|
Gosti: Dušan Pavlović iz Instituta G17, Mrđan Bajić, vajar i ambasadorka SCG u Meksiku Vesna Pešić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Toliko sam otrovana besom, očajem i osvetoljubivošću da nisam sposobna iskreno ni da vam kažem – dobar dan, poštovani slušaoci.
Đinđićeva
smrt i ovaj užas u Iraku su me potpuno dezorijentisali, a do pre dve
ili tri nedelje sam kao i većina nas bila ponosna što sam se dosetila
jeftine mudrosti - nikome ne verovati, ni za šta se ne uhvatiti, ništa
ne uzimati za ozbiljno - jalova mudrost s kojom se ne stiže daleko.
A
činilo se kao dobro rešenje da ovo vreme treba preživeti kao
elementarnu nepogodu, kao poplavu na primer, trebalo se samo uhvatiti
za neku granu i sačekati da prođe a onda nam je sve to eksplodiralo u
lice kao bomba sa zakasnelim paljenjem.
Sada je postalo jasno
da moramo malo i da mahnemo ručicama, da zaplivamo. Ako ne, potonućemo
potpuno i u tome ima nečeg strašnog i nečeg neozbiljnog.
Poljski
disident Kazimir Brandis ima priču o vozu koji mnogo kasni. On kaže:
''Čekao sam voz kao što se na selu čeka letnja kiša. Ako sam išta
zahtevao, zahtevao sam to od samoga sebe, neku unutrašnju ovladanost,
mir i strpljenje. Nisam verovao u pravo, čekao sam ne osećajući se
poniženim i uvređenim, ne misleći da nešto može da se promeni ili
zahteva. Želeo sam jedino da sačuvam lično dostojanstvo i nekakvu čast
u odnosu prema mraku i pustoši.''
E, ovaj recept za
preživljavanje u komunizmu po inerciji smo pokušali da primenimo na
svoj život posle 5. oktobra i gorko smo se prevarili.
Dušan
Makavejev u intervjuu u listu "Danas" kaže da je Srbija sada kao
udovica koja još postavlja sto za dvoje. O tome će u današnjem
Peščaniku i sličnim stvarima govoriti gospođa Vesna Pešić, ali pre toga
nešto drugačiji tonovi. Slušate Dušana Pavlovića iz Instituta G17.
Gospodin Pavlović se vratio iz Nemačke pre nekoliko dana i ima problem
da shvati šta je ovim ljudima ovde, zašto plaču za Zoranom Đinđićem.
Dušan Pavlović:
On je za mene uvek bio neka vrsta stvarno promoderne Srbije, nečega
novog, drugačijeg, od načina na koji je razmišljao, to je pragmatičan
način. Meni je on dugo bio neka vrsta političkog, ne znam da li mogu da
kažem idola ali neka vrsta političkog uzora. On je neki deo moje
političke mladosti zaista bio obeležio. Bio sam još student, 1991, 92.
godine i, ovako lično, iako sam ja za poslednjih godinu i po dana dosta
novinskih tekstova napisao kritikujući i njega i vladu, mislio sam da
bi dobro bilo za demokratiju da na neki način on ode iz politike ili da
izgubi na izborima, ali nisam očekivao ni želeo da se to desi na ovakav
način. Tako da mi čovek zaista nedostaje. Možda to zvuči malo čudno,
ali zaista mi nedostaje.
Kada se radi o tom dilu sa Legijom, sa
mafijom, kada vidim šta je bila alternativa, ja još imam puno
razumevanja za to. U stvari, ne da imam samo puno razumevanja nego to
opravdavam. Mislim da bih ja takođe postupio tako u toj situaciji i
mislim da imam dobre razloge što bih to uradio. Mislim da je on imao
dobre razloge što je to uradio. To je sve u redu. To je očigledno bila
ta vrsta dila gde je vlada okretala glavu. Nije samo okretala glavu
nego se tu jedan deo ljudi na neki način okoristio o taj dil, to je
bilo nešto što je mene lično jako pogodilo i zbog čega sam bio ogorčen
na vladinu politiku prema organizovanom kriminalu jer sam mislio da se
to nikada neće razrešiti.
Očigledno, u jednom trenutku on je
rešio da se to sve prekine i morao je da zna kada iz toga izlazi i kako
se iz toga izlazi. Nije to kao – sad ja izlazim iz bioskopa, napuštam
projekciju pa niko neće da me pita što napuštam film, to je moja lična
stvar. Moraš da budeš malo oprezniji.
Mislim da je u stvari on
na neki način zaustavio metak koji je trebalo da pogodi sve nas, to je
to. Taj metak je u stvari već bio ispaljen, on je leteo već 4. oktobra
ili 5. oktobra ujutru, nije bitno. On se na neki način namestio kao
štit za sve nas. Zašto je on to uradio, koji su bili njegovi motivi da
to uradi – to je već drugo pitanje. Da li je on to uradio jer je mislio
da je moralno ispravno i da je on čovek koji hoće da se žrtvuje,
verovatno jedan broj ljudi misli tako, i to bi uradio u bilo kom
trenutku za svoj narod, a postoji i drugo, da je to bila neka vrsta
rizika, vrsta kocke. Ali to nije bila obična kocka, kao kada dođete u
kazino sa 1.000 dolara i izgubite 1.000 dolara pa ćete da ih zaradite.
Ovo je bila neka vrsta ruskog ruleta gde je ulog bio život.
Za
razliku od Koštunice, koji je čovek koji nije sklon riziku, Zoran
Đinđić je bio čovek koji se nije plašio rizika, to je takva vrsta
kocke. Tom objašnjenju sam ja sklon. Ja ne verujem da je on bio takva
vrsta Majke Tereze da je bio spreman da iz moralnih razloga podnese bol
za sve nas. Moralna motivacija da se žrtvuje za sve nas bez ikakve
reference na bilo kakvu korist jeste jedno objašnjenje koje ja lično ne
prihvatam, i drugo objašnjenje je da je on za sebe video šansu da posle
dobije mesto u istoriji kao najveći srpski reformator.
Svetlana Vuković: Sada neće?
Dušan Pavlović: Ja mislim da neće, sumnjam da će ga dobiti.
Posle
tog prvog šoka od njegovog ubistva, posle dan-dva, došao je drugi šok a
to je ponavljanje priče – Titovim putem. Kada sam čuo parole tipa –
nastavljamo Đinđićevim putem – kojim putem, koji je to put? Ako
pogledate privatizaciju, nema tu ništa specifično naše. Imate neke
modele privatizacije, imate vlade koje su primenjivale te modele i
posle deset godina imate neka iskustva čiji je glavni branilac postala
Svetska banka. Tu nema nikakvih posebnih ideja i nekog puta za koji je
zaslužna vlada Zorana Đinđića. Ja sam zaista mislio da ako smo s nečim
završili u ovoj zemlji, da smo završili s takvom vrstom glorifikacije
pojedinaca – ''posle Tita Tito'' i ''posle Slobe Sloba'' i ''posle
Đinđića Đinđić''. Ali, ako dobro percipiram stvari, mislim da se ta
priča vrlo brzo istrošila tako da više nema ljudi koji daju onakve
patetične izjave tipa Žarka Koraća ''govorio mi je pusti detalj, gledaj
širu sliku''. To tako patetično kaže kao da je sada otkrio toplu vodu,
to što mu je Zoran Đinđić rekao.
Teško mi je da zamislim, ne
znam zašto bi sada posebno Koštunica gubio popularnost. Mislim da neće.
Samim događajem sigurno neće izgubiti popularnost, neće mu pasti
rejting. Mislim da ne bi bilo čak ni loše da se vlada malo upusti u to,
da nekom vrstom kampanje pokuša, ne da dovede Koštunicu u vezu sa
mafijom, ne verujem da su te veze postojale, ali da mu se na neki način
olupa o nos to što je podržavao, recimo, Crvene beretke kada su
protestovale u novembru 2001. godine, što se zanimao idejom državnog
udara sa generalom Acom Tomićem i što je uopšte čovek koji je bio
spreman da podrži bilo šta samo ako je to bilo kontra Đinđića i njegove
vlade.
Ne bi bilo loše da se javnost malo osvesti, da se sruši
taj mit o Koštunici kao legalisti. Legalista koji podržava štrajk
bezbednosnih snaga, to nijedan legalista ne može da kaže. U njegov
kabinet dolaze ljudi s najviših vojnih položaja koji razgovaraju o
državnom udaru i ništa, on tu sedi i pije zajedno s njima. Ne bi bilo
loše da mu se to malo natrlja na nos i da ukoliko vlada bude bila
sposobna, ili ako DOS bude bio sposoban da to uradi, onda bi možda
mogla ta njegova popularnost da opadne. Ali ja suštinski ne verujem da
će tu nešto mnogo da se promeni. Tu postoje efekti neposredno posle
atentata, to će da traje jedno dva meseca, izbori, ako budu došli, biće
tek u decembru 2004. Verovatno bi DOS imao mnogo više izgleda da obnovi
svoju popularnost kada bi odmah raspisao izbore. Sada je došao povoljan
trenutak kada se DOS opet vratio na one pozicije koje je imao 6.
oktobra i to će opet da se istroši.
Ljudi iz G17 plus imaju neke malo drugačije interese od ljudi iz DOS-a, neke drugačije programe.
Svetlana Vuković: U čemu je razlika?
Dušan Pavlović:
Jedna od razlika je sigurno u kadrovima. Kada imate određene ideje,
hoćete da baš neki ljudi to sprovode a ne neki drugi ljudi. Razlozi za
to što je G17 napravio stranku su jednim delom bili što su s vremenom
ljudi iz G17 Plus počeli da se osećaju ugroženim. S vremenom su polako
počeli neki ljudi da se istiskuju, da im se preti, da se jednostavno
polako uklanjaju. Takođe je bilo logično da je G17 Plus pokušao da na
neki način zaštiti svoje pozicije tako što će sada da se transformiše u
stranku, na izborima će imati određeni broj poslanika, ti poslanici će
garantovati mesta svojim ministrima.
Imali smo situaciju u kojoj
jedna interesna grupacija koja ima neke političke ili ekonomske ciljeve
ima ministre u vladi a nema podršku u parlamentu koja će da te ministre
brani. Kada pogledate ta dva razloga, videćete da mnogo razlika u
stvari ne preostaje – govorim o DOS-u, minus DSS i G17 Plus. Mislim da
nije mnogo strašno ni sa ta dva igrača, ili sa te dve struje, pa još da
u sredinu dođe i DSS, mislim da to nije mnogo strašno i bez obzira na
to kakvo ja imam mišljenje o DSS-u kao reformskoj stranci, mislim da je
to ipak stranka koja je za demokratske procese značajna.
Mislim
da Demokratska stranka Srbije nije neka velika opasnost po demokratski
razvoj ali, recimo, kada se vratimo još malo na Zorana Đinđića mislim
da je tu bila obrnuta proporcija. On je bio čovek koji je bio za
reforme institucija, vrlo se zalagao do određene tačke, ali za
demokratski proces nije baš bio čovek nekog kapaciteta. Kada se uopšte
gleda lik i delo Zorana Đinđića, to da je on u stvari bio neka vrsta
modernizatora, to je recimo moja ocena, modernizatora s autoritarnim
tendencijama. On je zaista hteo da modernizuje Srbiju, da sredi poreski
sistem, da izvrši reformu državne uprave, da krene u integraciju sa
Evropskom unijom, ali i čovek koji je mislio da je u ime tih ciljeva
dovoljno žrtvovati neke demokratske principe. To nije demokratski.
Svetlana Lukić: Vajar Mrđan Bajić.
Mrđan Bajić:
Mislim da je taj trenutak imao neku antičku tragičnost u sebi, to zlo
uvek prokleto pobeđuje, tako da je otrežnjenje užasno jako i nekako su
opet isplivali belodani svi činioci te naše drame, pokazali su se u
jednoj potpunoj jasnoći.
Priča sa Stambolićem je nešto što smo
svi znali, svako normalan je znao da je ovaj bračni par u jednom
trenutku minimalno morao da izgovori ''učinite to ako morate'', to je
minimum, ili su oni to baš i zamislili pa realizovali. Ali nekako je to
bilo virtualno. Onog trenutka kada se suočimo s kostima, sa tim
patikama, pojavi se nesnosni užas, da će to prosto morati sada u svim
segmentima da se desi, da vidimo nakit koji je nosila ta pevačica zbog
koga je neko ubijen... Nadam se da se neće zaustaviti, nadam se da to
neće biti samo period koji smo opet morali da istrpimo da bismo se opet
vratili u letargiju.
Bio sam u Pančevu, radio sam skulpturu za
Jugoslovensko dramsko pozorište i javila mi je jedna prijateljica,
moram da kažem da sam apsolutno u tom trenutku pomislio da je sve
govoto. Niti sam u nekoj partiji, niti su moji prijatelji. Mislim da je
to jedna zabezeknutost koja je opšta i jedna stvarno realna tuga koju
nisam davno osetio zato što tu postoji aspekt nepravde. Naprosto, to je
nepravedno. Posle sam u bunilu nekog gripa sve to jedva prebrodio.
Moram da kažem – iako teorijski – kada bi mi neko rekao da sada
aminujem vanredno stanje, da mi je to neko rekao pre par meseci rekao
bih mu da je lud, ali sada, kao posledica svega, kada vidite šta sve
isplivava, kada vidite tu količinu oružja koju ljudi predaju, kad
vidite da u kućama ima više zolja nego fikusa, onda stvarno ne možete
da verujete i pomislite da je to što smo svi kao poluludi u stvari
super budući da bi trebalo da budemo potpuno ludi s obzirom na sve to
okolo.
To je sad ona priča o Krležinoj pušci, koju je neko imao
spremnu, nisu to ljudi čuvali za zimnicu nego su čuvali da upotrebe. I
kako je to bilo slepljeno sa tim tzv. patriotizmom, i kako se to sad
mora prisilno razdvojiti. Ne možete da zamislite kako funkcionišu ti
ljudi. Kao, okupe se njih petorica i dobiju po 20 godina – to su realne
životne situacije koje su oni mrtvi-ladni opošljavali.
Ja ipak,
možda i naivno, zamišljam da svaki čovek gradi sebi nekakav moralni
kod, ne verujem da iko sebi prizna ''ja sam truli zločinac''. Nije ni
čudo što mi je skočio pritisak nego što sam se i razboleo, zato što
priča o tome kako je jedan narod bio ugrožen i kako je on baš zastupnik
tog naroda koga su svi tlačili, to više ne pije vodu pošto je on to
debelo prekoračio. Neko nekoga da ubedi da je jedan predsednik države
ubijen a da drugi predstavnik države, njegov bivši prijatelj, nije bio
obavešten o tome, to je apsolutno nemoguća priča. Njemu sad na čelu
piše ''ja sam to naredio''. Te lokalne male priče na kojima će on da
preskače svedoke, to je sada šaljivo.
Mislim da je to greška
koju smo svi napravili, to smo svi mi. Ja sam na fakultetu, pa smo
preskočili priču o tome da se ponovo postave pitanja ko je došao na
ovaj način, a ko je došao na onaj. Možda smo bili željni da postanemo
kao obična dosadna Belgija ili Švajcarska, da se borimo za prava
veverica i te stvari. Možda smo to svi potajno želeli, možda nam je
bilo dosta da nam se istorija stalno trpa, da smo mi baš stalno
subjekti nekakvih velikih događanja. Možda smo se uželeli života
porodice Tarana. Mislim da je taj propust svuda pomalo napravljen. Ne
delimo ga svi isto zato što nisam ja bio u prilici da držim šefa
policije četiri meseca, ti imaju malo veću odgovornost, ali samo hoću
da naglasim da smo svi pomalo tu stali.
Šta sad, taj Pink -
hajde, kao, nema veze - sve je to postalo bolno i isto, odnosno tužno.
E, sad, opet vidim da su dosta rešeni neki ljudi iz političkog vrha da
se ta pitanja ponovo postave. Koliko ja vidim, ljudi su mrtvi-srećni,
doživite to da vas policajac zaustavi, traži vam ličnu kartu, stojite
deset minuta i niste besni na njega – to mi je isto potpuno novo
osećanje.
Kad sam čuo našeg bivšeg predsednika Koštunicu kako
kaže ''moglo je da se to uradi i ranije'', bio sam zaprepašćen pošto on
ne samo da nikad ništa nije uradio a kamoli da je nešto brže uradio. Da
ste vi u jednoj zemlji koja vekovima nije imala jednog prosvećenog
demokratu i da imate podršku 90% ljudi i da nečinjenjem učinite to da
se počnu bolje osećati bivši julovci i ko god, i da to sve tako iscuri,
da dođete do toga da se na kraju napravi takav sukob da posle smrti tog
čoveka niste u stanju da izgovorite "žao mi je" nego odmah počinjete da
pletete nekakvu mrežu insinuacija, to nije ništa zakonski merljivo ali
mislim da je to tužno i neoprostivo.
Teško mi je i kada spomenem
odgovornost prema istoriji jednog naroda ali to jeste propuštena
prilika u tom smislu. To sada čitam kao nesumnjivo tako, a imaš punu
zemlju ratnih zločinaca i jedini signal koji ti šalješ je proceduralna
zamerka na osnivanje tog suda. Jasan je to signal, niko nije baš toliko
glup u ovoj zemlji da ne razume da time šalješ poruku da u stvari tamo
ne treba ići. Nikom dlaka s glave nije pala, od gospodina Bojića, koji
je uredno na osnovu imuniteta dobio pare koje nije upotrebio na
citostatike, koga god se setite dlaka mu s glave nije falila. Pa, evo,
i sada posle svih tih jasnih indicija, naš bivši predsednik u Hagu se
žali kako mu maltretiraju porodicu. Ma nemoj! Ne nego neće! Nego će da
ih puste na miru!
Mislim da je to potpuno jasno političko
ubistvo. Cilj tog ubistva je očigledno rušenje sistema, nekakva zamena.
Ni u jednoj zemlji obični kriminalci se ne bave tako pretencioznim
stvarima da menjaju sistem. Mislim da priča o tome da su to tri
kriminalca iz Zemuna nešto smislili, nekakvu zaveru koja ima tako
dalekosežne ciljeve, naprosto je naivna i to mora da se pokaže.
Činjenica da istovremeno ovoga nema, ovaj odlazi, ovaj čeka da se vrati
na RTS, svi nekako nešto znaju, svi nekako nešto čekaju. Taj dan je
zabeležen u mapama i dnevnicima mnogih ljudi. Nešto je tu čekano.
Mislim da bi zato bilo užasno važno da se taj čovek Legija uhvati živ
i, kao što smo nažalost morali da vidimo to sa Fruške gore, da on
nekako u lice tim ljudima kaže – ne vi ste mi to rekli, ti si mi to
rekao, ti si mi dao pare, za tebe sam uradio to i to. Ovu dvojicu su
ubili, to se može desiti, ali da ne ispadne kao da se to sistematski
događa onima koji bi mogli da znaju ko zna šta. To ne bih voleo, ne bih
voleo taj šum da imam. Ja ne verujem u to ali ne bih voleo ni da neko
može to da mi nabacuje. Nadam se da ćemo neke svedoke zaista videti
kako saopštavaju te stvari, da se stresemo s tim nesnosnim istinama i
da vidimo kako ćemo dalje s njima.
Najcrnje vizije su se
ostvarile. Da zamislite Madonu koja ima kolekciju zolja i koja ima
kradeni nakit i kradene slike od toga pa do ovog nesretnog govora
Amfilohija Radovića na sahrani. Ja stvarno nemam nikakvu sumnju da je
on čovek dok je pisao i dok je govorio to što je govorio znao da time
što baš on govori i što govori to što govori o obilićevskoj ruci, o
iranskoj deci neposredno vređa porodicu i prijatelje. To je ciljana
greška. Još biti toliko bezobrazan pa posle toga ubeđivati porodicu i
prijatelje koje si uvredio, kojima možeš samo da se izviniš, ubeđivati
ih da su to oni nešto pogrešno shvatili – za mene je to čin najnižeg
moralnog koda. Sve se nekako opet pokazalo u svojoj nesumnjivosti, u
svojoj jasnoći, jednostavnosti.
Svetlana Lukić: Meni nedostaje stvarno.
Mrđan Bajić:
Ma nedostaje mi u svakom smislu, čak i ono što mi je možda nekada
smetalo, što me je možda malo i nerviralo, što sam mislio možda i da je
onako drmanje na prazno. Ali to jeste bila vodilja, to jeste imalo
jedan sasvim određen smer, sasvim jasan i sasvim direktan. Teško mi je
da zamislim jednog toliko inteligentnog čoveka koji ima sposobnosti da
vodi ovakav narod. Tekst Nenada Prokića koji je objavljen u NIN-u
izvanredno locira celu tu priču, to ''dragi Srbi, evo sad pa vidite šta
ćete dalje, evo još jednom''. On ostaje jedan užasno važan pojedinac u
našem vremenu, što će se u njegovom odsustvu i te kako u nekom smislu
osećati. To govorim bez ikakve bojazni da ikoga glorifikujem. Prvi put
je ovom narodu kazan jedan jasan politički stav, nedvosmislen,
direktan, samo glupanu nejasan. Svako je na svom nivou mogao tu da
pročita jednu određenu poruku. Ne znam da je to tako kazano, nešto što
se ticalo realnog života – ljudi, imate jedan život, učinite nešto i vi
da vam taj život prođe bolje.
Svetlana Lukić: Naš ambasador u Meksiku gospođa Vesna Pešić.
Vesna Pešić:
Prvo što bih htela da kažem jeste da ne bi trebalo da se žuri sa
ukidanjem vanrednog stanja zato što je potpuno očigledno da su službe
imale velikog uspeha i da su za 20 dana pohvatale više kriminalaca nego
što je pohvatano za 20 godina. Treba da se prozovu i naše komšije,
trebalo bi da se prozove UMNIK na Kosovu, jer je poznato da je na
Kosovu stecište trgovine heroinom, zatim treba da se prozove i Hrvatska
jer su oni poznati kao šverceri cigareta i oružja, Bosna i Hercegovina,
Republika Srpska, a, naravno, i Crna Gora zato što u stvari mislim da
ova akcija ne može da se zadrži samo na našem prostoru nego mora da
bude regionalna.
Međutim, ono što verovatno vas, Svetlana, više
interesuje jeste da pokažemo da razumemo kakva je to neka druga linija
koju ja obično zovem političkom linijom. Prvo, mora da se poveže i
pohvata politička linija koja je vodila do vrha bivše vlasti, odnosno
do same porodice Milošević. Prvo je Milošević stvorio potpuno nove
službe koje je trebalo praktično da vode ratove i on je za te službe,
kao što je svima dobro poznato, selektovao naše poznate kriminalce u
svetu i oni su postali vođe Srpske garde – Arkan, poznati kriminalac,
zatim Legija, koji je došao u Crvene beretke, kriminalci su bili ti
koji su u isto vreme bili povezani sa ratom i sa ratnim zločinima. Tada
je našu službu direktno vodio Stanišić, i to je taj deo gde se kriminal
povezao sa ratnim zločinima.
Moram da kažem da se verovatno može
zapaziti da je posle rata bilo izvesnih promena jer sada se taj
kriminalno-ratnički deo vratio na domaći teren i tu je nastala jedna
nova sprega, pošto više nije bilo ratišta, ona je preuzela celokupnu
trgovinu drogom, a tu bih ja povezala i smenu u samoj policiji gde
umesto Stanišića dolazi Rade Marković – to se posle toga naziva
porodičnom funkcijom. Zašto? Rade Marković je bio tutor Marka
Miloševića, on ga je naučio onim nevaljalim veštinama i sada se u
stvari porodica, vrh vlasti, seli od ratnog kriminala na unutrašnju
teritoriju i tu se počinju sukobljavati Marko Milošević i Arkan, oni se
sukobljavaju na internom tržištu i pored toga se koncentrišu na
unutrašnje neprijatelje. Time se objašnjava ubistvo Stambolića, slučaj
Ibarska magistrala, ubisto Ćuruvije, i dalje.
Sada te iste
jedinice, isti ljudi, postaju u stvari naše ubice iznutra i, naravno,
nastavljaju da se bogate na švercu i na kriminalu. Najvažnije je da
razumemo da je u tome štos, da su ti ljudi istovremeno ratni zločinci,
kriminalci i policajci. To je bio taj deo naše tempirane bombe na kojoj
smo sedeli.
Kada se desio 5. oktobar, nastala je jedna
komplikovana situacija, nova vlast je uspostavljena više od gore, dok
je čitav ovaj aparat o kome sam malopre govorila ostajao mirno da živi,
ti predstavnici za koje čak i sumnjamo da su naređivali ubistva i
bavili se najobičnijim kriminalom i bogaćenjem, oni su bili naši
poslanici, sedeli u poslaničkim klupama, uživali imunitet. Mi nismo
videli diskontinuitet koji je tu trebalo da se pojavi i koji smo na
neki način svi očekivali.
Očigledno je da je
političko-kriminalno podzemlje u samoj policiji pomoglo taj 5. oktobar,
iz prostog razloga što nisu pucali na narod i smatrali su da će se iz
jedne vlasti prebaciti, preseliti u drugu vlast. Zašto ta kombinacija
na koju su oni računali nije mogla da uspe? Nije mogla da uspe iz
prostog razloga što je naša obaveza bila da sarađujemo sa Haškim
tribunalom a ta saradnja je direktno bila povezana sa tim istim
ljudima, u stvari ceo taj kompleks povezanosti običnog kriminala, ubica
i ratnih zločinaca je praktično u jednom. Što je više rastao pritisak
Haškog tribunala, to se njihova situacija sve više pogoršavala a
istovremeno se baš na tom pitanju nova vlast, koja se instalirala posle
5. oktobra, upravo na tome podelila. Na šta tu mislim? Prvo, mislim na
to da je jedna grupa iz DOS-a krenula veoma iskreno da se bavi
ekonomskim reformama, da pokuša da stabilizuje i oporavi našu razrušenu
privredu, da krenemo ka demokratiji i Evropi i, naravno, takav jedan
pravac našeg kretanja podrazumevao je i saradnju sa Haškim tribunalom.
Međutim, druga jedna linija jeste linija koja je pokušala ponovo da nas
podeli po istoj liniji patriota i izdajnika, i da na neki način postane
zaštita ratu i ratnim zločincima.
Ja sam slobodna da kažem da je
prvu liniju simbolisao naš ubijeni premijer Đinđić koji je zaista radio
danonoćno da se naše društvo promeni, a drugu liniju destabilizacije,
otezanja, protivljenja, odlaženja u opoziciju, bivanjem levim smetalom
– tu liniju predstavlja Koštunica.
Mogli smo da vidimo da je
jedna grupacija krenula da radi nešto pozitivno za naše društvo a druga
linija praktično nije radila ništa. Ona je pokušala jedino da
destabilizuje srpsku vladu i da je učini trenutnom, da je ona
diktatorska, da je ona autokratska, da nju treba destabilizovati po
svaku cenu i da će ta vlada praktično već sutra da ode – i ko će da se
vrati na vlast? Vratiće se na vlast patriote.
Kakav je bio
uticaj te destabilizacije? Ta destabilizacija je imala najlošiji uticaj
upravo na policiju, da su i oni – takvih ima sigurno u policiji – koji
su hteli da podrže ovu novu evropsku liniju koju je reprezentovao
premijer Đinđić, na njih je to imalo jeziv efekat. Čovek koji radi u
službi, pa on nije lud da podrži i sledi Đinđića ako će on sutra da ode
jer on kao neki normalan čovek gleda da zadrži svoju službu. Paktično,
Đinđić nije kontrolisao državnu bezbednost jer da ju je kontrolisao on
bi znao, dobio bi podatke o tome da se planira atentat na njega. Ti što
diluju drogu i što su pravili milione nisu to narko-dileri nego su
istovremeno pukovnici i generali. U tome je cela priča.
Kada se
govori ''hajde da prekinemo odmah, šta će nam vanredno stanje, tu neko
učvršćuje vlast'', pa to je u stvari neprekidni pokušaj da se prikrije
ta veza između rata, ratnih zločina, kriminala, ubistava i službi. To
je bila naša služba, izvinite. Da li je slučajno kada pomislimo ko je
sačuvao Pavkovića i Radeta Markovića, ko je njega sačuvao, ko je njega
ostavio da bude i dalje šef državne bezbednosti tri meseca posle 5.
oktobra. I šta su onda radili? Ova Koštuničina linija ništa, ničim se
nije bavila nego Đinđićem. Izvinite, ničim drugim. Oni su samo
pokušavali da sapliću Zorana Đinđića. Ništa drugo radili nisu. To su
pokušavali, međutim, obilo im se o glavu zato što jedan normalan i
pošten građanin nije hteo da izađe na one predsedničke izbore jer
Koštunica nije rekao ''hajde da ujedinimo sve demokratske snage u
Srbiji protiv Šešelja'', nego je govorio protiv Zorana Đinđića. Naravno
da ljudi nisu hteli da mu potvrde tu kandidaturu i da izađu u dovoljnom
broju na izbore. I dobro je što je tako ispalo. U stvari, ja bih čak
otišla i dalje – da je Đinđić veoma briljantno u jednom trenutku bio
raščistio tu političku situaciju zato što je Marović postao predsednik
nove države Srbije i Crne Gore, zato što je uspeo konačno da to uveže i
da se ta država proklamuje u skupštini i da se usvoji ustavna povelja,
Milošević je u Hagu, Šešelj je u Hagu, on je praktično briljantno
raščistio političku situaciju a dok nju nije raščistio nije mogao da
raščisti stvar u službama državne bezbednosti, vojsci itd.
I
kada se analizira ko kakve izjave daje, možemo da vidimo da je
Koštunica i sada, u poslednjim intervjuima, prvo bio protiv vanrednog
stanja, pa onda kada je video da narod i građani u potpunosti
podržavaju da se situacija u zemlji raščisti, onda se donekle korigovao
pa je rekao ''dobro, razbili smo organizovani kriminal, hajde da
ukinemo odmah vanredno stanje''. On i sada neprekidno pokušava da to
razdvoji – da je Hag jedno a kriminal drugo, da tu između nema nikakve
veze.
Ponovo, i kada se govori o Ivanu Stamboliću, ponovo se
protura jedna teza da, eto, on se raspitivao šta je bilo sa
Stambolićem, ja verujem da je to i činio, ali odmah se nekako u drugoj
rečenici dodaje ''pa, uostalom, on je bio član Miloševićeve partije'',
pa onda kaže kako su to ljudi, eto, iz jedne iste partije, kako je i
Stambolić proganjao ljude, kako su i onda nestajali ljudi, pa onda na
kraju nekako treba da izvedemo zaključak da se tu, naravno, radi o tome
da su se neki komunisti između sebe pobili. To je otprilike ono što ja
pokušavam da objasnim, da se stalno pokušava da se jedna naša realnost
koja je nastala sa pojavom Slobodana Miloševića kao jednim potpuno
novim fenomenom, jednom potpuno novom politikom, da se to zabašuri i da
se sve stavi u jedan koš, da se kaže to su bili nekakvi komunisti a
posle tih komunista sam došao ja kao patriotske snage, a ne vidi se da
su praktično te patriotske snage bile i pre toga na vlasti.
Možda
je bilo veoma dobro što se na neki način uspelo da predsednik tadašnje
Jugoslavije Koštunica ne bude izabran za predsednika Srbije, jer
nastavak ove linije o kojoj govorim, patriotske snage, čekale su da on
bude izabran za predsednika i da ponovo na taj način dođu na vlast. S
druge strane, šta je radio Đinđić? On je sve vreme pokušavao da na neki
način otkloni taj politički pritisak koji je dolazio od DSS-a i da
pokuša da nas izvede na nekakav put, i on je u stvari sve one tzv.
patriotske teme preuzeo na jedan vrlo efikasan način zbog čega mislim
da su građani potpuno shvatili šta je on radio.
On je, recimo,
na jedan potpuno nov način postavio pitanje Kosova. Tu nije bilo više
priče o 600 godina, caru Lazaru i ne znam čemu, nego je bez te
terminologije na jedan evropski način postavio to pitanje, kao jedno
pragmatično pitanje koje ako hoćemo da napravimo modernu srpsku državu
treba da rešimo. Zatim, ono u šta se Koštunica kleo, Srbija i Crna
Gora, on će sačuvati tu zajednicu, pokazalo se da je on počeo da
sapliće tu zajednicu – i opet je to morao da uradi Đinđić. Sve su to
građani videli – ko je obavljao sve te poslove a ko je saplitao
obavljanje tih poslova.
Mora da se raščisti veza između ratnih
zločina i kriminala, onoga što je bila služba i političkih vrhova, pre
svega imam u vidu bivšu vlast, i da se pohvataju nalogodavci. Ako se to
ne završi i ne istera u ovom momentu, čini mi se da ćemo ponovo da
vučemo neki mrak ili, što bi rekao naš premijer Đinđič, nekakvog osmog
putnika. Sad nam je situacija da stvar isteramo do kraja i da zaista
krenemo napred, a ja verujem da ima mnogo nade da će tako i biti.
Tog
jutra u Meksiku kada sam čula da je ubijen Zoran Ðinđić, ne znam da li
mi je bilo nekada u životu teže. Bila sam u potpunom šoku i u potpunom
očajanju. Članak koji sam pisala za "Danas" zaista sam u suzama pisala
sve vreme, i mogu da vam kažem da, evo, koliko je već prošlo vremena,
ja se budim s tim da je Zoran ubijen i da ga više nema i tu činjenicu
ne mogu da prihvatim. Jednostavno, prošlo je neko vreme, nije mi bio
rođeni brat, bio mi je prijatelj i saradnik, ali ne mogu da ga
prežalim, jednostavno, ne mogu da zamislim da njega više nema i ono što
me je užasno potreslo i ohrabrilo jeste to što sam tada ja ovde u
Meksiku, kada sam se tako osećala, odjedared osetila da sam pripadnik
celog tog našeg društva, kada sam videla kako su to naši građani
doživeli, i kada sam videla one povorke, i kada su se moji, iz moje
porodice, javili da kažu kako im nije uopšte bilo važno da li su oni
blizu ili daleko u toj povorci – jednostavno, niko nije hteo da
izostane i da ne bude tamo – ja sam onda još više pala u žalost, ali
istovremeno sam pomislila pa, zar to nije neki putokaz za nas?
Zar
ti naši građani nisu pokazali koliko su osetili taj trenutak, koliko su
shvatili šta je za nas značio Zoran Đinđić i to su tako dobro razumeli,
da smo imali jednog briljantnog političara koji je stvarno pokušao
nešto da učini za Srbiju i za sve nas. To svoje stanje, to kako sam se
ja osećala u Meksiku, da se sa nekom grudvom ujutru budim i ležem i da
sve to sanjam neprekidno, imam utisak da to osećanje delim sa našim
građanima.
Ja sam, Svetlana, najviše volela da kažem da za mene
to još nije prošlo, da nikako ne mogu da doživim da je to naša
istorija, ubistvo premijera Đinđića, nego da je to još uvek naš taj
isti dan, i da mi veoma teško možemo da ga smestimo i ocenjujemo na
nekakav realan i istorijski način zato što smo još emotivno sasvim
potreseni i nismo se povratili. Ta činjenica je možda neka moja nada za
ovu situaciju koju sam pokušala da objasnim i objašnjavam ovako
izdaleka, više analitički da vidim ko je ko i ko je šta radio, ali to
osećanje će i dalje da nas vodi. I naravno, ja imam poverenje u ljude
koji su sada na mestu Zorana Đinđića zato što će i oni na toj emociji
svih nas da vode dalje i da upravljaju državom.
Zoran Đinđić
radi i posle smrti. To kad kažem opet se užasnem da njega nema, zaista
on radi i dalje, to je ta njegova neverovatna energija. Jer da se ne
varamo, mi smo malo lenčuge, mi smo ljudi koji volimo da zapustimo, mi
više volimo da sedimo i da preklapamo, ali Zoran nije bio takav, pa
eto, i posle smrti on radi za nas. Svi smo se nekako probudili, svi smo
se trgli.
Evo, samo da vam u šali kažem, pošto je Meksiko država
koja ima mnogo kriminala koji je takođe povezan sa državnim organima,
ali to je tradicija Latinske Amerike, kada prate šta sada rade naše
službe, oni meni kažu: da li može malo srpska policija da dođe kod nas?
Ne samo ovo što smo do sada uradili nego i što ćemo tek da uradimo,
mislim da mora da se, baš onako kako bi to i Zoran radio, napravi jedan
vrlo konkretan plan i kada se obustavi vanredno stanje kako ćemo dalje
da radimo, da nam se od te bombe na kojoj smo sedeli ni delić više ne
vrati posle toga. Jeste, žalosno je kad to kažemo, mi smo se osvestili
i to je postala jedna nova šansa, drugo, ljudi su počeli drugačije da
misle o tome ko je ko u toj politici, šta je bila u stvari prava uloga
Slobodana Miloševića i njegove žene. Sve se to sada razotkriva i sve je
to proizvela Zoranova smrt, pa je proizvela i neku nadu da ćemo zaista
u budućnosti živeti bolje i da će Srbija da se sredi i da postane jedna
normalna i moderna država. Ali, eto, cena je ogromna i svi smo je
svesni, i nećemo dozvoliti da ta cena ''pojeftini'' i da ona više nema
taj pozitivni uticaj na nas koji ima sve vreme.
Povezani članci:
- 135. emisija
Gosti: Zoran Lutovac, politički analitičar, Dušan Pavlović, istraživač instituta G17 i novinar Bojan Tončić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 143. emisija
Gosti: Vesna Pešić, ambasadorka SRJ u Meksiku, Nenad Prokić, dramski pisac i Vasilije Mesarović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 153. emisija
Gosti: Marko Blagojević iz CeSID-a, novinarka Safeta Biševac, vajar Mrđan Bajić i istoričarka Radmila Radić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 21. emisija
Gosti: Mića Lenkić iz sela Lipe, otporaši iz Smedereva, Vesna
Pešić iz Centra za antiratnu akciju, Zoran Đinđić iz DS, glumac Sergej
Trifunović i glumica Mirjana Karanović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 22. emisija
Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana
Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski
pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca,
Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik
Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
