lažem. Ako vidim da sam zapravo
ja izuzetak, a da je pravilo drugačije, povućiću se u jednom času. Nije
meni nimalo lako da me s jedne strane Dušan Mihajlović stavlja u istu
ravan sa sobom u pogledu nekakvog bogatstva, a ja živim u istom stanu,
73 kvadrata na Novom Beogradu, gde sam živeo i pre 5. oktobra, pre nego
što sam bio guverner, a on ima 13 privatnih kompanija na svoje ime i
tako dalje. Meni je problem kako da se snađem u toj političkoj borbi,
ja priznajem da se ne snalazim možda najbolje...
Svetlana Lukić:
Moram da vam kažem da sam se osećala strašno poraženo, kao da sam
izgubila jednog od ljudi u koje sam mogla da imam puno poverenje, posle
onog vašeg TV duela sa Đelićem. Ja ne znam da li ste vi čovek koji je u
stanju da obuzda svoj temperament i da napravi razlika između žala za
izdajstvom prijatelja i da se racionalno ponaša, jer Đelić je ministar
finansija. Ne znam kada vi govorite posle onoga, da li je to zato što
vam je on slomio srce ili zato što on stvarno loše radi svoj posao.
Razumete li tu dilemu?
Mlađan Dinkić: Da li to
znači da ja treba da svoje neslaganje sa načinom rada Ministarstva
finansija večito krijem? Ja sam ga imao i ranije samo sam ranije to
pokušavao da rešim u direktnim kontaktima sa ministrom. Iako je Đelić
verovatno jedan od dva-tri najbolja ministra u ovoj vladi, za drugu
fazu tranzicije potreban nam je još bolji ministar jer ja mislim da je
Đelić i stručan i pošten. Problem je kod njega u organizaciji jer je
veliki problem to što su nam poreske službe neorganizovane. Činjenica
da je i dalje 45% društvenog proizvoda u sivoj ekonomiji jeste
isključiva krivica onoga ko nije organizovao poresku službu.
Uvek
sam strahovao od loše ekonomske politike koja, ne u tekućem periodu
nego u nekoj budućnosti, može da sruši ono što je dobro napravljeno u
Narodnoj banci – ne zbog sebe nego zbog zemlje. Ja danas kada čitam
novine zapažam da niko više, što mene čini srećnim, ne govori o kursu
kao krivcu za loš izvoz. Ja nisam mogao dok sam bio guverner da otvorim
novine a da neko o tome ne govori i da ne priziva devalvaciju. Niko
danas ne govori, na primer, o tome zašto je prestala isplata štedišama
Jugoskandika i Dafiment banke, a mene bi verovatno za to obesili na
Terazijama za vreme mog mandata. Ja sam shvatio da zapravo nije kurs
bio problem za naš izvoz nego je moja pozicija kao guvernera bila
problem vladi zbog toga što sam napravio određeni politički rejting i
popularnost među građanima zbog rezultata koji sam ostvario.
Politika
se toliko bila uplela u ekonomiju, ja sam to shvatio posle godinu i po
dana, i to je bio moj motiv da formiramo G17 plus. Shvatio sam,
zapravo, da možete imati ne znam kakve ideje, ne znam kakve stručne
ljude, ako nemate podršku u parlamentu – to sve može pasti u vodu, čak
vas mogu ismejati oni koji ne znaju ništa ali imaju poslanike. Tako da
se i ja sam, moram priznati, nalazim u jednoj maloj ličnoj konfuziji
između toga što želim da nastavim da napravimo nešto dobro, da završimo
posao koji nije ni iz daleka završen, jer spadam u grupu ljudi koje
privlači samo nešto što je teško i to je razlog što recimo uopšte ne
razmišljam da se vratim u Narodnu banku, s obzirom da tamo jedan zaista
lavovski deo posla odrađen. Vodite računa da se to što je stvoreno ne
poruši, to je osnovni zadatak budućeg guvernera. Zašto kažem budućeg?
Zato što mislim da je moralno neprihvatljiv način na koji je Kori
Udovički izabrana. Zbog toga će biti, pretpostavljam, posle izbora
biran novi guverner a ja neću biti taj zato što mislim da ima mnogo
težih poslova koje treba voditi, a oni se nalaze u vladi.
Kartice
su zloupotrebljene i u glasanju za Zakon o lustraciji, Zakon o
radio-difuznom savetu i ko zna koliko puta. I da nije bio Nenada Čanka
koji se hvalio stranim diplomatama kako njegovi poslanici nisu zapravo
glasali jer nisu dobili mesto viceguvernera, pa da su zbog toga, zbog
nedostatka kvoruma neki drugi morali da manipulišu tuđim karticama, mi
ne bismo nikada ni krenuli da to ispitujemo. Neda Arnerić se slučajno u
tome našla, ja mislim da je vrlo loše da je građani po ovome pamte
umesto po njenim ulogama. Da sam ja na njenom mestu, rekao bih punu
istinu. Trebalo je to da kaže odmah i da prekine povlačenje svog imena
po novinama.
Međutim, ovo je nama veoma važno kao princip jer
zbog mira u kući možemo ovako da razmišljamo: mnogi ljudi koji su krali
u prethodnom režimu nisu u zatvoru. Krađa novca, možemo se složiti,
mnogo je gora od krađe glasova, međutim, zbog krađe glasova stotine
hiljada ljudi su protestovale '97. godine i sada isti oni koji su
predvodili te proteste, jer DS je predvodio te proteste, oni su sad
organizovali krađu glasova u ovom slučaju falsifikujući kvorum. Mislim
da ukoliko se to ne raščisti, kao i ako se ne raščisti sa zloupotrebama
u privredi, zemlja nikada neće postati u ovom slučaju demokratska, a u
ovom drugom slučaju pravna država. Znači, mi moramo da imamo sankcije
za one ljude koji prekrše zakon. U uslovima kada nema pravne države i
kada nema prave demokratije jedini način su moralne sankcije. Marija
Rašeta, Kolesar, Janjušević, nažalost, trpe samo moralne sankcije jer
imamo isto pravilo kao u prethodnom periodu. Čak oni nekada i odu, ali
im pare ostaju. Pa videli ste ljude kojima je čak i pronađen novac u
inostranstvu poput Dragana Tomića iz Simpa – evo ga sedi sada za istim
stolom sa premijerom Srbije. Pa kada pogledate šta je bilo s tim
novcem, taj novac mu je vraćen. Vraćen mu je zato što je tužilaštvo
tako odlučilo da dojavi švajcarskim vlastima, da se protiv njega ne
vodi nikakav postupak i da je to potpuno čisto zarađen novac – i njemu
je novac vraćen. Nećemo imati demokratiju sve dotle dok su ovakve
stvari moguće bez ikakvih sankcija.
Ja sam odlučio da žrtvujem
svoj sopstveni rejting, a da stranka što bolje prođe na ovim izborima.
Potpuno sam ubeđen da će sutra ako dobijem priliku da dobijem neki
drugi javni posao taj lični rejting vratiti. Kada idem u sve ovo, ne
razmišljam više o ličnom rejtingu i spreman sam da ga žrtvujem a da
stranka time dobije, što se i dogodilo. Zapravo i rejting gospodina
Labusa i moj, iako je još uvek na relativno pristojnom nivou, niži je
nego što smo imali dok smo obavljali poslove u vladi jer smo sada
izloženi i raznim lažima, napadima, i to je nešto što je normalno,
međutim, rejting stranke je naglo skočio, sa 7% došli smo na oko 15%
podrške ukupnog biračkog tela, što znači da bi to moglo biti i više u
osnovnim mandatima. Nama je sada cilj da pojačamo rejting stranke što
je moguće više. Moguće je da će to biti nešto drugačiji profil glasača
nego što smo ga imali u samom početku kada je G17 plus nastajao, ali je
činjenica da kada pređete 5% podrške, profil građana koji podržava
jednu takvu stranku jeste najrazličitiji.
Što se tiče naše
stranke, nama bi odgovaralo da izbori budu što kasnije zato što smo mi
mlada strnaka i imamo verovatno najslabiju infrastrukturu u poređenju
sa ostalim strankama. S druge strane, za Srbiju ne bi valjalo da se
izbori dogode tako kasno. I eto, mi na prvi pogled činimo neke poteze
koji su čudni za političke analitičare, jer ja žrtvujem svoj rejting,
što jeste tačno, ali ja mislim da to radim u korist stranke. S druge
strane tražimo vanredne izbore – iako sad nismo spremni za njih u
potpunosti – zato što je to dobro za zemlju. To možda nije jasno
ljudima koji su se do sada bavili politikom, ali možda smo mi skup
dobronamernih amatera, pokazaće vreme.
