Zaboravili ste lozinku?
107. emisija Štampaj E-pošta
18.10.2002.

Gosti: Stojan Cerović, novinar, Desimir Tošić, istoričar, pukovnik Svetozar Radišić, i Đorđe Pavićević, asistent na Fakultetu političkih nauka
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

 
 
Stojan Cerović: Ne mogu se izborni zakoni promeniti i organizovati ponovni izbori, niti se mogu poslanici nezavisno od svega drugog vratiti u Skupštinu tek tako. Da vidimo šta su ti njihovi odnosi. Oni su antagonizirani više nego da nikada nisu ni bili zajedno. Pomalo karakteristično za mnoge situacije u Srbiji ono "može da bidne a ne mora da znači", kada se ne zna jasno granica između toga gde ste vi a gde su neki drugi. Oni nekako i jesu i nisu zajedno, još uvek je to nekako nedovoljno razdvojeno a totalno antagonizirano i to je, nekako, kao rđavi bračni odnosi, neki polurazvedeni brak u kojem ima još mnogo imovinskih sporova pa se sada više ne zna po kojim pravilima se odvija bilo kakva konfrontacija ili saradnja.

To je nešto što moraju da nam pokažu, nama koji znamo da oni jedan drugog ne trpe, lično se ne trpe ali da su sposobni uvažavajući nekakav opšti interes da sve to stave u zagradu i da kažu – evo, sada ćemo mi da razgovaramo, sada ćete vi da vidite kako ćemo mi da se pravimo kao da je sve u redu. Mi ćemo kazati – oni su licemeri, oni se u stvari mrze ali cenimo to što su seli da rasprave i što mogu, iako se ne podnose, da traže nekakvu formulu, na neki način da se svi zajedno vadimo iz toga u čemu smo. Ako to ne uspeju da urade, oni će pokazati, i jedan i drugi, da su nekvalifikovani za to što bi hteli da rade. Pretpostavljamo da ćemo morati ipak na kraju da tražimo neke sposobnije ljude.
 
Oni možda imaju mnogo bolji stomak nego ti i ja, Ceco, oni su naučili da podnesu svašta i da nastave kao da ništa nije bilo, da jedan drugome kažu najgore uvrede a onda posle sednu kao da ništa nije bilo i ja mislim da je to loše, da bi možda bilo bolje da izbegavaju najteže reči.

Možda je to nekakva naša kulturalna specifičnost, ta tolika iracionalnost, ali u politici to očigledno nije zdravo, ako pustite toliki prodor iracionalnosti, onda je teško tu stvar privesti nekom racionalnom diskursu, što bi se reklo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Stojan Cerović, njega su ometale razne stvari, to su tehnički problemi, izgleda da se širi kao zaraza ovo što buše ulice, trotoare i fasade, još malo pa će kuću doći da nam renoviraju. Sada će govoriti Đorđe Pavićević. Đorđe je inače asistent na Fakultetu političkih nauka i možda ste poslednjih dana čitali njegovu polemiku, odnosno odgovor u listu "Danas", on je replicirao liberalima ili neoliberalima iz Centra za liberalno-demokratske studije. Tamo su Boško Mijatović, Boris Begović. Njih sam slušala, valjda, poslednji put kada su se Đinđić i Koštunica našli na jednom mestu u Centru "Sava" i kada im je neku vrstu manifesta čitao Boško Mijatović i tada je rekao, između ostalog, "dok većina građana i političara misli i podrazumeva da država ima velike obaveze na polju socijalne politike, liberalni ekonomisti se pitaju zašto? Siromašni nemaju pravo na dohodak samim tim što su siromašni." Dakle, Đorđe Pavićević, inače on je još jedan čovek koji veruje da je politika kolonizovala naše živote.

Đorđe Pavićević: Ja zamišljam Ustavni sud kao neku instancu koja je instanca od najvećeg autoriteta, kao neko veće mudraca koje treba da kaže konačnu reč o tome šta jeste, šta nije, da li je neko postupio zakonito ili ne. Ukoliko nemate te krajnje instance gde biste mogli da potražite zaštitu, sve drugo se urušava u nekom smislu, a sve drugo je već bilo urušeno tako da prosto građani nemaju nekakvog oslonca na koji mogu potpuno pouzdano da se oslone i da kažu - ti ljudi će doneti nekakvu odluku koja je ispravna.

Sada su već u sukobu faktički dve najviše sudske instance koje jasno zastupaju određene političke opcije i gde se jasno pokazuje da se te institucije politički kontrolišu tako da od obećane institucionalne rekonstrukcije koja je nužna da bi bilo stabilnosti, za dogledno vreme nema ništa, i to je ono što je najveća opasnost i najveći rizik koji nosi ova situacija.

Imamo možda u oba suda po jednog autoriteta, Grubača recimo u saveznom Ustavnom sudu, Vučetića u republičkom Ustavnom sudu, ali po meni je takav sastav i takav način izbora članova ravan onom Miloševićevom sastavu gde smo imali ekonomiste u Vrhovnom sudu Srbije i ljude koji su imali krivične prijave isto tako u sastavu Vrhovnog suda. Dok se ne pristupi ozbiljno tome, svi ti preduslovi za bilo kakvu ozbiljnu transformaciju društva su ispušteni, izgubljeni.

Mislim da su ljudi negde zreliji od političara koji upravljaju njima. Neprihvatanje te igre jeste nešto što je po meni pozitivan pomak u Srbiji. Ljudi više ne žele da igraju tu igru ali pitanje je onda kako izaći iz toga. To je ono što ja vidim kao loše da ćemo živeti stalno se brinući o nekim problemima koji nisu pravi problemi nego su možda problemi u odnosima političara ili problemi u tome kako će neko steći moć.
 
Ono što ja vidim kao neku perspektivu nije kratkoročna perspektiva. Jeste da će se ovim ubrzavanjem političke dinamike negde ubrzati događaji koji će pročistiti političku scenu, to je taj niz izbora koji nas čeka. Mislim da će negde otpasti jedan deo ljudi, da će biti kažnjena ta praksa urušavanja institucija.

Ne mogu ni reforme biti važnije od institucija koje sprovode reforme jer to je onda voluntarizam, to je onda neka vrsta arbitrarnosti gde postoji neko ko kaže šta su reforme i nije slučajna ni ta analogija sa hirurškim rezom. Pa ja baš kao čovek koji je učestvovao u svemu tome nisam dao mandat nekome da vrši toliko bolne operacije kao što, s druge strane, čitava ta priča saveznog predsednika o legalizmu negde ne prati političku praksu koja ide uz to. To okruženje koje imaju oba najmoćnija čoveka u Srbiji ukazuje na to da se u oba slučaja radi, da ne preterujem, ali možda malo preterujem, u onom makijavelističkom sistemu, da je cilj politike sticanje, održavanje i uvećavanje vlasti. Ti ljudi svoju moć upotrebljavaju većim delom i iscrpljuju svoju energiju na sticanje, uvećavanje i održavanje vlasti.
 
Jedan od ključnih zakona koji bi ograničavao njihovo ponašanje kao političara nije donet. Tu vrstu samoograničavanja su ljudi negde očekivali: Ne radi se o tome da li ja mislim da li su Đinđić ili Koštunica dobri ljudi pa će oni dobro vladati. Ne, nego hoću da vidim i mehanizme koji će sprečavati njih ili bilo koga drugog da ima tu moć koju je imao Milošević, da uređuje stvari onako kako hoće.

Grozno je i to korišćenje Miloševićevih zakona samo po sebi. Vidite taj spor oko tumačenja dokumenta OEBS-a. OEBS zaista kaže da izbacivanje jeste u skladu sa važećim zakonima legalističko, legalistički posmatrano, međutim, taj zakon ne valja, taj zakon je nedemokratski. Šta onda tu imamo? Pa i Milošević se vrlo često ponašao legalistički. Vrlo često se, koliko je mogao, trudio da upakuje to što radi u nekakvu zakonsku formu. I ako smo očekivali neku promenu, očekivali smo promenu u praksi koja je postojala u to vreme, znači morala je skupština doneti taj zakon i o izborima, i o finansiranju stranaka, i zakon o konfliktu interesa.

Mi sada ne znamo, potpuno nam je neprozirno, ko ima kakve konflikte interesa. Videli smo sve te lakrdije pomoću kojih je pokušano da se sve to zaobiđe. Ova komisija koja se brinula o ekstraprofitu, pa onda antikorupcijska komisija koja je u principu pokušaj da se na nekakav način zaobiđe problem da se iskoriste svi ti časni ljudi koji sede u toj komisiji, na neki način su iskorišćeni da se kaže – evo, pa mi smo to uradili. Tu praksu vladanja ja nisam očekivao. Verovatno ni većina ljudi. Ovo ne govorim napamet, zato što smo mi na Institutu radili jedno istraživanje i dominantan utisak jeste zasićenost politikom, zasićenost krizama, otprilike - ne želimo više da se bavimo politikom nego kao kada se bavite krovom, želimo politiku koja će biti kao krov, ne primećujemo ga dok ne prokišnjava a želimo da ga što više ne primećujemo.

Situacija je, naravno, takva kakva jeste, grozna, i ja razumem da verovatno većini ljudi u politici visi glava i da od političke moći vrlo zavise i lični životi tih ljudi jer živimo u nekakvoj neprozirnosti gde ne vidimo ko, šta i zašto radi, ko, šta i zbog koga ubija itd. I živimo u jednoj konstantnoj neuređenosti, ne znamo ko će kada i zbog čega izbiti u prvi plan, kontrolisati u neku ruku jedan značajan deo naših života.
 
Imate tu situaciju potpuno arbitrarnog korišćenja medija. Ukoliko ste vlasnik medija, vi možete raditi sa njim šta hoćete, pa u tom smislu ne poštovati nikakva pravila. Neko je naveo dobar primer ne sećam se tačno ko, kao kada biste imali privatni univerzitet pa davali diplome ovako ili onako. Taj prostor je isto ostao neuređen mimo očekivanja. Plašim se da će kada se uredi biti već dugo naopako profilisan. Ne vidim kako može biti normalno društvo ako TV Pink zauzme toliki prostor koliki zauzima.

Vrlo sve zavisi od početnih pozicija koje imamo u društvu. To je otprilike kao trka, kada kažemo – mi hoćemo da se trkamo sa drugim ljudima, ali vi imate deset metara prednosti ili ovaj protivnik ima polomljene noge. Neko vam je prethodno polomio noge pa mi sada treba da se trkamo. Pozicije su toliko različite da sada može neko da ga oslobodi koliko god hoće, bez državne intervencije ta trka niti bi bila fer, niti poštena.
 
To obećanje koje je tržište kao najbolji socijalni mehanizam imalo na početku nije ispunjeno. Nije ispunjeno to da ljudi kada deluju u vlastitom najboljem interesu to ispadne najbolje za sve, tako da je tržište uvek zahtevalo nekakve korekcije, nije slučajno što nigde i nema tog slobodnog tržišta. To je jedan idealan konstrukt za koji ekonomisti kažu da daje najbolje ekonomske rezultate. U redu, s tim se slažem, u stvari ne znam da li je to tačno, jednostavno nisam kvalifikovan da raspravljam o tome, ali ne možete sada reći – svi mi moramo da se ponašamo tržišno jer smo mi prosto različiti.

Nije ekonomska sloboda jedino što mi želimo, niti uvek ta ekonomska sloboda daje najbolje rezultate u drugim poljima. Može se strukturisati društvena moć tako da ta ekonomska sloboda daje jako loše rezultate i da dovodi do nestabilnog stanja. U tom smislu tržište nije samoodrživ mehanizam.

Ovde mi deluje pomalo licemerno, čak i gore od toga, reći da su ljudi siromašni zato što su zaslužili da budu siromašni, kao što veliki deo neoliberala voli da kaže za one neuspešne na tržištu. Niko vas recimo nije terao da budete alkoholičar, da sedite kod kuće da gledate televiziju, zašto niste nešto ozbiljnije radili pa biste onda bili uspešni i, sada, ja nisam dužan da vama plaćam – evo i tog čuvenog primera sa lekarom – lekarsku zaštitu.

Svetlana Lukić: Koliko ja razumem, to što ste vi poslednjih deset godina mesece i mesece proveli na ulici u protestima i to što niste mogli da živite jer ste se gušili od užasa – to je vaš problem, jer ima ljudi koji su paralelno s tim radili i sticali, kako je to jednom rekao Madžar, jeste to nehigijenski ali kapital je kapital, njemu se ne gledaju zubi baš mnogo.

Đorđe Pavićević: Ispada da je tako. Ja sam često imao taj utisak da se osećam kao budala. Ako vi smatrate uređenu ili dobro uređenu državu nekakvom vrednošću koja je značajna za vaš život i borite se za to, a onda vam dođe neko i kaže – pa ne postoji nikakav način da mi definišemo šta je to opšte dobro za sve - onda ispadnete budala koja je trošila svoje vreme uzaludno umesto da je sticala nešto na nekakav drugi način jer se radi o tome da nema opšteg dobra, ne postoji opšte dobro i šta ćemo mi tu onda. Mi smo radili prosto pogrešnu stvar.
 
Svetlana Lukić: Gospodin Desimir Tošić.

Desimir Tošić: Ja govorim kao pojedinac. Nikakve stranke i organizacije ne obavezujem. Kao što znate, ja sam ostao u manjini u Demokratskom centru, ja sam bio protiv podržavanja predsednika Koštunice, nisam bio ni za drugog, ja sam hteo da mi zauzmemo stav borbene neoportunističke stranke kao što je Nova demokratija i da kažemo da ljudi izaberu sami, pretpostavljajući da naši glasači imaju toliko moći da mogu da izaberu. I da počnem sa najgorim zaključkom: ovo je strašan poraz srpskog društva.

Govora ne može da bude o pobedi bilo jednog bilo drugog kandidata. Može samo da se govori o pobedi Koštunice nad Labusom, ništa drugo. Mi se nalazimo u jednom očajnom stanju. Tranzicija je počela, nije ni krenula a kukamo za humanitarnom pomoći, kukamo za investicijama, obećavamo pravni poredak za strane firme a otvaramo uglavnom kuhinje za gladne. Naš međunarodni položaj je sigurno bolji nego pod Miloševićem ali naš položaj nije učvršćen.

Ljudi su više naklonjeni nama, sada mislim prvenstveno zbog kompleksa krivice bombardovanja Jugoslavije, to jasno pokazuju i Velika Britanija i Francuska, ne druge zemlje, za Holanđane kao najinteligentniji narod u Evropi postoji samo Srebrenica. Oni ništa ne znaju pre Srebrenice i posle Srebrenice. Ali narodi koji znaju nešto istorije i koji imaju svoju sopstvenu istoriju, veliku i značajnu, kao što su Francuska i Velika Britanija, iako su mali narodi u poređenju sa Holandijom, oni to osećaju pošto oni s nama održavaju nekakve odnose već 100, 150 godina. Oni nas na neki način podržavaju.

Onda dođu apeli Evropske unije, dođe apel sirotog patrijarha koji je postao stručnjak za apele. Onda su čak upotrebili ovog najinteligentnijeg predstavnika naše monarhije, i on je apelovao, svi su apelovali, molili, kandidati su molili i srpsko društvo 55% kaže ne, srpsko društvo 55% želi da ostane u ovoj nesreći i stagnaciji u kojoj se nalazi.

Dakle, nemojte da mi govorite o reformama, neka G17 sedne i neka ide na neku ispovest gde su kaluđeri, u manastir, da razmišljaju šta se to dešava. Ono što je još tragičnije i sramotnije kao što smo mi jedina zemlja u istočnoj Evropi koja ima političku stranku koju je osnovao jedan policijski likvidator i pljačkaš po Evropi, mi sada imamo jedan fenomen koji ne znam da li postoji u istoriji, da čovek koji je na robiji, naš slavni inteligentni zlotvor koji se zove Slobodan Milošević, da on naređuje svojim glasačim za koga će da glasaju. Posle ove stranke koju je organizovao jedan pljačkaš i ubica, mi imamo tu pojavu – 25% ili 10% stanovništva, kao što su ovi nesretnici na Kosovu, glasa za vojvodu od Karlobaga koji nas je doveo na granicu na Drini a oni se nadaju da će da budu oslobođeni pod vojvodom od Karlobaga. Dakle, ima jedan užasan poremećaj u srpskom društvu i ovi izbori to pokazuju više nego ma šta drugo za poslednjih 12 godina.

Ja sam sreo jednog lekara, i to ne mladog čoveka, koji mi je rekao da će glasati za jednog čoveka, ja vam neću reći ko je, dobio je 4,5% i kada sam ga pitao zašto, kaže, pazite lekar, kaže vrlo se lepo češlja, lepo se nosi i ima divan glas. Dakle, ljudi su potpuno izvan politike kao u nekom nadrealističkom carstvu, na nekoj drugoj planeti. Prema tome, kada neko baci parolu "Zna Srbija" to je jedna ordinarna budalaština. Srbija ne zna i Srbija je na glasanju rekla da ne zna i neće.
 
Partije kod nas kriju od ovog naroda stanje u kome se mi nalazimo. Publika nije svesna u kom položaju se mi nalazimo. Kada bi bila svesna onda bi učinila veliki napor i onda bi glasala. Recimo mora da zna da je tranzicija svuda bila očajno bolna, ljudi su se izvukli pošto su učinili napor. Mi nećemo napor, pazite, građani neće napor. On je radije stajao u redu za so i zejtin a neće da stane da misli koga treba da glasa ili da izađe na glasanje. I to je dokaz da smo mi potpuno, mora da se kaže danas posle ovih izbora, da smo mi najnepolitičnije društvo u jugoistočnoj Evropi. Za sada je ovo najniža lestvica koja se može zamisliti.

Ja imam fiks ideju da je to kod nas problem još od 1918. godine. Samo 1918. godine je to bilo logičnije i možete da objasnite to: mi smo bili pobednici i kao što nismo davali pet para za to šta Hrvati traže, vi ste bili pobednik i sve vas velike sile priznaju, guraju, pozivaju, onda ste vi dobili teritoriju, država se povećala tri, četiri puta, ma ko će o Hrvatima da misli. Ta reakcija nerazmišljanja je razumljiva 1918. godine, 1920, 1921. godine, izbori, recimo kada je bilo 58 poslanika Komunističke partije. I sada vam dođu ljudi iz doba četničkog pokreta i objašnjavaju vam da su komunisti, u stvari, partizani došli sa Rusima. To nije istina; 58 poslanika 1920. godine, ti su izbori bili super, slobodni, i komunisti, kao pametni Srbi,  tog čoveka koji je organizovao najslobnodnije izbore Milorada Draškovića ubiju kao psa u Delnicama. Bar nisu hteli da ga udave kao kneza Milana u WC-u u okolini Smedereva 70. godine. To od 1918. do 1941. godine možete da objasnite da je nas pobeda zaslepila.

Ja uvek postavljam cinično pitanje: Zamislite da imamo ekonomsku i vojnu moć Amerike, šta bismo mi radili sa ovom planetom?

Ali sada mi nismo pobednici, mi smo poraženi na svim mogućim linijama i sada tu nastaje jedna velika politička tragedija predsednika Koštunice. Mi smo mogli, svi mi smo spremni da kritikujemo i G17 i Demokratsku stranku, a specijalno mi koji pripadamo malim strankama, mi imamo veliku listu žalbi protiv predsednika Đinđića jer on nema ideju koja je legitimna da se male stranke nekako utope u velike, to je legitimno,  on ima jednu totalitarističku ideju da male stranke treba zbrisati i naravno da mi na to ne pristajemo.

U ovoj izbornoj borbi su upotrebljavani takvi argumenti, ništavni, vi ne možete da kažete da ovde nema promena i reformi, možete da kažete da one nisu dobre, nisu dovoljne, da usput ima mnogo aferaša i starih mangupa iz finansijskog biznisa, i sve je to tačno. Mi smo u strašnoj dilemi u privatizaciji. Vi imate dilemu između dva faktora, ili ćete uzeti stare mafijaše iz doba Miloševića da učestvuju u privatizaciji ili ćete uzeti strance. Sigurno da su stranci bolji u svakom pogledu. Problem je u tome što je ovde narod opterećen nacionalizmom i ksenofobijom. Kada kažeš stranac, naši ljudi ne mogu da shvate da je ogroman japanski kapital u Velikoj Britaniji, naši ljudi još vide granice. Ja imam prijatelja, ne smem da vam kažem gde, koji traži da se zabrani izložba fotografija jer one nisu objektivne. Treba vlast da dozvoli samo objektivne izložbe.
 
A sad da ispričam nešto trivijalno, ako je dozvoljeno ovde. Ja sam putovao u Nišku Banju. U Nišku Banju treba da šaljete samo svoga protivnika i neprijatelja, recimo Đinđića možda pošalje u Nišku Banju Koštunica ili Koštunicu pošalje Đinđić. Kada smo išli tamo, pošto sam putovao sa jednom strankinjom, zaustavili smo se automobilom kod "Starog hrasta" i dama je htela da ide u WC. Posle dva minuta se vratila, kaže, nažalost, nije mogla da ga upotrebi pošto je WC čučavac. Ja sam ćutao, naravno, ne mogu da izgubim patriotizam u takvim trivijalnim slučajevima a nisam hteo ni da branim čučavac. Kada smo se vraćali natrag ta dama i neki drugi prijatelji su stali ponovo, ali s desne strane nije bio "Stari hrast" nego je bila "Viena", bečka neka kompanija, odličan servis, cene potpuno pristojne, da ne kažem iste, veliki izbor raznih kafa i ova dama opet hoće u WC, na nesreću. Ode i vrati se posle dva minuta. Kaže, nisam mogla da uđem. Zašto? Pa stoji red žena pošto žene vide da je to jedini WC koji liči na WC i svako hoće da ga iskoristi. Vidite, to vam je konkurencija i to vam je to koliko naš svet neće da vidi... Očigledno jedan broj stanovnika to uviđa, samo to nije dovoljan broj. A ovde ogromna većina to ne oseća i dokle god se to ne promeni, dok mlađe generacije to ne promene, to će ići rđavo kao što sada ide rđavo.
 
Pre neki dan je u engleskoj štampi izašla tabela zemalja koje ulaze u Evropsku uniju. Tu se nezaposlenost kreće između 3% do 17,5%. Vi ne možete ući u Evropsku uniju ako imate 40 ili 60% nezaposlenih. Ja sam juče ušao u "Kluz" da pitam za jedan kaput i tamo sam video četvoro koji sede, naravno, ne čitaju novine ili knjige pošto naši ljudi sve znaju, nego sede i gledaju se. Čak i ne govore, čak ne piju ni kafu, i ljudi ne osećaju kakva je to besmislica. Zato naš svet nije učestvovao na glasanju jer nema osećaj za stvarnost.

Naši su ljudi na neki način intoksinirani kao da im je dao neko neke injekcije, dremuckaju, onda jurnu 5. oktobra, naprave rusvaj, obore vlast, prevrat, a onda posle nastane spavanje.

Svetlana Lukić: S jedne strane ta zamerka premijeru Đinđiću koji ide okolo i likvidira male stranke, a s druge strane mislim da ste počeli upravo o tome da imamo Vojislava Koštunicu koji izgovara te rečenice - video sam leđa Titu, video sam leđa Miloševiću, videću i ovom režimu, da je i gore nego što je pod Miloševićem.

Desimir Tošić: Za mene je taj govor bio poziv u građanski rat. Prvo, u kakvom je on obaranju Titovog režima učestvovao? Ja neću ništa da kažem o njemu lično ali ga se ne sećam iz velikog broja disidenata koji su proveli ne samo na informativnim razgovorima nego ležali godine robije, Đilas, Mihajlo, profesor Đurić, i da ih ne ređam. To je prva tačka. Drugo, moram da vam kažem, iako sam ja malo stariji antikomunista od predsednika Koštunice, porediti komunistički režim sa Miloševićevim to znači ne razumeti ništa u političkim stvarima.

Miloševićev režim je bio promena, to je bio početak tranzicije. Milošević nije bio sposoban, nije tako inteligentan, on je jedino inteligentan u Hagu. Dok nije došao u Hag mi nismo primetili da je on inteligentan. U stvari, on je pravi čovek u Hagu. Ali on je siromah čovek započeo, on je dao multipartijski sistem, i ja smatram da je to bila podvala, manipulacija, ali to su bile promene. Prema tome, staviti Miloševića pored Tita to je neznanje ili slepilo, ili misli da smo mi neznalice. A onda, molim vas, Đinđića pored Miloševića. Pa svaka vlast liči na neku vlast!
 
Ja bih, pošto smo mi specijalan slučaj, opet prešao na onaj divan Miloševićev  "leks specijalis". Ja bih predsednika Koštunicu proglasio predsednikom.

Svetlana Lukić: Pa kako sad?

Desimir Tošić: Dobio je većinu sa neispravnim spiskovima. Pa ja nisam siguran ni kakva je bila većina 5. oktobra, odnosno kad su bili izbori. I to je meni sumnjivo. Prema tome, pošto je očevidno da je dobio više, malopre smo rekli – jedino što je izvesno to je da je Koštunica pobedio Labusa, ništa drugo nije izvesno, sve drugo je poraz – da se on proglasi, vraćanje DSS-a, rekonstrukcija vlade i teranje točka dalje, to je povelja, pripremanje ustava jer ljudi mnogo pričaju o ustavu. Ustav se ne pravi za tri dana, ustav mora najmanje godinu dana da se priprema, da se govori, da se piše, da se diskutuje, da se svađamo. Taj nacrt je za mene potpuno na visini, i evropskoj i nekoj našoj, da kažem u apstraktnom smislu reči – jedan moderan evropski ustav.
 
Kralj Milan je hteo da napusti presto, zaljubio se, nije bio star kao ja, bio je mnogo mlađi od mene, ali je bio profesionalni ljubavnik. Zaljubio se u neku Jermenku koja je bila žena nekog diplomatskog činovnika, on je posle nju napustio kada je pobegao u inostranstvo jer je ona počela da se goji a čovek je imao ukusa i nije mogao sa ženama debeljucama, i sada on hoće sinu da ostavi zemlju u boljem stanju nego što je bila pod njim, pošto je on pretrpeo Timočku bunu 1883. godine, pobio dosta ljudi, onda rat 1885. sa Bugarima, bio tučen od Bugara i sada je mislio da nema više cilja da se vodi bitka protiv Pašića i radikala, mora da pristane na neki novi ustav koji će biti mnogo liberalniji nego ranije i on sastavi ustavotvornu komisiju. Sve tri stranke, iako je radikalna bila nekih 60-70%, ali svi po isti broj predstavnika, a predsednik ustavne komisije bio kralj Milan, verovali ili ne. On je bio odličan političar, odličan govornik i odličan predsedavajući. Jedan od glavnih ljudi koji je Milanu pripremao ujutru materijale bio je Milovan Milovanović, profesor univerziteta, i tu je igrao veliku ulogu bandoglavi Stole, Stojan Protić koji treba da ima neke veze sa nekim političkim čovekom u Srbiji. Onda je on tražio da kada se oni slože u ustavotvornoj skupštini da moraju svojim strankama da narede da glasaju ustav od korica do korica, nema više izmene. Tako je bilo.

Pričao sam vam možda prošli put kada sam pošao avionom posle dva meseca u inostranstvo, u jednoj stranoj zemlji bacim pogled u biblioteci i vidim sabrana dela Svetozara Markovića i pročitam, molim vas, polemiku između Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića i bilo mi je jasno da mi nismo taj narod. Svetlana, to je tako otmeno da možete da verujete da je to sve a ne Srbin.
 
Da bi krajem 20. veka Dobrica Ćosić zaključio da treba "optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti koja su naš početni intelektualni kapital".

Svetlana Lukić: Ovo je citat Dobrice Ćosića koji je izgovoren na današnjoj promociji knjige istoričarke Olivere Milosavljević koja se zove "U tradiciji nacionalizma" a podnaslov je “Stereotipi srpskih intelektualaca 20. veka o nama i drugima”. Na promociji govorila je gospođa Latinka Perović i nije htela da ponovi moj omiljeni podatak da je od srpsko-turskog rata, znači od 1876. godine pa do 1914, znači samo za 38 godina, Srbija vodila rat u proseku svakih 6,5 godina.
 
O knjizi Olivere Milosavljević govorićemo, nadam se, iduće nedelje a nedavno je izdavačka kuća Evro izdala drugu vrstu knjige neobičnog naslova "Satana se više ne krije ili Neokortikalni rat protiv budućnosti". Pisac je gospodin pukovnik, profesor doktor Svetozar Radišić, donedavno i portparol Vojske Jugoslavije. Svetlana i ja smo bile intrigirane činjenicom da u našoj vojsci, i to u Generalštabu, sedi, odnosno radi i piše čovek i pukovnik koji ima tako originalne i smele ideje i tako smo zahvaljujući odobrenju uprave za moral naše vojske stupile u kontakt sa pukovnikom Radišićem. Sledi razgovor s njim, a Svetlana i naše kolege iz informativne redakcije čitaju najzanimljivije delove knjige koja se zove "Satana se više ne krije".

Svetozar Radišić: Ko god je pročitao knjigu "Satana se više ne krije" prvo postavlja pitanje: ko je tu satana. Ja sam na to pitanje odgovarao najprostije, satana je satana. Može se slobodno reći da procesi u kojima se nalazimo vode ka tome, što je već rečeno i u proročanstvima, a rečeno je da će se pojaviti satana, da on postoji sve vreme dok postoji i Bog i da on utiče na procese oko nas. Onda sam objasnio i to kako mi sada radimo na tome da uništimo uslove za bolju budućnost i, naravno, da je to jedna vrsta satanističkog pristupa, ne samo onog bukvalnog – što ne vodimo računa o satanizmu koji je sve više oko nas a kada to kažem mislim na ono što vi možete u McDonaldsu da kupite za neki radosni obrok i figuru satane. Morao sam da dođem u to područje upravo istražujući teoriju ratne veštine. Nekada se ratovalo zaista samo u fizičkoj sferi, upotrebljavalo se oružje. Od Drugog svetskog rata naovamo, od jednog neobičnog skupa koji je vodio Čerčil kada je razgovarao sa anglofilima rečeno je da se više ratovi neće voditi samo u fizičkoj sferi i da treba da zavlada imperija uma. Potrebno je pridobiti napadnuti narod i napadnutu državu da oni ostvaruju ciljeve i interese napadača.
 
Odlomak iz knjige "Satana se više ne krije": "Kada bi Amerikance međusobno zavađali kao što oni zavađuju drugog, oni bi najverovatnije imali građanski, verski i rasni rat i na nosačima aviona. Isto tako ne bi bilo čudno ako neko odluči da na njihove ulaske u mozak odgovori ulaskom u njihov mozak."
 
"Čuveni časopis 'Ekonomik' objavio je da je Džordž Buš protiv Al Gora koristio u predizbornoj kampanji nevidljive poruke. Naime, iza ubedljivih usporenih poruka na televiziji koje su govorile o prednostima i programu Ala Gora, na ekranu je bila ispisana poruka za podsvest 'lažov'."
 
"Parlon Džirard, direktor Međunarodnog komiteta za zaštitu od agresivnog mikrotalasnog oružja iz Filadelfije, za "Blic Njuz" od 18. jula 2001. godine izjavio je: "Tvrdim da su svi učesnici pregovora u Dejtonu, a posebno Slobodan Milošević, bili podvrgnuti istraživanjima. Na stotine informacija o Miloševiću pohranjene su u američkim kompjuterima. Stručnjaci su merili elektromagnetne talase Miloševićevog mozga."

Svetozar Radišić: Profesor Dejan Raković tvrdi, a ubeđen sam da je to tačno, da ljudski organizam može da se praktično podešava elektromagnetnim putem preko akupunkturnih tačaka, a pošto tako funkcioniše ljudski organizam, onda je sasvim normalno ako usmerite neko zračenje prema čoveku, a to njemu nije potrebno, da je to što radite, to zračenje, u stvari jedna vrsta oružja. Takvi uređaji već postoje. To su tzv. troposkejteri, brinblasteri. Takvo oružje je nastalo prilikom istraživanja rata zvezda i dokazano je da postoji. U istoj toj sferi je uticaj u mnogim meditacijama sekti. Zato je jedno područje u mojoj knjizi posvećeno sektama jer prosto meditant dolazi u takvo stanje da je moguće da, to je neka vrsta hipnoze u stvari, moguće je da uradi nešto mu se saopšti u onom stanju u koje zapada za vreme meditacije. Ali, postoje i sekte poput sajentološke sekte. Recimo, zanimljivo je da je Albanija sajentološka država. Ne bih rekao nikada ništa ružno o toj sekti da u njihovim materijalima ne piše da su sledbenici Džona Lafajeta Habarda, koji je sam sebe proglasio antihristom i sledbenikom Alistera Kroulija, i da se ne hvale da mogu da isperu ljudski mozak za manje od dvadeset sekundi, kažu, brže od Rusa.
 
Odlomak iz knjige "Satana se više ne krije": "Ukoliko se povećaju vibracije u pojedinim ljudima, čitave grupe ljudi iznenada će postati nevidljive za one na nižem nivou. Prema nekim teorijama, pripadnici Atlantide, Maje i Inke nestale su na taj način. Zagovornici teorije vibracije i teorije rezonance očekuje da će u trećem milenijumu većina ljudi dostići taj nivo."
 
"Poglavica indijanskog plemena Ondanga, inače profesor na jednom od američkih univerziteta, prokleo je sa govornice u dvorani hotela "Omni" u Atlanti 1996. godine tokom godišnje konferenciji TV mreže CNN celu Ameriku optužujući je za genocid nad njegovim narodom. Kletva poglavice profesora bila je zastrašujuća. Duhovi naših predaka će vas kazniti. Vi ćete ginuti u tuđim ratovima, umiraćete od teških bolest, vaši avioni će padati. Vi ste prokleti."

Svetozar Radišić: Činjenica je da mnoge stvari mi ne radimo kako treba. Dakle, prosto nije normalno da država koja ratuje deset godina nema doktrinu odbrane. Recimo, mi u ovoj državi nemamo definisan odnos prema religiji. Da li je moguće da mi u poslednjem ratu gubimo duše u toj sferi tako što nam zvanično ministar inostranih poslova kaže – 10.000 Srba je pokatoličeno u ovih poslednjih desetak godina. Znači, po nekim indikatorima se vidi da taj naš arhetipski mozak ne funkcioniše.

Kada razmišljate o tome šta mi ne radimo kako treba, onda možete pomisliti i na to da li je možda i uticano na nas. Možda i jeste, jer nije logično. Recimo, meni je bilo vrlo simpatično pre neki dan kada sam pogledao listić za izbore pa tamo imate prvi, Vojislav Koštunica, drugi, dr Miroljub Labus. A ja znam da je doktor Vojislav Koštunica isto doktor. Onda se postavlja pitanje kako je moguće da nama to promakne i da to dođe svima nama u ruku a da to prethodno neko ne vidi. Da li je moguće da neko skida nekome titule?
 
Odlomak iz knjige "Satana se više ne krije": "Kada je vaspitačica Nada Miljanić iz Novog Beograda upitala decu zašto pokušavaju da pomere poklopac šahta, u čemu su skoro uspeli, odgovorili su joj – mi smo hteli da kao nindže uđemo u kanalizaciju."
 
"U vezi sa prisutnošću vudu ratnika na Kosmetu objavljena je 2. oktobra 2001. godine izjava generala Vilijama Bila Dejvida, komandanta američkog kontingentna u sastavu KFOR-a. On je tada rekao: 'Svaka armija ima jedinice sa parapsihološkim moćima. Te jedinice daju podatke i potvrđuju poruke i upotpunjuju informacije koje američka armija već ima'."
 
"O humanosti ljudi koji vladaju svetom može se zaključiti na osnovu ispovesti generala Vojske Republike Srpske Đorđa Đukića, koji nije izdržao proceduru nakon čuvenog suđenja u Hagu. Živeo je samo tri i po meseca nakon hapšenja. Bolestan i iscrpljen neposredno pred smrt upozorio je da se svim zatvorenicima ubrizgavaju neke čudne injekcije. Naravno, bilo bi zanimljivo saznati njihov sadržaj, budući da se u haškim zatvorskim odajama zatvorenici pre svega mentalno razboljevaju."
 
Svetozar Radišić: To je grupa 32:69, neki general X, bilo mi je zanimljivo jer su me vrlo često pitali u vezi s tim šta ja o tome znam. Ono što sam pročitao da oni rade je nešto što je vrlo blisko smislu, kažu da koriste tzv. energetsko ogledalo za odbijanje negativne energije. Ko god zna Nikolu Teslu i njegov rad zna da je takav jedan projekat napravljen i da je Nikola Tesla radio na takvoj vrsti oružja.
 
Odlomak iz knjige "Satana se više ne krije": "Rat koji uveliko traje mora se zaustaviti mudrošću a potom naći i izlaz iz paradigme koja je svet dovela do ivice civilizacijskog ambisa. Najbolje bi bilo da svet iz rata izađe neprimetno, kako je u njega i ušao."


Povezani članci:

  • 121. emisija
    Gosti: Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište, Marijana Pajvančić, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Ilija Vujačić, profesor Fakulteta političkih nauka, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nebojša Popov, sociolog, Stojan Cerović, novinar i Olivera Borisavljević, slušateljka
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
  • 124. emisija

    Gosti: Desimir Tošić, publicista, Mileta Prodanović, slikar i pisac, Latinka Perović, istoričarka, Laslo Vegel, književnik, Vera Ranković, istoričarka, Ljubiša Sekulić, diplomata, Srđa Popović, advokat i istoričarka Olivera Milosavljević
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 125. emisija

    Gosti: Zoran Ivošević, sudija Vrhovnog suda, Srđa Popović, advokat, Desimir Tošić, podpredsednik DC, Goran Marković, reditelj i Ivan Milenković, filozof
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 13. emisija

    Gosti: Prestolonaslednik Aleksandar, publicista Desimir Tošić, pisac Svetislav Basara, sociolog Slobodan Inić
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 131. emisija

    Gosti: Nebojša Romčević, dramaturg, Slobodan Samardžić, savetnik predsednika SRJ, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Adem Demaći, Nenad Popović, izdavač iz Zagreba, Ivan Vejvoda i novinar Stojan Cerović
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije