''Nije Zorana ubio nikakav zemunski klan, jer takva terminologija sugeriše da je premijer bio kriminalac. Taj organizovani kriminal je organizovani deo Miloševićeve policije i vojske. Ti koji ubijaju imaju visoke pukovničke i generalske činove i dobili su ih zato što su ubijali. Znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i sada Zorana Đinđića, bivši i sadašnji službenici koji nisu razjureni i pohapšeni. Ista ta službenička fela, taj kordon smrti, štiti Mladića i Šljivančanina. Srbija ne sme u sebi da krije takve tajne. Vanredno stanje ne treba ukinuti dok se zločinci ne zatru.''
 
Teofil Pančić: Meni se dešava, po drugi put, ta moronska situacija da nešto što je važno vidim na jedan blesav način. Naime, često je običaj u mojoj kući da je televizor uključen ali da je bez tona. U jednom trenutku je to bio RTS, drugi program, nekakav film je tekao i u jednom momentu sam samo pogledao i video kako kajron gore curi, pročitao i sledio se. To je ona vrsta iznenađenja koje to nije, jer zapravo sve ti je jasno. Čovek je 10, 15 dana pre toga preživeo ono na autoputu, ali stvar je bila toliko nadrealna da ne možeš da veruješ.

Zašto kažem drugi put? Zato što sam na isti način 11. septembra 2001. bacio pogled i video kako se avion zariva u onu kulu Svetskog trgovinskog centra i prvo sam pomislio da je film, onda sam pomislio da su marsovci, onda sam pomislio nešto što je verovatno još gluplje nego da su marsovci a to je da su Rusi, odjednom sam se prebacio u neki hladnoratovski registar, potpuno nesvesno. Tada sam tu stvar onako bezveze video na nemom televizoru.

Tek negde uveče kada sam se okupio što s kolegama, što s prijateljima po gradu, tek onda sam zapravo postao svestan. To je onaj trenutak kada zapravo shvatiš šta se desilo, odnosno kada shvatiš da je to nešto što je neopozivo. Da to nije neki događaj koji kreće, eto, u nekakvom pravcu pa ćemo da vidimo u kom pravcu. Ne. Ovo je tačka na jedan život i ovo je tačka na sve naše odnose sa tim životom koji su, naravno, bili vrlo komplikovani ali na svoj način i vrlo bliski što, kao što i sama vidiš, sada svi odjednom otkrivaju, čini mi se, mnogi i na vlastito iznenađenje. Ja sam to veče pustio suzu za tim čovekom, odnosno više njih, i to se ponavljalo i sledećih nekoliko dana u nekim prilikama i na sahrani. Nije me blam da to kažem, ali u ovoj kulturi lažnog ''kula'' kakva je ova naša to se smatra nečim, onako, kao nije to primereno, ali zaista to je tako.

Moj odnos prema Đinđiću nije bio nikakav lični odnos, ja čoveka nisam ni poznavao, i to vrlo namerno – to u mom poslu nije nešto što mi treba, naprotiv, to je nešto što mi ne treba. Recimo, voleo bih da sam mogao Đinđića da upoznam 80-ih godina kao pisca disidenta, filozofa. Ali u godinama praktičnog bavljenja politikom, ne.  Čemu? Možeš da kažeš da je sva ova reakcija svega onoga što je, da kažemo, bolje u Srbiji, svega što je pristojnije u Srbiji, da je to što su toliko lično doživeli tu stvar i što ćeš čuti od milion ljudi, i čemu se i ja apsolutno pridružujem, to osećanje da si izgubio zapravo nekoga svog. Da je to neko s kim si se, naravno, stalno svađao kao što radiš sa svojima, normalno, ali ko je definitivno neko iz tvoje priče, iz tvog sveta. To je prvi gubitak, ti si izgubio nekoga ko je tvoj po tvom izboru. Sećamo se Titove smrti, sećamo se opšteg ludila i histerije koja je nastala i opšteg svenacionalnog plača, ali to je nešto potpuno drugačije jer Tito je bio "jedini". Đinđić je bio sve suprotno od toga i ljudi koji su tako žalili za njim kao što su žalili, žalili su nekoga za kime nisu morali da žale. I, naravno, tako je sa našim mentalitetom, imao si do 12. marta ljude kojima ništa kod tog Đinđića nije dobro, a sada se ti isti ljudi upisuju u Demokratsku stranku.
 
To je ono osećanje neopozivosti, to je ono osećanje nepopravljivosti. Desilo se nešto što se ničim ne može popraviti. Kada bi sutra Srbijom potekli med i mleko i kada bi ovo postala apsolutno najbolja zemlja za život na svetu, i dalje se ne bi mogla popraviti činjenica da je život tog čoveka izgubljen na tako strašan i tako idiotski način. To je onaj prvi sloj toga zašto mi plačemo. Onaj drugi sloj je, naravno, i to što čovek plačući za drugim uvek malo plače i nad samim sobom.

Mislim da je sahrana, možda to sad morbidno zvuči, ali da je sahrana malo ohrabrila ljude. Ljudi su se prebrojali i drugačije su se osećali. Ali prva dva-tri dana ljudi su mislili 'bože, da li je to stvarno', što reče neko ovih dana – vratio se Sloba iz Haga i ubio Zorana Đinđića. Da li ćemo mi da se vratimo u onaj košmar? Da li će da se vrati sve ono što smo nekako mogli da trpimo godinama, ali kada se to jednom završi, mi to više ne bismo mogli da trpimo ni pet sekundi. Mislim da smo se svi zatekli u tom osećanju da li je to to, da li se to vraća. Svako ko ume da razmišlja dobro zna da je ovde mafija pre svega politički projekt a onda ekonomski. Svi smo se mi zapravo uplašili da li uopšte ima smisla da živimo ovde i da uopšte više funkcionišemo.
 
Mi smo bili pred hramom, čekali smo da se pogrebna povorka spusti do Slavije i onda smo se tu uključili u povorku, išli do groblja i pošto je tamo bila ogromna masa, zapravo većina ljudi iz mog društva je tu negde i odustala i krenula kući, a jedan moj prijatelj i ja smo se nekako probili kroz ona vrata i otišli na samo groblje. Ne znam ni sam, uopšte mi nije jasno zašto sam to radio, ali kao neki dug nečemu, nekome. I posle kada se sama ceremonija završila, onda je došla policija i razmakla tu grupu građana u špalir tako da smo mi onako u nekakvom špaliru gledali sve ove zvaničnike kako prolaze i bilo je strašno zanimljivo slušati komentare. "A vidi evo ovaj, evo onaj", pa bi onda nešto rekli. Jedino kada su Koštunica i Maršićanin prolazili bila je apsolutna tišina, ali meni je taj komentar bio najupečatljiviji od svih.
 
Kada sam ugledao Miloševića na ekranu, dakle ne nekakav snimak nego uživo, zaista sam osetio da ima nečega užasnog u tome što je taj čovek nadživeo Zorana Đinđića. Da ima nečega toliko duboko pogrešnog i duboko užasnog u tome da je Zoran Đinđić mrtav a da ta kreatura sedi tamo, vrpolji se na onoj stolici i izbacuje iz usta svoje razne nusprodukte. Bilo je nešto toliko uvredljivo, toliko sam se osećao bedno gledajući tu scenu, samo gledajući, jer nisam mogao još i da slušam njegov glas. To je bilo strašno. Zaista kažem, nije hrišćanski to reći, ne znači da ja njemu želim ovo ili ono, ja naprosto kažem da sam se tako u tom trenutku osećao i verujem da nisam bio jedini.

Svetlana Lukić: Kao da je on nadživeo sve nas.

Teofil Pančić: Da. Činilo mi se sve ove godine otkada je Sloba u Hagu da je neka pravda, da je neki račun ispostavljen. Sada više ne znam da li je njemu ispostavljen račun. Kako god okreneš on vrlo, vrlo jeftino prolazi.
 
Te večeri 12. marta, u jednom momentu sam rekao jednu verovatno patetičnu stvar, sebi najbližoj osobi 'ovo nam je osveta što smo se onako radovali 5. oktobra', na šta je ona rekla 'pa da li mi moramo da plaćamo suzama svaku radost'. A to je to. To je i dalje to. Mi i dalje moramo svaku radost da plaćamo suzama.

Ima jedan izraz koji je strašno u modi u poslednje vreme, a ja ne znam da li sam ga ikada u životu napisao, to je katarza. Stalno se govorilo o nekoj katarzi. Ja sam jedan prek i naopak čovek pa ja ne verujem u katarze i u pročišćenja i u takve stvari nego verujem u krivičnu odgovornost i u ganjanje zlikovaca i stavljanje iza brave, ja samo u to verujem kada je to u pitanju, ni u šta drugo, ali ovde govorimo o jednoj drugoj vrsti katarze, o katarzi običnih građana. Ti danas, čini mi se, u ovom trenutku nigde u Srbiji nećeš čuti ono što je bilo sasvim normalno da se čuje do 12. marta – te priče o izdajnicima, o Mladiću, Šljivančaninu, naprosto to nekako kao da je nestalo. Čini mi se, da sada skembaju nekakvog Mladića ili tako nekoga i da ga pošalju u Hag, ne znam da li bi se na trgu okupilo 15 ljudi, toliko je to nekako postalo izduvano. Toliko pretenciozan mit žrtve zapravo je potpuno obesmišljen, jer eto, nažalost, čak i žrtva je na drugoj strani, čak i žrtva je zapravo negde drugde a ne tamo gde je oni prikazuju. I to je ono što mi se čini kao neka naša jadna vajda od svega ovoga. Ne znam da li će to da potraje, da li će ljudi možda kada se malo ohlade, da li će možda da se vrate svojim starim lošim običajima, ali ovako, u ovom trenutku mi to nekako tako izgleda. Kao da se taj svet nešto upristojio, kao da je nekako počeo stvari ozbiljno da shvata.

Sad ja treba da dođem u situaciju da budem neko ko podržava vanredno stanje. Da mi je to neko rekao pre par godina ja bih rekao – pa, čoveče, svako vanredno stanje je nešto što je po definiciji suprotno svemu onome za šta se ja zalažem. E, sad ja dolazim u situaciju da treba to da podržim i da čak i hoću to da podržim. Ne mislim da mene kao građanina i mene kao novinara vanredno stanje obavezuje da ćutim o tome da neko pravi svinjarije u moje ime. Ne može, to neću da dozvolim. Može neko da me ućutka, da me spreči, ali ja sam sebe da ućutkam i autocenzurišem svakako neću. Ali sve ono što je vanredno stanje usmereno ka tome da konačno u ovoj zemlji zlikovci, mafija i sva njihova rodbina, uključujući naravno i njihovu paranovinarsku, parasudijsku, paratužilačku i ne znam sve kakvu rodbinu, da oni završe tamo gde treba, to svakako podržavam i u tom smislu ova štreberska kritika uvođenja vanrednog stanja potpuno mi je strana.
 
Tu se slažem sa Mišom Ramačom koji je napisao u "Danasu" da vanredno stanje u ovoj zemlji traje od Osme sednice. Onaj ko je sada primetio vanredno stanje, taj nije ni sada morao ništa da primeti.

Mene je sledila hladnoća tog čoveka, hladnoća njegove reakcije i ta njegova prva izjava. Slušajući njegove reči, ja sam slušao čoveka koji i u tom trenutku vodi kampanju. Celo to njegovo odsustvo javno, sve do subote je bilo toliko upadljivo. Njega nigde nije bilo – sreda, četvrtak, petak... Nešto strašno je bilo u tome. Ne znam šta sam ja konkretno očekivao od tog čoveka, ja u principu ništa ne očekujem od Vojislava Koštunice, bilo je nečega užasno pogrešnog u tom potpunom znakovitom odsustvu. E, onda kada su se stvari slegle i kada smo krenuli na ono što se zove politika u doslovnijem smislu reči, onda je krenula ta Koštuničina priča o koncentracionoj vladi. Njega su, tog Zorana Đinđića, ubili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i mrtvi Arkan, u političkom smislu reči oni su ga ubili, to je njihova osveta. I ti imaš čoveka koji je simbol petooktobarske demokratije, je li tako, koji se zove Vojislav Koštunica, koji nama kaže ovo – ljudi, nesreća je, daj da se vadimo iz nje tako što ćemo Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i mrtvog Arkana preko njihovih ovlašćenih zemaljskih predstavnika da uključimo u vlast koja treba ovu zemlju da vadi iz govana. To je njegova poruka. To je ono što je mene potpuno užasnulo, da on te ljude gleda kao tako nekakve regularne političke igrače. Mislim da oni nisu nikakvi regularni politički igrači od prvog trenutka kada je zapucala prva puška tamo negde u Slavoniji ili u Lici, a kamoli da su regularni politički igrači u martu 2003. godine u Srbiji.

On je sebe locirao na onoj drugoj strani od svega za šta se Srbija u nekom potpuno metastranačkom smislu, koja se okupila na Novom groblju, ono što je ta Srbija, za šta se ona zalaže. On nije neko ko je onako malo po strani, znaš, kao neki čudni rođak ali u principu deo familije. Ne. On je čovek definitivno tamo negde drugde. Nikad viš ništa s njim.
 
Nenad Prokić, nedeljnik "NIN": ''Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam. Bilo je potrebno posle svega da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde opet glasajte za kilave, korumpirane i retardirane. Proglasite opet krezube kokošare i palikuće patriotama ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara.''