Ako uspemo da takvim
načinom rada privučemo jedno određeno biračko telo, mi ćemo biti veoma
zadovoljni jer će to značiti početak promene razmišljanja u zemlji, da
ne morate politički da kalkulišete jer politički kalkulisati danas
značilo bi ćutati kada otkrijete da su neki ljudi u vladi činili
zloupotrebe zarad mira u kući – zapravo ne raditi ništa. To je zapravo
način na koji Demokratska stranka Srbije stalno održava i diže rejting.
Ako ništa ne radite, ne možete da pogrešite. Mi se nismo opredelili za
takav način rada, pa ćemo videti šta će nam to doneti. Ne možemo da
budemo drugačiji nego što jesmo, jer, moram da priznam, za mene lično
kada posmatram politiku kao takvu – ona je dosadna, zatupljuje čoveka.
Svetlana Lukić:
Slušala sam juče kako analizirate probleme u srpskoj tranziciji.
Govorite o viziji kako treba Srbija da se razvija. Vi morate naći u
stranci nekog drugog ko će izaći prekosutra sa papirima i na neki način
se ponašati kao interna DB služba G17. Te dve uloge su nespojive.
Mlađan Dinkić:
Slažem se, i to je nešto što smo mi zapazili i što ćemo u budućnosti
promeniti. Videli ste i sami da je dobar deo tereta pres-konferencije
preuzela Ksenija Milivojević, naš portparol, za koju smatram da je
izuzetan čovek...
Svetlana Lukić: Jedno malo
pitanje, u času kada vi dižete papire, da li vi znate da u stvari to
što vam se dopunjuje od 5% ka 15%, i da li ste svesni ste toga, da su
to radikali?
Mlađan Dinkić: Ne, ne razmišljam o tome...
Svetlana Lukić: Ne razmišljate na taj način...
Mlađan Dinkić: Ne, ne razmišljam.
Svetlana Lukić:
Zanima me, kao birača, da li ćemo ubuduće moći više da računamo na vas
mi ili neko ko je, recimo, ideološki na drugoj strani, kao što je
recimo DSS?
Mlađen Dinkić: Ja mislim da su sve
te opcije, i DS, i DSS, i Građanski savez proevropski orijentisane. Ja
tu razlikujem ljude po tome da li su stručni ili nestručni, i da li su
pošteni ili nepošteni. Ne slažem se da postoji velika razlika između
ideološke orijentacije, na primer DS-a i DSS-a. To je sve isto, samo je
bitno koji su ljudi koje oni delegiraju u tu vladu, tako da obe stranke
mogu da delegiraju dobre ljude ako hoće. Međutim, problem je što sada u
DS-u postoji jedna brana za kandidovanje dobrih ljudi. Loši ljudi su u
DS-u isplivali. Slično je u Građanskom savezu Srbije. Građanski savez
Srbije je moje najveće razočaranje u ovoj godini, posebno zato što sam
shvatio da oni više ne postoje kao stranka, to je jedna stvar, a druga
stvar je da oni koji su nekada stvorili Građanski savez ne igraju više
ama baš nikakvu ulogu tamo i to je zapravo postala jedna mala interesna
grupa koju drži Čeda Jovanović.
Povezani članci:
- 107. emisija
Gosti: Stojan Cerović, novinar, Desimir Tošić, istoričar,
pukovnik Svetozar Radišić, i Đorđe Pavićević, asistent na Fakultetu
političkih nauka
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 124. emisija
Gosti: Desimir Tošić, publicista, Mileta Prodanović, slikar i
pisac, Latinka Perović, istoričarka, Laslo Vegel, književnik, Vera
Ranković, istoričarka, Ljubiša Sekulić, diplomata, Srđa Popović,
advokat i istoričarka Olivera Milosavljević
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 125. emisija
Gosti: Zoran Ivošević, sudija Vrhovnog suda, Srđa Popović,
advokat, Desimir Tošić, podpredsednik DC, Goran Marković, reditelj i
Ivan Milenković, filozof
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 13. emisija
Gosti: Prestolonaslednik Aleksandar, publicista Desimir Tošić, pisac Svetislav Basara, sociolog Slobodan Inić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 137. emisija
Gosti: Desimir Tošić, potpredsednik Demokratskog centra, Slobodan G. Marković, istoričar i sociolog Jovo Bakić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
