|
Gosti: Olivera Milosavljević, istoričarka, Laslo Vegel, književnik i Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan, danas je 28. jun. Na
današnji dan rodili su se Žan-Žak Ruso, Luiđi Pirandelo, rodio se i
Rubens, potpisan je Versajski sporazum, kojim je završen Prvi svetski
rat. Na Vidovdan su pronađene kosti Ernesta Če Gevare a Amerikanci su
prvi put pobedili Engleze u fudbalu. Mi smo jednog 28. juna postali
vazalna turska država, drugog ubili Ferdinanda, a trećeg jedan
helikopter sleteo je na Gazimestan i iz njega je izašao čovek našeg
života.
Arhivski snimak: Procene su da se
trenutno podno Gazimestana nalazi preko milion i po ljudi. Na bini se
pojavio predsednik Srbije Slobodan Milošević.
Slobodan Milošević:
Drugarice i drugovi, na ovom mestu, na polju Kosovu, pre šest vekova,
pre punih 600 godina dogodila se jedna od najvećih bitaka ovoga doba.
Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej
Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija posle mnogo
godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i
duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na
ono staro pitanje – sa čim ćemo pred Miloša? Neka živi Srbija. Neka
živi Jugoslavija. Neka živi mir i bratstvo među narodima.
Spiker:
Čujete, poštovani slušaoci, kako gotovo dva miliona ljudi okupljenih
ovde na Gazimestanu oduševljeno pozdravlja govor Slobodana Miloševića.
U nastavku svečanosti biće izvedeno muzičko-poetsko delo kompozitora
Rajka Maksimovića "Pasija Svetoga kneza Lazara".
- Izvršio sam ubistvo u prisustvu vodnika.
- Mobilisan 24. marta, baš na moj rođendan.
- Moj brat je bio dobrovoljac.
- Samo preko mene mrtve mogu da mi uzmu dete za vojsku. Dala sam jedno, drugo ne. Nikad.
- Video sam mu noge na kapetanovom sedištu. Pomislio sam da je mrtav i ja sam izašao.
- Svi uhapšeni, kidnapovani ili streljani.
- Došlo je do smrti dobrovoljca.
- Meni su kidnapovali tatu i - ništa.
- On je poginuo na Kosovu.
- Kovčeg je bio zatvoren. Moj otac je pre tri meseca kidnapovan.
- Nisu ni vršili obdukciju. Od čega je poginuo moj brat?
- Uhvatili mi drugog sina.
- Prošao mu je geler kroz čelo, izašao je tamo negde na teme. Ostao je mrtav.
- Naše komšije, sve su pohapšene, sve su poubijane.
- Ja sam u situaciji da su mi žena i dete zaklani.
- Meni je brat poginuo i završeno je.
-
Ne bih htela da ponavljam - ona Brehtova pesma o tome da su sinoć
odveli jednoga, pa mi nismo ništa znali, pa su odveli drugog, pa na
kraju nije bilo nikoga da pita kad su nas odveli.
- Samo još
jednom da vidimo našu vojsku i policiju. Oni kažu da je teško da dođu
naši, kao što i jeste teško. Ali, ono što smo preživeli kad je OEBS
preko noći nestao... Opet, i tome se nadamo - da će oni preko noći da
nestanu a naši da dođu. Eto, to je to. Šta je on, u stvari, uradio, to
samo on zna. Ne znamo šta je potpisao. Možda je on nas i zaboravio. Ali
uvek sam se bila basala sa svojim suprugom, kada mi je on rekao da nas
je zaboravio, ja kažem nije tačno. Nije tačno, dokazaće se da nas nije
zaboravio. Međutim, sada se nešto mnogo odužilo. Baš je dugo ovako,
kako da nas je zaboravio.
Svetlana Lukić: Sada
ćete čuti istoričarku Oliveru Milosavljević, ali i pesmu mladih monaha.
Snimili smo ih u jednom vojvođanskom mestu, više se ne sećam kojem.
Znam samo da se pripremao rat na Kosovu. Ručali su, a na čelu sofre
sedeo je vladika Irinej. Onda su mu mladi monasi zapevali.
Olivera Milosavljević:
Što se tiče datuma, 28. juna, postoji mitska predstava da ukoliko se
nešto održi na određeni datum, koji ima neko svoje značenje, da će onda
to dobiti na težini i da će se nešto promeniti. To je potpuno
isključivanje istorijskog konteksta u kome se nešto dešava. Vidovdanski
sabor bio je zakazan za Vidovdan 1992. godine. Verovatno se očekivalo
da će to doneti neku promenu. Ništa se nije desilo, što je sasvim
prirodno, jer okolnosti su i bile takve da ništa nije moglo da se desi.
Da
se vratimo činjenicama. Rezolucija Informbiroa napisana je 28. juna i
neki tumače da to, takođe, nije bilo slučajno, kao što je prvo pismo
Informbiroa napisano 27. marta, opet ne slučajno. Ne znam ni koji je
razlog da Milošević bude isporučen baš tog datuma, da li je to slučajno
ili ne. Teško da je baš slučajno. Moglo je da bude dan ranije ili dan
kasnije. Uvek mi je bilo smešno što je Vuk Drašković svake godine za 9.
mart pokušavao ponovo da pokrene tu priču. To je sastavni deo te
iracionalne priče, potpuno besmislene. Sećam se kada je jednom za
Svetog Savu grmelo, danima se u novinama pisalo o tome, to je bio
poseban znak. To je sastavni deo te priče - traženje nekih znakova sa
neba koji treba da pokažu da će nešto krucijalno da se desi.
