Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Ovo je izgleda 101. Peščanik, i poslednji pred letnju pauzu.

Da ne izneverim tradiciju dugu 101 emisiju, počeću sa Koštunicom tj. jednim češkim poštarom, odgajivačem golubova u slobodno vreme, koji se za vreme rata jednog dana strašno naljutio na nemačke lovce bombardere koji su svakodnevno uznemiravali njegove golubove i golubice. Dograbio je pušku, ili mu je neko tutnuo u ruku, nanišanio i, gle, kako su nesaznatljivi božji razlozi, avion je pao. Bio je to jedan od najvećih čeških doprinosa slomu fašizma.
 
Naš sadašnji predsednik nam je jednom u borbi protiv Miloševića pozajmio svoje časno ime i sada je đavo došao po svoje. Mnogi ljudi pa i naš predsednik izgledaju vizionarski dok mudro ćute, odnosno zbog toga što ćute, a otkako je češće počeo da govori, magija je nestala. Naš predsednik koji je do juče bio valjda jedini uz Gloriju koji je branio načelnika Generalštaba sada se iz svojih razloga odlučio na jedan dobar potez, da otme onu sablju kojom je darivao nedavno Pavkovića. A šta se onda dešava? Premijer hoće da mu izvadi oči i to cinično se pozivajući na legalizam i institucije koje tako pažljivo i s ljubavlju gradi.
 
I to onaj premijer koji nikako da se doseti još nekog Nemca osim direktora "Simensa" ili predsednika Bavarske, ili donje Saksonije, ili gornje Saksonije, na Hegela mislim, koji je napisao u jednom od njegovih udžbenika da sredstvo mora da odgovara svrsi, mora da ima nešto zajedničko sa prokletom svrhom.
 
Konkurs za načelnika Generalštaba je otvoren. Ne bi bilo čudno da ove dve političke struje što su se ostrvile jedna na drugu uvedu instituciju rotirajućeg načelnika pa jedan dan komanduje Šljivančanin, drugi dan Legija, treći Bulatović, četvrti Vesić, pa možda i jedna dama, što da ne?
 
Doskora je mogla da prođe ona jevrejska poslovica da dok jedan šumar krči šumu i sređuje je, drugi samo brekće. Sada su obojica rešila da šumu zapale ne bi li malo ogrejali svoja srca.
 
Eto posetila ih je guja radosti ovih dana i to je bio taj moj minut i po lajanja. Završen je. To vam je kao kad se oni ludaci i autsajderi popnu na klupu u Hajd parku i pljuju sve, od Boga, preko kraljice do Dejvida Bekama, pa onda siđu i osvrću se okolo da vide da li će svet najzad shvatiti šta se događa a normalni ljudi idu svojim putem i gledaju svoja posla.
 
Problem je samo što mi nemamo svoja posla i što nemamo političare koji nisu oni koji se hvale da najviše rade i oni koji najviše vole svoj narod, nego oni koji omogućavaju drugima da s uspehom nešto rade.

A sada stvarno počinje emisija Peščanik. Najpre naš gost iz Kotora. To je don Branko Žbutega, on je prvi čovek kotorske katedrale Svetog Tripuna stare inače 850 godina. On je ovih dana boravio u Beogradu, gostovao je i govorio u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Njegov sagovornik je bio profesor Mirko Đorđević.

Don Branko Sbutega: To je bilo prije 16, 17 godina. Spavao sam u hotelu ''Park'' i čekao sam taksi na ulici, tada Maršala Tita, sada više ne znam kojoj, zbunjen sam novim oznakama istih ulica. I čekao sam u jednom beogradskom novembarskom jutru, kuljao je gusti dim iz ugljenih peći, mirisalo je sve na nešto tužno i teško. Pozdravljao sam se sa tom prijateljskom osobom i rekao - Nikad više se vratiti u Beograd neću.

Poslije toliko godina, sjećajući se svojih prvih susreta od daleke 1958. pa do danas, moram da kažem da se ništa od onog duha što je obećavalo nije ostvarilo a sve iz ovog mračnog osjećanja tog hladnog, ružnog i gustog novembarskog jutra, sve se desilo i desilo se gore nego što sam mogao u tom svom predviđanju da osjetim. Nije se to desilo samo u ovom gradu nego se desilo iz ovog grada. Desilo se i iz nekih drugih gradova, ali ja u tim gradovima sada ne stojim i ne govorim tamo nego ovdje. I ne mislim da je problem u tome što te mrak posjeti. Mislim da je problem što na njega pristajemo. Juče sam pročitao u izvještaju da je gospodin predsjednik Koštunica, koji je, dozvolite, i moj, dakle gospodin Koštunica je rekao da za Srbiju nije potrebna lustracija i da bi to otvorilo Pandorinu kutiju. Ma nije nego. Reći danas da Srbiji nije potrebna lustracija to je zaista ultradrskost, a znamo što znači Pandorina kutija. Pa što kad izleti smeće iz kuće? Kuća ostaje čista.

