Gosti: Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je pronađen mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima, Prekobrojni iz Topole, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Danas je dva dana uoči 5. oktobra, godinu dana posle 5. oktobra, i valjda je dopušteno da se na godišnjicu neke pobede oseća mučnina. To pravo pogotovo imaju oni što ih već cinično zovu prvoborci. A prvoborci su ovi ljudi koje ćete čuti. Oni žive u Topoli; od '91. godine pa do 5. oktobra 2000. nisu propustili nijedan miting ili demonstracije u Beogradu, najčešće su dolazili u Beograd auto-stopom. Oni sada sebe zovu – prekobrojnima. I dalje žive u Topoli i neće više dolaziti u Beograd tim povodom. 

– Godine 1997. kada se raspala koalicija Zajedno ja sam se razbolela. Dobila sam dobroćudni tumor, a sada, sve se nešto nadam da ću dobiti karcinom jer ovu količinu beznađa i depresije ja ne želim da preživim. I ne pada mi na pamet da se opredeljujem i da tražim političara u DOS-u kome ću da verujem.

Najteže mi je pala priča našeg predsednika, priča Vojislava Koštunice o legalizmu. On dobro zna, a i ja znam da legalizam nije poštovanje loših Brozovih i Miloševićevih zakona, nego pisanje dobrih a DOS ne piše zakone. Ja imam pravo da budem lično uvređena, i moji prijatelji isto tako imaju moralno pravo da budu lično uvređeni.

Mi nismo pravili karijere u okviru DOS-ovih političkih stranaka, mi smo rušili režim Slobodana Miloševića i očekivali da DOS ispuni makar jedno predizborno obećanje, a DOS-ova vlast nije nijedno predizborno obećanje ispunila niti namerava da ispuni.

Ja sam učesnik svih demonstraćija protiv Slobodana Miloševića, nisam bila jedino na Brankovom mostu u vreme propalih demonstracija Saveza za promene. Do juče sam smatrala da bih ponovo da se rodim opet bila devetomartovski demonstrant a sada ne znam. Verovatno bih ovu zemlju napustila 9. marta uveče.

Ova vlast računa na našu apatiju, bezvoljnost i depresiju. Smišljeno hoće da pasivizira to biračko telo. Vrlo dobro zna da na sledećim izborima odziv neće biti 99,8% ni 70,6%. Taj DOS je napravljen da se svi Brozovi i Miloševićevi lopovi preveslaju i ova vlast s njima pravi tranziciju. Čitala sam u Republici da su srbijanski premijer i predsednik SRJ doveli svoje potonje savetnike na Kolubaru, na kopove, bili bi linčovani. Slazem se.

Ministar unutrašnjih poslova je bruka i sramota za našu državu i za nas borce protiv Milosevićevog režima, gospodin Dušan Mihajlović. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica je isto bruka i sramota. Ja sam, inače, njegovo ime vrlo teško zaokružila. Uvek su me nervirali ti beogradski nacionalisti i ta njihova priča o Velikoj Srbiji. Velika Srbija se danas nalazi u mom rodnom selu. To je jedno selo na ulazu u Topolu. S desne strane je Banija, s leve strane Kordun, ispod moga vinograda je Kosovo i Metohija.
 
– Ja sam skroz nezadovoljna. Ceo moj radni vek je prošao na njivi, htela sam velike prinose, muž je bio veliki čovek koji je išao i u Tuzlu, i da prodaje rakiju u Novi Pazar, stalno smo je pekli, mučili se da napravimo tu Srbiju, budemo među prvima u svetu.

Međutim, sve to je otišlo u ambis, a sada, sad se baš završilo. Marka je ar zemlje, gde je to bilo u svetu, je l ima to negde u svetu? To nigde nema. I najgori smo, to slobodno kaži, da to kaže jedna baba u Topoli, a to je srce Šumadije, to je kraljevo mesto, međutim, i oni su se potirali i kod njih je strašno. Najgori smo. To mogu da ti kažem. Niko ne voli da radi a niko i ne podstiče na rad.

Kada je Ante Marković bio, koliko je bilo kilo šljiva, a koliko je sad? Sad je nema. Hemikalije. Sve je zatrovano. Trebalo je da kleknemo na kolena, da idemo u Beograd pa da kažemo – mi smo mala zemlja, mi smo bedna zemlja, nemojte da nas bombardujete, molimo vas. Pa da svi plačemo i da se ne vraćamo iz Beograda, kao 5. oktobra što smo srušili Slobodana Miloševića.

Ja i Jovana, nas dve, ostanemo i s kravama i s ovcama i da se čuvamo, da oni idu da ruše Slobodana Miloševića. Međutim, sad ima ko zna koliko Slobodana. Do sada je bio jedan Slobodan a sad ih ima na sve strane. To je katastrofa.

Ako budu mladi hteli da pokušaju kao što su 5. oktobra da odu u Beograd i da pitaju Koštunicu, on je iz naših predela, šta to znači? Srbi su njega izabrali da bi bio podstrek, da bi svaki put pitao – pa kako ste? Da li treba pšenice? On je uvezo neko đubre koje je iz Rumunije, ja ga stavim po paprici, paprika sva legla. Je l' se to zove vladar Srbije? Ja verujem, ako bude došao naš kralj Aleksandar, on je namučena duša, njega su komunisti čak i sa ocem posvađali. I kaže: "Kralju Pero, namučena dušo, tvoj jedinac nije te posluš'o, ne hte doći da ti kaže zbogom". To su sve agenti radili, da on ne dođe svome ocu na sahranu.
 
– "Čekali smo dugo, vreme je da shvatimo kako smo dugo čekali. Jedni su bili praznih ruku a drugi ne znaše dobaciti. Ima ih što marljivo su deljali ražanj, a zec kao zec. Ima koji su voljeli bilo šta nego išta na visokoj grani".

To sam našla odmah posle 5. oktobra jer je sve bilo jasno odmah posle 5. oktobra. Da se nastavio 6. na 5., 7. na 6. i još par dana bilo bi dobro još par dana ali pošto smo stali posle 5. onda je ovako odabran ovaj stih. Dugo sam bila razočarana i, jednostavno, bolovala sam, par meseci sam bukvalno bolovala i psihički i fizički.

Čak i u svojoj firmi sam to doživela, što je strašno, Srbi koji su radili u firmama shvatili su kako je sada ponovo došlo vreme samoupravljanja. To je sada popularno, svi se pitamo kao, nema samo socijalisti nego se kao svi pitamo. Pa oni koji su bili ortodoksni socijalisti i oni koji nisu bili ništa ispredaju priče o sebi kako su bili bitni, značajni, važni, podižu sebi slavoluke i hvalospeve od nekakvih svojih uloga, važnosti. Ovaj izveo policajca 5. oktobra, ovaj ne znam šta uradio, onaj bio 5 milimetara od skupštine, onaj bio 50 milimetara, sve se to tako računa.

Jedino što je žalosno jeste što će ovde biti dugo ili - ili. Jer Srbi su i ranije u svojim nekakvim bolje i više demokratskim vremenima bivali uvek ili - ili. Ili su liberali ili su radikali. Ili su jedni ili su drugi. Taj period ili - ili treba da prebrodimo. Na zapadu se smenjuju stranke, pa sad, bože moj, jedni se vesele, oni drugi su manje zadovoljni, nema tu glave da padaju i tako dalje.
 
Svetlana Lukić: Šta ti misliš o predsedniku Koštunici?
 
– Kao političar je trom, dosta sujetan zato smo dugo kaskali, zato što su se on i Vuk trli, stalno je bilo trenje između njega i Vuka, to je lomilo srpsku opoziciju. Po mom mišljenju. Ne znam. Ne znam šta da kažem. Ne razumem zaista....
 
– Kod velike većine do juče su se kleli u Slobodana Miloševića, danas se kunu u Vojislava Koštunicu. Odsustvo bilo kakvog stava. Ljudi su išli na Vukovar da bi sačuvali svoja radna mesta. On čuva svoje radno mesto tako što sruši varoš na Vuki a ne počisti šut, i čeka da dođe UMPROFOR da taj šut počisti.
 
– Ovo bi bilo za neki najtužniji kraj, valjda neće do njega doći.
 
 "Mama, kupi mi sablju i revolver. Mama, kupićeš mi sablju i revolver. I mama mu kupi sablju i revolver. Mama, mama, sada hoću redenik. Mama, svi imaju, ja nemam redenik. Kupi mi, mama, kupi mi redenik. I mama mu kupi sablju, revolver i redenik. Mama, sada mi trebaju meci. Mama, kad imam sve, što ne i metke? Kupi mi, mama, kupi mi metke. I mama mu kupi sablju, revolver, redenik i metke za svoju glavu." 
 
Svetlana Lukić: Neposredno pre emisije javila nam se gospođa Jelena Simeunović, ona je sestra sudije Nebojše Simeunovića, ako ga se još uvek neko seća.
 
Jelena Simeunović: Na današnji dan, pre godinu dana, 3.10.2000. godine, moj brat, istražni sudija beogradskog okružnog suda Nebojša Simeunović bio je dežuran u Palati pravde. Toga dana na moga brata su vršili neviđeni pritisak od strane predsednika suda i javnog tužioca da izda nalog i uhapsi rudare sa Kolubare i izda poternicu za gospodinom Čovićem i Tadićem.

Normalno, moj brat je to odbio jer se zna u istražnoj proceduri kako se vodi istražni postupak. Toga dana uveče moj brat je došao kod mene kući. Kod mene je prespavao. Noću ga je zvala policija. To je bio general Dragan Ilić, koji je isto to od njega tražio, na šta mu je moj brat rekao: "Vi jako dobro znate kako se vrši istraga i ja ne mogu da izdam nalog dok ne vidim ljude i ne saslušam ih". On je na to njemu rekao: "Mene zove moj pretpostavljeni sa Kolubare."

Znači, tačno se zna ko je bio zadužen za akciju hapšenja rudara na Kolubari, ko je bio na Kolubari. Moj brat je bio taj koji je prekinuo taj lanac. Moj brat je bio taj koji nije hteo da izda nalog za hapšenje na neviđeno, što su oni od njega tražili, i na taj način sprečio krvoproliće u kopu. Kada je moj brat nestao, posle nepunih mesec dana niko se nije oglasio sem Demohrišćanske stranke.

Najmonstruoznije laži o mome bratu, da je izvršio samoubistvo, da je bio težak srčani bolesnik, dolazile su upravo iz Palate pravde, upravo tamo gde je moj brat proveo 30 i nekoliko godina staža. U ubistvu moga brata, ja tvrdim, učestvovalo je pravosuđe, jer moj brat, takav kakav je bio, nije odgovarao ni njima. Moj brat je znao šta radi koji sudija, ko s kim radi u dilu s policijom.

Godinu dana od tada još uvek se sve zataškava baš zato što se ubice moga brata nalaze u strukturama vlasti. Ubice moga brata se i dan-danas nalaze u javnoj državnoj bezbednosti. Za godinu dana niko nije pomenuo časno ime sudije Simeunovića koji je doprineo mnogo 5. oktobru, da 5. oktobar prođe bez krvi. Jer da je moj brat izdao nalog, toga dana bi u Kolubari bilo krvi do kolena. 
 
Svetlana Lukić: A sada slušate magistra Đorđa Vukadinovića. On predaje na Filozofskom fakultetu a urednik je "Nove srpske politićke misli".
 
Đorđe Vukadinović: Paradoks koji se vezuje za Vojislava Koštunicu jeste da je on verovatno trenutno najnapadaniji i već mesecima najnapadaniji političar u ovoj zemlji i istovremeno najomiljeniji političar. On jeste i dalje najpopularniji političar u Srbiji ali njegova popularnost ipak opada i sada je, rekao bih, u nekim razumnim granicama ali pitanje je šta je tendencija. Tendencija bi mogla da bude i dalje spuštanje te podrške. Mislim da je dosta toga u njegovim potezima, odnosno potezima njegove stranke doprinelo tom spuštanju nivoa njegove popularnosti.

Pre svega ne razumem šta je zapravo u ovom trenutku ključna opcija Demokratske stranke Srbije, odnosno Vojislava Koštunice. Jasno je da su oni nezadovoljni udelom učešća u vlasti u Republici Srbiji i moram reći da to njihovo nezadovoljstvo ima osnova. Oni su doista kao stranka koja je najjača stranka praktično marginalizovani u većem delu centara političke moći u Srbiji, naročito finansijskih centara.

Onda pred sobom imaju nekoliko solucija. Jedno je da se zalažu za popravljanje tog svog položaja unutar vladajuće koalicije, što onda može da ide do ovih nepopularnih poteza kao što je cenkanje oko broja ministarskih mesta, ili postoji druga mogućnost – da se izađe, istupi iz vlade, da se pređe u opoziciju, znači da se ta vlada ruši ili kritikuje, što ne mora da dovede do obaranja ili izglašavanja nepoverenja vladi u parlamentu.

Ali nevolja je u tome što se, kako vidimo, zapravo DSS poslednjih par meseći stalno koleba odnosno varira između ovih opcija. Ni vi, ni ja a bojim se ni oni u ovom trenutku ne znaju šta oni hoće, i to je, rekao bih, ta temeljna neodređenost, neodlučnost, pa povremeno autizam DSS-a i njenog lidera koja u velikoj meri doprinosi hlađenju i spuštanju podrške koju su oni imali u javnosti.

Drugim rečima, i nečinjenje je neko činjenje, i izbegavanje odluke je neka odluka, pogotovo u politici, a posebno je nezgodno kada s druge strane, dakle, imamo Zorana Đinđića i ljude oko republičke vlade koji, da tako kažem, pucaju, kipte od želje za odlučivanjem, za presecanjem, za radikalnim potezima, medijski atraktivnim i tako dalje, i koji hoće da odlučuju i tamo gde ne bi trebalo da odlučuju i kada ne treba da odlučuju. S druge strane, imamo saveznog predsednika koji izbegava da se izjasni, da zauzme stav i tamo gde je to prosto neophodno.

U tom smislu, rekao bih da je tragikomična ova hajka koja je bila na Koštunicu povodom pregovora između Srbije i Crne Gore kao da je sada maltene on krivac zbog toga što tih pregovora nema, pri čemu je jasno da i jedni i drugi akteri u Srbiji i Crnoj Gori nisu zainteresovani za to i da kupuju vreme želeći da obave neke poslove u svojim matičnim republikama, pre svega da učvrste vlast – i DPS i vladajući deo DOS-a u Srbiji.

A posebno je smešno kada najistaknutiji branilac razgovora između Srbije i Crne Gore postaje Vladan Batić koji je pre toga mesecima bio poznat po radikalnim, neukusnim, netaktičnim anticrnorogrskim stavovima u smislu – sta će nama Crna Gora, cela Srbija treba da se pita hoćemo li mi s njima. Onda odlazi odjednom u Crnu Goru, postaje izaslanik srpske vlade, razgovara sa Đukanovićem i Vujanovićem i sada otprilike postaje čovek koji kaže da moramo pregovarati jer pregovori nemaju alternativu.

To je nešto što je skandalozno. Jasno je da tom posetom Batić ne spašava zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru, baš kao što je jasno da ovim stalnim besmislenim pismima Karli del Ponte i tako dalje, ne povećava verovatnoću da budu podignute optužnice protiv Albanaca ili nekih drugih pred Haškim tribunalom nego takođe pokušava da stekne neke poene u Srbiji, za te neke buduće izbore.
 
Što se tiče kadrova starog režima, rekao sam da njih ima svuda i mnogi od njih su zadržani, uostalom, u onim institucijama za koje je nadležna republička vlada, u MUP-u, znači u policiji, u Državnoj bezbednosti i to na vrlo istaknutim položajima. Zbog nekih zasluga za 5. oktobar mnogi od njih su ostali na svojim položajima. U tom smislu, samo zadržavanje Pavkovića na tom mestu – a fokus javnosti je usmeren na Pavkovića, rekao bih – nije sasvim opravdan.

Uzgred rečeno, po cenu da budem pogrešno shvaćen, ja mogu i mnogi ljudi koje ja poznajem mogu da navedu bar jedan razlog koji Pavkovića legitimiše za to mesto ili neko istaknuto mesto u vojnoj hijerarhiji iako svakako ne bih ronio suze i kada on na tom mestu ne bude bio. Ali taj Pavković i ti ljudi iz vojnog vrha su tokom bombardovanja koliko je god to bilo moguće spasli našu decu i mnoge ljude u ovoj zemlji. Oni su uspeli da postignu nešto što nemojte misliti da nije zabolelo i nije pogodilo mnoge u Briselu i komandi NATO-a, oni su uspeli da se zaista u vojničkom poretku povuku i izvuku sa Kosova, sve sa avionima, sa gotovo svim tenkovima i tako dalje, ali pre svega i najvažnije oni su spasli mnoge živote vešto se krijući, maskirajući itd. Nisam siguran da li se ovi policijski funkcioneri koji su ostali na svojim mestima mogu pohvaliti takvim rezultatom.
 
Zoran Đinđić je jedna zaista neobična pojava na srpskoj političkoj sceni i teško bi se mogao pohvaliti nekim velikim uspesima. Njegov najveći uspeh je taj uspešan puč unutar Demokratske stranke kojim je preuzeo vlast i te čistke koje su pravljene tokom njegove vladavine, odnosno njegovog predsednikovanja u Demokratskoj stranci i tokom kojih je ona zapravo ostala bez niza istaknutih kadrova.

Ja sam rekao kako je Zoran Đinđić nakon propasti i raspada koalicije Zajedno preuzeo kormilo srpskog opozicionog broda i vodio taj brod iz neuspeha u neuspeh sve do konačne pobede. Svi znamo i sećamo se onog kolapsa, onih bučno najavljenih protesta Saveza za promene koje je on organizovao i inspirisao i koji su vrlo neslavno završili.

Ali na neki način upravo u tom trenutku najveće krize, tog velikog izazova koji je imao unutar svoje stranke sa zahtevima za njegovom smenom i tako dalje, iz toga je ne samo Đinđić izašao jači nego je napravio još jednu veliku stvar, kolateralnu – na neki način uspavao je Miloševića. To je zapravo Đinđićeva najveća zasluga a ne vešto genijalno vođena predizborna kampanja koja, uzgred rečeno, upošte nije bila takva, ni vešta ni genijalna.

Na neki način, Đinđić uspeva da kapitalizuje da i sebe i ostale ubedi da je zapravo Miloševićev slom posledica njegovog veštog menadžmenta i nečega čega je očigledno bilo, znači dilova koje je on pravio i ne samo on, tu verovatno i Čović igra značajnu ulogu i još neki drugi, sa delovima bivšeg režima, pre svega u policiji. I tako već u ovom interregnumu između oktobra i decembarskih izbora Đinđić je već na neki način, neformalan način, uzeo veliki deo moći u Srbiji i u tom smislu smo zaista imali zimus jednu potpuno nenormalnu i neprirodnu situaciju da smo imali jednog izrazito i neprirodno popularnog predsednika praktično bez ikakve moći ili sa vrlo malim ingerencijama i sa vrlo malom količinom moći u rukama i s druge strane izrazito nepopularnog premijera koji je zapravo u rukama koncentrisao ogromnu medijsku, političku, finansijsku, policijsu i kakvu god hoćete moć. I to prosto nije zdrava situacija, ni u kom smislu.
 
S jedne strane je ta velika koncentracija moći u rukama republičkog premijera i ustavno predodređena, zaista, ali s druge strane, Đinđić je ta već inaće velika ovlašćenja učinio još većim, mesecima je njegova vlada, odnosno republička vlada, jedina vlast koja postoji u Srbiji, dakle, s marginalizovanim parlamentom, faktički bez predsednika države i bez piramide sudske vlasti a na saveznom nivou smo znači imali Koštunicu, s jedne strane neodlučnog, sporog, kolebljivog, a uz to još dodatno sputanog tim nemogućnim ili čudnim položajem predsednika bez zemlje, predsednika koga ne priznaje jedna od dve federalne jedinice.

U tim uslovima nije ni čudno što je došlo do takve koncentracije i takvih metastaziranja moći oko republičkog premijera a on očigledno nije previše nesklon i gadljiv prema takvim stvarima. Pri tome nisam siguran da li se ta moć koristi i da li ima nameru da se koristi za promovisanje ovih reformi i tranzicije i svega onoga što republička vlada i premijer navodno obećavaju ili je to takođe pre svega u svrhu promocije vlastite političke opcije ili vlastite političke stranke i na kraju vlastite političke ličnosti.

Ono što želim da kažem jeste da je duže vremena na političkoj sceni bio prisutan jedan, sada je malo utihnuo, koncilijantni ton koji je smatrao da postoje razlike, postoje sukobi ali možda su nam potrebni takav Koštunica i takav Đinđić, jer oni se dopunjuju. Mislim da Koštunica i Đinđić u ovakvom stanju jedan u drugom nalaze alibi za vlastite mane, da umesto da se dopunjuju politički i psihološki, tako da kažem, Koštunica i ljudi oko njega postaju još sporiji, još neodlučniji, još se na neki način prosto blokiraju suočeni sa tim maničnim aktivizmom republičkog premijera i njegovog tima, i s druge strane, suočeni s povremeno autističnim stavom saveznog predsednika i ljudi oko njega, ljudi na republičkom nivou, odnosno republička vlada i premijer postaju još nemarniji prema nečemu što se zove pravna procedura, zakonitost, poštovanje pravila igre i tako dalje. To su sve stvari koje njima, rekao bih, nisu jača strana.

Reforme stoje i ovako i stoga mislim i mislio sam da bi blagovremen ali sporazuman razvod, relativno sporazuman razvod DOS-a mogao na neki način da pospeši, podgreje taj već usahli entuzijazam građana. Naravno da ne bude jako skandalozan razlaz ali što više vreme odmiče sve su veće šanse upravo za to, za jedan skandalozan i buran razvod posle koga će manje šanse biti da se ponovo nađu u nekoj budućoj koalicionoj vladi. Ne bi mogao DSS da na ovaj način zapravo izbegava preuzimanje odgovornosti a niti bi DS i premijer Đinđić mogli na ovaj način faktički da uzurpiraju svu moć.

Već da to bude posledica tih eventualnih izbora – to ne bi bila mala stvar. Mi bismo ušli u zonu političke normalnosti, iako se ja plasim te kampanje i na šta će ona ličiti, ali što se više odlaže njen početak, bojim se da će biti sve gore. Ljudi oko republičke vlade su neskriveno zadovoljni time što popularnost Vojislava Koštunice i DSS-a iz istraživanja u istraživanje sve više opada ali njihova ne raste. Previđaju tu činjenicu da oni sami ne rastu tom brzinom kojom DSS i Koštunica opadaju. Drugim rečima, veći deo dosovskog biračkog tela i dosovskih glasova se zapravo odliva, pre svega u apstinente, u one koji ne žele da se izjasne, ali dugoročno gledano neki će se vratiti SPS-u, radikalima ili nekoj Stranci srpskog jedinstva, sadašnjoj ili budućoj, nekom budućem Simeonu Drugom ili tako, nekome ko će se pojaviti kao spasitelj za koga će biti više prostora što bude veće nezadovoljstvo tempom i pravcem promena u Srbiji.

Tako da na neki način oni mene podsećaju na ljude koji se nalaze u istom čamcu, znači DS i DSS u istom su čamcu i pokušavaju jedni druge da izbace iz tog čamca ne videći da ga toliko ljuljaju da bi vrlo lako mogli da i jedni i drugi završe u vodi, pa i pod vodom a i mi s njima.

Neoliberalni talibani – taj izraz sam upotrebio pre tragedije u Njujorku. Tim izrazom sam zapravo mislio na suviše doktrinarno, suviše ideološki ostrašćene propovednike reformi i tranzicije u Srbiji, uopšte u većem delu istočne Evrope. To je jedan tip kabinetskog reformisanja i kabinetskog reformatora koji dolazi sa nekim receptom u džepu, sa nekog fakulteta ili iz nekog svetskog instituta, i zemlju tretira kao neku vrstu eksperimentalnog kunića na kome onda on isprobava neke svoje recepte.

Hoću da kažem da bez obzira na to koliko su nam potrebni eksperti svih vrsta, između ostalog i ekonomski eksperti, treba da se vodi računa o tome da je država, narod, društvo, suviše velik subjekt da bi se na njemu moglo tako olako i neodgovorno eksperimentisati. Naime, na kraju krajeva, da je moguća čista ekspertska vlada u svetu, onda bi svetom vladale ekspertske vlade a ne bi bile političke vlade.

Ovako ja mogu da se pojavim sa nekim gotovim receptom u džepu i da kažem da mi sada treba da informišemo i da uradimo to i to u zemlji da bi kroz deset godina bilo bolje, da ne uspe to što sam ja predložio; onda kažem – pa niste me do kraja poslušali, pokupim se i odem ponovo u neki Beč, Berlin ili Pariz a mi ovde ostanemo da se nosimo sa posledicama njihovog usrećivanja, znači tog jednog preteranog doktrinarstva i preterano šematskog, odnosno ideologizovanog pristupa. Bojim se da pogotovo u Srbiji koja je već ionako zakasnila s tim promenama prosto nema vremena za nova eksperimentisanja.
 
Svetlana Lukić: Bio je ovo magistar Đorđe Vukadinović, dakle urednik Nove srpske političke misli. On radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu a, videli ste, on je tvorac te sintagme "neoliberalni talibani" koju nam je na kraju objasnio. 

Sada ćete čuti gospođu Vesnu Rakić-Vodinelić. Mi smo probali u prošloj emisiji, nije funkcionisalo iz tehničkih razloga. Dakle Vesna Rakić-Vodinelić je direktorka Instituta za uporedno pravo i ona govori o svom iskustvu člana tima koji je pravio predlog zakona o sudovima i sudijama i kako je to prošlo.

Vesna Rakić-Vodinelić: To je jedna čista politička igra. Svejedno je što je to u ovom trenutku učinio DSS. To je mogla uraditi bilo koja članica DOS-a. Radi se o tome, kada se jedan zakon radi neki uobičajeni tok stvari je takav da ministarstvo koje je nadležno za izradu tog zakona, u ovom slučaju to je bilo Ministarstvo pravde Republike Srbije formira neku vrstu ekspertske grupe koja radi na tom tekstu.

U ovom slučaju takva ekspertska grupa je bila formirana i ja sam bila njen član. Posao grupe nije bio naročito težak zato što je u međuvremenu bilo razvijeno nekoliko modela zakona u nevladinim organizacijama i samo je to trebalo skupiti na gomilu i izvući iz toga najbolje odredbe koje su se mogle izvući. Stručno to nije bio gotovo nikakav problem.

Problem, naravno, nastaje kada dođe do te procedure donošenja zakona, kada se dakle taj jedan ekspertski nacrt nalazi na putu da postane akt koji će nekoga pravno obavezivati. Onda je to s jedne strane stvar političke volje onih koji predstavljaju većinu u parlamentu a s druge strane to može da bude stvar i neke političke igre koja inače teče između nekih aktera.

U ovom slučaju moju pažnju je pobudilo samo to što je Demokratska stranka Srbije predložila četiri nacrta zakona kao svoje a bar tri nacrta tih zakona nisu njeni, nisu nastali u Demokratskoj stranci Srbije.

O čemu se radi? Radi se o nacrtima koji su bili urađeni u Ministarstvu pravde Republike Srbije još dok je Aranđel Markićević bio ministar pravde. Tada je bila oformljena jedna radna grupa u kojoj su bili i Lepa Karamarković i Zoran Ivošević i ja, koji smo danas u ovoj istoj radnoj grupi, dakle ekspertska radna grupa nezavisno od toga što je to bio drugi režim.

Jednostavno, tada je Aranđel Markićević dozvolio sebi da uključi u rad i one eksperte koji su uživali zasluženo ili ne taj glas da su nezavisni i mi smo radili taj nacrt u Ministarstvu pravde Republike Srbije, savetnik ministra je tada bio taj gospodin Zoran Balinovac koji je na početku 90-ih, to znam pošto je bio moj student na postdiplomskim i to mi je rekao, bio član Demokratske stranke Srbije pa je posle evoluirao a evoluirao je kada je Aranđel Markićević, koji je bio relativno tolerantan, kažu, u pogledu partijske pripadnosti, bio zamenjen ovim Dragoljubom Jankovićem, a Dragoljub Janković je, kao što znate, bio član JUL-a iako je bio sudija i predsednik suda, čak kažu da je bio i u nekim organima te političke stranke, tada je taj Balinovać morao da pređe, pod pritiskom u JUL verovatno pod pritiskom, a kada je taj pritisak prestao, on se onda vratio u DSS.

Onda je doneo jedan tekst, koji nije sam radio u DSS-u i Demokratkska stranka Srbije je dozvolila sebi da to predstavi kao tekst te stranke. To nije tekst te stranke. A onda, pored toga što je dozvolila sebi da to predstavi kao svoj tekst, onda je to predstavila i kao neki kontrapredlog koji je mnogo bolji od ovoga koji je urađen u okviru Ministarstva pravde. A čovek koji je najviše uticao da taj tekst bude kakav takav uopšte nije ministar Batić nego je njegov zamenik koji je to prestao da bude zato što je član DSS-a – gospodin Đurđe Ninković, koji je jedan fantastično fini gospodin i sa kojim smo mi divno sarađivali dok smo radili taj zakon.

Sada se "tekst DSS-a" pojavljuje kao kontrapredlog ovome i tvrdi se da je on mnogo bolji a oni su u tim glavnim tačkama gotovo isti. Mogu da izvučem zaključak da se samo radi o jednoj besmislenoj političkoj igri koja ne ide za tim da se tekst zakona poboljša nego da se nekome dele uzajamno packe. A ko, zašto i kome to deli packe ja mogu samo da naslutim.
 
Ali nemojte to locirati samo na DSS. Evo vidite šta se desilo s izborom predsednika Višeg privrednog suda. Koleginica Jelisaveta Vasilić je konkurisala za predsednicu Višeg privrednog suda. Meni je zaista bilo smešno da slušam i gospodina Čedu Jovanovića a posle njega i Borisa Tadića koji, iako nijedan nije pravnik, tvrde da je iz proceduralnih razloga Demokratska stranka glasala protiv njenog izbora, zato što ona nije sudija.

To uopšte nije tačno. Nigde ne piše da predsednik suda mora biti sudija. Naprotiv, u našem ustavu piše da parlament neposredno bira predsednika suda. Uostalom, kada je Lepa Karamarković bila izabrana za predsednika Vrhovnog suda Srbije, ona je bila advokat, isto kao koleginica Jelisaveta Vasilić.

Prema tome, ne verujem da bilo ko u Demokratskoj stranci ima bilo šta protiv koleginice Vasilić, a zašto imaju interes da dođe neko drugi, to morate zaista njih da pitate, ja mogu samo da nagađam. Prema tome nije to podmetanje vezano samo za jednu stranku u okviru DOS-a. To podmetanje je karakteristika obe te najveće stranke koje dominiraju DOS-om, a zašto oni to rade, da li ima nekakav dublji smisao ili je to vezano samo za pragmatične političke prilike, ja zaista ne umem da vam kažem. Ali to je prosto tako i to će verovatno tako da traje još neko vreme. Možda je nužno da tako nešto postoji pošto zaista kod nas ne vladaju demokratska pravila političke igre.

Mislim da u pogledu pravosuđa oni, i jedna i druga stranka imaju isti interes a to je interes da politika dominira pravosuđem. Mislim to je potpuno isti interes. Naravno, to rade na različite načine i s različitim amplitudama. Mislim da DSS tu, da tako kažem, više zahvata, preduzima nego DS ali, u suštini, radi se potpuno o jednoj potrebi političara da dominiraju pravosuđem. I jedni i drugi od toga nisu imuni. Ne znam za ostale stranke, mislim da upravo zbog toga što je gospodin Batić ministar pravde da možda i makar na nekom pojavnom nivou Demohrišćanska stranka takođe pokazuje izvesne ambicije, ne da vlada, ali da u izvesnoj meri kontroliše taj pravosudni aparat. To će se još mnogo bolje videti kada bude došlo do imenovanja tužilaca jer oni za razliku od sudija nisu dužni do te mere da budu nezavisni i kod njih vladaju drugi principi organizacije. Oni su svi podređeni jednom republičkom tužiocu i kod njih važi ne uvek princip zakonitosti nego i princip oportuniteta i tako dalje.

I ta težnja se može razumeti, ponavljam, u periodima kada dođe do tranzicije zaista izvršni organi vlasti moraju da vuku tranziciju napred. Recimo, šta se dogodilo u Mađarskoj? Tamo se strahovito promenila struktura sporova pred privrednim sudovima, tako da sudije uopšte nisu umele da sude te sporove. Znate, kada sam ja studirala prava, nisam ništa učila o akcionarskim društvima. Ja nisam znala i ne bih ni znala šta je to deonica ili akcija da kasnije sama nisam čitala. I kada se promenila struktura sporova u privrednom sudu, onda je ministarka pravde Mađarske morala da nađe načina da otpusti 80% sudija privrednih sudova. Ona je to uradila, znate. I to nije bilo čisto, da se razumemo. I to nije bilo u skladu sa zakonom.

Ono što mene brine u ovim zahvatima jeste to što ne vidim neki pravac ni jedne ni druge od tih grupacija, ni Demokratkske stranke Srbije ni Demokratkske stranke, da oni nameravaju da urede pravosuđe da ono postane spremno za neke nove uslove. Ne. Ja tu vidim samo neko kadrovsko muljanje i ništa više.

Zapravo, mi smo očekivali da oni zauzmu politički prostor tako što će graditi političke institucije. Oni zauzimaju politički prostor tako što sebi grade što bolju poziciju u odnosu na zamišljenog protivnika za sledeće izbore.

Mislim da će se ti izbori održati vrlo skoro i nekako čak mislim da je bolje da se što pre pokaže koja je koja strana u toj koaliciji i da se formiraju nekakve grupacije. Pretpostavljam da će iz toga proizići neke tri grupacije političkih stranaka i da se zaista onda na novim izborima obezbedi dominacija jedne od tih grupacija. Ne znam koje? Bojim se da će to biti protivno nekim mojim političkim opredeljenjima koja su, naravno, moja privatna stvar.
 
Kao i sve druge tranzicijske države nalazimo se u jednom procesu prihvatanja u tu Evropu koju ni najgora vlast više ne može da pokvari, to treba da vam bude jasno. Ova vlast, u načelu gledano, nije uradila ono što smo mi od nje očekivali, ali i da je mnogo gora, dovoljno je demokratska da ne može da pokvari ono što je redovan tok stvari.

Mi ćemo sigurno početkom iduće godine ući u Savet Evrope i ma koliko se oni međusobno svađali i ma koliko imali različita gledišta, oni moraju da isporuče određeni rezultat i to prosto tako ide. Ima mnogo gorih zemalja od nas, i nerazvijenih zemalja od nas, koje su kada su ušle u taj isti proces u kome se mi sada nalazimo morale da pokažu određen rezultat. Uopšte nije ništa dramatično.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, a naš sledeći gost je Nenad Prokić, direktor BITEF teatra i festivala BITEF. Inače, Nenadu Prokiću je u ponedeljak izašla knjiga drama koju je početkom 90-ih pisao za Slovensko narodno gledališče i reditelja Tomaža Pandura. Govori Nenad Prokić.
 
Nenad Prokić: U stvari, ta vrsta trećeg svetskog rata u okviru virtualnosti u kojoj živimo već je odavno počela. Mi živimo taj rat već dugi niz godina i ništa se de facto neće promeniti tako što su pale te dve kule u Njujorku i tako što će sada da se bombarduju one gudure po Avganistanu. To je jedan redovan proces koji nam se dešava.

Nakon onog rata u Zalivu koji navodno nije postojao, mi smo ušli u jedan period u kome je moguće ono što je prošlog meseca bilo nemoguće. Niko nije mogao da pretpostavi da je to moguće, sada je to moguće i mi to živimo. Sutra će biti opet nešto drugo i to je jedan kontinuirani treći svetski rat koji se neće završiti dok smo mi živi.

To je nešto kao bombardovanje u Beogradu. Ti sediš u jednoj ulici i piješ kafu i nije ti rat, ali u sledećoj ulici je ruševina i rat do kolena. Moramo se navići na tu varijantu. To će biti rat koji će se voditi na celoj planeti i žarišta će se premeštati levo – desno. To već dugo traje. Sad je to Avganistan. Onda će ovi talibani nešto da naprave ili će neki drugi talibani da se pojave. Onda će ovi biti manja opasnost. Ovi drugi će biti neka veća opasnost i to će stalno da se seli.

Očigledno da je rat duboka ljudska ontološka potreba i da bez toga uopšte ne možemo još da zamislimo život. Ljudske duše su još veoma divlje i mislim da je ovo jedna, nažalost, prirodna okolnost, tako da me nešto ne hvata panika od novog rata koji nastupa. S druge strane, mislim da će ta nova prekompozicija sveta nama pomoći bez obzira na našu urođenu glupost i da ćemo se smestiti u deo sveta kojem pripadamo i to nas više neće niko pitati.

U tom smislu je i bolje da nas ne pita i ta dobrodošla okolnost trećeg svetskog rata će razrešiti ove naše male tam-tam ratove koje smo vodili. Nećemo više biti pripušteni u mogućnost da odlučujemo o tome da li će na Balkanu biti rata ili neće. To nama više neće niko dozvoliti bez obzira na Koštuničunu monarhističnu elokventnost ili na Đinđićevu pragmatičnost. Toga više nema.
 
Mi smo dugo bili negde politički između Istoka i Zapada. Ali više nema ni Istoka ni Zapada a mi smo još negde tu. Uvek postoje neke dve opcije i mi se opredeljujemo kao da je u toku Kosovska bitka. Pretpostavlja se uvek neka odluka koja treba da usledi i mi se sada dvoumimo a u principu mislim da nismo uopšte u situaciji da biramo.

Apsolutno moramo da prilagodimo sve svoje zakone Evropskoj uniji i što pre to uradimo, manje ćemo problema imati. Pri tome, postoje ljudi koji su očigledno u vrhu države a koji smatraju da je to potpuno pogrešno za ovaj narod. Pa onda je možda i bolje da sedimo pored neke vatre i da pečemo krompire dokle god nas ima jer očigledno nećemo da se usaglasimo sa onim što je naše okruženje.

Terminologija koja se upotrebljava u DSS-u i terminologija koju upotrebljava predsednik države nema nikakve veze sa terminologijom koju bih ja želeo da čujem od predsednika naše države. Ta jedna povučenost s kojom je on politički delovao i njegova donedavno mala partija na neki način je njega sačuvala, i onaj neopredeljeni deo naroda koji bi da promeni ali da se ništa ne promeni i da sada ne padnemo u grotlo neke zapadne civilizacije koje se bojimo kao đavo krsta, e, zbog toga je on postao najmanji zajednički imenitelj.

Međutim, mislim da ne može ništa da se napravi s tako nekim polustavom o promenama, da je on postao kočnica... Jednostavno, ne ponaša se državnički. Ja nemam strpljenja ovde. Moj sin je nedavno izrazio želju da ode u inostranstvo. Znači, ništa se nije promenilo. Ljudi koji razmišljaju o svojoj budućnosti i koji su mladi ovde i dalje ne vide nikakvu šansu. Ništa se nije otvorilo, pored svih tih donacija, pored svih tih varijanti u kojima mi više nismo diktatura.

Nismo spolja, ali negde u nama opet pa jesmo. Opet smo zarobljeni nekim potpuno istim lancima koji su nas vezivali svih ovih godina i onda se ispostavlja da ih u stvari sami proizvodimo.

I velikim podvigom smatram to što je jedna grupa pragmatičnih ljudi ipak sa veoma malom podrškom u narodu došla do toga da čini vladu. Verovatno ne bih nikada u jednoj sređenijoj zemlji glasao za njih, ali mi opet nemamo nikakvu drugu varijantu. Mi svesno moramo da idemo u što manju štetu i da podržimo ljude koji ipak nešto rade. Oni koji samo pričaju, koji prave grešku pa su dovoljno suvisli da tu grešku povuku i podvuku pod tepih i posle kažu – mi smo to mislili nekako drugačije, niste vi nas shvatili – pa čim se malo oporave oni opet naprave istu tu grešku.

Neminovan je razlaz te koncepcije. Prednost ima i Koštuničina koncepcija u nekom pogledu, ja te prednosti teško mogu da pronađem ali sigurno da ih ima. Međutim, ako ne postoji aklamativna podrška onome što je sigurno dobro za nas, onda je bolje da se što pre raščlanimo. Mislim da je povratak na staro potpuno nemoguć i u daljoj konstelaciji snaga unutar Evrope nama neće biti dozvoljena mogućnost da se zanosimo nekim svojim zabludama. I to je ono što je najbolja varijanta u svemu tome, ta je varijanta, nažalost, spoljna varijanta. U unutrašnjoj varijanti i dalje prevladava neka beznadežnost.

Mene je uvek strašno iznenađivala činjenica da ovde ljudi nisu sposobni da prepoznaju sopstveni interes i čak i ako ga i prepoznaju, ako im neko to objasni, oni su sposobni da ga zanemare zbog neke prazne priče. Jedan tvrđi odnos prema realnosti ovde bi sigurno doprineo tome da se skrate mnoge muke u ovom društvu, ali ja sam rastao u građanskoj porodici koja je bila i dobro obrazovana, dobro se zarađivalo i unutar takve porodice ja sam pronalazio potpuno neverovatne varijante i probleme u odnosu s realnošću.

Sa svojim ocem, sa svojom majkom imao sam velike probleme u tome da nađemo zajednički odgovor koji će biti usklađen s našom realnošću unutar četiri zida našeg stana. Oni su uvek imali neke pesničke ideje o tome, kako se kupuje na pijaci, rećimo. Jednostavno, taj odnos je neka šifra koja je zabodena u hipofizu ljudi koji ovde žive na jedan način koji je bolestan. Opet kažem, neverovatno je da su ljudi u vladi oni koji imaju 2%-5% podrške u narodu, i zašto je uopšte imaju. I zašto ti ljudi, koji su do pre neki dan živeli ipak deset puta lošije i mnogo manje slobodno, što je na kraju krajeva najvažnije, zašto oni sada jednostavno ne prepoznaju to kao nešto što ipak mora da vodi u bolje.

Ni ja ne znam ništa o ekonomiji ali znam da ne može da se digne plata pet puta i da to traje duže od dva meseca, opet bismo se sunovratili u nešto. Pa tu priču smo toliko puta prošli, probali smo hiljadu puta i sa štampanjem novca, i sa trošenjem para, i sa, ne znam, federacijom sa Belorusijom i raznim drugim glupostima koje je sve gutao ovaj narod.

Ovaj narod sve proguta samo neće da proguta onu varijantu koja mu zaista obećava neke bolje dane. To je jedna teška bolest za koju ja uopšte ne nalazim dobrih razloga da se o njoj i raspravlja. Nema. Ne može.

To su mi sve neke šifre iz detinjstva. Moja baba koja je živela potpuno normalno i udobno stalno je imala potrebu da pati i da kuka. A meni je to bilo čudno jer mi je bilo prilično udobno u toj kući i nisam nalazio nikakvog razloga za patnju. Ili je to neko sujeverje da se boje da će im biti gore jer su se opekli puno puta u istoriji, ali to su sve strašne prepreke za jedan aktivan odnos prema životu.

Kada govorim o dnevnim problemima, ovde stalno upadam u neku karakterologiju ovog naroda ali izgleda da je to nezaobilazno. Ako zanemarimo karakterologiju, opet neki gvozdeni zupčanici ovoga sveta teraju svoje, samo su cene koje mi plaćamo, jer smo jedan mali narod prilično nezgodnog karaktera koji je prvo arogantan a posle skida gaće ko god da naiđe, onda su samo cene koje mi plaćamo mnogo veće.

Ali ako je neko spreman da plati ćenu da bi gore živeo, onda ja ne mogu da mu kažem ništa za uzvrat. Postoji priča novinarke Dese Trevisan koja je dobila od svog oca savet koji je glasio – nemoj nikada sebi da dozvoliš da zavisiš od Srba. I ona kaže – nisam nikada sebi to dozvolila, uvek sam primala platu od stranca. Radila je za Times i bila dopisnik u Beogradu pa je onda Milošević izbacio. Eto, možda je recept za to kako da se ovde živi to da se ne zavisi od ovog naroda.

Svetlana Lukić: Da li ti polazi za rukom?
 
Nenad Prokić: Ne polazi mi za rukom, ali ja radim u instituciji koja nikada nije prekinula svoje dobre odnose sa svetom. Mi se svojih prijatelja nikada nismo stideli pa se ni oni nas nisu stideli. Da je bilo više takvih institucija u ovom društvu, a bilo je mogućno, mislim da bismo mnogo bolje prošli. Nama nikakav problem nije bio da dobijemo 300.000 maraka podrške Gete instituta u jeku Miloševićeve vladavine, i to tako da sve bude isplaćeno u inostranstvu trupama koje dolaze i da oni dođu ovde i da u Miloševićevoj Srbiji naprave neku veliku feštu.

Dakle, moglo se. Sve se moglo. To bi u ono vreme možda bilo prozivano izdajstvom, ali nije. I oni su uživali u tome. I oni neporeci koji su ovde vladali, i oni su voleli da im neko dođe. Tako je bilo moguće naći neku varijantu u kojoj se ništa ne prekida sa svetom zbog sopstvene zemlje a bio je nalog da se prekine sa svima sve. To je toliko suludo da ja ne znam kako su se uopšte nahvatali na takvu varijantu. Ali tako je.
 
Svetlana Vuković: Da li postoji mogućnost da ponovo nešto počnes da pišeš?
 
Nenad Prokić: Izašla je juče iz štamparije knjiga mojih drama, posle ću vam je dati. To su drame koje su bile pisane u Sloveniji početkom raspada bivše države. To su bile velike produkcije u Sloveniji, obišli smo pola planete s njima ali sam ja prestao da pišem u to vreme i bilo me je nekako sramota da kao pisac, kao svedok, ja nešto tu analiziram, a moralo se analizirati. Ta neka odgovornost prema pisanoj reči me je u stvari sprečila da pišem u to vreme. Nije se mogla imati odgovornost za sopstvenu reč toliko da bi se umetničko delo opravdalo. A mislim da ovde nije ni bilo nikakvog, a nema ni danas nikakvog interesovanja za onaj način na koji ja pišem.
 
Dakle, ako treba nešto da prošvercujem, ako sam u prilici da nešto profitiram, neće baš našeg prosečnog čoveka neko lako prevariti u tom pogledu. Tu je naivnost retka. Ali čim se izađe van domena sopstvenog, čim se nešto deli s nekim, onda se samo gleda kako da se stvar upropasti a nikakvo opšte dobro nije na pameti nikome. E, to je odnos prema državi, to je ljubav prema narodu, to je nešto što je odnos i prema istoriji i prema sadašnjosti i prema budućnosti. Dakle, neka odgovornost za to. A to je valjda upušteno nekad davno u istoriji. To je društvo koje nije zrelo, koje nije uozbiljeno nikada i svi ljudi koji razmišljaju drugačije odmah se zovu ili Švabama ili kako već, dobiju neki nadimak koji bi trebalo da bude jako duhovit.
 
Zadovoljan sam što sam ostvario unutar sebe jedan određeni stepen slobode a osvojeni stepen slobode se teško ukida. U tom smislu za sve ono što je teško i za šta ja nisam lično odgovoran pronalazio sam stvari koje su mi bile lepe i koje su mi davale neophodnu nadu da će sledeći dan biti bolje.

Recimo, svojim velikim uspehom smatram to što sam bio pionir donošenja desetak vrsta salate na Kalenić pijacu. Stalno sam gledao onu kristalku salatu koju ne volim da jedem i onda sam počeo da donosim iz inostranstva razne vrste salata, radić, one kovrdžave, parikula, i stalno sam to davao besplatno seljankama i one su je gajile, pa nisu znale kako da je gaje pa su me pitale, pa ja nisam znao pa sam pitao po Sloveniji i po Nemačkoj, odakle sam već donosio i, evo, sada je rezultat taj da na Kalenić pijaci imate deset do petnaest vrsta salate.

Neću da kažem da sam ja za to zaslužan, ali pre nego što sam ja počeo da je donosim na Kaleniću toga nije bilo. To je za mene jedan od mojih najvećih uspeha u protekloj deceniji, ličnih uspeha. To sa salatom je bila potpuno privatna želja, nisam imao nameru nikoga da edukujem, hteo sam da ja to jedem kada budem u Beogradu. To je taj neki racionalni interes. Dakle, nisam ja želeo da se obogati asortiman salata na Kalenić pijaci. To je posledica moje sebičnosti bila.

Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik. Govoili su Đorđe Vukadinović, gospođa Vesna Rakić-Vodinelić i Nenad Prokić. Prijatno.

Povezani članci:

• 102. emisija

  Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 50. emisija

  Gosti: Aleksandar Ilić, profesor i ambasador u Češkoj i Nenad Prokić, dramski pisac
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 100. emisija

  Gosti: Vida Petrović-Škero, predsednica Okružnog suda u Beogradu, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, Laslo Vegel, književnik. Daša Duhaček, direktorka Centra za ženske studije, Nevena Bajalica iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju i Zoran Stanković, patolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 108. emisija

  Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
  Domaćica: Svetlana Lukić

• 111. emisija

  Gosti: Aleksa Đilas, sociolog i Nenad Prokić, dramaturg
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković