Zaboravili ste lozinku?
108. emisija Štampaj E-pošta
25.10.2002.

Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
Domaćica: Svetlana Lukić

 
 
Svetlana Lukić: Čuli ste u vestima o užasu koji se dogodio u Rusiji. Rusi su na sebi svojstven način rešili krizu talaca. Iz američkih filmova nešto znam o američkim specijalcima, deltama, ali o ruskim alfama ništa, međutim zloslutno su mi delovali oni specijalci koji su prvi stigli ispred pozorišta u kome su držani taoci. Specijalci su izašli iz autobusa sa zavesicama na prozorima, autobus je sličan onome iz "Ko to tamo peva" a vodili su na povodniku i antiterorističkog psa rotvajlera koji je ćopao na zadnju nogu. To nije slutilo na dobro ni za koga.
 
Da se vratimo mi našem blatu. Ne želim i ne bih volela da saznam kako bi akciju oslobađanja talaca vodio naš šef policije Duško Mihajlović, a, doduše, on je bio veoma efikasan kada je trebalo osloboditi kidnapovanog vlasnika ‘Delta holdinga’ Miškovića. Njegovo preduzeće, znači Delta holding, prema procenama magazina "Ekonomist", imalo je ukupan prihod od 175 miliona evra. Srpski Delta svoj pošteno zarađeni novac ponosno reklamira valjda na najvećem panou koji postoji u Beogradu, ne znam da li ste ga videli, pokrio je praktično ceo Hotel Slavija. Sećate se da je ministar Mihajlović pretio svima nama da će podneti neopozivu ostavku ako ne izbavi Miškovića onomad od kidnapera i izbavio ga je. Izbavio ga je ovaj ministar policije koji ni mene ne bi uhvatio da kradem celu zgradu SUP-a, a ne bi me uhvatio ni da njemu lično čupam brkove.
 
On bi samo ponavljao ono njegovo znamenito - imam operativna saznanja ali nemam dokaza a kod nas je kriminal u padu. To je valjda čuo od svog premijera koji je prekjuče rešio još jedan problem tako što ga je ukinuo. Kaže Đinđić, u vlasti nema korupcije.
 
A ono što je najužasnije, i Koštunica počinje da primenjuje Đinđićev stil. Kaže, ma šta dižete frku oko tog Jugoimporta, to nije problem, samo smo malo remontovali stare avione mig 21. Vrhovni komandant Vojislav je dao svoje državničko i ekspertsko mišljenje o migu i mirno legao da spava kao i obično.
 
Svi spavaju samo Karić jok. Oni su se razleteli po Srbiji sa parama i pomažu li pomažu. Čak su otišli i do Novog Pazara i tamo su dali milion dinara sandžačkom muftiji, rektoru bošnjačkog Univerziteta u Novom Pazaru. I tako, dok se Janić i Karić koga je porodica poslala u Ameriku i školuje ga za budućeg predsednika Amerike ne vrati u otadžbinu i oproba se sa Koštunicom za srpski presto, Sreten i Bogoljub prave žurke po Beogradu. Videli ste da su oni pre nekoliko dana kao stari rokeri proslavili 40 godina Bitlsa. Sreten je lupao bubnjeve kao Ringo Star a Bogoljub je plesao sa našom gradonačelnicom Radmilom Hrustanović. Gosti su bili i ministri Aleksandar Vlahović i Goran Pitić.
 
Gospođa Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, koja inače ne voli da se oglašava u javnosti često, pogotovo kada to nema direktne veze sa njenom strukom, objavila je pre neki dan tekst u "Danasu" i kritikovala naše ministre što tako velikodušno pomažu braći da se vrate u političku elitu. Imperija je, naravno, juče uzvratila udarac.

Ali posle ćemo o braći Karić. Sada jedna važnija stvar. Razgovarali smo sa gospođom Vesnom Rakić-Vodinelić o ovom sporu oko poslaničkih mandata i o ulozi koju ima Ustavni sud Srbije, odnosno Ustavni sud Jugoslavije.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pred Saveznim ustavnim sudom vodi se postupak povodom tzv. ustavnih žalbi za zaštitu ljudskih prava. Te ustavne žalbe su podneli nekadašnji poslanici u Skupštini Republike Srbije a članovi Demokratske stranke Srbije. Moram da vam kažem neke podatke, da biste vi sami i vaši slušaoci mogli da ocenite koliko se politika umešala u pravo ili koliko nije. Naime, ta ustavna žalba postoji u našem pravnom poretku od 1992. godine. Do prošle godine nijedna ustavna žalba u celokupnoj istoriji Saveznog ustavnog suda ove najnovije države nije bila usvojena.

Kada su neke nove sudije došle u Savezni ustavni sud, naša pravnička javnost je očekivala da promene i svoje držanje prema ustavnoj žalbi. Ona nevolja koja se desila Saveznom ustavnom sudu jeste da su taj odnos prema ustavnoj žalbi promenili u jednom pitanju koje je bilo vruće političko pitanje. Da se recimo pojavio neki anonimni građanin koji je tražio zaštitu nekog od klasičnih ljudskih prava, kao što je recimo sloboda kretanja ili lična sloboda, mislim da bi ta odluka i u stručnoj javnosti bila mnogo blagonaklonjenije primljena nego što je bila ova. Oni su, dakle, imali peh da im se pojave ustavne žalbe u jednom vrućem političkom pitanju. Ono što nije trebalo da se desi a desilo se jeste da su predsednici oba ustavna suda umesto da govore kroz svoje odluke održavali konferencije za štampu i obrazlagali svoja gledišta.