Mirko Đorđević: Poznajte istinu i istina će vas osloboditi. Istina na koju ovde Isus misli nije ni rasna, ni nacionalna, ni partijsko-politička. Kada je podvukao reč istina bez ikakvog atributa i predloga, Isus nije rekao čak ni ''moja istina''. Jednostavno je rečeno - istina.

Don Branko Sbutega: Milo mi je da je profesor Đorđević izgovorio onaj tekst jer je bilo suviše uvoštano da ga jedan pop izgovara. Taj tekst je traljav danas kada ga na određenim prostorima, određeni, ali najveća većina popova, govori. Bože, koliko smo se naljubili, naistinisali, nabogoblažili, nablagoslovili, na čemu? Sve bi to bilo divno i svaki taj tekst bi bio istinit da je zaista bio mišljen za sve. Svaki blagoslov je pošao selektivno i uključivao neko prokletstvo, svaki poziv na ljubav je uključivao, skoro svaki, neku mržnju. Naravno, nije to samo sada, daleko od toga, istorija hrišćanstva je prepuna tog dupleksa na koji ne poziva ni Ivanova ni Jovanova glava. To su provincijalni prostori, ovde se nijedna velika civilizacijska tema nije uspostavila, nije definirala. Pođite sve tamo do Trsta.

Možda je najznačajnije što nam se desilo na ovim prostorima to što je Džojs napisao par redaka ''Ulisa'' u Puli. Mnogo bi se bolje popamtio i Beograd i Zagreb da je slučajno Mocart ovamo nekada prošao pa da je samo ovo ovde napisao, tararara, svi bi rekli Beograd - to je onaj grad, Zagreb, tamo gde je Mocart napisao ono tararara, vidite kako četiri tona jednom prostoru mogu da daju više nego što svi mi zajedno umišljamo. Ne mislim nama, nego doprinos u jednom ovakvom prividu mira u kojem se danas nalazi ono što se zove Jugoslavija, Srbija, Beograd, u tom prividu mira kao da ne postoje ljudi jer je to ipak samo privid. Čak dok se podržavalo zlo i to je bilo nešto. Prema tome, uznemiriti se i biti uznemiren unutar sredine jeste jedino što se može desiti. To je lustracija. Lustracija ne znači izbaciti, lustracija znači propitati, propitati sa željom da se izađe iz nečega iz čega se danas apsolutno nije izašlo. Danas prepoznajem onu istu atmosferu iz novembra mjeseca s jednom razlikom što ona danas nema obilježje tame nego ima obilježje nemoći da se iz nje izađe.
 
Niko se nije suprotstavio javno, koja je institucija ovdje rekla - zašto Srbinje? Neka bude etnički čisto ali zašto se niko nije uznemirio što se kaže Srbinje. Jesu li akademici govorili o utemeljenosti srpskog bića u Srbinju a niko nije govorio o utemeljenosti na kostima. Pa sramotno je, to je isto kao da se u Hrvatskoj Jasenovac sutra prozove Hrvatograd. Pa nije u redu. Definitivno nije u redu.

Mirko Đorđević: Nije reč samo o Srbinju nego o desetinama lokaliteta koja imaju za budućnost mračan znak i predznak onih ratovođa koji su nas kao narod i ljude, pa i hrišćane, upisali u knjigu zločinaca. Ratovođe srpske, nekakav Karadžić i Mladić, redovno drže post i ljube ikone, meso ne jedu ali javno piju ljudsku krv.
 
Don Branko Sbutega: Godine 1999. bio sam u kontaktu sa Tomasom Spenglerom, poznatim sinologom, možda najpoznatijim u Njemačkoj, pravio je neku dokumentarnu emisiju, zvala se ''Bitere Balkan'' –“Gorki Balkan”. On je došao k meni i pričao mi da mu je otac bio nuklearni fizičar i bio je isto tako ''naci'' kao i manje-više svi Nemci u nekom smislu. Nije bio član partije ali bio je simpatizer. I on mi je postavio pitanje, pred kamerom je rekao - ''molim vas, velečasni, recite mi šta ima to u ovim ljudima ovdje da se kolju, šta je to što je napravilo toliko masovnih grobnica, šta je to što je omogućilo ovolike zločine”. Ja sam samo rekao – oprostite, upravo sam htio da ja vas to pitam, pa gdje vi mene posle Aušvica, Treblinke i Mathauzena to pitate, ja sam mislio da ćete vi u 50 godina promišljanja o svemu tome meni dati odgovor. Mi smo tek sviježi, mi smo tek početnici, a vi ste obavili taj posao prije 50 godina. Mislio sam da ćete vi da mi kažete ko su, s obzirom na to da ste imali vremena da se promislite. Onda je on isključio kameru i rekao ''prešao si me''. Ja sam rekao da ga nisam prešao nego da najiskrenije to govorim.

Kako izaći iz ovoga? Kako su Nijemci izašli, kako su Japanci izašli? Izašli su totalnim porazom i prihvaćanjem poraza kao svoje nove šanse. Izašli su na koljenima prostrvši se skoro polumrtvi, bez koprcanja, da budu makar malo gdje su bili. Izašli su jer su u svojoj veličini mogli sebe poništiti. Nisu ni imali izbora. Metodologije su bile brutalne, moratorijum na narod, na njegove institucije, na svu njegovu drevnost i utemeljenost i u Geteu i Betovenu, Bahu, u čemu god hoćete. Pa sve te veličine zajedno su pale na taj isti pod koji se zvao Nemačka, tamo negdje do 1947/48. godine. Za to isto vrijeme, mi smo celebrirali te nove veličine koje su izrasle iz njihovog poraza, pa su naše nove veličine već 1964. poslale prve gastarbajtere u tu prekjučerašnju rupu koja se zvala Nemačka. Ja bih mogao sada da kažem zašto su Hrvati, ili zašto Slovenci, ali nisam tamo i zašto bismo govorili o tome zašto u Engleskoj ima AIDS-a kada ga ima ovdje dovoljno i imamo se čime baviti kod kuće. Zašto sve misliti u komparaciji kako bi se spasila vlastita bolest, vlastita mučnina. Pristanak na mučninu ne kao proglašavanje mučnine za uzvišeno stanje.
 
U Hrvatskoj je uhapšen prije malo više od godinu dana general Norac. I dobro već jedan kompromis je bio u činjenici da je dozvoljeno da bude kod kuće uhapšen. I u jednoj zemlji iskompleksiranoj, naravno, činjenicom da spada u zemlje nerazvijene i u pravnom, i u političkom, kulturnom i ostalim sistemima poput Hrvatske, trebalo bi da prirodno osećanje bude - o, hvala ti, bože, konačno smo dobili povjerenje da možemo i mi uhapsiti i mi procesuirati. Dakle, priznata ti je neka zrelost da možeš nešto samostalno obaviti, da ne mora nikakav tutor prava da se dešava u Hagu. Reakcija. Biskupska konferencija Dalmacije donosi proglas. Prvo obezvređuje Haški sud, obezvređuje princip pravde, ratnog zločina kao zločina, prejudicira kvalifikacije bez ijednog procesa i poziva ljude i kaže - Norac u našim srcima. To se desilo.

Možemo mi sada vrlo lako da iščitamo zašto se to tako desilo, zašto je 100.000 ljudi došlo usred grada Splita da protestira da se neko pod takvom optužbom procesuira. Mi znamo vrlo dobro da nisu tih 100.000 ljudi bili 100.000 brava, pokvarenjaka. To nije 100.000 identičnih odgovornosti ali u svakom od tih 100.000 ljudi postoji bar mali deo suučesništva. A u kome je najveći? U onome ko pokreće ljude, njihovu energiju, njihov život, da izađu iz svojih kuća, sa svojih polja, sa radnih mjesta, iz svojih kreveta, sa svoje televizijske emisije i izgube dva sata svoga života na tome, dva sata zbog kojih će se nakon deset godina neko možda dubinski kajati ili zbog kojih će ih možda jednog dana unuci nazivati - o, budale đedovi.

Svetlana Lukić: Slušate katoličkog sveštenika don Branko Zbutega iz kotorske katedrale Svetog Tripuna a u nastavku Peščanika – šta nam bog da.

Don Branko Sbutega: Sjećam se 1990, '91. godine kada je zaista bujao iskaz nacionalne prepotencije, kada se govorilo ''ma ja nisam nacionalista, ma moj najbolji prijatelj je Jože iz Makarske, pa koje smo mi girice pojeli''. Jože nikada nije bio argument ni za mržnju ni za ljubav. Naša utemeljenja nisu tek segmenti naših biografija, nisam pošten zato što nisam ukrao u oktobru mjesecu 1973. godine, u pet popodne, kada sam imao priliku da iz jednog džepa izvučem pare. Ja ne mogu graditi poštenje i osećanje svog poštenja na toj činjenici. Osećanje svog poštenja mogu graditi samo po zaboravljanju činjenica kada sam nekome izvukao pare iz džepa. Moj problem nije gdje nisam bio lopov, moj problem je gdje sam bio.

Bio sam u Dubrovniku za vrijeme bombardiranja. Samo jedna jedina bol je tada bila, nije stigao nijedan faks koji je rekao, prijatelj prijatelju – I am so sorry. Nije se ni udruženje čistačica sakupilo pa reklo - nama je žao, ne što se bombardira nego zbog čega i ko. Naravno da nikada svima nije žao, ali i onima kojima nije bilo milo nije bilo dovoljno snage da kažu - I am so sorry. Meni je žao. Neću se izvinjavati, nisam poslao, nisam ja hteo, nisam napravio, ali meni je žao.

Kosta Čavoški: U srpskim kafanama pevaju pesme koje pored ostalog imaju i ove stihove – Sve do smrti i sudnjega dana, branićemo brata Radovana.

Momo Kapor: Hvatati Radovana Karadžića to je kao hvatati vetar šlemom. Hvatati legendu to je apsolutno nemoguće. Mi prisustvujemo jednom istorijskom periodu kada se jedan naš sunarodnik, prijatelj, pesnik, psihijatar pretvara u mit koji će biti veći od Če Gevare.

Srbijanka Turajlić: Kada sam prvi put otišla u Bosnu, to je bilo 1996. godine, ona je zaista bila potpuno razrušena. Ja sam se vozila prema Banja Luci, išla sam pored Dervente i to je demontirano. Tu imate utisak da ni mrava više nema. Prosto ničega što živi i diše. Uterala sam kola direktno u Banjaluku i prosto histerično tražila crkvu. Imala sam potrebu da nešto učinim u crkvi, nisam pobožna, i onda sam ušla u crkvu i imala nerešivu dilemu. Dilema se sastojala u tome da li da upalim sveću za žive ili za mrtve. Drugim rečima ja sam želela da verujem da su ljudi iz onih demontiranih kuća prvo negde otišli a onda je neko došao i demontirao im kuću, opljačkao, srušio. Ja sam ipak upalila sveću za žive verujući da možda makar neko iz tih kuća šeta negde Bosnom ili nekom drugom zemljom i pokušava da zaboravi to što se desilo.

Slobodan Milošević (arhivski snimak): Šta dokazujete uopšte u vezi sa Srbijom, pričam o bombardovanju Sarajeva. Kako vi zamišljate da neko ima kontrolu u drugoj državi?

Kad sam čuo da postoje neki logori tražio sam objašnjenje – zar je moguće da Srbi prave logore i dobio objašnjenje - ne postoje nikakvi logori, postoje samo zatvori za ratne zarobljenike. Danas se srećem ovde sa ljudima koji su radili u logorima i koji kažu da smo svi bili obmanuti oko toga.

Srbijanka Turajlić: Batajnica postoji, tamo zaista postoje leševi. Ti leševi, ljudi, postoje! I mi možemo vikati ali oni i dalje postoje, neće nestati. Činjenica da postoje leševi u Batajnici apsolutno ne negira činjenicu da postoje leševi u Pakračkoj poljani, ne negira činjenicu da je put kod Slavonskog broda krvav i pran vodom. To su sve činjenice o kojima možemo da razgovaramo. Zašto vi izbegavate da razgovaramo o tim činjenicama? Zašto mislite da možemo da razgovaramo o Medačkom džepu a ne možemo o Batajnici? I na jednom i na drugom mestu su pobijeni ljudi, aman zaman. Ljudi!

Miljenko Dereta: Niko ne bi prošao kroz sankcije, niko ne bi živeo sa takvom inflacijom. Ko može da živi sa dve marke kao što možemo mi? Pazi uspeha, koja veština!

To je jedan vrlo ozbiljan problem. Mi se suočavamo sa posledicama izolacije. Ja ću vam dati dva primera u vezi sa našim projektom “Postani građanin” koji smo uradili sa decom od 18 godina. U jednom trenutku jedan od njih je rekao – pa ja mislim da bi kod nas u Užicu u školi trebalo poboljšati položaj stranaca. Normalno čovek se zapita koji to stranci idu u srednju školu u Užicu, pa sam ga pitao – na koje strance misliš, izvini? Pa, kaže, na ove Rome, Muslimane, izbeglice. To je percepcija manjine u srednjoj Srbiji! Onda smo naravno o tome razgovarali jako mnogo i doveli smo jednog Irca koji ovde radi neku svoju tezu da njima održi predavanje o pisanju eseja. Za te mlade ljude iz Užica, to je dvadeset osamnaestogodišnjaka to je bio prvi stranac sa kojim su u životu razgovarali.

Nenad Prokić: Bitef teatar je u crkvi koju je Hitler hteo da se izgradi u Beogradu, inače predivan objekat. A meni strašno smeta Bajlonova pijaca tu, zato što je prljavo, pa se skupljaju raznorazne pijanice, i ja sam stalno pokušavao to nekako da osvojim i da napravim neki bedem, da se tu stave neke žardinjere i neko rastinje, pa da se tu napravi mali trgić, pa da sve bude lepo i čisto kao u Ivici i Marici, a onda su mi se otvorile oči pre neki dan. Došla je neka američka trupa koja je gostovala u Bitefu, bila je na proputovanju kroz ovaj deo sveta pa smo zgrabili priliku, bio je to ulični teatar. Onda su izašli na štulama, onako veselo kako to obično ulični teatar može da bude i okupili su se svi ti ljudi od kojih sam ja hteo da se odvojim i da odvojim svoje pozorište od toga. Oni su bili potpuno fascinirani. Ti pijanci su gledali pa su im davali neki novac od onoga što bi inače iskamčili od nekog drugog za piće. Romi koji skupljaju stari karton i sve to, i koji inače ostavljaju krš za sobom, sve što im ne treba oni porazbacaju oko našeg ulaza, oni su prosto bili fascinirani. Ja sam gledao više njih nego izvođače i shvatio sam da je ovo što sam ja pokušavao prvo bezobrazno s moje strane, da nije pravi način uopšte, i da ja tu uopšte ne mogu da pobedim. Shvatio sam da bi bilo mnogo bolje, pametnije i lepše da se ti ljudi priklone nama i da smatraju to pozorište svojom kućom i da onda vode računa o njemu isto kao i mi.

Mislim da je nas naučilo ovih proteklih deset godina ovih satrapa koji su se ovde nakotili; gledam onog Mirka Marjanovića, on daje izjave da neće da plati porez na ekstra profit, kada ga vidim ja poželim da je u zatvoru. Ja ne znam zašto on nije u zatvoru. Da li je moguće da on nije kriv? Mi smo branili sebe uvek tom nekom vrstom agresije u povlačenju. Mi smo bili agresivni prema problemima jer smo od njih bežali i štitili smo sebe na taj način. Ionako prodre kroz taj bedem mnogo toga pa ajde da prodre što manje. I mislim da je taj neki neaktivni stav, stav povlačenja, bežanja u osamu, u očaj, to je protivno životu kao takvom i to jednostavno nije tačno, to je bolest.

Može čovek da bude bolestan ali mislim da je ovde to uhvatilo maha kod svih ljudi koji vole da koriste svoju glavu. Najveću grešku su napravili da su sebe izolovali od drugih ljudi. Ja sam živeo od 1990. godine u ovoj zemlji na taj način što sam se okružio ljudima koji misle isto kao ja. To je isto ograničavanje vidika, to je život u egzilu, to je život gde su horizonti veoma blizu. Ja mogu sa Filipom Davidom da razgovaram ceo život ali da li on i ja možemo jedan drugom da kažemo nešto novo posle deset godina.

Loše iskustvo imam. Nešto zaista mora da me iznenadi da bih ja otvorio sve svoje perceptivne sposobnosti za uzbuđenje da bih se predao nekom. To je kao kada ti se dete baci sa zida u naručje, to je najveće poverenje koje ja mogu da zamislim, visok zid dva metra a dete ti skače u ruke. Hajde, skoči ti sa dva metra meni u ruke, da te vidim. I na kraju krajeva, ono što je utešno u nekoj našoj bližoj političkoj i svakoj drugoj budućnosti jeste to što očigledno ne odlučujemo sami o svojoj sudbini već jedna mnogo veća teritorija i mnogo veća populacija odlučuje o tome kako će nama biti i to je velika prilika za odahnuće. Nama je nekako uvek bilo najgore pod nama samima.

Dušan Kovačević: I dok se oni dogovaraju oko nekih elementarnih stvari, nama prolazi život. I normalno svako ko ne želi da mu život prođe među idiotima on spakuje torbu i ode i vozi taksi na Novom Zelandu. Vi dođete na železničku stanicu u bilo koji grad na planeti i čovek koji hoće da vam ponese torbu govori srpski. Odete na recepciju hotela, čovek govori srpski. S jedne strane vam malo drago izgleda kao da smo okupirali planetu. I već se približavamo onim zemljama u kojima je polovina stanovništva u emigraciji. I to će se za deset godina stvarno desiti.

Dok se mi dogovorimo svet ode 20 godina unapred i onda kaže – znate šta, mi vas jednostavno ne možemo da čekamo. To što vi imate običaj da sedite oko vatre i palite cigarete na drva, to je jako lepo, to mi volimo da gledamo, to je jako zanimljivo, nas uzbuđuje to što se krčka nešto u loncu ali mi za to nemamo vremena više. Vi snimite dokumentarni film o tome ali mi to da uživo gledamo nećemo. Ne može naša skolonost ka poeziji, nadrealizmu i metaforama da prođe u realnom svetu.

Neka mi neko kaže u poslednjih 20.000 godina pisane istorije kada na planeti nije bila jedna sila koja je odlučivala. Kina je došla već na četvrto mesto, morate već danas da vodite računa da budete sa njom u relativno dobrim ili odličnim odnosima. I ne možete da napadnete jednog Kineza u Beogradu i da ga tučete zato što je Kinez. I to je ona večita priča, ako nemamo neprijatelja od kog smo direktno ugroženi onda ga mi izmišljamo i pravimo. A onda kada se pojavi i kada se nadobijamo batina onda fino pišemo pesme, kukamo i plačemo nad teškom sudbinom.

Laslo Vegel: A što se tiče Koštunice mislim da je retko koji čovek od društva dobio tako veliku šansu kao on. Prvog trenutka je izgledalo kao da on može biti ljubimac bogova, ne samo građana. Ali čudno da ponekad velika šansa onemogući čoveka da u stvari ostvari ono što je malo. U tom slislu on je zaista tragična figura. Meni je lično žao što se to tako desilo jer ne bi bilo loše kada bi u ovom društvu bilo izvornog autoriteta.

Predsednik republike daje reč da su svi građani ravnopravni, pa ređa i muslimane, i Mađare i Slovake, a onda kada dođe u Vojvodinu dolazi samo sa pravoslavnim sveštenicima. Ako već dolazi sa sveštenicima, mislim da ne mora da dolazi, ali ako on misli da je to važno i da će od toga njegova vera biti čvršća, onda neka. Ali onda mora i katolike da obiđe, i evangeliste, jer je dao reč. Ali sada građani koji su slušali zadatu reč vide da je predsednik republike nije održao. To je za jednog predsednika republike najveći problem. On može da bude poražen u mnogim stvarima, može vlada da vodi jednu drugu politiku nego što je on zamišlja, može sve, i to neće da ruši autoritet predsednika. Autoritet predsednika može da ruši samo predsednik i to tako što ne poštuje svoju zadatu reč.

Petar Luković: Predsednik Koštunica u kontekstu svih ovih ludaka se utopio u sve to. Između Karleuše, Marine Živković, Miodraga Popova, Koštunica je meni postao estradna zvezda. Ozbiljno ti kažem. On više nije bitan, on je sve rekao šta je imao da kaže. I red je sada da objavi “My greatest shits” po sopstvenom izboru i da vidimo šta je bilo. Sad mi se sve izjednačilo. Koštunica ili ovaj, kako se zove onaj travestit s Pinka? Karamela! Evo, Koštunica ili Karamela, what is the difference? Jebi ga, stvarno ne znam u čemu je razlika.

Laslo Vegel: Ima u Vojvodini jedna banja za lečenje i tamo morate da sedite u vodi 30 minuta. Pored mene je u banji sedelo jedno društvo i lečili su se kao i ja, i glasno su razgovarali, a svi su u bazenu mogli da čuju kako su oni ubijali ljude, muslimane u Bosni. I to su pričali sa uživanjem. Meni je to bilo strašno i nisam mogao da izdržim, izašao sam iz bazena. Mi imamo taj problem: dok oni govore tako glasno i jasno, i dok nema nikoga da im kaže - vi ćete, gospodo, ići na sud zbog toga - dotle ovo društvo neće moći da se izleči, kao što ja nisam mogao da se lečim. Đinđićeva teorija u ovom slučaju jeste da zapušimo usta i da ne vidimo ništa, da čujemo, ali da ostajemo po svaku cenu u toj lekovitoj vodi, pa možda ćemo se izlečiti. Ako baš dođe neko pa izvadi jednog od nas, pa neka ga žrtvujemo, ali mi ostajemo u vodi. Na takav način mi možemo ostati decenijama u vodi, neće biti lečenja, i na kraju, možda ćemo svi prihvatiti kolektivnu krivicu. Onda može da dođe i izvadi bilo koga od nas.

Ne Hag, ali neki sud čovečanstva jednog trenutka može svakoga od nas da uhvati za uši i da kaže - jeste, ti si krivac zato što si ćutao deset godina, dvadeset godina.

Vojislav Koštunica (arhivski snimak): On je ponudio da se povuče, ja sam zatražio da zarad promena koje je, ponavljam, on osmislio i pokrenuo za sada ostane. Zahtevi za smenu načelnika Generalštaba, generala Pavkovića najčešće szižu iz redova onih koji traže da se hitno i bez zaostatka suočimo, kako se to kaže, sa svojom nedavnom prošlošću, da priznamo dobrovoljno kolektivnu krivicu, odigramo neku psihodramu i doživimo katarzu.

Drinka Gojković: Sa Koštunicom je stvarno krajnje neprijatno gledati tu permanentnu retardaciju. To je čudo koliko čovek uporno samo ide natrag, natrag, natrag i nikako da se povrati a očigledno niko ga baš i ne ćuška da se povrati niti mu iko daje signal da ne može on to tako doveka, da je to završena priča, da će on biti maknut s tog mesta. I već bi morao biti, je li. Kada bi iko od njih, bilo Koštunica, bilo Đinđić, od tih glavnih političara izišao i kazao - jeste, tačno je, mi smo krivi za to i to i mi ćemo od sada do kraja sveta i veka obeležavati dan kada je Srebrenica pobijena. Neverovatno koliko je ovo jedna politička struktura koja uopšte nema predstavu o budućnosti. I stalno se čovek poziva na mlade ljude i njih obavezuje na nešto, u neku ruku stvarno ni krive ni dužne, samo zato što smo mi nesposobni da stvar obavimo.

Prosto se zgranete kada vidite te međudržavne posete, pa sve fino, pa privredna saradnja, pa gostovanje ovog pozorišta onamo i onog pozorišta ovamo. Ama ljudi, pa nije to prelepljeno selotejpom! Između 1986. do 2002. godine, nešto se događalo. Ne možeš da izigravaš da toga nema i da započinješ srećan, novi život na masovnim grobnicama.

Ja podržavam normalan život, ne mislim da to treba da se ukine, naprotiv skroz sam za to. I sam sebi izgledaš kao isterivač duhova, isterivač đavola. Ponekad pomislim – pa dobro hoću li ja celog života biti egzorcistkinja?

Petar Luković: Kada krenem da napišem reč Hag, tri slova da ukucam, čini mi se da će govna da mi izađu iz kompjutera. Koliko sam puta ukucao reč Hag?! Pa devet godina kucaš o tome, pa jebote nikad kraja. Pa tribunal, pa Hag, pa haški tribunal pa tribunal u Hagu pa ne znam, tužilaštvo, sudije. To je stvarno da poludiš više.

Bogdan Denić: Ono što najviše fali Srbiji jeste odgovornost. Nemojte zaboraviti da smo mi bacali cveće na tenkove koji su išli u Vukovar. Ne znam kako smo mogli da imamo oficire među kojima se nijedan nije ubio od sramote kada su pobili one ranjenike u vukovarskoj bolnici. Ne znam da li je stvarno istina ili se meni tako čini da pola Srbije ne zna šta je bilo u Srebrenici. Najveći pokolj posle Drugog svetskog rata razoružanih zarobljenika. Pa hajde uzmi niži broj, ''samo'' 5.000 ljudi, a bilo je osam hiljada po mom mišljenju, to je strava. Od sramote je trebalo da traže suđenje i kažnjavanje svih koji su bili u vezi, a zna se da su bili u vezi sa Beogradom. Holandska vlada daje ostavku. Oni lično nisu ubili nijednog čoveka a ove naše novine tretiraju to kao alibi za nas. Kažu – vidiš očito da mi nismo krivi, Holandezi su dali ostavku. Ne, nego mi nemamo obraza dovoljno da tražimo ostavke. Ja da sam Koštunica, ne daj bože, za svakog generala koji je ikakvu najtanju vezu imao sa tim ja bih tražio pismenu ostavku odmah i terao u penziju. To je Srbe pretvorilo u narod koji Evropa mrzi. I sada će ovi sa komplikovanim advokatskim rajem u Hagu da kažu – pa nije Slobodan ama baš nijednog ubio a nije ni dao direktnu naredbu, a nije ni znao. Vraga nije znao. Nije mogao ne znati.

Sećam se pre mnogo godina na nekom malom savetovanju počne ono o Kosovskom boju. Ja kažem – čekajte, ljudi, ajde tri činjenice odmah. Mnogo je važnija bila Bitka na Marici sa istorijskog gledišta, o njoj niko ne govori zato što to crkvu ne zanima, Lazar je mučenik a ne Vukašin i oni koji su poginuli tamo, zato što je onda još bila svađa između Srpske pravoslavne crkve i Patrijaršije. Lazar je mučenik zato što je on vratio te crkvene odnose. To je crkvena istorija. Više je Srba bilo u turskoj vojsci nego u Lazarevoj vojsci a Albanci i Bosanci su bili u Lazarevoj vojsci. I Vuk Branković nije bio nikakav izdajica nego je učinio jednu stvar za koju mu crkva nikada nije oprostila  – naplatio je crkvi poreze za odbranu protiv Turaka. Ovi me gledaju i jedan istoričar mi priđe posle toga i kaže – znaš, Bogdane, ja znam da je to istina ali nije zgodno da se kaže. Ja kažem – onda ćuti o Kosovu, nemoj laži da širiš pošto na osnovu tih mitova ovi ubijaju.

Biljana Srbljanović: Baš na radiju ima neki džing koji mi se užasno sviđa, odlomak Jovana Hristića - Čemu putovati?

Pogledaš i kažeš šta je meni i zašto ja da se rodim baš ovde. Kako baš ovde da zaglavim? S druge strane kažeš – ćuti, pusti ipak se nisam rodila u Đakovici. I mislim da svi to radimo, razmišljamo o tome, čak krajnje snobovski, koje su to destinacije gde bi ti sad mogao sebe da smestiš. Koja je to klima, da li ti prija nadmorska visina, kakva je ahitektura, kakav jezik – ne da li ga znaš nego da li ti se dopada – pa onda ja još imam varijantu: koliko je to daleko.

Sve što je blizu prosto iskušava tvoju spremnost da naprviš neki rez, mora da bude bar sat raskoraka u vremenskoj zoni da barem sat vremena štucaš za onim što ostavljaš za sobom. Pa onda uvek razmišljaš o glavnim gradovima – ko od nas sedi i kaže da bi voleo da živi u južnoj Virdžiniji u selu među kukuruzima, niko. Svi govore Pariz, Rim, London, Njujork. Pa onda razmišljaš – Pariz je mnogo francuski, to ne. Pa Rim – tu su svi nešto naduti i, mislim, već imaš odnos prema tome iako možda nikad nisi ni bio u tom gradu ali vrlo čvrst odnos šta to tebi sve ne prija jer ti si jedno izuzetno biće koje sada treba da se smesti u ovom kosmosu. Ja mislim da to svi radimo stalno i mislim da je to uglavnom pitanje bežanje od samog sebe i traženje nečega što možda uopšte ne možeš da nađeš.

Ja na primer u tim svojim maštarijama uvek vrtim Njujork kao centar svemira, Njujork grad televizijskih serija i ti sad živiš u gradu u kom svaka tvoja replika izazove smeh, onaj snimljeni smeh i neki put aplauz. A onda negde sam čitala da taj smeh koji se koristi po tim serijama uglavnom je smeh mrtvih ljudi, da su uglavnom pomrli. To se snimi u nekom tonskom studiju i krčmi se sledećih deset godina a možda je jedna od žena sa snimka umrla od raka dojke, neko od ciroze jetre a neko prirodnom smrću. U svakom slučaju jedna jeziva stvar - prati te oduševljena reakcija mrtvih ljudi.

Ja sam nešto sve sigurnija da ljudska mizerija u stvari najviše tera ljude na pokret tako da sada nešto počinjem da budem srećna kada padam u depresiju, možda te u tom obrtu natera na nešto, možda te natera da se pridružiš ovima sa trake, to se nikad ne zna.

Povezani članci:

• 87. emisija

  Gosti: Kosta Čavoški, predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, Momo Kapor, književnik, Gojko Đogo, književnik, Svetislav Đurđević, general policije, Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda, Vera Marković iz Socijaldemokratske unije, vladika Irinej Bulović, Bogoljub Šijaković, savezni ministar vera, Sonja Savić, glumica, Branislav Lečić, ministar kulture i Božidar Đelić, ministar finansija
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 104. emisija

  Gosti: Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije, Mirko Đorđević, publicista i Vedrana Rudan, književnica
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 110. emisija

  Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 112. emisija

  Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
  Domaćica: Svetlana Lukić

• 127. emisija
  Gosti: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, pisac, Svetozar Stojanović, etičar, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mihajlo Mihajlov, publicista, Zoran Lutovac, politički analitičar, Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta, Mirko Đorđević, sociolog religije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava i Dragan Babić, novinar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković