|
Gosti: Zoran Lutovac, politički analitičar, Dušan Pavlović, istraživač instituta G17 i novinar Bojan Tončić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci ili, da obnovimo gradivo, dobar dan, građanke i građani.
Potajna
nada na koju smo potrošili tolike godine svog života da će ova zemlja
početi da liči na pristojno stanište, što se mene tiče više ne postoji.
A da bismo je pothranjivali, poslednje dve godine olako smo trošili
mesec za mesecom, dan za danom. Više nemamo šta da unovčimo. Đinđićevu
smrt oni koji su za njim najviše plakali već su potrošili. Posle
ubistva većina dosovaca ponašala se kao nekada japanski ronini –
samuraji bez gospodara. Japanci imaju priču o 47 ronina koji su
odlučili da se osvete za nepravedno ubistvo svog gospodara ne mareći
što će posle toga biti osuđeni na smrt.
E, taj gnev se za
nekoliko nedelja pretvorio ovde kod nas u bednu grabež. Toliko su
otrovani nataloženom zavišću, sujetom i zlobom da ne primećuju koliko
su se ljudima zgadili, svi redom.
Čanak koji ležeći u klopci
brani svog prijatelja narko-dilera Opačića i kuma Kostića a potom
odlazi u Jasenovac da se pokloni senima ubijenih. Veselinov koji
sramotnim argumentima odbija svaku odgovornost za smrt Katarine Marić,
a potom se vragolasto šali da je zbog suše telefonirao Bogu ali da se
ovaj ne odaziva. Baš me čudi da se ne javlja tako uzornom hrišćaninu.
Čović koji stalno pretenduje na ulogu državnika i stalno opominje
političare da mu ne smetaju u radu na nacionalnoj stvari samo što ne
ode ovih dana u Prištinu da nalupa šamare Štajneru i to lično, kako mu
ovaj najzad ne bi isporučio autolimara Šefćeta Muslija. Jedino što je
postigao jeste Rezolucija o priznavanju Oslobodilačkog rata naroda
Kosova. Ali briga našeg Čovića – važno je da nadživimo i Miloševića i
Đinđića. Bliže se novi izbori, još je mlad i onako premijerski lep i
naočit. Možda će zatrebati Koštunici. A Koštunica koji je spao na bedna
saopštenja i glupa pitanja traži novi identitet. Izgubio ga je 12.
marta, i kao i obično to nije primetio.
Premijer Živković je juče lično došao da čestita rođendan Radiju B92. Hvala.
Taj
čovek ne liči na premijera nego na telohranitelja svoje vlade. On stoji
na tim vratima i ne pušta nikoga, ni napolje ni unutra. Ugaziće svakoga
ko je popreko pogledao Zorana Đinđića. Živković je zaboravio da ga je
na mesto premijera doveo Zvezdan Jovanović zvani Zmija i odjednom
smatra prirodnim da baš on predvodi liberalno-demokratsku struju u
Srbiji uklanjajući sa svog puta one ljude koji svakako više nego on
predstavljaju upravo tu struju: Labusa, Dinkića, a ako ne bude slušao i
Đelića. Setite se samo koliko smo se bojali da 13. marta Đelić ne
spakuje kofere. Dva meseca potom Živković koji je u martu strepeo
zajedno sa nama čini sve da Đelića pošalje tamo gde ga je Koštunica već
ispraćao.
Đelić je nateran da odustane od svoje uloge plavog
šlema između zaraćenih strana i da se opredeli. Kakve smo sreće, on će
se prvo opredeliti a onda nas ipak napustiti i otići u beli svet.
Živković će onda i na njegovo mesto dovesti pouzdanog čoveka, što znači
člana DS-a i Nišliju.
A u tom belom svetu u kome kad-tad
završavaju svi pismeni Srbi teme dana su daleko od naših sitnih
opsesija. U Engleskoj, na primer, tema dana nije čak ni rat u Iraku
nego najveća do sada izložba o Astecima u Kraljevskoj akademiji u
Londonu. Bladi Asteci su verovali da u raj idu samo trgovci ubijeni na
putu, davljenici, žene umrle na porođaju i poginuli na bojnom polju.
Svi bednici koji umru prirodnom smrću odlaze u podzemni svet gde
iščezavaju bez ostatka.
A posle masakra u Rijadu Buš nam je
poklonio još jedan preteći termin "Američka pravda". Pred prvi napad na
Irak 1990. godine na pitanje sirijskog predsednika Asada: "Zašto
dozvoljavaš da se na svetoj zemlji Saudi Arabiji gomilaju američke
trupe", čuvar svetih mesta, kralj Saudijske Arabije mu je odgovorio:
"Morao sam da sklopim pakt sa đavolom."
Čovek koji je umeo da
dovede u vezu ovakav razgovor sa sudbinom ove zemlje otišao je 12.
marta. Nije ga teško zamisliti kako na zadnjem sedištu automobila na
koji se ustremio Bagzijev kamion čita vesti iz sveta. Još mi je lakše
da zamislim Veselinova kako u času smrti Katarine Marić na zadnjem
sedištu svog džipa pomno tabira Sportski žurnal.
Ovo su bila
moja tri-četiri minuta a sada ćete čuti dva čoveka koja imaju bolji i
svakako suptilniji uvid u to šta se dešava na srpskoj političkoj sceni.
Danas su nam u radiju bili gosti Zoran Lutovac i Dušan Pavlović.
Gospodin Lutovac je, između ostalog, bio savetnik premijera Đinđića, a
sada savetuje Zorana Živkovića. Njegov sagovornik je bio Dušan
Pavlović, istraživač analitičar iz Instituta G17.
Dušan Pavlović:
Vlada se zaista obračunala sa najjačim mafijskim klanom u državi, taj
klan je sada rasturen i može da se kaže da je to vlada uspešno obavila.
Ima tu nekoliko stvari koje se tiču same te operacije, prvo – da je ona
bila ograničena u obimu, znači da nije kompletna mafija u državi
rasturena iako je vlada za to imala mandat, mislim da je to mogla da
uradi i u borbi protiv samo tog klana, mislim da se nije išlo dovoljno
duboko u tom pogledu što se ne zna gde su pare kojima je ta mafija
raspolagala. Neki ljudi su uhvaćeni, zna se da su ti ljudi operisali
velikom količinom para, da su zarađivali, čak je ministar policije
nekoliko puta govorio koliko je otprilike po danu svako od njih mogao
da zaradi od prodaje droge ili ne znam ni ja čega, ali se ne zna gde su
pare koje su zarađene. To je jedna stvar. Ne znam da li će se to
saznati u nekoj bližoj budućnosti.
Moj utisak za sada je da
mislim da je cela ta stvar, kada je reč o borbi protiv kriminala,
završena. To će opet izbiti u prvi plan ukoliko bude uhvaćen Legija.
Kada se to završi, mislim da je cela priča završena. Oni su imali neku
vrstu motivacije da uđu u borbu protiv mafije zbog toga što je stvar
koja ih je motivisala bila strah od toga da se sada ne desi svima njima
ono što se desilo Đinđiću. Kada se videlo da to više ne može da se
desi, mislim da se motivacija za obračun sa mafijom jednostavno
istrošila. To je jedna vrsta motivacije koja nije loša, ali to nije
prava motivacija. Prava motivacija je da vlada treba da se obračuna sa
mafijom. Kada je ta motivacija istrošena, mislim da vlada više nema
posebnog razloga da ulazi dublje i da se mi već vraćamo na neki nivo,
neki odnos države i mafije koji je postojao i pre 12. marta, s tim
naravno što te najveće mafijaške grupe više nema pa je na neki način
nivo kriminala u državi nešto manji nego pre.
Vlada je još
iskoristila, pored ovog obračuna sa mafijom, i vanredno stanje za
dodatni obračun. Prvo za neku vrstu male čistke u najširem smislu u
državnim organima. Sećate se da je 20. marta Leposava Karamarković
napustila funkciju predsednika Vrhovnog suda Srbije jer joj je Bojan
Pajtić pretio ukoliko ne poštuje politiku DOS-a da se deluje u skladu
sa odredbama o vanrednom stanju. To nije imalo nikakve veze s vanrednim
stanjem, ali je iskorišćen pritisak da bi ona otišla. Onda je doneto
nekoliko zakona koji su krajnje problematični sa stanovišta
demokratskog razvoja ove zemlje. Dodatno je osporena reforma pravosuđa
od 5. novembra 2001, zatim imamo taj problematični izbor Saveta za
frekvencije, gde su dva člana izabrana protivzakonito, da li sa članom
24. Sad se bira i taj deveti član, a pozadina je krajnje sporna. Ko je
taj čovek uopšte, da li on zaista živi na Kosovu, kakve on veze ima sa
kućom TV Pink koja je jedna od kuća koja treba da dobije nacionalnu
frekvenciju? Desilo se na kraju i to da je vlada pokušala da iskoristi
to vanredno stanje da malo zastraši novinare i da zastraši i opoziciju.
I u takvom okruženju je pokušala da donese neke zakone i neke odluke
koje bi možda u nekim normalnim okolnostima verovatno mogla da donese i
tada, ali bi joj bilo mnogo teže. Ovde su ljudi verovatno bili skloniji
da misle 'dobro sad je vanredno stanje, vlada ima mandat da se bori
protiv kriminala, pa sve drugo što urade nije mnogo bitno'.
Zoran Lutovac:
Sigurno da je u vanrednom stanju bilo pre bih rekao ekscesa nego
strategije neke vlade da se krši s namerom. I ovo o čemu je govorio
kolega Pavlović ne bi moglo sve baš da se veže za vladu jer vlada ne
donosi zakone. Nije ono telo vladino telo za radio-difuziju, to je
parlamentarno telo. S druge strane, ti kandidati koji su sporni
najmanje što se može reći jeste da su skloni vladi, s obzirom na
njihove javne nastupe.
Što se tiče vanrednog stanja, nije akcija
krenula zato što je ubijen premijer – da je krenula tada, ona nikada
ne bi uspela. Ona je mnogo pre pripremljena i tog dana je trebalo da
premijer potpiše, u dogovoru sa vrhom iz Crne Gore, da se krene u tu
akciju, povod je naravno bila Budva, i da se krene u obračun.
Postojanje insajdera je omogućilo u stvari da oni u panici, znajući za
tu akciju koja je davno pripremljena, učine očajnički pokušaj, da
ubistvom premijera pokušaju da izazovu nesigurnost u vlasti koja se
sastoji od mhogo stranaka, da eventualno izazovu neki politički haos
koji bi ih izvukao iz te dobro pripremljene akcije. Motivacija je
postojala i od ranije.
Jedna je stvar sasvim sigurna – akcija sigurno ne bi uspela da je jedini ili ključni motiv bio strah da će proći kao premijer.
Kada
je reč o samoj političkoj sceni, očigledno je da je vlada dobila veliki
kredit, ali mislim da on nije samo trošen, mislim da je nešto i
investirano. Svakako da je Demokratska stranka pojedinačno ojačala u
svemu tome i da je DSS naravno na toj priči izgubio ne samo zato što je
neko uhapsio Acu Tomića, nego i zbog njih samih. Samo to ponašanje – da
vi u trenutku kada treba da date saučešće dajete političku analizu, i
zašto se to desilo, i sociološku analizu, pa onda kažete na kraju i
'moje saučešće' – svakako je uticalo. Nije bilo one ljudskosti koju
često pokaže, na primer, Vuk Drašković u nekim trenucima, iako možeš da
mu zameriš ovo ili ono. Ali on u takvom trenutku reaguje na
odgovarajući način. To su sve sitnice. To su stvari koje su situacionog
karaktera. To može da utiče na raspoloženje za ovaj mesec i sledeći
mesec, ali kako će se kretati stvari dugoročno to je pitanje na koje bi
trebalo dati odgovor sledećih meseci i prava istraživanja te vrste,
temeljna, pokazaće nam da li se desio značajan zaokret.
Svetlana Lukić:
U kojoj meri je, i da li je, Demokratska stranka upotrebila mehanizme
koji su joj na raspolaganju da izvrši koncentraciju vlasti u svojim
rukama. To je primedba da mi živimo u zemlji u kojoj vlada Demokratska
stranka.
Zoran Lutovac: To je veliki dobitak za
Demokratsku stranku zato što je ona to preuzela od DSS-a koji je gradio
svesno imidž državotvorne stranke, DS je jednostavno preoteo taj imidž.
Pokazalo se u trenutku kada je trebalo državnički reagovati da se tako
reagovalo, dok, s druge strane, DSS koji je taj imidž gajio predstavama
u javnosti nije imao priliku da ga iskaže, tako da su mnogi koji vole
državotvorne stranke krenuli u tom pravcu. To je znatan dobitak za DS.
Sasvim je jasno u ovom trenutku – da DS i bilo koja mala stranka,
jedna, ne mora da ih bude više, ostanu u DOS-u – DOS opstaje. DOS se
jedino raspada ako iz njega izađe DS. To je veliki dobitak za DS. To je
možda bilo i ranije tako, ali ne toliko izraženo, tako da bilo kakav
izlazak u političkom smislu, vanparlamentarnom smislu, izlazak bilo
koje stranke iz DOS-a neće podogiti DOS.
Dušan Pavlović:
Ja se slažem sa kolegom Lutovcem da je Demokratska stranka na najvećem
dobitku u ovoj situaciji, najvećim delom, naprosto time što je Zoran
Đinđić bio njen predsednik. Kad nekoga mafija ubije, on mora da je zbog
nečega dobar, jer ne bi ga mafija koja je po definiciji loša ubila.
Naravno, ja mogu da se složim da tu nema nekog razrađenog plana, neke
strategije da DS preuzme kompletnu vlast u državi, to sigurno nije
istina, ali prostoje tendencije ili pokušaji vrlo vidljivi da DS
proširi svoj uticaj. Ta stranka verovatno sada smatra da ima pravo na
više vlasti od ostalih stranaka. Navešću vam još nekoliko primera.
Naveo sam već primer Leposave Karamarković, sudije Vrhovnog suda.
Kada
se radi o Savetu za radio-difuziju odnosno za dodeljivanje frekvencija,
tu imate sporna dva člana. Ta dva člana su karakteristična po tome što
je jedan od njih poznat po tome da je bio veliki kritičar Radija B92,
ili B92 uopšte, a drugi, Vladimir Cvetković, jeste čovek koji je 2001.
godine, kada je Koštunica bio na vrhuncu popularnosti, podržavao
Koštunicu. U poslednje vreme to više nije tako. I teza da je Skupština
ta koja je birala taj savet jeste tačna, ali mi smo još uvek takva
parlamentarna demokartija u kojoj je većina u Skupštini kontrolisana
uvek od vlade. U poslednje dve godine sigurno nije bilo primera da je
parlament na bilo koji način bio u sukobu sa vladom, a naravno ni u
vreme Miloševića nije tako bilo.
Navešću još dva primera koji
potvrđuju ovo o čemu sada pričam. Pre jedno dve nedelje smenjena je
Komisija za hartije od vrednosti. Doduše, još nije izabrana nova, tako
da ne znamo ko će tu da bude. Prekjuče je smenjen Savet za sanaciju
banaka. Takođe nema nikakvog posebnog objašnjenja zbog čega je taj
savet smenjen i, na kraju, premešten je čovek koji je bio direktor
Uprave carina Vladan Begović, dan pošto je najavio da će da otkrije
neke činjenice o aferi sa šećerom. To takođe vidim kao neku vrstu
direktnog uticaja, pokušaja da Demokratska stranka proširi svoj uticaj
zbog toga što je na mesto direktora došao čovek iz DS-a. U poslednjih
nekoliko dana, desetak dana ili dve nedelje imate vrlo jasnu tendenciju
koja je započela još tokom vanrednog stanja. Da se vratim još samo na
jednu stvar koja se desila vrlo brzo posle ubistva premijera Đinđića.
Demokratska stranka je dobila još jednog potpredsednika vlade. Ovde su
vrlo jasne tendencije da ta stranka širi uticaj i vrlo jasni primeri
kako ona to radi.
Zoran Lutovac: Što se tiče
potpredsednika vlade, mislim da je to još premijer Đinđić davno trebalo
da uradi. On u svojoj vladi gotovo da nema člana DS-a, stranke koja je
najjača po uticaju. Na primer član DS-a Gordana Matković je poznata po
tome što je bila najveći kritičar Zorana Đinđića i vrha stranke. Zoran
Đinđić je nju postavio ne zato što je iz DS-a, on bi nju sklonio
političkom logikom jer je bila najveći njegov kritičar, ne – on je nju
postavio na osnovu kompetentnosti, ona se pokazala u prelaznoj vladi
kao kompetentna i pokazuje se sada da je ministar koji dobija pohvale
svih redom, pa i radikala. Dakle, to je jedan kandidat. Drugi kandidat
je Domazet koji je otišao pre raskola DS-a u inostranstvo i došao ovde
kao nepartijski čovek, ne čovek koji završava pojedine zadatke za
stranke, čovek koji je otišao u inostranstvo, vratio se tu i pokušava
da vodi brigu o nauci.
DS nije imao drugo jako mesto u vladi.
Mislim da Đinđić nije gradio državotvorni imidž, on ga je jednostavno
pokazivao. Bilo mu je važnije da ima ljude s kojima može da završi
posao nego da to budu njegovi ljudi iz njegove stranke. Što se tiče
kandidata radio-difuznog saveta, nikad nisam čuo nijednu izjavu koja je
bila provladina. Nikada. Ja njih poznajem, pogotovo što sam bio u Radio
Indeksu, gde su obojica inače bili, i znam iz nekih razgovora da su oni
bili kritičari vlade. Ne znam zašto bi bio interes vlade da njih gura i
šta će vlada time da postigne. Mislim da to jednostavno ne stoji. Ja ne
tvrdim da nije bilo povrede u proceduri, u postupku, ali to je sasvim
drugo pitanje od pitanja da li su oni pristrasni u ovom ili onom
pravcu. Što se tiče odlaska čoveka iz Carine i dolaska drugog, mislim
da je afera sa šećerom dovoljna u bilo kojoj drugoj zemlji da bude
smene. Ranije se prigovaralo da je Begović blizak vladi. Sad kad je
smenjen, odjednom kao žale za njim i kao dolazi čovek koji je još bliži
vladi. To su isto stvari koje ne stoje. Dolazi čovek iz Demokratske
stranke, pokazaće se da li je dobro ili nije kada vidimo kako radi. A
da li ima osnova što je tu, baš će ti rezultati pokazati a ne neke
kalkulacije unapred.
Dušan Pavlović: Kada se
radi o Savetu za radio-difuziju, vrlo je jasno koje će pitanje biti
sporno. Da li će B92 dobiti nacionalnu frekvenciju? Ako su ti ljudi
bili kritičari vlade, kako ti kažeš, zašto je vlada njih predložila,
oni su bili vladini kandidati. Ja ne znam koje je obrazloženje vlada
dala zašto predlaže njih. A drugo, kada se radi o Vladanu Begoviću, mi
smo dobili objašnjenje za njegovu smenu koje vređa zdrav razum. Božidar
Đelić je rekao on sad ima drugu funkciju zato što je dobro radio.
Valjda neko ko je dobro radio treba da ostane na toj funkciji a ne da
se menja i onda se u onom komunističkom maniru kaže 'drug Đida ostaje s
nama'. Ostaje on s nama, biće tu.
Zoran Lutovac:
To što je izjavio Đelić – njemu se ne može pripisati bilo kakav
komunistički manir jer on zaista nije čovek tog vremena. Činjenica je
da postoji osnov da bude smene i da je stvar onih koji o tome odlučuju
da procene da li će biti bolje s ovim drugim, jer ono što se sada od
nas očekuje jeste da se taj režim na granici jednostavno promeni, bude
stroži. Begović je bio dosta dugo na tom položaju, ostavljao je utisak
čoveka koji stvarno pokušava nešto da uradi. Da li je on mogao, da li
je imao dovoljno podrške, to su druge stvari. Ja stvarno ne bih ulazio
u to. Ja nisam čuo Đelićevo obrazloženje i ne mogu da ga tumačim, ali
Đelić kao ličnost mi je jednostavno nespojiv s onim što si ti rekao –
da on govori tim nekim jezikom. Da li je sklonjen, videćemo kasnije,
ali postojao je osnov da se skloni.
Kada govorimo o
frekvencijama, ja tu nemam dilema – kome treba frekvencija, koji mi je
radio bliži ili koja mi je kuća bliža, nemam nikakvih dilema ali, s
druge strane, tačno je da su postojali i dan-danas postoje sukobi
jednog člana radio-difuznog saveta i prvog čoveka ove kuće i to je
sasvim jasno i to bi mogao da bude osnov da se stavi znak pitanja. Ali
dovoljan mi je osnov procedura, to je sasvim dovoljan osnov da se stavi
znak pitanja. Ja sve to mogu da prihvatim ali ne mogu da prihvatim da
su to ljudi koji će da rade za vladu neki posao. Taj čovek koji je u
sukobu s prvim čovekom ove kuće toliko je svojeglav da on ne može da
bude nečiji instrument. Ko ga ne poznaje možda ne veruje u ovo ali ko
ga poznaje verovaće sigurno.
Dušan Pavlović:
Dakle, najavljen je Zakon o Narodnoj banci i kaže se da još niko nije
video taj zakon, ali na televiziji sam čuo juče da postoji uslov da
guverner nije član nijedne stranke i da treba da ima najmanje deset
godina iskustva u bankarstvu. Guverner Dinkić ne ispunjava oba ta
uslova i verovatno po tom zakonu, ukoliko se usvoji, on ne bi mogao
više da bude guverner. Da li će taj zakon zaista tako da izgleda ili je
to opet neka vrsta izletanja, neke pretnje koja bi trebalo, recimo, da
ima za cilj da pokaže gde je kome mesto, gde ko treba i ne treba da se
petlja. Ja sam u ovom trenutku sklon da mislim da je to to a da to nije
još neka vrsta obračuna između DS-a i G17. U ovom trenutku su te dve
političke stranke najbliže jedna drugoj i sasvim sigurno je da će u
nekoj budućoj vladi posle nekih budućih izbora to biti dve stranke koje
će da pregovaraju o koaliciji. Da li će te koalicije da bude, zaista ne
bih mogao da kažem, ali sigurno da će oni prvi da pregovaraju. Ne bi
bilo logično da sada DS kreće u neku vrstu obračuna sa G17 plus iako to
zaista tako u ovom trenutku može da izgleda.
Zoran Lutovac:
U principu, Ustavnom poveljom Narodna banka Jugoslavije koja se gasi
obavlja poslove dok ne bude donet Zakon o Narodnoj banci Srbije.
Narodna banka Srbije je znači nova institucija, jednu je birala savezna
skupština, to je Narodna banka Jugoslavije, drugu bira druga skupština,
to je Narodna banka Srbije. Tu postoji zamena teza, ja znam da to nije
slučajno, da je to politizacija. Vi kažete 'može da se postavi pitanje
poverenja u Skupštini Srbije'. Ne može. Nije njega birala Skupština
Srbije pa da postavi pitanje da li će ostati ili neće. Skupština Srbije
bira novog čoveka. Sad dolazimo do drugog pitanja. Da li je dobro da
sadašnji guverner ostane? To je sasvim drugo pitanje. Naravno ako dođe
do političkog dogovora, skupština njega izabere i on bude guverner
Narodne banke Srbije. Iz mog ugla gledano, mislim da bi bilo dobro da
dođe do nekog dogovora i da se kaže 'ti si guverner ali ne vodiš
politiku, zamrzni svoje članstvo'. To je profesionalno mesto svuda u
svetu. Sadašnji guverner je prihvatljiv u svakom pogledu osim u onom da
sa svoje funkcije vodi politiku što ne bi bilo imanentno njegovoj
funkciji i to je stvar za pregovor i dogovor, da se drži onoga što mu
je posao, dakle ne nešto preko toga nego samo ono što mu je posao, da
ne prelazi granicu. To bi bio dobar osnov za razgovor. Mislim da bi
bilo u interesu i jednih i drugih da se oni dogovore jer ćemo imati
kontinuitet čoveka koji ima i imidž i koji je pokazao da želi da ide u
pravcu reformi. S druge strane, i ova druga strana bi dobila čoveka
koji će se baviti svojim poslom.
Svetlana Lukić:
Gospodin Labus je neposredno posle te izjave Živkovića rekao 'dobro, to
je prijateljska tenzija između DS-a i G17 plus'. Međutim, poslednjih
dana, kako sa strane posmatramo to ubrzanje, imamo problem jer premijer
Živković, pre svega, a i neki članovi vlade, tako se doživljava,
napadaju Labusa, napadaju Jelašića, napadaju Dinkića. A to su ljudi
koji oličavaju u ovoj zemlji one koji znaju svoj posao, one koji su
eksperti, one koji znaju šta se dešava u svetu – i plašimo se toga.
Zoran Lutovac:
Treba razlikovati napadanje od kritike ili političke polemike. Ako je
iko bio napadan, to je bivši premijer Đinđić. Ja sam ga u jednom
intervjuu nazvao gromobranom, zato što su istraživanja javnog mnjenja
pokazivala da sve što ne valja udara u njega, a on to prima kao
gromobran sve na sebe, a sve što je dobro – to je zajedničko ili je
neko drugi zaslužan. Odjednom nema takvog čoveka na koga svi udarci
idu, nego odjednom gromovi počinju da udaraju malo ovamo, malo tamo.
Veliki
broj članova Demokratske stranke je bio u G17 dok nije postala stranka.
Neki su ostali, neki nisu, socijalni profil pristalica je sličan i
često su sukobi sličnih mnogo žešći nego sukobi različitih. Ali postoji
nešto gde ne treba prelaziti granicu a to je opšti interes. Mislim da
su toga svesni i jedni i drugi i mislim da ne samo da neko ima nešto
protiv Labusa, naprotiv, Labus je čovek koji ima izuzetno dobar imidž i
dobar rejting i u samoj Demokratskoj stranci. Pa do juče je bio tamo.
Ne znam kakva je procena G17 plus, to je nova stranka, stranka u
nastajanju, koja, kao prvo, mora da nađe jednako dobar imidž kakav je
imala dok je bila nevladina organizacija, a tako dobar imidž je teško
naći, to je ono - mi smo u politici samo da činimo neke stvari koje će
biti od opšteg interesa, ne interesuje nas toliko sama pozicija vlasti.
To je sada promenjeno, sada je G17 stranka i po prirodi stvari je da
želi vlast. Oni će u tom traženju na političkoj sceni da traže svoje
mesto. Oni ga nalaze, vidimo, na raznim poljima. Jedno je od tih polje
nezavisnosti Srbije, to profilisanje na polju koje se polako širi i sve
je veće, a s druge strane niko ga ne zauzima sem DHSS-a. Tu G17 plus
nalazi neki svoj interes i profiliše se na partijskoj sceni Srbije,
međutim, i G17 plus i DSS na neki način su primorani da izađu
samostalno na izbore, jer to obećavaju. Bilo bi dobro da pokažu svoju
realnu snagu koju ističu, ali na taj način oni malim strankama u DOS-u
jednostavno ne daju izbor.
Male stranke u DOS-u su primorane ili
da ostanu sa DS-om i opstanu, ili da izađu i propadnu jer niko ih neće,
niko neće ući s njima u postizbornu koaliciju. Ako izađu samostalno,
neće biti parlamentarne stranke, nema razloga. A, s druge strane, ako
ostanu s DS-om, ostaju pod uticajem DS-a. Uglavnom, velika je stvar
urađena, što je veliki deo tog ekstremnog korpusa ipak apsorbovan od
DSS-a. Umesto ranijih izbora između SPS-a, radikala i sličnih stranaka,
sad ćemo da biramo između DS-a i njoj bliskih stranaka, G17 plus i
DSS-a. Mislim da je to ipak neki napredak.
Dušan Pavlović:
Ja mogu da imam razumevanja kada neko kaže da guverner ne može da bude
guverner ako je član stranke. To je neki svetski standard i onda mora
da se vidi šta će da se radi. Ali, ako neko smeni, recimo, Komisiju za
hartije od vrednosti ili Komisiju za sanaciju banaka i ne kaže pri tom
zašto ih smenjuje, ja onda imam sve razloge da sumnjam da se tu radi o
nekoj vrsti pokušaja da se sprovede uticaj. Mi smo sada u jednom
procesu, pa ne znamo šta je to zaista. Da li je to zaista neki obračun
između DS-a i G17 plus ili je to neka vrsta prijateljskih tenzija i
neka vrsta signala ko je gazda u kući u stvari. Ako je to zaista neka
vrsta sukoba, onda bi to moglo jednim delom da dovede do toga da G17
plus i DSS na nekim narednim izborima budu bliži jedni drugima.
Ja
ću da vas podsetim da je predsednik Koštunica nekoliko puta već tako
između redova provukao tezu da mu je skoro žao što mu je Miroljub Labus
bio protivkandidat, da bi možda neka buduća konstelacija odnosa dovela
do toga da on bude predsednik a da gospodin Labus bude premijer i da je
DSS sigurno otvoren za takvu vrstu saradnje. G17 plus bi možda i mogao
da bude otvoren za takvu vrstu saradnje u budućnosti, jednim delom to
zavisi od toga da li je vlada ili DS zaista rešila da istera naprosto
sve, gde god može da ubaci neke svoje ljude. To bi jednim delom moglo
da približi G17 plus i DSS ali s druge strane ima još jedna bitna stvar
u pravljenju budućih koalicija uopšte, a to je tzv. spoljni faktor
odnosno ambasador SAD i Velike Britanije koji, na osnovu onoga kako
sada stvari stoje, ne bi nikada dopustili da se nova vlada napravi
između G17 plus i DSS-a, odnosno pokušali bi da to spreče. To onda opet
vraća celu priču na početnu tačku, na saradnju između Demokratske
stranke ili nekih stranaka koje će tu ostati sa njom još iz DOS-a i G17
plus.
Svetlana Lukić: Da li je po tvom
mišljenju Srbija manje demokratska zemlja od 12. marta naovamo? Šta
tebe tu najviše brine? Jednostavno, to je ta strašna činjenica – već
brojim noću ono 128 u parlamentu, 126 – činjenica da vladu moje zemlje
drže u šaci tri poslanika, recimo, Baneta Ivkovića.
Svetlana Vuković: Da je komotnija većina, da li bi Veselinov mirne duše mogao da da ostavku?
Dušan Pavlović:
Kad se radi o takvoj vrsti problema kao što je zahtevana ostavka
Dragana Veselinova, to je stvar političkih elita. Vi možda imate
demokratske procedure na delu, ali političke elite nemaju takvu vrstu
odgovornosti. One mogu da poštuju procedure, ali takva vrsta moralne
odgovornosti jednostavno ne postoji i čovek može da ostane na mestu
koliko god hoće. Hoću da kažem da nije stvar nekih demokratskih
procedura da li Veselinov treba da ide ili ne, nego je to moralni čin.
Kad
se radi o pitanju u vezi s nekom opasnošću koja se nadvila, da li sada
klizimo ka nekom autoritarizmu ili demokratiji, mislim da još ne može i
ne treba da se donosi sud o tome. Mislim da za to treba da se čekaju
naredni izbori. Ja smatram da je Đinđić bio zaista reformator ali sa
autoritarnim tendencijama, to je moja istorijska ocena Zorana Đinđića.
Mislim da ova vlada nastavlja takvu vrstu puta, a da li će to zaista
dovesti do klizanja nazad u autoritarizam ili neće moramo da vidimo na
sledećim izborima.
Uništavanje institucija ili njihovo
ignorisanje na prvom mestu se ogleda u tome kako stranke poštuju
izborne rezultate. Da li će posle narednih izbora neko pokušati da radi
nešto slično onom što je radio Milošević da bi promenio izbornu volju,
to će da nam bude najbolji pokazatelj da li se ova zemlja vraća tamo
gde je bila ili ide nekim sporim putem ali se razvija demokratski.
Zoran Lutovac:
Ja mislim da smo nepovratno krenuli napred, da nema povratka, to je
definitivno. Ulaskom u Savet Evrope mi više nemamo naše unutrašnje
stvari ni u političkom smislu, a kamoli u pogledu bezbednosti ljudskih
prava i kriminala. I suverenitet je vrlo relativizovan kao pojam i kao
pojava. Mi ćemo biti sve vreme posmatrani kako u oblasti ljudskih
prava, tako i u oblasti reforme institucija i svemu ostalom. Mislim da
je to dobar korektivni element koji će nas opominjati sve vreme – ako
neko ima sklonost da drastično skreće sa onoga što su standardi biće
opomenut i to instrumentima koji postoje i koji su vrlo jaki. To je
dodatni razlog da idemo napred i da ono što je postignuto neće biti
trenutno nego će se nadograđivati.
Iz istorijske perspektive
gledano, nije prošlo mnogo vremena. Nama to prolazi vrlo sporo jer su
nam očekivanja bila velika, jer smo jedva čekali da krenemo putem
normalnosti. Ali iz istorijske perspektive to je vrlo kratak period.
Mislim da sama činjenica da svaki dan saznajemo za afere jeste napredak
u odnosu na ono pre 5. oktobra. Mi smo imali takve pojave i pre 5.
oktobra, ali o njima ništa nije bilo objavljeno. Dešavala su se
ubistva, dešavao se veliki privredni kriminal, svašta se dešavalo, ali
kontrolisano sve je bilo i nije moglo ništa da procuri. Procuri tu i
tamo nešto, sada to ide mnogo brže, nije problem što to izbija u
javnost – problem je odnos prema tome, politički. Ima tu logike, kada
neko kaže 'nije on vozio', 'možda je trebalo da kaže - uspori' – ali
kada se sve to desilo, način, ponašanje, kao kada sam govorio malo pre
o pijetetu, sad govorim o ponašanju posle svega toga, odnos prema
svemu tome, izjava saučešća, da odeš na sahranu ako treba, da pokažeš
neko saosećanje u javnim nastupima, pa da ponudiš ostavku.
Pogledajte
drugi primer, Crna Gora – politička kultura koja je u opštem smislu
vrlo slična ali ima nešto tradicionalno u Crnoj Gori što razlikuje i
njihov parlament od našeg, način ponašanja. Ponašanje jednog Menezića,
koji je bio ministar koji je izazvao nesreću, poginuo je neko, odmah je
dao ostavku, ona je prihvaćena. Oni su mu rekli ostani, on nije ostao.
Posle je Milo Đukanović pravio novu vladu i predložio ga za ministra.
On je odbio iz istih razloga.
Mislim da je greška što su sada
neki u vladi počeli da izigravaju advokate ministra. Neka on kaže šta
ima o tome da kaže. S druge strane, vlada ili može da traži da on sam
podnese ostavku ili da je zahteva. Mislim da taj odnos nije bio dobar.
Živković
mora da vodi računa o svom imidžu. Na primer, Zoran Đinđić je imao
izuzetan imidž. Mogao si da ga ne voliš, on je bio na takvom mestu, ili
ga voliš ili ga ne voliš, ravnodušnih jednostavno nije bilo. Svakako da
sadašnji premijer treba da vodi računa i da dozira pojavljivanja, s
druge strane, vrlo pozitivna stvar kod premijera jeste to što nije
sklon, iako ostavlja takav utisak, da potceni tuđe mišljenje ili da ga
odbaci tek tako.
Svetlana Vuković: Da li oni
sada bolje komuniciraju, ono kad je Dinkić rekao ''jedna od najvećih
grešaka je što ja godinu i po dana nisam ni video Đinđića a kamoli
razgovarao s njim''?
Zoran Lutovac: Možda je
to što Dinkić kaže tačno ali, s druge strane, ti politički nastupi,
kada neko nastupi politički kao guverner pa bi posle toga da razgovara,
to isto nije dobar način komunikacije. Prvo dođi pa razgovaraj, pa onda
izađi u medije ako imaš nešto da kažeš i ako treba uopšte bilo šta da
kažeš, ako si guverner. Tu je sigurno postojala jedna vrsta male
tenzije ali se za Đinđića može reći da je vrlo kontrolisao svoju
sujetu. Svi ljudi su sujetni, ali on svoju sujetu nikada nije stavio
iznad nekog opšteg interesa, za koji je procenio da je opšti interes. I
to je velika stvar, to je državnička stvar, to je on mogao. On je umeo
u političkoj borbi da potisne svoju sujetu. Mislim da to može i
Živković. Ima Živković dosta dobrih karakteristika koje se često
zamagle možda lošim utiskom koji ostavi.
Dušan Pavlović:
Tačno je da je to velika vrlina kada je neko sposoban da potisne svoju
sujetu i da onda deluje kao da ona ne postoji, Đinđić je bio vrlo dobar
u tome, skoro isto tako dobar kao i Milošević. Ali kada se radi o
Zoranu Živkoviću, mislim da je on čovek koga je sve to zateklo. Kada se
radi o kapacitetu Zorana Živkovića mislim da on nije čovek koji može tu
dugo da opstane. Mislim da se on na neki način tu našao slučajno,
mislim da će teško posle sledećih izbora biti ne na tom mestu nego da
uopšte igra bilo kakvu značajniju ulogu. Mislim da je to čovek
ograničenih kapaciteta.
Zoran Lutovac: Svi smo
mi nekako ograničenih kapaciteta. Ja razlikujem ljude po tome što
postoje oni koji nisu svesni da su ograničenih kapaciteta i oni koji su
svesni. Živković je svestan i spreman je da čuje druge. Imate one koji
jesu ograničenog kapaciteta ali nisu svesni toga ili neće da prihvate
to. Ti su opasni. Pogledajte, od najvećih zemalja pa do manjih, koliko
imate ljudi sa ograničenim kapacitetom. Đinđić je sigurno bio jedan od
najobrazovanijih, čovek najvećeg intelektualnog kapaciteta u Evropi i
svetu. Koliko imate ovakvih? Ali ti ljudi imaju izgrađene sisteme,
pogotovo u demokratskim državama, i uopšte nije nikakva smetnja što je
on ograničenog kapaciteta ako on ''šljaka'' kao institucija, ako on ne
prelazi svoje granice, ako ima ljude koji mu pomažu u svemu tome, ako
je deo ekipe.
Dušan Pavlović: Sasvim je
normalno ukoliko Demokratska stranka počne da ulazi u klinč sa G17
plus, da će onda G17 plus da potraži saradnika na drugoj strani. Kada
pogledate uopšte tu prirodu odnosa između G17 plus i DSS-a, ona je
mnogo profitabilnija za G17 plus jer se G17 plus po prirodi stvari
interesuje za stvari za koje se DSS ne interesuje, to su ekonomska
pitanja. Koštunicu više interesuju pravna i državnička pitanja i onda
tu lakše može da bude saradnje.
Zoran Lutovac:
Ono o čemu niste govorili jeste kombinacija velike koalicije DS - DSS,
na primer. O tome niko nije govorio. Zašto mislite da je G17 plus bliži
DSS-u nego DS? Zbog čega? Jedna od stvari kako G17 želi sebe da
predstavi u javnosti je da će biti jezičak na vagi. To nije samo
procena nekih analitičara nego oni žele sebe da predstave kao takve.
Time sebi dižu cenu jer su kao malo ovde, malo onde, pa hajde da
razgovaramo, i dižu cenu. Mi tek dolazimo do profilisanja političke
scene. I u svetu se brišu te razlike levo – desno, socijaldemokratija –
liberali, kompetencija je u prvom planu a ne da li si levo ili desno
nego da li možeš da rešiš problem. Da li možeš da rešiš problem, da li
imaš ljude za to.
Svetlana Lukić: Ovo su bili
Zoran Lutovac i Dušan Pavlović, a sada malo o vojsci. A gde je vojska,
tu je negde i Mišićeva šajkača stacionirana na glavi Ratka Mladića.
Tako tvrdi tvrdoglava Karla del Ponte. Ona i dalje misli da je đeneral
Mladić u Srbiji, tvrdi da zna i gde se nalazi ali nema ovde kome to da
kaže. To će ponoviti u ponedeljak kada nam dođe u još jednu
prijateljsku posetu. Slušate našeg kolegu Bojana Tončića, novinara
lista "Danas".
Bojan Tončić: To da vojska ne
čuva Mladića, mislim da je laž. Te danas ga čuvamo, sutra ga ne čuvamo,
nije na Dedinju nego je ne znam u kojoj kasarni Vojske Jugoslavije, sad
više nije uopšte pod našom kontrolom, negde je u nekoj jazbini u nekim
šumama. Sve su to laži.
Mislim da je Ratko Mladić bio pod
zaštitom i da sada njegovi jataci imaju logistiku Vojske Jugoslavije a
uveren sam da je Veselin Šljivančanin takođe pod kontrolom Vojske
Jugoslavije i da će verovatno i Vojska Jugoslavije odlučiti o njegovom
hapšenju, kao što kaže Odbor za oslobađanje Veselina Šljivančanina,
valjda kada nekom manje Srbinu među oficirima zatreba nova zvezdica na
epoletama.
Mislim da je ključna stvar u vezi s Vojskom
Jugoslavije činjenica da je jedan mladić zbog prigovora savesti na
robiji. Osuđen je na sedam meseci zatvora zbog prigovora savesti.
Ministar Tadić kaže - ja ne volim one koji izbegavaju vojni rok. E, ja
volim one koji izbegavaju vojni rok. Da li je to put ka
demilitarizaciji društva? U isto vreme hoćemo u Savet Evrope, eto, ušli
smo, hoćemo da priznamo prigovor savesti kao temeljno ljudsko pravo a,
eto, ne volimo one koji izbegavaju vojni rok. Ne volimo, valjda će
muzikanti da ostanu bez para, neće se praviti ispraćaji, šta li. Eto,
ostaće bez para i oni što iznajmljuju šatore.
A kada je reč o
ratnim zločinima, šef obaveštajnih službi Vojske Srbije i Crne Gore je
ozbiljno optužen za učešće u masakru civila u selu Mej a onda niko ne
zna njegov ratni bekgraund i niko ne zna da je na Kosovu neko izdavao
naređenje – ko ubije Šiptara mora da ga zakopa da, eto, ne bi došlo do
epidemije. To znaju svi, to zna cela Srbija, dakle znaju svi koji su
bili rezervisti na Kosovu i njihovi rođaci i prijatelji. Imamo i prve
presude za ratne zločine pripadnicima Vojske Jugoslavije. Reč je o dve
presude, ubistva civila su u pitanju ali nemamo objašnjenje za ono što
je govorio prethodni načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, da je u
Vojsci Jugoslavije zapravo pred vojnim pravosuđem pokrenuto više od 200
postupaka. Jedna vest se potkrala ''Politici'' – da je navodno 17
pripadnika Vojske Jugoslavije osuđeno. Koliko ih je izašlo pred sud
zbog ratnih zločina? Koliko ih je oslobođeno? Za šta su optuženi? Mi to
ne znamo dan-danas.
Hteo sam da pitam gde su pare, budžet je
težak 600 miliona evra. Najveći potrošač je Vojska Jugoslavije. Ko
vojsci prodaje krompir, to mene zanima. Ko vojsci prodaje pasulj?
Svetlana Lukić: Toalet papir.
Bojan Tončić:
Gde su tenderi? Da li je nepohodno da baš vojska nema šta da jede, a
priznaju i visoki oficiri da vojska nema šta da jede. To je iz jedne
potpuno civilne vizure. Ne mogu da govorim o broju teških kalibara koji
su nam neophodni, broju dugih cevi, ali mene zanima kao građanina gde
idu moje pare.
Dvadeset hiljada ljudi se javilo na konkurs
Vojske Srbije i Crne Gore za stanove, kao, nemaju stanove. OK. Verujem
svima, vrlo je teško kada čovek nema stan, ja to znam pošto sam
podstanar, ali zašto bi to imalo poseban tretman u ovom društvu i zašto
bi se neko našao toliko pametan da kaže – eto, prodaćemo zgrade
Generalštaba pa će od toga oficiri da dobiju stanove. Zašto ne bi
novinari dobili stanove? Pokušavaju da i dalje drže oružane snage pod
izvesnom anestezijom. Ne govore im da su izgubili četiri rata, ne
govore im da su prihvatili da te ratove vode, ne govore im da su lepili
čvarke na epolete zbog apsolutno pogubnih posledica tih ratova nego im
se dodvoravaju. Poslednji susret ministra Tadića sa mornaricom bio je
jedno potpuno dodvoravanje kao da je neko fasciniran...
Svetlana Lukić: Što brod plovi, šta?
Bojan Tončić:
Raketnom fregatom. Pa, to nije Mikula Mali bio, aman. Pa, stvarno.
Fasciniran ronilačkim odelom za koje je doduše mislio da je podvodna
radio-stanica, ali dobro, ne mora svako da zna šta je ronilačko odelo a
šta stanica, mada je bio ministar telekomunikacija. Minama smo sada
fascinirani. OK. Imaćemo mornaricu, imaćemo mornare, to je sve super,
to je sve socrealistički, jedva čekam nedelju pre podne da kao i do
sada gledam "Dozvolite da se obratimo", što reče jedan naš kolega "da
povratimo" – i ništa se nije promenilo.
Moj utisak je da posle
akcije ''Sablja'' u građanstvu imamo raspoloženje koje bi moglo da se
sažme u rečenicu – da, ali nema veze. OK, nećemo više da se ložimo na
beretke, okvalifikovaćemo Cecu Ražnatović kao kriminalca, ali to je
potpuno nevažno za nas. Nikoga to ne zanima. Naprosto, ratni zločini
su, a to i neka respektabilna istraživanja javnog mnjenja pokazuju, na
donjem delu skale interesovanja javnog mnjenja. Svako čudo za tri dana,
otprilike.
Posle otkrivanja tri masovne grobnice, one su planski
otkrivene, naravno, sada imamo identifikovanih od više od 900 posmrtnih
ostataka pedesetak ako se ne varam. To je bilo u dva navrata, poslednji
put u Merdarima, predati su ostaci 37 kosovskih Albanaca, civila a da
ništa nije procesuirano, kako bi to pravnici rekli. Ko je ubio, ko je
zakopao, ko je vadio iz jezera, ko je prenosio s jednog mesta na drugo,
ko je prenosio iz Suve Reke u Batajnicu, ko je ubio braću Bitići? Ko je
ubio braću Bitići ako znamo da su braća Bitići izvedena iz prokupačkog
zatvora živi i zdravi?
Ljudi znaju da su saučesnici. Nije lako
priznati saučesništvo u nečemu čije se razmere tek naslućuju. Niko ne
može da prizna ''ja sam finansirao vojsku koja je izvršila takve
masakre kao što je najveći posle Drugog svetskog rata u Srebrenici''.
Teško mu je da prizna da je u tom trenutku, štaviše, bio za tako nešto.
Neki ne znaju, neki su bezobrazni, neki ne žele da znaju i misle da
postoji toliko važnijih stvari. Sad možda u poslednje vreme saznaju da
su ratni zločini bili direktno povezani sa organizovanim kriminalom i
da su heroji zapravo obični zlikovci, od jajara, dilera, do pravih
ubica.
Kako doći do toga da imamo većinsko raspoloženje da se
suočimo sa ratnim zločinima? Nikako. Možda jedino silom, primoravanjem,
dakle uslovljavanjem. Ali bojim se da ni tada neće biti satisfakcije za
žrtve i neće u našem narodu, odnosno među građanima Srbije biti
satisfakcije za ljude koji su i pre deset godina govorili o ratnim
zločinima i zbog toga snosili teške posledice – i oni i njihove
porodice.
Ja sam davno odlučio da razgovaram samo sa
istomišljenicima. Sa neistomišljenicima razgovaram isključivo službeno.
Čak i među onima koje doživljavam kao istomišljenike ima ljudi koji
vrlo brzo zaborave na masovne grobnice koje su otkrivene, ali tako brzo
su zaboravili i sada, a govorimo o profesionalcima, to za njih više
nije tema, to je za njih nekrofilija. Ljudi koji se time bave za njih
su čudaci.
Sve je 90-ih godina otišlo do vraga i ja sam rasturio
jedno pedesetak porodičnih skupova, svadbi, ispraćaja, slava, veselja i
onda sam video da nema više razloga da to radim, da iz toga nisam
izašao kao pobednik. To što nekoga mogu da nadgovorim ne znači da sam
ga ubedio. E, onda posle nekoliko godina – ma ti si bio u pravu. Ma baš
me briga što sam bio u pravu. Šta ako sam bio u pravu. Ti nisi shvatio
da sam ja bio u pravu, a sve ti je bilo na tacni. Svaka budala je mogla
da zna gde vodi glasanje za Miloševića. Meni je godinama bilo vrlo
teško ali imao sam sve vreme u glavi da ne smem sebi da dozvolim taj
luksuz.
Eto, nenaviknut sam da mi bude dobro, da ne vidim na
televiziji defile ljudi za koje sam uveren da su posredni ratni
zločinci, da imaju fašistoidne stavove. To je teško, ali, naprosto,
tako je. Ne vidim uopšte perspektivu. Ne vidim da će ovo da bude u neko
dogledno vreme uljuđeno društvo, što bi Koštunica rekao. Naprosto, ne
znam.
Svetlana Lukić: Pa ko izdrži.
Bojan Tončić: Maraton.
Povezani članci:
- 127. emisija
Gosti: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, pisac,
Svetozar Stojanović, etičar, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa,
Mihajlo Mihajlov, publicista, Zoran Lutovac, politički analitičar,
Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta, Mirko Đorđević, sociolog
religije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava i
Dragan Babić, novinar Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 130. emisija
Gosti: Dušan Pavlović iz Instituta G17, Mrđan Bajić, vajar i ambasadorka SCG u Meksiku Vesna Pešić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 43. emisija
Gosti: Stojan Cerović, novinar, Savo Štrbac iz Dokumentaciono -
informativnog centra Veritas i Zoran Lutovac iz Instituta društvenih
nauka
Domaćice:Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 74. emisija
Gosti: Dušan Pavlović, politički analitičar, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo i Dragan Babić, novinar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 76. emisija
Gosti: Olivera Borisavljević, slušateljka, Zagorka Golubović iz
Instituta društvenih nauka, Zoran Lutovac, politički analitičar,
Ljiljana Baćević iz Instituta društvenih nauka, Ilija Vujačić sa
Fakulteta političkih nauka i Svetlana Slapšak, profesorka antropologije
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