Da bi jedan sud bio nezavisan, nije dovoljno da zaista to bude. Potrebno je i da ostavlja takav utisak i mislim da je bilo pogrešno da predsednici sudova govore i kroz drugi vid medija kao što je recimo pres konferencija a ne samo kroz njihove odluke. Ako smatraju da građani nisu u stanju da shvate njihove odluke, a nije lako shvatiti jednu ozbiljnu pravnu odluku, mislim da je u tom slučaju bilo bolje angažovati nekog portparola kao što se to inače radi, da jednim jednostavnim jezikom objasni te dosta složene pravničke fraze i strukture. To je ono što je nepovoljno i što verovatno nije trebalo da se desi. Hoću da kažem da i profesor Grubač i kolega Vučetić, a ja prema obojici imam izuzetno mnogo poštovanja i uvažavanja, ali mislim da je bilo bolje da se uzdrže od takvog nastupa.
 
Drugo što se desilo i što možda i nema veze sa njihovim nastupom jeste upotreba ili možda zloupotreba njihovih pravničkih argumentacija u političke svrhe. I, naravno, nepogrešivo iza predsednika jedne savezne sudske institucije se svrstava grupacija koja predstavlja okruženje saveznog predsednika a iza predsednika jedne republičke institucije svrstava se grupacija koja se okuplja oko republičkog premijera i to sada više uopšte ne liči na pravni spor. To sada liči na mimikriju pravnog spora koja se zloupotrebljava u političke svrhe. Naravno, oni koji to rade nisu samo političari nego su, nažalost, neki među njima i pravnici. To su neke navike kojih mi jednostavno izgleda ne možemo da se oslobodimo i zato mislim da nijedan ni drugi predsednik nije trebalo da istupe u javnosti drugačije nego da govore kroz svoje odluke.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana u našoj zemlji boravili su eksperti iz Saveta Evrope koji su saopštili da to što su naši zakonodavci odlučili da tako izgleda visoki sudski savet, jedna izuzetno važna institucija u pravosuđu bez koje nema ništa od nezavisnog sudstva, da to što smo mi napravili ništa ne valja. Da vas samo podsetim taj zakon je predložio DSS. Međutim, naša sagovornica Vesna Rakić-Vodinelić još dok je taj zakon donošen govorila je da bi bilo lepo da se pogledaju malo preporuke Saveta Evrope o pravosudnom savetu i da on nije u skladu sa preporukama Saveta Evrope.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ljudi koji dolaze iz Saveta Evrope, iz OSC-a itd., imaju šargarepu i štap a ja imam samo svoju reč i ništa drugo i uopšte nije čudno što ljudi iz politike ne slušaju nekoga ko se bavi pravnom teorijom i ko uopšte nema nikakav politički značaj. To samo po sebi za mene nije bilo zapanjujuće.

Ali šta se desilo sa pravosudnim zakonima? Mislim da tu treba uočiti vrlo jasno dve stvari. Prva je bila način na koji su pravosudni zakoni uopšte doneti. Ljudi obično misle da nije važno kako se zakon donosi nego šta u njemu stoji. Ja mislim da su obe stvari podjednako važne, i procedura i sama sadržina. U ovom konkretnom slučaju desilo se da je rađen jedan zakon o sudovima na mestu gde on inače treba da se radi, dakle u Ministarstvu pravde Republike Srbije i bila je tako formirana jedna grupa koja je radila na osnovu već dosta pripremljenih tekstova i koja je zapravo bila u završnoj fazi svoga rada kada se pojavio jedan broj zakona koje su pripremili stručnjaci Demokratske stranke Srbije.

Mislim da je poznato zašto je taj paket zakona ušao u Skupštinu bez javne rasprave. Ušao je kao deo jedne nedostojne političke pogodbe između dve struje u okviru nekadašnjeg DOS-a, dakle jedne struje koju predstavlja DSS, druge struje koju čine ostale članice DOS-a, ušao je dakle u proceduru ne da bi bio donesen jedan skup dobrih zakona nego da bi poslužio kao motiv za političku trgovinu. Ako vi prihvatite zakone koje mi predlažemo, e onda ćemo mi da glasamo za Zakon o radu koji se nama ne dopada. To je bilo to.
 
Drugo što se desilo kada je u pitanju Zakon o visokom savetu pravosuđa jeste to što su propustili da pogledaju neke preporuke Saveta Evrope, a upravo u vreme kada je taj zakon donet Jugoslavija je bar u javnosti bila prikazivana kao zemlja koja ozbiljno računa na to da bude prihvaćena u Savet Evrope. Onda vi ne možete donositi zakon koji ne obraća pažnju na te preporuke i očekivati da vas prime. Ja sam tada na jednom javnom skupu ukazala u kojim tačkama tog zakona nije poštovana preporuka, i to je tako nekako bilo registrovano ali ne mislim da se iko zbog toga uzbudio. E, onda su došle na dnevni red neke nove ružne stvari i ti zakoni koji nisu bili idealni ali recimo predstavljali su jedan ozbiljan normativni korak, samo normativni, ne kažem stvarni, u odnosu na dotadašnji Zakon o sudovima, njih je ova druga struja vlasti počela još i da kvari. Donete su i usvojene neke izmene i dopune zakona koje dosta ograničavaju ovlašćenja Viskog saveta pravosuđa i sada se nalazimo u situaciji da tim zakonom više niko nije zadovoljan, ni oni koji su ga predložili, ni oni koji su ga usvojili, ni sudije na koje se taj zakon odnosi. Jednostavno, očigledna politička trgovina i očigledno ignorisanje nekih evropskih standarda dovelo je do toga da mi umesto da imamo jedan pristojan normativni ambijent za nezavisno pravosuđe sada imamo jedan vrlo nepristojan i nesređen normativni ambijent.

Svetlana Lukić: Mislite da je vreme izgubljeno?

Vesna Rakić-Vodinelić: Da, vreme je izgubljeno, vreme radi protiv struke, vreme radi protiv ideje pravne države jer, jednostavno, gube se koraci i gubi se vreme u onome što bi trebalo da bude tek početni korak.
 
Što se tiče primanja braće Karić, da tako kažem, već sad zvaničnog primanja braće Karić u novu političku elitu, to je samo jedan od pojavnih oblika i, po mom sudu, to nije najvažniji pojavni oblik. Ja sam reagovala zato što mislim da se na takve stvari ipak mora reagovati. Mislim da postoje mnogo ozbiljniji pojavni oblici jednog fenomena za koji nisam sigurna da smo ga baš svi dovoljno svesni.

Meni se naprosto čini da je smena vlasti u Srbiji koja se desila 2000. godine odlaskom Miloševića bila ne znam do koje mere i rezultat kompromisa koji je napravljen između starih i novih struktura i da se sada taj kompromis na neki način otplaćuje ili odrađuje. Verovatno drugog načina nije bilo. Međutim, čini mi se da je cena koju nova vlast plaća previsoka, da je bila dovoljna cena - u redu je, poštedećemo vas, nećete morati da idete u zatvor, ali nemojte se nadati nekom dobrom mestu u ovom društvu ni u socijalnom ni u političkom smislu.

Meni po pojavnim oblicima izgleda da je makar nekakva prećutna pogodba postojala. Međutim, ima pojavnih oblika koji su mnogo opasniji, koji mnogo više ugrožavaju ovo društvo nego što je, eto, zvanični prijem Karića u novu elitu. To je relativno bezazleno prema drugim pojavnim oblicima. Ja vas samo podsećam na ubistva koja se skoro svakodnevno dešavaju na ulicama Beograda i drugih gradova, onako zaprepašćujuće mali procenat tih ubistava je rasvetljen i meni izgleda da napori koji se čine radi rasvetljavanja tih ubistava uopšte nisu adekvatni opasnosti koja od toga preti.

Takođe, suočavanje ovog društva sa svojom prošlošću nije nikada ni otpočelo. Nije otpočelo pre svega zato što nema društvenog konsenzusa o tome, a bez društvenog konsenzusa lustracija nigde nije bila sprovedena. Meni se čini da nova vlast ili ne radi ništa da bi postigla taj društveni konsenzus, ili je ono što radi u stvari kontraproduktivno, radi na jedan potpuno pogrešan način.

Ja ne očekujem zaista prema svemu što mogu da posmatram ovde da bi se nekakav propis o lustraciji mogao doneti, a i kad bi se doneo da bi se mogao ozbiljno primeniti, a meni se čini da je on neophodan. Više to nije stvar u ovakvom ili onakvom političkom gledanju. Mislim da je stvar u elementarnoj bezbednosti ovoga društva.

I još jedan primer mogu da vam dam od pre nekoliko dana, to je primer sa prodajom oružja ili vojne opreme Iraku. Jednostavno, strukture koje su ranije postojale nastavile su da posluju u ovom ili onom obliku, na ovaj ili onaj način sa svojim starim partnerima i to na način koji postaje opasnost za sve nas, za svakog pojedinca. Jer ako mogu prominentni ljudi da budu ubijeni bez sankcija, onda možemo vi i ja bez ikakvih problema. To čak možda ne bi došlo ni u novine. Ako može da trguje oružjem jedno nezavisno preduzeće koje bi moralo biti pod kontrolom države, onda mogu da nam se dese neke vrlo neprijatne stvari od kojih smo neke u vidu sankcija iskusili.
 
Mene najviše plaši zapravo nedostatak svakodnevne sigurnosti, počev od javnog prevoza do nekakvog nasilja na ulicama kojem svakodnevno prisustvujemo, i preko nekog osećanja nemoći da deci i ljudima iz mlađe generacije prenesemo neke čvrste principe ponašanja za budućnost. To me najviše plaši.

Svetlana Lukić: Pomenula sam vam da je imperija braće Karić preko doktora Tihomira Simića, potpredsednika BK grupe za medije, uzvratila udarac gospođi Vesni Rakić-Vodinelić i u tekstu koji je objavljen u "Danasu" piše: "Prva električna gitara na Kosovu i Metohiji zasvirala je upravo u rukama braće Karić, tada ponesenih snagom rokenrola i organizovanih pod imenom VIS Plave zvezde". Braća Karić ili "Plave zvezde" sviraju i sada samo što su instrumente, među kojima su uvek bile samo tri gitare, ritam sekciju, poznati rok koncept, zamenili svojim profesionalnim radom i rezultatima, humanošću i dobrom voljom koju ispoljavaju svugde i na svakom mestu.

Sada slušate gospodina Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.
 
Miljenko Dereta: Ponovo smo ušli u situaciju u kojoj se svaki dan doliva u polupraznu ili polupunu čašu, osećanje da su prioriteti građana različiti od prioriteta države, da unutar države postoje jasno podeljene snage koje imaju potpuno različite prioritete.

I kada se ponovo vidi da se politizuju ustavni sudovi, ovi ili oni, mene to kao građanina brine. Ono što me takođe brine jeste jedan metod napada na ljude. Znate, ta predstava sa grupom studenata iz Novog Sada koja sada odjednom brine za svoju budućnost zbog toga što ih je ispitivao profesor Grubač, to je jedan korejski model za koji sam ja mislio da smo ga valjda prevazišli. Ali to su sve sitnice.

Ako se sada okrenemo na ovo što se dogodilo noćas sa hiljadu talaca u Moskvi, mislim da je to zastrašujući događaj koji će imati još teže posledice nego što je imao 11. septembar. Vidi se, recimo, da predsednik Buš ima mnogo problema da progura svoju želju da ratuje sa Irakom zato što postoje neki mehanizmi koji to sprečavaju. Kada je Rusija u pitanju, nisam siguran da ti mehanizmi do te mere funkcionišu da mogu da spreče neku vrstu odmazde koja može imati dimenzije koje mi čak ne možemo da zamislimo.

Svetlana Lukić: Šta mislite o aferi sa oružjem?

Miljenko Dereta: Ako ne znaju članovi upravnog odbora, šta mogu o tome ja da znam. Mislim da je jako dobro da je prvi put vojska preuzela deo odgovornosti jer je smenjen neko ko je u vojsci za nešto zadužen i ako je to tako i ako je on zaista odgovoran, onda je to dobar znak. Možda se to jednog dana reflektuje i na Šljivančanina. Možda onda ipak kažu - eto, i Šljivančanin je u Vukovaru pogrešio i zbog toga treba da snosi konsekvence. Sve zajedno, to je nastavak našeg dugogodišnjeg prijateljstva sa Irakom i jedne politike, to je kontinuitet, to je jedan od kontinuiteta naše politike i naše državnosti, prema tome, to me nije iznenadilo.

Iznenadilo me je da je to izašlo u javnost i da se tako brzo reagovalo, što znači da je pritisak bio ogroman i što takođe znači, što je takođe ohrabrujuće, da se taj pritisak uzima u obzir kao vrlo ozbiljan i da se o njemu vodi računa. Mi smo imali običaj da kažemo – ma nek pričaju oni s druge strane okeana šta hoće, mi znamo šta su naši interesi. Bogami, shvatilo se da to može imati posledice koje su vrlo, vrlo ozbiljne po celu zemlju.
 
Moram da kažem da propast ovih izbora doživljavam kao jedan vrlo zreo stav. 54% ljudi je reklo – nijedan od kandidata ne zadovoljava moje potrebe. Takođe to čitam i kao jedno apsolutno nezadovoljstvo sukobom između te dve strane. To je vaša porodična svađa pa kada to rešite, mi ćemo glasati.

Mi nemamo Havela, mi nemamo osobu oko koje se može postići konsenzus, koa ima poštovanje svih građana. Ja ne znam takvu osobu. Mislim da bi neki predstavnik civilnog društva mogao biti dobar predsednik i predstavnik nacije. Ja ne mislim da je to Dobrica Ćosić odmah da se razumemo, ni Matija Bećković, odmah da kažem, ni Nikola Milošević.

Ja ove izbore doživljavam kao neku vrstu pauze. Znate ono, imali smo jednu predstavu pa sad imamo pauzu, pa sad počinje drugi čin te predstave u kome će se desiti sva ubistva koja treba da se dese kao što je to u svim dramama, i na kraju ćemo imati jednu katarzu kroz neke izbore koji će biti, ja se nadam, manje opterećeni agresivnošću i isključivošću a više opterećeni nekim zaista konstruktivnim predlozima koji se daju građanima.

Za mene nije gotovo dok Šešelj ne ode u Hag. A ne da on mene prebije, ne vidim uopšte kraj u tome da me prebije. Za mene je problem u tome što mi znamo šta je on radio, mi znamo kakvu on politiku zastupa. On kao stranka nije zabranjen iako je to što on propagira protivno ustavu i to je za mene problem. I za mene je problem što on nije na sudu. Ako to ne uradi Hag, onda je obaveza ove države da to ispita. Da li vi znate bilo koju grupu građana koja je podnela neku prijavu protiv njega zbog toga što znamo da je on radio, imamo izjave koje je davao, čovek je vadio pištolje, pretio građanima, pucao u vazduh, nije ni prekršajno kažnjen, demolirao sud. Svuda u svetu bilo koji političar na bilo kom nivou da demolira jednu sudnicu bio bi definitivno izbrisan iz javnog života.

Moram da kažem da ja u velikoj meri za uspeh Šešelja krivim gospodina Koštunicu zato što gospodin Koštunica čisti teren, on otvara vrata za ekstremne stavove Šešelja povodom pitanja nacionalizma, naravno. Svojim relativiziranjem i svojim dvosmislicama i umetnutim rečenicama, u kojima uvek na neki način pitanje nacionalnog srpskog interesa kao etničkog interesa prednjači, otvara naravno i legitimizuje Šešeljev ekstremizam. I tu ja vidim opasnost od gospodina Koštunice kao predsednika republike. On će svojim stavovima, bez obzira na to što želi da bude predsednik svih građana, biti predsednik Srba a svi drugi će ga doživljavati kao nekoga ko im je nametnut od većinskog naroda.

Pokušajte da zamislite da recimo Tibor Varadi bude predsednik Srbije. Vrsni pravnik, koliko ja znam nekompromitovana ličnost, sve isto što je i gospodin Koštunica samo se zove Tibor Varadi. Zamislite da Srbija izađe i glasa za Tibora Varadija. Nemoguće.
 
Mi sad radimo neka dva programa u Aleksincu i Babušnici. 76% mladih želi da ode iz tih gradova, ne u inostranstvo, nego samo negde da odu. Ne da ne vide perspektivu, nego vide svoju neposrednu propast ukoliko ostanu u toj sredini.

Niko se ne bavi problemima mladih na pravi način. Kada kažete stambeni problem mladih, svi vas gledaju kao da govorite na nekom čudnom jeziku o nekom nepostojećem problemu.

Ko je mlad kod nas, na primer, to definišite. Kod nas je svako mlad dok odjednom nije star. Kod nas je mladost do 35 godina - baš je mlad, evo sad će da se zaposli, da se oženi, uda i da čeka da roditelji umru pa da preuzme stan. To je naš život.
 
Ta dva miliona, to je ja mislim zloupotreba brojki, jer taj drugi krug nisu njegovi glasači. On ima milion i dvesta hiljada što je takođe respektabilan broj, mora se poštovati toliki broj ljudi koji staje iza njega kao čoveka, ne iza njegovog programa jer ne zna se koji je to program, ali koji staje iza jednog odnosa prema sopstvenom životu koji je pun samosažaljenja, koji je pun oklevanja. To je jedan stav prema životu u kome - ja čekam, pa da vidim ako mi se desi dobro, ako mi se ne desi šta mogu, eto opet me zla kob sustigla.

S druge strane, imamo kao auto na navijanje, znate kada je navijen na federe, toliko se istroši taj feder, on sve vreme juri i nikako da stigne i u tome naravno udara levo-desno i pravi i štetu. Moram da kažem da su poruke koje dobijamo od premijera mnogo konkretnije i rezultati su merljivi. I samo ko ne želi da vidi neće da vidi šta je sve urađeno. Znači, samo ko neće. Ko baš, eto, neće, pa se zove Maršićanin, jer toliko toga je urađeno. Počev od toga da imate multietničku policiju u Preševu što je ogroman pomak, pa na putu do Preševa imate jedan rekonstruisan deo autoputa po kome idete kao da ste u Evropi.