Kada
je promenjen naziv Jugoslavija u Srbija i Crna Gora, onda su naprasno
na našoj televiziji počeli da žale, da kukaju za Jugoslavijom, kao da
je Jugoslavija tada ukinuta. Jugoslavija ne postoji od januara 1992.
godine i to ti ljudi nisu primetili. To je kvazižal za
kvazijugoslavijom, jer Jugoslavija već deset godina nije postojala.
Njima je žao imena. Moglo je da bude krvavih ratova, mogli su ljudi da
se ubijaju, oni to nisu primetili, ali su primetili kada odjedanput
nema imena. To je to tužno nerazumevanje same države. Meni je bilo
veoma žao. Smatrala sam da je najbolji period mog života završen onog
trenutka kada se Jugoslavija raspala. Ali, nije mi bilo žao sada kada
je promenila ime, jer to nije bila Jugoslavija i trebalo je pre da ga
promeni, to više nije bila ta država. Zato je strašno i danas kada
slušate Miloševića na sudu kako govori da je on branio Jugoslaviju i
vidite da ima ljudi koji stvarno veruju, i koji su i tada verovali, da
je branio Jugoslaviju. Kako neko može da šalje tenkove na Vukovar, da
baca cveće na Vukovar i da smatra da je to odbrana Jugoslavije? To je
potpuno iskrivljena percepcija onoga šta ta država u stvari predstavlja.
Nema
kontinuiteta te vrste - da vi imate Srbe u petom veku, pa Srbe u 15.
veku, pa Srbe u 21. veku, to je jedno te isto. Nemate Francuza u petom,
pa u 15, pa u 21.veku, to je jedno te isto. To su procesi menjanja,
procesi koji imaju svoj tok i nema te vrste nasilja. Ne znam koji je to
narod izumro. Da li kontinuitet znači to što se nečije ime održava? Ne
znači, naravno. To su besmislene teze. Neka uzme prosečan Srbina
Dušanov zakonik i neka proba da ga pročita, neće ga razumeti. Neka uzme
Dositeja Obradovića i neka proba da ga pročita, neće ga razumeti. Ta
priča o izumiranju potpuno je apsurdna i besmislena priča. Ta vrsta
žala uvek je samo izgovor.
Svetlana Lukić: Izgovor za šta?
Olivera Milosavljević:
Izgovor za suprotstavljanje promeni, za statičnost, za očuvanje neke
pseudotradicije, za opiranje da se krene napred i da se bude malo bliže
civilizovanom svetu.
Svetlana Lukić: Pre nego
što Olivera nastavi, da čujete šta nam je u poslednjem intervjuu rekao
gospodin Slobodan Inić. Umro je pre tri godine, u junu, ne dočekavši da
vidi pad Miloševića.
Slobodan Inić: Srbi se
moraju emancipovati od srpstva. Mi se moramo emancipovati od onog
sadržaja srpstva gde mi egzistiramo kroz prošlost. Kako ćete proći s
tim sadržajem u savremenosti? Na primer, šta ćete da uradite sa
Hilandarom? Ništa. Sa svim tim spomenicima? Ništa. Sa tim crkvama?
Ništa. Vi s time ne možete osvojiti modernitet. Srbi moraju da traže
novi identitet. Ne možemo u etničkom smislu sve svesti na srpstvo. Ajde
da pokušamo da napravimo neku vrstu političke Srbije. To je, razume se,
težak posao jer mi ne možemo da odvojimo politiku od našeg etničkog
bića. Ako je naše srpstvo to što se nama nudi od kneza Lazara preko
svih tih crkava, spomenika, Hilandara, onda smo mi ostatak nekog naroda
iz prošlosti. To je mnogo ozbiljna stvar. Onda, zapravo, mi u
savremenom smislu kao narod ne postojimo. U političkom smislu
konsekvence za nas nema.
Olivera Milosavljević:
Sve je u istoriji jedna epizoda. I ovo je jedna epizoda, ovo što se
dešavalo. Nema ni prvog čina, ni drugog čina, nema ni kraja. Čitava
nacionalistička priča kod nas krenula je sa idejom da se može jednom,
sada i za sva vremena, rešiti problem, pa ćemo jednom, sada i za sva
vremena napraviti državu, omeđati granice, dignuti pet metara visoke
zidove. Tu ćemo svi biti ili - ovi ovde, ovi ovde, odvojiti se i onda
će jednom i za sva vremena biti divno. To je jedna besmislena vizura.
Evo, uzmite knjigu "Duh srpskog naroda" Jovana Hadžića, glavnog Vukovog
konkurenta, ja vam tvrdim da nećete ništa razumeti. To je pisano na
srpskom jeziku pre 150 godina. Ništa nećete razumeti. To je ta promena.
Ne
znam ko je uopšte imao želju da dođe posle Miloševića na vlast u ovoj
zemlji i da sređuje taj jezivi haos. Onaj ko je dolazio morao je da zna
da će sav animozitet pasti na njega. Sve ono što, u stvari, proizvodi
nezadovoljstvo danas dolazi od toga što stvari ne mogu da se poprave za
tako kratko vreme. Društvo je u potpunom haosu. Naravno, ne kažem da ne
bi moglo da se uradi više ili da se rade prave stvari, ali ja ne znam
kako se neko usudio da uzme ovu državu u svoje ruke i da pokuša da je
dovede u red. Ja se ne bih nikada usudila.
Poslednja stvar koja
me je šokirala - doduše, bilo je reakcija - to je izveštavanje sa
vaterpolo utakmica iz Kranja. U listu "Danas", jedinom listu koji
možete da čitate, mogli ste da pročitate kako su to bili huligani, ali
nije bitno da li su oni huligani - oni to jesu, bitno je da je u tim
izveštajima pisalo da njih vaspitava njihova štampa da mrze Srbe i sve
što je srpsko. U trenutku kada nam Hrvatska ukida vize i kada
pokušavaju da se između naše i hrvatske vlasti uspostave koliko-toliko
normalni odnosi, u "Danasu" pišu na način na koji se pisalo u
najstrašnijim godinama pred rat i u vreme prvih godina rata. Otkuda baš
sada da se ponovo javlja taj način pisanja? Ja ne mogu da ne verujem da
to nije u direktnoj vezi sa pokušajem uspostavljanja normalnih odnosa.
Ovde nekome ne odgovara da se živi normalno i da se uspostave normalni
odnosi, kao što je početkom 90-ih bilo nekim ljudima u interesu da se
podignu ogromni zidovi između nas i svih okolo.
Postoje grupe
kojima odgovara da se ovde živi u potpunoj izolaciji jer, naravno, kada
živite izolovano, kada stvarate omladinu koja ne zna ništa, koja ne
može da vidi ništa, ne može da se druži ni sa kim, onda dobijete
klaustrofobično društvo u kome možete da radite šta hoćete. To je
prošlo u "Danasu". I to ne jedan dan, tri dana uzastopce. Nisam mogla
da verujem. Ja sam isekla taj članak, čuvam ga, skupljam te stvari. To
je šokantno. Meni ne šokira to što jedna novinarka napiše tako nešto,
mene šokira da to urednik pusti a da ne pročita, ili ako pročita i ako
to smatra normalnim, onda sam zaista šokirana, onda ne znam više šta da
čitam. Ne čitam "Glas" zbog toga, "Politiku" ne čitam već 15 godina,
ako ne mogu "Danas" da čitam, onda više nemam novine da čitam.
Svetlana Lukić: Vidovdanski sabor 1992. godine.
-
Moraju pasti, narod treba okupiti zbog ovoga, što će stvarno doći do
neke eskalacije tih stranih sila, biće ovo bombardovano. Ja smatram da
ovo ne treba da se poruši, ovo je lepota, ovo je vekovima građeno.
Vuk Drašković: Molim časne sestre iz svetog manastira Ćelije da idu prve, iza njih će ići prvaci DEPOS-a.
Sada ćete čuti, gospodo urednici, šta će demokratska Srbija da kaže o vašoj uređivačkoj politici.
- Fašisti, fašisti. Skinite šlemove, skinite šlemove.
- Zašto ste onda došli ovde? Koga da štitite?
- Naređenje, zato što su me dovili pre deset dana, čoveče, šta je tebi.
- I vama je teško i nama je isto teško.
- Neka je Bog u pomoći, braćo.
-
Od koga branite televiziju. Od mene, od vas? Živim kao pas, prvi put
mogu slobodno nešto da kažem i treba da lajem, ne da govorim. Sramota i
za vas i za nas. Vi ste dovedeni u taj položaj da branite propali
sistem a mi smo dovedeni u položaj da rušimo propali sistem. Zajedno
treba da ga rušimo. Vodi nas lud čovek, nepomenik, ne želim ime da mu
spomenem.
"To su zaista prave državne čizme.
Pogledaj samo kako su potkovane.
Na svakoj ima bar pola kila gvožđa.
To nije samo obuća, to je oružje.
Kad si obuven, ti si naoružan.
Da li si se ikada zapitao
da li ćeš uspeti da izuješ te čizme
pre nego što ti se krv,
na čije te dno te kamene čizme vuku,
zatvori i sklopi iznad glave?
Zar ih se nećeš nikada osloboditi,
osloboditi i odahnuti?
Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju kraj bosih otaca?"
Svetlana Lukić:
Govori književnik Laslo Vegel. Srele smo ga juče, kada je po pozivu
Republičke vlade došao da bude član Odbora za obeležavanje 200 godina
Prvog srpskog ustanka. Zajedno sa Latinkom Perović i Radomirom
Konstantinovićem gospodin Vegel trebalo je juče da sedi pored Dobrice
Ćosića, Matije Bećkovića i prestolonaslednika Karađorđevića.
Laslo Vegel:
Oni su hteli na starim temeljima da grade jednu novu kuću. Tu će oni
izgubiti istorijsku šansu, nezavisno od toga kako će pojedinci proći.
Stari temelji će biti grobnica tih novih ideja. To sam mislio pre
Đinđićeve smrti. To ubistvo, to nije neka mafijaška akcija, to je
osveta tih temelja koje su sami prihvatili. Veliki je problem da u
Srbiji nema demokratskih nacionalista. Ne mislim da je to dobro rešenje
kao trajno rešenje, ali u jednom tranzicionom periodu moguć je
demokratski nacionalizam i demokratski nacionalisti mogu da odigraju
delimično i reformatorsku ulogu.
Svetlana Lukić: Koštunica je bio smatran...
Laslo Vegel:
Da, on je odmah to demantovao, nažalost. Demokratski nacionalizam kaže
- moja nacija je tako plemenita, tako kulturna, da najviše ceni
demokratiju. Demokratski nacionalizam nikada ne kaže da su nacionalizam
i demokratija na istoj ravni ili da je interes nacije veći od
demokratije. Demokratski nacionalizam, upravo da bi veličao svoju
naciju, uvek kaže - moja nacija je toliko velika da više ceni
demokratiju nego svoje uske nacionalne interese.
Kod nas se
nikada ne priča o odnosu morala i politike, nažalost. I pokojni
predsednik je rekao da ako se neko bavi samo radom neka ide u crkvu.
Nije tako. Da bi se privreda razvila, mora i u društvu i kod onih koji
imaju kapital da postoji jedan moralni minimum. Mogli smo da dobijemo i
donacije, ali uvek ćemo završiti sa nekom šećernom aferom, gde se ne
zna ko je kriv. To je moralno pitanje, pitanje morala ove vlasti, taj
minimum etike koji nisu imali. Nisu sposobni jer stalno su okupirani
kako da kontrolišu sebe.
Osamnaest partija Vlade, to je čist
feudalizam, to je 18 barona. Naravno da će tu Demokratska stranka imati
najveću štetu. Zašto? Na primer, Đinđićevu legendu. Sad su Đinđićevu
legendu delili svi i trošili je svi. To je, ipak, kapital Demokratske
stranke, a druge stranke su ga trošile neracionalno, njegov moralni
kapital. Demokrati nisu mogli ni da čuvaju, kad bi i hteli, jer su
delili te parazitske stranke - malo telo velika glava. Teško jednoj
državi gde je klijentura jedne partije, ali jedna država ne može da
izdrži klijenturu 18 partija. Tih 18 partija, oni sami proizvode haos,
organizovan haos, delom organizovan, a posle oni preuzimaju jednu
spontanu ritmiku. Ali, to izvorno i jeste organizovan haos – proizvodi
ga 17 ili 18 vladajućih partija koje očajnički hoće da spasu nešto od
vlasti u novom izbornom periodu. To je čist parazitizam, koji posle u
društvu proizvodi parazitski moral i u drugim stvarima. Ako može da
bude parazitska partija, zašto da ne budu parazitski slojevi,
parazitske institucije i u civilnom i u državnom sektoru, parazitski
mediji. Vodi se diskusija o Pinku. To je u celini nemoralno. U svakoj
zemlji televizija kao što je Pink prestaje da radi kada padne njen
režim. Privatna televizija, ona jednostavno prestane da radi jer oseća
da je izgubila i poverenje društva i poverenje kapitala koji je
izdržava. A kod nas, možda, nije izgubila ni poverenje društva a
najmanje poverenje kapitala koji tajno sklapa neke nostalgične saveze
sa tim gubitnicima.
I nova vlast je, najvećim delom, prema
liberalnoj ideji u Srbiji negativno određena kao što je bio i
Milošević. Prema tome, liberalizam, taj modernistički liberalizam
evropejski orijentisan i dan-danas je jeretički. I danas, Pink je
paradigma filozofije nove vlasti. U ekonomiji se najavljuje jedan veoma
tvrd neoliberalizam ali sa, kako da kažem, ratnim bogatašima. To ne
može tako. To ne bi trebalo tako. Tvrdi ekonomski liberalizam, a u
politici biti antiliberalan, u zakonima ostati feudalan, da ništa ne
menjamo. Tu je izvor i njihovog haosa i haosa društva. To sve blokira.
Sada mislim da je već dosta kasno.
Svetlana Lukić: Kasno je?
Laslo Vegel: Kasno je.
Svetlana Vuković:
Umesto da izađemo iz najtežeg dela tranzicije, mi ubijamo premijera,
čoveka koji je bio nosilac, ma kakva reforma da je to bila. Da li tu
ima popravnog ispita ili nema?
Laslo Vegel:
Nema. Nema. Mislim da nema, nažalost. Moram da kažem, imaćemo ispit, to
su izbori. Ne verujem da će to biti popravni ispit nego ispit koji
nećemo položiti.
G17 bi od tragedije Đinđića želeo da napravi
vrlinu. To je njihov najveći problem. Moto njihovog program koji su
sastavili 2000. godine jeste Nikolaj Velimirović. A iza mota - gospođa
Tačer. To je neozbiljno. Ali, oni su napravili politički program od
šizofrenije.
G17 sad liči na jedan bicikl koji ima osam točkova
i dve pedale. E, sad bi ta jedna noga trebalo pedalu da gura i napred i
nazad. To je za muzej, ali oni imaju prednost što su novi. Ljudi sada
očito sumnjaju u sve što je staro, a staro je sve do današnjeg dana. Na
desnici, na levici, svejedno, samo da bude novo. Uvek postoji iluzija
da će doći neka čarobna nova elita koja će sve razrešiti bez
konflikata. Ljudi o tome podsvesno sanjaju.
U porodici sad već
pričaju da ne treba biti pošten. A šta znači biti nepošten? To znači da
nema nikakvih pravila, da je čovek čoveku vuk. To je užasno. Vidite
kako je došao taj nacionalizam koji je imao ideal zajedništva, organska
zajednica. Sad je unutar zajednice čovek čoveku vuk. Potpuno je razbio
ovo društvo i ljudi žive u strahu jedan od drugog. Ovaj haos u
političkom i javnom životu, koji mi možemo da konstatujemo, to se sada
uvuklo u ljudske duše.
Pretpostavljam da će se posle izbora u
društvu formirati nova opozicija. Ona će ili naterati vlast da napravi
velike kompromise ili će na sledećim izborima ona preuzeti vlast, ta
nova opozicija, generacijski mislim. Oni koji sada imaju 17, 18, 19, 20
godina, koji će morati da ispaštaju za sve grehove starije generacije,
oni će se pobuniti protiv te starije generacije. Više neće moći da
ispaštaju, biće fizički nemoguće a više i nema kuda da se beži.
Šengenske zavese su veoma lukave, nežne ali i radikalne. Osuđeni su na
Srbiju. Generacije današnjih dvadesetpetogodišnjaka treba da nadoknade
sve što su propustile tri generacije unazad i da snose posledice
ogromnih grešaka tri generacije. To je najtragičnija generacija za 200
godina u Srbiji.
Sećam se dobro te njegove knjige -
"Jugoslavija kao nedovršena država". On je imao moderne poglede krajem
80-ih godina. U Novom Sadu, mene je izdavač potražio da promovišem tu
knjigu. Posle se ispostavilo da mnogi ugledni ljudi nisu smeli da
promovišu Đinđićevu knjigu. Ja to nisam pričao nikada dok je on bio
živ, naročito ne kada je bio predsednik vlade, ali sad, posle smrti,
mogu. Jedan privatni knjižar nam je dozvolio da kod njega promovišemo
knjigu, ali bilo je samo 15 stolica. Sve stolice su bile zauzete. Ne
znam koliko ih je bilo iz DB-a. Đinđić je došao sa malom torbom. Ja sam
govorio o jednom modernom evropskom misliocu, a Đinđić to jeste, nema
spora, ako čovek gleda tu knjigu. Ali, kada je neko državnik, onda on
pre podlegne. Mislim da je Zoran Đinđić, u tom smislu, zaista tragičan
čovek jer je morao da se odrekne jednog dela svoga "ja". Taj drugi deo,
kojeg se odrekao, bio je u sukobu sa onim prvim delom, tako da je on
verovatno imao nešto faustovsko u sebi. Morao je, kao državnik, da
sklopi savez sa Mefistom. Možda to može biti veliki eksperiment za
ljubopitljivost, za sticanje novog znanja, ali kod nas savezništvo sa
Mefistom koštalo je života.
Arhivski snimak:
Ovom prilikom hteo bih da vas obavestim da je bivši predsednik SRJ
Slobodan Milošević predat organima Međunarodnog tribunala za krivična
dela u Hagu.
Vojislav Koštunica: Saradnja sa
Haškim tribunalom, svakako nužna, svedena je na puko izručivanje
optuženih bez ikakve zastite građana i zaštite interesa same države,
kao da se nekom ovde a ne nekome spolja žurilo da što pre ispuni ko zna
kada, kako i od koga preduzetu obavezu.
- Na današnji Vidovdan Zoran Đinđić je izdao Srbiju.
- Đinđiću ustašo! Ubićemo Đinđića!
Svetlana Lukić: Jedno od retkih ispunjenih obećanja. Ubili smo ga. A sada govori dramski pisac Biljana Srbljanović.
Biljana Srbljanović:
Ja sam se stvarno trudila, stvarno sam odlučila, kao dekretom sam se
probudila nakon tog ubistva, kada se sve to izdogađalo. Rekla sam – e,
sad dobro, ovo je sada stvarno ratno stanje, ovo je pravo ratno stanje
i ja se sada svrstavam i odlučujem da se svrstam u ljude koji idu za
tim sandukom, da nekako doprinesem. Međutim, kad ne možeš, ne možeš.
Opet se osećaš kao totalna budala. S druge strane, ja se sad stvarno
osećam odgovornom. Možda su ti to ukljucali u glavu, kao kada je Tito
umro - šta kažeš protiv bilo čega, rekao si protiv Tita. Tako i sada
imam utisak da ako kažem nešto da je to odmah protiv, da se odmah
svrstavam na ovu drugu, Tijanić i banda struju. Ne mogu javno ništa da
kažem, a onda me to ždere, osećam se stvarno kao licemer jer, u stvari,
ne govorim šta mislim.
Pogotovo se svađam sa ljudima u
dijaspori, pošto putujem i oni stalno dolaze na te skupove. Sad sam
bila u Parizu, gde je Vojin Dimitrijević govorio u Jugoslovenskom
kulturnom centru. Tu se, naravno, okupila srpska ekipa, svi oni koji su
sa Mirom Alečković trčali okolo, otimali se za pravo glasa da bi nama
ovde zagorčali život, glasali bi po sto puta za Slobu da su mogli,
pregrizli bi vratnu žilu svakom od nas samo da je nama Sloba živ, i sad
su to ljudi koji su ustali da nam objasne kako je Koštunica genije.
Mene to vređa, vređa moja osećanja, pošto šta god da je istina o
Đinđićevoj smrti, on je ubijen a ne Koštunica. Znači da je on više
smetao. Prema tome, ne može ništa drugo da bude, to je vrhunski
argument. Njega su ubili a ne nekog drugog. Ne mene, ne Ljilju
Nedeljković. Znači da je on, ipak, stajao na putu više nego i ja, i ti,
i bilo ko drugi. To ne može da se zanemari, to mora da se prihvati. Taj
čovek mora da ima specijalno mesto. E, sad, on je okupio te ljude oko
sebe.
S druge strane, ne može se samo očekivati inostrana
ekonomska pomoć. Mada ja ne mogu da shvatim da ljudi koji su na razne
perfidne načine poprilično zajedno sa nama i Miloševićem uništavali
infrastrukturu ove zemlje, ne samo ekonomsku nego i moralnu i svake
druge vrste, i ne samo sankcijama i bombardovanjem nego time što su ga
držali na vlasti, što su na njega igrali, oni imaju veću odgovornost.
Ja, naravno, očekujem da on sad sve plati. I ne mogu, kad prolazim kroz
Kneza Miloša i vidim one barže postavljene ispred Američke ambasade i
zatvorene ulice i radove koji traju godinama, a preko puta vidim ono
srušeno, ja to uopšte ne mogu da svarim. Mislim da je obaveza tog da
prvo ono tamo popravi pa onda sebi ovo. Ne zbog toga što je on mene
bombardovao, pobednik je. To očigledno nikoga ne zanima. A mi imamo
spoljnu politiku koja je verovatno, dobra u praktičnom smislu, ali s
druge strane, mislim da ne tražimo ono što nam pripada. Ne bismo ga
dobili verovatno, zato i ne tražimo. Ali, nekako bih se lakše osećala.
I da je Šljivančanin uhapšen zato što je ubica i mora da završi u
zatvoru pa taman se ceo svet protivio tome, uključujući i Ameriku sa
sve svojim paricama. To mi je mnogo važnije nego da time bude
uslovljena neka mizerna ekonomska pomoć, to maltretiranje.
Mene
ljuti užasno i ta Evropska zajednica zato što je to ono – koga više
voliš, tatu ili mamu. To je direktno to. To je merenje, ljubomer, to
nema nikakve veze ni sa čim. Taman mi potpisali, ili ne potpisali,
sigurno odavde nijedan američki vojnik nikada neće biti isporučen
ničemu. Evo, sada svi navode taj primer - u Italiji oborio čovek, Ešli
se zove, dvadeset ljudi. Leteo je. Bila je dozvoljena minimalna visina
letenja 900 metara, on je leteo 300. Glupirao se avionom, oborio, pobio
ljude. Ne samo da mu nije suđeno u Italiji nego mu je suđeno tamo pred
vojnim sudom, iako je bilo mirnodopsko vreme. I apsolutno je oslobođen.
Gledam na internetu slike tih ljudi, familija tih ljudi koji su
pobijeni. Izlaze ljudi ne mogu da veruju. To deluje kao neki
staljinistički proces. Prema tome, potpisali-nepotpisali - isto se
hvata. Oni sigurno neće biti isporučivani, neće im biti suđeno, ali
mislim da ne smemo da potpišemo takvu stvar. Isto tako, moramo da damo
do znanja Evropskoj uniji da nas malo ostave na miru sa tim pritiscima.
I to - ko je stara Evropa, ko je nova Evropa - da malo stave prst na
čelo da se sete Jalte, da se sete kraja Drugog svetskog rata i ko je
razdelio tu Evropu i ko je na poklon, kao poklončić lepo upakovan, dao
Staljinu tu tzv. novu Evropu. I ko se uopšte sam od sebe iščupao iz
toga, tako što je imao jednog potplaćenog sovjetskog predsednika. To
govori dosta o nama ali, ipak, sam od sebe nekako... To me užasno
nervira, to deljenje packi, čitanje lekcija. Sad će meni Italija da
čita neku lekciju sa Berluskonijem. Kad bude naučio gramatički pravilno
da se izražava, mislim da ja pravilnije govorim italijanski od njega,
kad bude naučio da govori kako treba... To je kao kada bi Karić bio
predsednik, pa sad nekome drži vakelu.
Otišla sam na put i
idem, bre, kao luda po Parizu. Kao lep grad, i ne mogu da se oslobodim
snova. Vidiš ga na ulici. Stvarno, nije mi ćale, razumeš. I na kraju,
odem u crkvu da upalim sveću, da mi bude ono... Taj pritisak, uopšte ne
mogu toga da se oslobodim. Dobijam opet nervni slom. Kad vidim onoga da
kucka onim prstićem i da mi objašnjava kako je to, u stvari, mafijaško
ubistvo, veruj mi, majke mi, ja bih došla da mu objasnim šta je...
Majke mi, imam neku neviđenu agresiju i nikako da me prođe. Dođe ti da
ga zadaviš golim rukama. Čoveče, bre, čoveče, priberi se. Ućuti jednom.
Kandiduj se, eto ti ga. Neverovatno je kako ljudi ovde toliko vole
položaj i vlast. To je neverovatno. Ali, stvarno neverovatno. I stalno
mi obraćamo pažnju na to kako ljudi na vlasti vole vlast a ne koliko
ovi koji se otimaju da dođu do vlasti to vole. Ja ne mogu da navedem
nijednu stvar koja je za vreme vladavine Koštunice, ne znam šta sam
odjednom krenula ovo, ali nijednu stvar da kažem - evo ovo je uradio,
ovoga me nije sramota. Bilo šta. Način na koji se rukuje sa gostima,
način na koji je reagovao na bilo koju aferu, ljudski način. Sećam se,
njima je 1996, kada nisu hteli zajedno sa ovim "Zajedno", slogan bio
“Dosledni sebi”. Šta mene briga što je tebi dobro? Šta ja imam, šta je
tu za mene? Ne da kuckaš prstićem, čoveče, 15 godina - antikomunizam,
boljševička zavera, mafijaška, ne znam šta, a u suštini ima neke
krajnje komunističke izjave tipa pare kvare ljude i to. Tu bih još i
glasala. Zbunjuješ glasačko telo. Dovodiš ih u zabludu da ti, u stvari,
ne možeš njima da popraviš ekonomsko i socijalno stanje zbog toga što
te zaustavlja ona druga struja. To nije istina, to je totalna laž. To
je čak i nemoralno, ta zloupotreba takozvane moralnosti. Zato što onda
ljudi, kao onaj taksista - što bi ti ukrao sve što može da ti ukrade,
na svaki mogući način bi te prevario, čita "Novosti" i dalje misli da
je Šešelj super i da Cecu treba da puste iz zatvora - on ti priča da je
ovaj nemoralan a ovaj moralan. Ti mi pričaš o tome. To su ljudi koji
ovde barataju terminima moralnost i nemoral. To je zloupotreba u
hrišćanskom smislu. To ne mogu da shvatim. Kako se ne uplaši. Čoveče,
gleda te, bre, možda neko - evo ja.
Ja sam shvatila tu priču
još od 5. oktobra, da je Čeda naš čovek, čovek nove vlasti, koji se
bavi najprljavijim poslovima, znači DB-om, kontaktima sa kriminalcima,
kao i svaki DB na svetu, CIA. Ja ne bih to da znam. Ja znam da to
postoji u svakoj državi na svetu i da je to potpuno normalno. U
krajnjem slučaju, Osama bin Laden je primer toga. On je bio vojnik CIA
dok se nije okrenuo protiv njih. Prema tome, Legija, Osama, meni to
užasno liči. To je tako. On je očigledno čovek koji je bio zadužen za
to i očigledno je na hiljadu načina uprljan. Ne znam zašto sada, kada
je već oslobođen čuvanja državne tajne, oni ne objave da je on čovek
bio zadužen da ide da se vuče sa kriminalcima i da bude veza. I ne znam
zašto se ne navedu primeri iz ostalih država, gde se to takođe radi.
Ali, isto tako mislim da ne može da bude potpredsednik Vlade.
Jednostavno ne može. Može da bude sve drugo, tajni agent 075 i neću da
znam za njega. Onog momenta kada ga provalim, završili smo karijeru.
Nije mi jasno zašto te ljude ne puste i zašto se ti ljudi ne povuku.
Stvarno mi nije jasno šta će im to. Opet ista priča. Toliki odijum.
Problem de facto nisi do kraja uradio dobro. Ubijen ti je premijer. To
je bio tvoj sektor, da držiš kriminalce pod kontrolom ili bar da znaš
šta rade, pa toliko nisi znao. Meni je on kolega i on je veoma
inteligentan, zanimljiv čovek. Mislim da je čovek veoma jasne ideje,
čvrste, nije neka korumpirana budala koja se lepi za korist. Imam veoma
visoko mišljenje o njemu. Ali, ovaj film ti je propao, povuci se.
Spikerka (arhivski snimci): Ponovo su jajima, kamenicama i drugim predmetima gađali zgrade RTS-a i Politike.
Vuk Drašković: Pa naravno jaja, naravno i sutra.
Zoran Đinđić: Dole jajare, živela Srbija.
Čedomir Jovanović: Stihovi neostvarenog pesnika Gavrila Principa:
Tromo se vreme vuče
i ničeg novog nema
danas je sve kao juče
sutra se isto sprema.
..................................
Ko hoće da živi nek mre
ko hoće da mre nek živi.
Zoran Đinđić:
Njima kaže Gonzales: "Ukrali ste ovome čoveku novčanik, treba da mu
vratite." Milutinović kaže: "Novčanik je u mome džepu." Onaj kaže: "Pa
to ti i govorim." Ovaj kaže: "Pa šta sad hoćeš, kod mene je novčanik. U
redu je." "Čoveče, nije u redu, ukrao si novčanik." Ovaj kaže: "Pošalji
mi dodatno objašnjenje, ništa te ne razumem."
Svetlana Lukić:
Bio je ovo deo šetnje. Nadam se da ste prepoznali Čedu Jovanovića koji
je na protestu 1996/97. godine govorio stihove Gavrila Principa.
Biljana Srbljanović:
Moj koncept koji me košta mnogo više nego bilo koji drugi koncept je to
da ja nekako verujem da se ovde sve pomera nabolje. Ja svakog prvog
pogledam svoju platu, koja se ne pomera ni za jednu paru, ali ja i
dalje konceptualno tvrdim da se ovde pomeraju stvari. Sada razumem
ljude koji su sve vreme Miloševića bili za vlast. Mnogo ti je lakše da
živiš tako. Kad te nešto nervira, onda okreneš Pink i sve su vesti
super. Mada, još uvek imam ono, i nikako da ga se oslobodim, kada na
radiju, koji naravno stalno svira, čuješ špicu za vesti ti pojačaš, kao
sad će nešto tu da bude, i uvek u stvari bude nešto, kao joga i duševni
mir. Nisam ja budala, ja odlično znam šta se tu dešava. Jednostavno,
lakše mi je. Kapiram da ništa nije dobro i ne da nije dobro, nego da je
raspad sistema, ali kad pogledam facu tog Živkovića, on mi je užasno
simpatičan, pa mi je lakše da kažem – dobro, čekaj samo još malo, ajde
daj mu još malo šanse, ajde da vidimo, možda tu stvarno nešto bude.
Ali, mislim da me to neće još dugo držati. U jednom trenutku stvarno
ono pukne ti i najmanji neki... E sad, šta ti možeš? Možeš da se
aktiviraš, što ja mislim da više nikada neću ni na koji način, pošto
sam potrošila svoju želju za aktivizmom do kraja života mislim. Nemam
nikakve snage ni želje, jer svaki put nisam bila u pravu. Ja sam bila
aktivista za ovo... DS je bila, i GSS, ali DS de facto, Đinđić, ne bilo
ko drugi. I nije me sramota da kažem, mislim, malo možda jeste. To je i
moja odgovornost. Kao ovi Ameri što su pobedili u ratu pa moraju da mi
plate Kneza Miloša, tako i ja delim odgovornost. Ja sam, bre, trubila
toliko i sad odjednom došlo je da i ja kažem – ha, u stvari ja nisam
bila za to. Ma jesam, a to se de facto pokazuje kao ne baš sasvim
tačno, do septembra će da se pokaže kao veoma problematično. Mislim da
ja ne bih više imala nikakvu odgovornost, pravu moralnu odgovornost, da
bilo kome bilo šta više solim. Vreme je da ja takođe dam ostavku na
sopstveni aktivizam i da kažem - ljudi, ispala sam stvarno glupa u
društvu.
Mora da se krene u drugom smeru. Mora da ne bude da
neki čovek sa manžetnama drži predavanje o tome kako mediji treba da
funkcionišu a da mu ti lupiš šamar. Mora da Gaša Knežević ne reformiše
školstvo ovako kako ga reformiše, mora da ne idemo u jednom smeru u
1968. a u drugom smeru u češku tranziciju, u trećem smeru u pseudo 53.
američku državu. Mora nešto tu sada da se dogodi, da se civilizovano
ponašamo, da se trgnemo, da nađemo sopstveni identitet i da nešto
probamo u tom smeru, a ne ovako ne znaš gde udaraš. Sve se menja na
svoju stranu. Znači, ono pravo ide ka Dušanovom zakoniku, školstvo ide
ka Vudstoku, a cela država ide ka Koza nostri. Sve zajedno - ajde da se
selimo. Zašto bi sve bilo prema mom merilu? Pa neka bude i prema merilu
Dragana Palme, pa neka dođu ti stari ljudi, pa nek crknu u tom svom
jedno-istoj priči, pa nek vidi da mu neće plata porasti, pa nek mu se
raspadne sve. Hoćeš u sunovrat, hoćeš da se sudariš glavom u zid? Eto
ti glavom u zid. Neću uopšte da se mešam. Do sada sam nekako imala
utisak da ljudi ne znaju, uplašeni su, cvikaju od svake vlasti,
jednostavno u mentalitetu je da se priklanjaju vlasti i da se boje. I
ti si imao neku misiju, kao imaš malo više hrabosti od nekog drugog pa
sad ti nekako to vučeš. Sad kad smo došli do toga da nikome ne igra
glava na ramenima, osim ovom sirotom čoveku koji je ubijen, pa ne igra
glava na ramenima čak ni ubici, čak ni njegov život nije u opasnosti,
eto ga negde na Kajmanskim ostrvima lakira nokte, radi šta hoće.
Nikome nije glava u opasnosti. Eto nas, na nuli smo. Kako padne, koga
izaberete, važi, ne bunim se. Čekaću da zeleni dođu, da se osnuju. A ja
ih neću osnivati, možda.
Svetlana Lukić:
Zahvaljujemo se Biljani Srbljanović, kao i svim našim stalnim i
povremenim sagovornicima koje smo gnjavile poslednjih godina. Hvala i
vama na strpljenju, poštovani slušaoci. Svetlana i ja želimo da se
zahvalimo realizatoru Peščanika Marku Perunoviću, snimatelju Boži
Podunavcu a naj, najviše našem snimatelju Ratku Ristiću. Bio je ovo
poslednji Peščanik. Vole vas obe Svetlane. A za sam kraj, čovek našeg
života - zauvek.
Povezani članci:
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 97. emisija
Gosti: Lazar Lalić, predsednik nezavisnog sindikata radnika
RTS-a, Gordana Suša, predsednica NUNS-a, Biljana Kovačević-Vučo iz
JUKOM-a, Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakulteta, Vladimir
Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, Olivera
Milosavljević, profesorka Pravnog fakulteta, Olga Popović, profesorka
Pravnog fakulteta, Vladimir Marković, student sociologije i Dušan
Kovačević, dramski pisac
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 100. emisija
Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u
Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno
pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel,
književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena
Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran
Stanković, patolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 110. emisija
Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić,
potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu,
Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i
Teofil Pančić, novinar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 112. emisija
Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir
Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša
Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić,
kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za
savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom
Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista
i pisac Filip David
Domaćica: Svetlana Lukić
|