Ja mislim da su u domenu školstva napravljeni ogromni pomaci. Kako je samo upis u srednje škole regulisan, pa to je za nas civilizacijski poduhvat, ali to niko neće da kaže. To je sada postavljen standard koji će se vrlo teško menjati. Nedavno sam se vozio taksijem i vidim vozač raspoložen čovek, i ja ga pitam zašto, kaže – dobio sam dete pre dve nedelje, i znate šta, stigle mi pare. Kažem, od koga vam stigle? Kaže, od ministarstva. Kuc-kuc poštar, dobili ste dete, tras - potpuno se zaprepastio. To su sve suštinske promene koje menjaju naš odnos prema životu. I onda kada neko podnese takav jedan spisak i podvuče i kaže, evo, mi smo to i to uradili, ja moram da kažem da poštujem taj rezultat.

E, sad, što uz to postoji jedan drugi spisak stvari za koje ja mislim da su krajnje problematične, da nisu smele da se dese… recimo celo ovo pitanje mandata je moralo da se rešava na neki drugi način. To sasvim sigurno nije demokratski način i to nije smeo sebi da dozvoli gospodin premijer ili već ta politička grupacija. Ali on bar nešto radi pa može i da pogreši. Ja ako ne radim ništa, ne mogu ni da pogrešim.
 
Moram da kažem da u poslednje vreme sve ono što govori gospodin Đinđić doživljavam kao promenu pristupa, on vrlo otvoreno govori i o problemima i o onome što je postignuto, kao jedan pravi način komunikacije. Ono što je problem jeste što je to personifikovano u njemu, što to nije jedan širi krug ljudi koji na taj način promoviše ono što je urađeno. Doduše, i naš narod neće da sluša bilo koga, on hoće da komunicira samo sa vrhom vrhova.

Za mene je, recimo, kao najpozitivniji efekat cele ove kampanje bio javni nastup zamenika guvernera Narodne banke, Jelašića. On se pojavio u jednom dijalogu na jednoj televiziji i apsolutno me fascinirao stručnošću, dugoročnim planiranjem, uvidom u situaciju, kulturom dijaloga i kada sam pomislio da taj čovek radi jedan odgovoran posao meni je bilo nekako milo. Bio sam miran zbog toga jer vidim da je to čovek koji zna svoj posao. To je jedna injekcija koja mi je dala dodatnu energiju. Mislim da takvih potencijala ima još.

‘Neki imaju duple pasoše’. To je nedopustiva izjava za bilo kog kandidata za predsednika. Ta vrsta segregacije, ta vrsta podele stanovnika ovoga puta je po pitanju pasoša, drugi put može biti po nekom drugom kriterijumu koji se gospodinu ne dopada. Ne ulivaju mu poverenje, nije siguran u njihovu motivaciju. Pazi sad. Pa nemojmo se igrati s takvim stvarima. I to jeste opasno. Kada progovori Voja Koštunica, onda čujete takve izjave i to je ono što kod mene ne uliva poverenje da on može obavljati funkciju dobro i u interesu svih građana za koje se kandiduje – zato ja nikada neću glasati za njega. Ali, naravno, to je moj problem i moj problem je da pokušam da nagovorim što veći broj ljudi samo na osnovu tog kriterijuma da ne glasa za njega, i on sasvim sigurno ne može računati na glasove manjina. Ja bih se da sam kandidat za tako nešto ozbiljno zamislio.

On sebe predstavlja kao vrhunskog pravnika. Kako može neko ko je vrhunski pravnik podržati, čak i da je to inicijativa iz njegove stranke, da se priznaju ovi izbori? On kao neko ko je vrhunski pravnik treba da kaže svojima - aman, smirite se, ćuti i čekaj sledeću priliku. Ali ne, on bi voleo da je pobedio. To je neko ko se zalaže za pravnu državu. I onda dođete u tu strašnu situaciju da morate da se slažete sa Šešeljem koji njemu drži lekciju iz prava. Kada sam pročitao Šešeljevu izjavu, meni je bilo zlo. Evo s kim ja sad moram da se složim. To smo imali svojevremeno na neki način sa Biljanom Plavšić. Isto to. Žena za koju znamo koje je stavove zastupala, koja se preobratila u garanta mira. Ali kod nje je ta progresija otišla dalje. Ona je shvatila, pretpostavljam svoju odgovornost i krivicu, prihvatila je, neću da kažem priznala, prihvatila je svoju odgovornost i krivicu. Da li će Šešelj napredovati u tom smislu – sumnjam.

Svedočenja ona dva novinara isto su jedan ogroman pomak za Srbiju. Ne samo zbog onoga što su rekli nego što su pokazali ogromnu dozu odgovornosti prema javnosti i prema onome što se dogodilo. To je jedno. I drugo, obojica su bili apsolutno superiorni, prvi svedoci koji su zaista bili superiorni u odnosu na Miloševića, on sa njima nije umeo da razgovara. Nisu se upuštali s njim u teorijske rasprave nego su odgovarali na postavljena pitanja. Bili su izvanredni ali ja strepim da li će im, kada se vrate ovde, neki ‘patriota’ prirediti neku neprijatnost. Ova država bi trebalo da obezbedi bar u jednom vremenskom periodu zaštitu takvim ljdima u znak zahvalnosti. Ima toliko tih telohranitelja raznoraznih pa nek im obezbede po jednog da ih onako izdaleka čuvaju.

Da se bar Komisija za istinu, odgovornost i pomirenje oglasila tim povodom i pozvala druge ljude koji imaju informacije o određenim događajima o kojima postoje, hajde da stavimo pod znake navode, kontroverze i neslaganja, pa da daju dokaze da bi se utvrdila istina. Foča je jedan događaj i daj da vidimo šta se tamo dogodilo. Srebrenica takođe. Možete vrlo lako doći do podataka šta se tamo dogodilo. Meni je taksista o kom sam vam već govorio, rekao da su - to sve pobili Francuzi. Povezao je tri različite informacije koje je čuo na tri različite strane i sklopio ih u tzv. srpsku istinu u kojoj je uvek neko drugi kriv a mi smo nevini i Francuzi su ih, iz samo njima znanih razloga, pobili.

Svetlana Lukić: A dok mi ovako neobavezno ćaskamo, u SANU se upravo završava trodnevni skup srpskih akademika pod nazivom “Velika Srbija”. Svi memorandumski akademici su tu ali to više nije događaj jer su oni svoj posao obavili. Ono što jeste događaj u srpskoj istoriografiji jeste promocija knjige Olivere Milosavljević o stereotipima srpskih intelektualaca XX veka. Mi smo ukrstili snimke sa ova dva nespojiva događaja tako da ćete čuti uz Oliveru Milosavljević, koja neće skoro ući u ovu akademiju, i akademika Mihajla Markovića, Dobricu Ćosića, Milorada Ekmedžića i dečka na koga posebno treba obratiti pažnju, Srđu Trifkovića.

- Radnja se odvija u kupeu prvog razreda Orijent ekspresa, na putu od Sofije za Beč, a junaci su grof Benjamin Kalaj, Ante Starčević, Josip Broz i Medlin Olbrajt. Razgovor se naravno vodi na nemačkom. U sveopštem žamoru samo se čuje više puta ponovljeno po neko ime ili pojam: kosovski mit, genocidni Njegoš, svetosavlje kao estremni neo-vizantijski cezaropatizam, Crvena Hrvatska, Crna ruka, Bela ruka, teroristi, ruski agenti, Evropa samo do Drine, remetioci, epicentar nestabilnosti na jugoistoku, Garašanin, grkoistočnjaci, Versaj, sve je jasno iz načertanija kraljeubica, Albanci su Iliri, Pop Dukljanin, vlaška plemena, svinjarski trgovci, vidovdansko ludilo, Velika Srbija, velikosrpstvo, velikosrpstvo, velikosrpstvo…

Ilarion Ruvarac, arhimandrit i akademik, akademiku Panteliji Srećkoviću, 1885. godine: “Ja sam u jednom listu obznanio tu Pantinu istoriju i rekao da ta istorija, kao od čoveka koji ni latinskoga jezika ne razume te se s toga sam pravim izvorima služiti ne može, od čoveka koji o istorijskoj kritici ni pojma nema no se prema raznovrsnim izvorima odnosi onako bezazleno kao i svako dete i prosti narod i naposletku od čoveka Srbina preteranog patriote u koga je jače čojstvo i želja od uma i razuma, napisana istorija ne vredi mnogo i upravo da ništa ne vredi. I da je za Srbiju i srpstvo velika sramota što je takva istorija puštena u svet. I dokle god gospodin Panta piše takve istorije donde ću i ja, ako Bog da zdravlja, pisati o tim i takvim istorijama Pantinim i Pantinih drugova”.

Mihajlo Marković: U ovom izdajničkom poslu na razbijanju Srbije učestvuje nažalost i jedan broj mladih ljudi koji možda naivno veruju da je cilj sadašnje rušilačke akcije veća sloboda i demokratija. Od Petra I do danas, imamo sreću da se na našem čelu nalazi jedan izuzetno sposoban, čestit i hrabar čovek, Slobodan Milošević.

Dubravka Stojanović: Što se tiče srpske javnosti, nije bilo nikakve tajne o tome kakav se rat sprema i kakav se rat vodi, koji su njegovi ciljevi i zadaci. Evo nekih citata da vas podsetim na to vreme. U zimu 1992. godine Milorad Ekmedžić pisao je “o neophodnosti da se ovakve stvari rešavaju silom”. Dobrica Ćosić je iste zime 1992. konstatovao da se rešenje jugoslovenske krize “mora da bi se konačno rešilo pretvoriti u ratno rešenje, u krvavo rasturanje jednog političkog monstruma”, da bi Amfilohije Radović iste godine u tom vremenu video “realnost rata kao nečeg što je nemoguće izbeći”.

Otvoreno je obznanjen ratni cilj pa je tako vodeći dnevnik “Politika” u oktobru 1991. u vreme bitaka za Vukovar preneo zahtev Mihajla Markovića tada ideologa vladajuće stranke: “Cilj rata je oslobođenje svih teritorija gde u većini živi srpski narod odnosno oslobađanje Zadra”. Masom sličnih citata ova knjiga upire prstom u ključni problem srpske sadašnjosti. Ona prvo pokazuje da je postojao sasvim jasno razrađen ratni program i ratni cilj i da se nije radilo o dnevnim improvizacijama vladajućeg bračnog para u cilju održanja gole vlasti, što je interpretacija koja danas pokriva sve druge interpretacije. Dalje ova knjiga pokazuje da je taj ratni program bio otvoreno saopšten srpskoj javnosti i da je, kao što se sećamo, dobio većinsku podršku.

- Tako se na primer u vreme Prvog svetskog rata za projekat zajedničke države svih srpskih zemalja zalagala zaverenička vojna organizacija Crna ruka. Za vreme Drugog svetskog rata je u proklamovane ciljeve Draže Mihajlovića spadalo stvaranje velike srpske države. U novije vreme nijedna nacionalistička partija s programom stvaranja Velike Srbije nije nikada dobila poverenje građana i osvojila vlast. Kao što se ne mogu identifikovati Kju Kluks Klan sa SAD, Žirinovski sa Rusijom, Hajder sa Austrijom i Le Pen sa Francuskom tako se i slične povremene nacionalističke tendencije ne mogu identifikovati sa državom Srbijom.

Dubravka Stojanović: Da bi krajem XX veka Dobrica Ćosić otvoreno zaključio da treba “optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti koji su naš početni intelektualni kapital”.

Dobrica Ćosić: A ujedinjenje Republike Srbije i Republike Crne Gore u Saveznu republiku Jugoslaviju aprila 1992. godine konačno dokazuje da je velikosrpstvo kategorija ustaške i muslimanske šovinističke propagande koju su za svoje političke ciljeve i interese instrumentalizovale Evropska zajednica i Amerika i na sramotu veka uvele ga i u optužnicu Haškog tribunala.

Milorad Ekmedžić: Ima jednu tezu o razvoju evropskih jezika, jednu knjigu koju je konačno, definitivno objavio 1826. gde on kaže da je staroslovenski jezik koji je bio nekada zajednički svim slovenskim narodima rastao se najpre na tri jezika. To su ruski, poljski i srpski. Na celom Balkanskom poluostrvu svi slovenski jezici, a to znači i bugarski, su u stvari derivati toga srpskog jezika.

Ilarion Ruvarac, 1901. godine: “Ako dakle gospodin Panta načinom kojim on zna, dokaže da je on dobar latin, ja padam i za kazan neću više nikada prikazivati nove knjige ni kritikovati dela po istoriji srpskoj pa ma gospodin Panta sa svojim prijanom Milojevićem Srbe tražio i nalazio i po samoj žarkoj Afriki”.

Olivera Milosavljević: Možda sve grupe i svuda u svetu nacionalne, plemenske, polne, staleške, klasne dakle bilo kakve grupe sasvim je sigurno da žive sa stereotipima. Problem balkanskih nacionalizama mislim da je u tome što žive same stereotipe, žive u njima. Oni samo kroz njih postoje.

Na ovim prostorima, mislim na šire prostore Balkana, suviše često se nameće jedan način mišljenja po kojem ljudsko društvo ne čine ljudi već ga čine međusobno nepomirljivo različiti kolektiviteti a koje istovremeno odlikuje potpuna unutrašnja jednoobraznost. U oba slučaja, čovek, dakle pojedinac sam po sebi nema vrednost ili bolje rečeno i ako poseduje najviše individualne ljudske vrednosti i ako ne poseduje nikakve, nebitno je – kolektiv sve niveliše, sve izjednačava. A to je smisao i cilj svakog nacionalizma i zato je on opasan i zato ne postoji bolji i lošiji nacionalizam, ne postoji umereniji i agresivniji, ne postoji demokratski i nedemokratski. Nacionalizam je uvek negacija i vrednosti i bez vrednosti pojedinaca.

A stereotipi su samo najočigledniji pojavni oblik svakog nacionalizma. Ja ću zaključiti onim što bi trebalo malo da razgali a to su naravno stereotipi. Naime svako dete u Srbji zna da je “sudbina odgovorna što su Srbi bačeni na glavno poprište istoka i zapada, u vrtlog večitog nemira, ljute borbe i svakojakih nevolja”. Kao što i svako dete u Hrvatskoj zna da “kroz duga i teška stoljeća povijesti, Hrvati bijahu nesalomivi međaš civilizacije i da se preko njih lome sve nesreće i grijesi svijeta”. U jednom bosanskom časopisu pre par meseci objavljena je ova crtica: “Meni je jedan Hrvat pričao priču o Srbima. Kaže, dovedi dvojicu Srba u kuću pa jednog posadi za punu trpezu a drugog pod sto i veži ga. E, onaj što sijedi za trpezom i gosti se, taj o tebi misli isto što i onaj vezan što sijedi pod stolom”. A u knjizi jednog srpskog intelektualca stoji: ”U srpskim krajevima pod Austrougarskom od davnina je ostala priča o hrvatskom karakteru. Primi dva Hrvata u svoj dom pa jednog postavi za trpezu i hrani a drugoga obori i stoj za to vreme na njemu. Budi siguran da o tebi jednako misle obojica”.

Mića Popović: Kada sam pre desetak godina sedeo u Rovinju sa nekim mojim prijateljima, ja ih još uvek smatram prijateljima mada oni kada me negde sretnu u svetu oni sada okreću glavu od mene, znaš kako, kafana, neka vrućina, ne ide nam se ni na plažu, ne ide nam se ni kući, i tako reč po reč, ja u jednom trenutku s punim ubeđenjem počnem da govorim protiv Srba. Da su prljavi, da su zavidljivi, da su veliki foliranti, da vole da crkne krava Milojici. Moji hrvatski prijatelji za tim istim stolom bili su jednostavno oduševljeni. "Bravo, Mićo, pa to je, tak je to krasno, bravo".

A Mihiz, znate ko je Mihiz, Mihiz sedi pa trepće, ne može sebi da dođe šta mi je, jesam li ja poludeo. I u jednom trenutku ja nešto vrlo malo kritički kažem o Hrvatima. "A ne, nemoj, to pak ne, ne." Rekoh: "Jebem vam mater, to je velika razlika između vas i nas. Mi jesmo govnavi narod ali imamo jednu dragocenu osobinu što to što jesmo sami o sebi znamo, a vi to što jeste vi o sebi ne znate.

Meni je njih uvek bilo žao. Čak i sada kada ovako besomučno ubijaju te Srbe, meni je tih jadnih Hrvata bilo žao.

Svetlana Lukić: Nadam se da ste prepoznali akademika i slikara Miću Popovića. A u Srbiji i u Hrvatskoj antiratnu kampanju vodila je žena po imenu Vesna, kod nas Vesna Pešić a kod Hrvata Vesna Teršalić. Obe su nominovane za Nobelovu nagradu za mir. Slušate Vesnu Teršalić o aferi Bobetko.

Vesna Teršalić: Riječ je o uvredi. Nije čak to vezano isključivo za ličnost generala Bobetka nego je u pitanju status domovinskog rata i u pitanju je dakle da li svijet vidi da je Hrvatska vodila odbrambeni rat.

U optužnici se Republika Srpska Krajina spominje kao nekakav priznati entitet, što nikada nije bila međunarodno pravna činjenica. Ono što je zapravo u hrvatskoj javnosti ljudima vrlo važno jeste da se zna da je to bio odbrambeni rat. E, ali to je bio odbrambeni rat u kojem su počinjeni zločini i za te zločine treba odgovarati.

Milošević i Tuđman sastali su se prije svih naših ratova u Karađorđevu i u najmanju ruku se dogovorili o tome da žele podjelu Bosne i Hercegovine. Što su se točno dogovorili za Hrvatsku, ne znam. Tuđman više nije živ a Miloševića svi gledamo na ekranima i vidimo šta radi. Ono što je posve strašno za mene je da ni u jednom trenutku njega uopće ne zanima činjenica da je pobijeno više od 200.000 ljudi, da su silni ljudi prognani, da i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i u Jugoslaviji jedva ima ljudi koji bi mogli reći da nisu nekako povređeni u ovom ratu. Srećom, nisu svi izgubili nekoga u svojoj obitelji ali skoro svako barem poznaje nekoga ko je stradao, ko je sada u invalidskim kolicima ili je mrtav. I Milošević još uvijek govori o ideologiji ‘svi Srbi u jednoj državi’ uopće ne misleći koja je već cijena za to plaćena. To je apsolutno prestrašna slika.
 
Isto tako je pitanje da li je u Hrvatskoj bilo logora ili nije. Naravno, pitanje je definicije što je logor a što nije, ali na Zagrebačkom velesajmu 1991. godine zatvaralo se mnogo ljudi, ne samo Srba, među njima je bilo i Hrvata koji su privedeni tamo bez ikakve sudske procedure. Mnogi među njima su smaknuti o čemu je snimljen i film koji se trebao prikazati pre dva tijedna u "Latinici" kako bi ga vidjela cijela hrvatska javnost, ali, nažalost, nije prikazan jer je krenula cijela priča s Bobetkom. Znači da ćemo ga gledati nešto kasnije ali ćemo ga gledati.

Ono što se već desilo u Hrvatskoj, što je izuzetno važno je da je Miro Bajramović, jedan od onih koji su ubijali i na Zagrebačkom velesajmu i na Pakračkoj poljani, priznao već prije nekoliko godina, odmah je rekao i da se kaje. Mislim da posebno u vezi s procesom suočavanja s prošlošću gotovo svi imamo još velike strahove i mislim da je vrlo važan strah baš vezan uz ono pitanje kako to da je 83% ljudi u Hrvatskoj u jednom trenutku bilo protiv toga da se general Bobetko izruči.

Veliki strah koji imamo jeste da nas drugi neće priznati, da drugi kroz to da recimo ne priznaju nešto što je nama važno zapravo nas ne priznaju, ne vide da imamo ljudsko dostojanstvo, da smo neka ljudska bića koja treba uvažiti. Proces suočavanja s prošlošću jeste zapravo potpuniji kad uz njega možemo dodati i dijalog o tome čega se bojimo i čemu se nadamo, što bi mi to sada, kada su ratovi, nadam se, iza nas možda željeli raditi skupa.

Svako ima neku svoju granicu i ne treba reći – sa svima mogu opet. Ja ne mogu sa svima opet. Ja se trudim da recimo baš ne budem u istom prostoru sa ratnim zločincem, a ako se to već nekako iz različitih razloga desi, da se baš ne rukujem s ratnim zločincem. I tu je negde važno da svako sa sobom razmisli što s kim želi raditi jer na svim stranama ima onih kojima je mjesto samo u sudnici i kasnije u zatvoru. Onda je za mene stvarno veliko pitanje kaju li se ili se ne kaju. I s velikom žalošću moram podsjetiti da je u Hrvatskoj prije nekoliko mjeseci Dinko Šakić, koji je osuđen i koji je bio šef logora u Jasenovcu, izjavio da se on uopće ne kaje, i skandal je što je on uopće dobio dva milimetra medijskog prostora. Tu je strašno važno zapravo pogledati na sve što se desilo, i u onim prethodnim ratovima i između dva rata. Prije svega tu mislim na Blajburg, o kojem se zadnjih godina u Hrvatskoj puno pisalo, ali mislite li da je započet proces, da se digla neka optužnica? Ništa. Što se tiče onih koji su bili u zatvorima na Golom otoku, da li je neko odgovarao krivično?

Svetlana Lukić: Ne možemo da postignemo sve to. Jedan rat stiže drugi, jedan zločin drugi.

Vesna Teršalić: Ludilo.

Mića Popović: Nacionalni identitet – to je jedna poštapalica u životu. Kad čovek nema ništa drugo, onda on počne da gaji nacionalni identitet. Kada imaš neke stvarne ljudske i humane sadržaje u sebi, nacionalni identitet je negde na kraju spiska vrednosti.

Svetlana Vuković: Ali vi ste toliko verovali u to što ste zvali Srbija, Srbija, Srbija.

Mića Popović: E pa ja sam se tu u jednom trenutku prevario i to sam javno priznao da sam se prevario da pre demokratije treba da postoji nacija i mislim da sam pogrešio. Pre demokratije ne treba da postoji ništa. Dobro, dosta smo govorili.

Borka Pavićević: Ima jedna Krležina pesma, ne znam da li ću sada da se setim "Sedim sam u sobi i ćutim, sekiru slutim". Pesma se zove čini mi se "Zašto smo se klali mati moja draga, kad ničeg nema, ni boga ni vraga".


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 100. emisija

    Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel, književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran Stanković, patolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 113. emisija

    Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 117. emisija

    Gosti: Jovica Trkulja, profesor, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nataša Novaković, pravna savetnica Helsinškog odbora za ljudska prava, Srđa Popović, advokat, Mihajlo Mihajlov, publicista, Marinko Arsić Ivkov i Rajko Danilović, advokat
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 121. emisija
    Gosti: Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište, Marijana Pajvančić, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Ilija Vujačić, profesor Fakulteta političkih nauka, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nebojša Popov, sociolog, Stojan Cerović, novinar i Olivera Borisavljević, slušateljka
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije