Gosti: radnici "Novog doma" koji štrajkuju glađu i njihovi direktori, ekonomista Stojan Stamenković, sociolog Laslo Sekelj, pisac Svetislav Basara, istoričar Dušan Bataković, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Ovo je Radio B92, a onaj neobični čovek, vlasnik Televizije Palma, sinoć je našao adekvatnu zamenu za porno-film koji je izgleda morao da izbaci iz svog programa. Umesto slika ljudi koji ne vode ljubav nego se pare gostovao je jedan muškarac, a kada govorimo o rađanju, koji je bio na liniji teorije vodećeg Staljinovog naučnika Lisenka koji je tvrdio da se u naprednim zemljama ne rađaju ljudi nego organizmi, a onda ljude grade oni i od njih stvaraju traktoriste, akademike i poštare.

Ali izgleda da ono više nije stari Milošević, ovo je bio neki čovek bez svojstava a jedva i bez ličnih podataka. On kaže da više nije problem, uklonili smo ga, međutim nismo ništa uništili od onoga što je stvorio. Kaže da moramo da čekamo i mnogo da radimo. Međutim, pitanje je koliko je posle svih ovih godina, pošto su nam sisali život na slamčicu, ostalo snage u ljudima.
 
U Milanu Stojana Protića izgleda nije mnogo ostalo. Častio je sebe ambasadorskim mestom u Vašingtonu. Nedostajaće nam onaj njegov pozdrav "Gde ste, junaci, bog vam pomogao". Međutim Milan St. Protić zna izgleda da nije tačna ona izreka da se domovina ne može poneti na vrhovima cipela. 

Ali, dobro, gradonačelnik nam je utekao, međutim, naćićemo drugoga kome nije neprijatno da vija pse lutalice po gradu i da se ujutro budi sa mislima o Beogradskom vodovodu i kanalizaciji. Naći ćemo gradonačelnika koji će, kada čuje da mu u centru grada sedmoro ljudi već nedelju dana štrajkuje glađu, otići da ih pita za zdravlje. To je priča o praktično bauku privatizacije koji je počeo da kruži Srbijom. Bauk je trenutno u "Novom domu". Priča je sledeća. Direktori "Novog doma" hteli su da raspišu referendum o hitnoj privatizaciji, dakle po starom zakonu, a radnici ovim štrajkom glađu žele to da spreče. Slušate štrajkače i njihove direktore.

-Pijemo čaj, supu nam donose kolege. Ja konkretno spavam na jednom niskom stolu, videćete posle, pokazaću vam. Pokrivamo se kaputima i tako, hladno nam je pošto noću isključe grejanje. Sada nas je sedam ali još četiri kolege su se prijavile za štrajk.
Kada smo najavili direktoru Perunoviću  popodne da ćemo stupiti u štrajk glađu on je uveče poslao privatno obezbeđenje da nas izbaci. Momci su nam rekli - iz zgrade će nas izneti. I onda smo pozvali miliciju i milicija je došla i nisu nas više dirali. Mi smo još tu i izaći ćemo samo na nosilima dok njih trojica ne daju ostavke.
 
-Istrajaćemo sigurno. Ja sam majka troje dece. Ponosna sam, mnogo volim svoj "Novi dom", radim tu već 24 godine. Negde oko 300 dinara mi je plata, oko 600 dinara mi je topli obrok i ako ima stimulacije. Obično je nema.
 
-Mi smo ovde i '96. štrajkovali ali su SPS i JUL došli sa "heklerima" i šta se moglo? Ništa se nije moglo normalno. Okrenuli smo se, otišli smo, ali mi smo opet imali to u sebi. I, eto, sada smo se odlučili, i sada nema šanse, ma nema teoretske šanse dok ne odu.
 
-Nakon promena koje su se dogodile 5. oktobra, kao ljudi koji vodimo ovu kompaniju želeli smo da ponudimo našim radnicima da iskoriste prednosti starog zakona pa smo u tom smislu želeli da ponudimo ljudima da podele 60% besplatnih akcija i da postanu oni većinski vlasnici u ovoj kompaniji i da upravljaju ovom kompanijom. Pa smo u tom smislu čak i predložili da bude referendum, da se svi radnici izjasne da li su za to da budu većinski vlasnici više od 51%, tako smo formulisali pitanje i ništa više. Tog trenutka je krenula ova akcija, iz kojih razloga ne znam, i teza o tome da mi hoćemo privatizaciju potpuno je pogrešna i otpada kao razlog ovog štrajka. Ova firma ima preko 40.000 kvadrata poslovnog prostora. Vredi ogroman novac. Nema nikoga u ovoj državi a najmanje u ovom "Novom domu" da može na bilo koji način da uđe u taj proces radi lične koristi. To je smešno.
 
-Povod za štrajk je pokušaj ubrzane privatizacije odnosno sprovođenje referenduma o privatizaciji a  pri tom nisu bile navedene osnovne stvari: koliki je kapital "Novog doma", ovlašćena agencija nije izvršila procenu tog kapitala već je samo knjigovodstveno utvrđeno da je suma 680 miliona. Sada se neke cifre menjaju. Kažu da je 700 miliona, ali ovlašćena vladina agencija nije izvršila procenu nego se tu radi o knjigovodstvenoj proceni kapitala koja po starom zakonu može da se prihvati kao takva. To je bio konkretan povod za organizovanje skupa jer smo hteli da sprečimo da se na taj način izvrši brza privatizacija po starom zakonu, što je postojeće rukovodstvo htelo da uradi, i da znamo neka svoja prava, koliki su gubici u firmi jer sa svojim akcijama, mi ćemo pokrivati te gubitke. Da ne ispadne posle da od akcija nema ništa, da se sve pokriva, a da neko drugi dođe i kupi taj "Novi dom" sa vrlo malo novca jer je to stvarno loša procena na dvadesetak i nešto miliona maraka.

A samo ova zgrada u kojoj se sada nalazimo, poslovna zgrada, sigurno košta 5-6 ako ne i više miliona maraka. A "Novi dom" ima puno objekata u svojini, od robne kuće u Bačvanskoj koja ima preko 6.000 m2 u jednom nivou, robne kuće u centru grada, preko puta Crkve svetog Marka, robne kuće na Lionu. U unutrašnjosti imamo puno robnih kuća koje su naše vlasništvo. Imamo fabriku za proizvodnju nameštaja na Voždovcu i sve je to u našem vlasništvu i sve to vredi a kada se proceni knjigovodstveno, onda je verovatno ta procena znatno ispod one realne tržišne cene.

To je rukovodstvo koje je zadnjih pet godina na čelu ove firme i sa njihovim dolaskom počinju i gubici firme, počinju niske plate. Verovatno im je cilj bio da se što više firma upropasti i onda da se za jeftine pare otkupi a da radnici pri tome izvuku deblji kraj da bi tim akcijama pokrivali nečije gubitke iz prethodnog perioda. Mi smo samo hteli da se utvrdi prava, realna vrednost "Novog doma", da to proceni neka agencija koju je vlada ovlastila za tu procenu, da se utvrdi koliko stvarno to vredi i da onda dobijemo ono što nam po zakonu pripada od tih 400 maraka, odnosno na papiru za svaku godinu radnog staža ali da znamo šta dobijamo. Da li dobijamo gubitke ili dobijamo stvarnu vrednost. Svaki dan slušamo i na televiziji i čitamo u novinama da treba odustati od te ubrzane privatizacije dok se ne izvrše prvo neki preduslovi da se proceni ne samo kapital nego da se vidi koliko ta firma može da pravi novca u budućnosti, koliko je interesantna za nekog sa strane ko bi došao i uložio novac tu, pa tek onda da se krene u tu privatizaciju.
 
- Potpuno je nebitno da li su gubici ovakvi ili onakvi. Ono što je bitno u celoj priči jeste to da niko od nas ne poteže pitanje privatizacije kao neko pitanje koje je krucijalno za nekoga od nas pojedinačno nego kao krucijalno pitanje za sve radnike u "Novom domu", za sve dalje događaje koji će uslediti. Jer "Novi dom" je vredna firma, očuvana, zahvaljujući ovom rukovodstvu očuvana, i biće sigurno dobar zalogaj za nekoga tamo posle 1. januara. Prema tome, oni treba da kažu svi - mi nismo za privatizaciju - ali oni to ne kažu.
 
Svetlana Lukić: Oni kažu da ne mogu da kažu ni da, ni ne, zato što ne znaju u kakvom stanju vam je firma.
 
-A zašto onda optužuju bilo koga? Ne znaju u kakvom je stanju firma. Da vam kažem nešto, ne da ne znaju, oni imaju informaciju u kakvom je stanju firma ali ne veruju.

-Finansijska direktorka priznala je na skupštini koju smo imali pre neki dan da je gubitak "Novog doma" 104 miliona. Kada shvatite, s tom ishitrenom privatizacijom, da je marka bila 6, da smo to pustili na referendumu, drugim rečima oni su hteli 104 miliona, kada podelite to dobijete 15,5 miliona maraka, a ako znamo da je "Novi dom" procenjen na 20 i ako 10% ide za državu, to znači 18 miliona, neko sa 2,5 miliona može da postane većinski vlasnik. Takvim načinom privatizacije mogli smo da dođemo u situaciju da bukvalno pokrijemo njihove gubitke za koje oni treba da snose odgovornost i mi tražimo od republičkih organa, od finansijske policije i policije za privredni kriminal da ubrzaju svoj rad jer postoje neke krivične prijave, međutim to sada verovatno negde stoji zbog ovog prelaznog perioda. Znači, onemogućiti privatizaciju po svaku cenu jer možda bi se desilo da još mi koji smo akcionari moramo da im doplatimo što smo akcionari. Eto toliko samo.
 
-Ministarstvo savetuje da svi sindikati budu protiv toga, da se ne žuri u privatizaciju. Zašto? Sačekati procenu i sve. Oni su upravo hteli to da iskoriste, da završe posao i da ostave nas na ulici.
 
-Svi smo mi deoničari jer smo '91. godine dobili deonice. Te deonice neki od nas i dan-danas plaćaju. Nikada se nije obračunalo gde ide novac od tih deonica. Gubici se pokrivaju od toga i da ne bismo došli ponovo u situaciju da imamo akcije a da u stvari nemamo ništa nego da imamo gubitke, mi smo morali da preduzmemo neke korake.
 
-Mene interesuje koji su povodi tih ljudi ili predvodnika, kada imamo u vidu da oni rade redovno, da imaju svoje kuće i svoja kola, veoma dobra kola voze, da imaju redovne plate svakog meseca, neću da kažem da li su dobre ili loše, neću da ulazim u to, ali imaju platu koliku imamo i svi mi ostali. Jeste. Moja plata je negde oko 3.500 dinara.
 
Svetlana Lukić: Dobro, kada vas interesuje što nećete...
 
-Nije da nećemo. Daleko od toga. Mi smo razgovarali pre 3-4 dana sa njima. Tu smo sedeli. Oni su izneli četiri zahteva, mi smo usvojili tri. A četvrti zahtev vezan je za ostavku rukovodstva, rekli smo im - izvolite, potoje organi, SUP, sud, ja ne znam zbog čega oni to rade ali je de facto pitanje zašto kada neko izgubi dete, izgubi kuću, izgubi stan, on štrajkuje glađu jer se igra sa svojim životom. Mada mi ne znamo prema ovim našim izveštajima da li je to pravi štrajk glađu ali neću da ulazim u to. Iz kojih razloga oni to rade, da li se igraju, ako se igraju. To je malo šire pitanje, možda za nekog drugog. Mogu da dam ostavku, to je najmanje bitna stvar. Ali hoću da znam zbog čega. Ne zbog štrajka glađu.
 
-Od kada je ovo rukovodstvo u "Novom domu" od '96. nijedno obaveštenje nije izdato radnicima da se kaže gde se nalazi firma, kakvo je stanje firme, koliko je objekata prodato, gde su te pare uložene. Znači, mi bukvalno ne znamo ništa i to se sve krije od radnika.
 
-Dok nisu saznali da imamo te podatke - bilans stanja i bilans uspeha - priča je bila da je gubitak samo četiri miliona. A sada se na skupštini popeo na 104 miliona. Šta je s onih 100 miliona pre toga? Ko ih je sakrivao?
 
- Tri puta kupujem deonice. Otplaćujem ih i sada. Znači, sam sebe finansiram. Sam sebi otplaćujem platu. Plaćam da bih došao da radim. Dobro i to, ali dokle? Neka mi neko kaže dokle i ja ću znati. Evo, ljudi trpe pet dana glađu, možda će još pet dana. Znači može čovek da izdrži, izdržaću ja. Ali neka mi samo kažu dokle.
 
-Posle ovoga kada su ljudi stupili u štrajk zašto oni ne sazovu skup zaposlenih i ako oni kažu da nemamo razloga da štrajkujemo, pogotovo naše kolege da nemaju razloga da štrajkuju glađu. Znamo mi zašto oni ne žele skup zaposlenih.
 
-Zato što ne mogu da opravdaju to što mi pričamo. Ne mogu da pobiju jer ovo su činjenice koje ne mogu da se pobiju. Jednostavno zato oni izbegavaju bilo kakav skup.
 
-Ovo su činjenice.
 
Slobodan Perunović: Ja sam direktor pravnog sektora Slobodan Perunović.
 
Svetlana Lukić: Gospodine Perunoviću, ovo je ironična situacija.
 
Slobodan Perunović: Ironična. Izuzetno ironična.
 
Svetlana Lukić: Vi ljudima želite dobro ali oni ne shvataju da im želite dobro?
 
Slobodan Perunović: Ne svim ljudima, morate to da razdvojite.
 
Svetlana Lukić: Dobro, ljudima koji štrajkuju.
 
Slobodan Perunović: Ljudima koji štrajkuju.
 
-Ja znam jednu stvar. U čemu je poenta? Privatizacija - samo je pomenuta inicijativa o transformaciji. Upravni odbor je pokrenuo inicijativu. Šta to znači? To znači da se radnicima da mogućnost da besplatno i koliko je to zakonski, do 60%, podele akcije.
 
Ja kao direktor direkcije, kolega kao direktor pravnog, generalni direktor itd., mi želimo samo jednim demokratskim putem, razgovorima da te ljude koji se sada nazivaju štrajkačima a nisu štrajkači, pitanje je da li štrajkuju glađu, jedu supu, jedu voće, sokove. To je najmanji problem, to neka rade ali to pitanje bismo mogli proveriti kod institucija koje se bave time, znači kod doktora, psihologa, sociologa itd.
 
Svetlana Lukić: Hoćete li da nam se predstavite?
 
-Slavenko Popović, direktor direkcije trgovine.
 
Svetlana Lukić: Gospodine Popoviću, za vas je isto pitanje, u stvari konstatacija. Ovi ljudi koji štrajkuju, oni u stvari ne shvataju da je to što ste vi njima predložili u njihovu korist?
 
Slavenko Popović: Upravo tako. Mi sve želimo mirnim putem, oni verovatno žele da imaju ekscese i oni prizivaju finansijsku policiju, prizivaju MUP, prizivaju sve. Oni žele da se stvori jedan haos a mi to ne želimo. Koriste telefone, prave račune da bi izazivali hoas jer mi imamo 30 objekata van Beograda, pa ih pozivaju non-stop.
 
Svetlana Lukić: Gospodine Popoviću, šta ćete vi onda sa tim ljudima?
 
Slavenko Popović: U ovom trenutku je jako potrebno biti pametan i preduzeti te neke konkretne mere koje su u ovom trenutku potrebne. 

Svetlana Lukić: Čuli ste priču o "Novom domu". Situacija je još ista. U podrumu, u kuhinji, na dušecima spava sedmoro radnika "Novog doma", na prvom spratu direktori uglavnom zasedaju i pokušavaju da reše problem, a naš sledeći sagovornik u emisiji Peščanik bio je gospodin Stojan Stamenković iz Instituta društvenih nauka. On se bavi makroekonomskim stvarima, i ja sam ga zamolila da prokomentariše slučaj "Novog doma" jer je upoznat s tim.
 
Stojan Stamenković: Ja sam apsolutno za obustavu privatizacije po tom starom zakonu i što pre mora da se donese novi zakon na novim osnovama o kojima sam govorio. Pa hoće neko da drpi nešto.
 
Svetlana Lukić: Kao što ste čuli od direktora, sami su sebi postavili pitanje, ja nisam mogla da im pomognem i da im dam odgovor zbog čega, dođavola, ti ljudi štrajkuju kada je taj predlog o hitnoj privatizaciji u njihovu korist. Upućivali su me da odgovor potražim od psihijatra i psihologa a jedan od njih mi je u stvari saopštio u čemu je problem. Problem može da se definiše kao terorističko-psihijatrijski. Dakle, među predvodnicima štrajka su, citiram, "jedna Šiptarka, jedan Ciganin i dvoje ili troje psihijatrijskih slučajeva".

Ako se ispostavi da život nije čudo, onda smo ugasili. Nekako da se iskobeljamo iz ovih strahovitih dugova koje imamo. Dužni smo "kao Grčka", tako se nekada govorilo, međutim to naravno više ne važi. Pre bi važila ona grčka priča o mršavom mišu koji se lako uvukao kroz rupu u koš sa pšenicom, najeo se, ali kada je trebalo da izađe, nije mogao punog stomaka - izaći iz koša ne možeš sit. To će reći da ono što smo uzeli svih ovih godina kao kredite moramo da vratimo a ceo naš inostrani dug dospeo za plaćanje iznosi strašnih 13 milijardi dolara, a dug prema deviznim štedišama 3,5 milijardi dolara. Sada sam se ja raspitivala šta sad koga briga za ovaj dug od 3,5 milijarde dolara kao da štediše mogu nešto da urade, međutim, naravno, naivno razmišljanje zbog toga što ako ljudi i dalje budu držali pare u slamarici zbog onih banaka ranije, onda će sa privredom teško ići, čak uz pomoć ovih inostranih kredita koji će valjda doći.

U današnjem "Danasu" vidim da je gospodin Branko Milanović napisao jednu skicu za jugoslovensku tranziciju i počeo je citirajući Lao Cea, odnosno njegovu knjigu "O putu i njegovoj vrlini". Prvi stihovi su "Tamo gde zabrane rastu ljudi bivaju sve siromašniji". Ne znam da li se sećate onih čuvenih prenosa iz Skupštine kada je jednom bilo reči o ekonomiji pa su onda svim poslanicima podeljene knjižice valjda tridesetak stranica debele na kojima je bio naslov "Japansko privredno čudo", i onda su oni ljudi koji su se upravo vratili iz skupštinskog restorana sa čačkalicom u zubima studirali tu knjižicu u kojoj je, sećam se dobro, poruka tog nekog Japanca bila da ne možete da čekate kod panja u zasedi da zec doleti i slomi nogu nego morate da se dohvatite puške i da ga pojurite ne biste li se nahranili.

Sada ćete čuti intervju sa gospodinom Stojanom Stamenkovićem. On je ovih dana uključen u mnoge projekte, kao što većina ekonomista i radi u poslednje vreme pokušavajući da shvati šta će u stvari da se desi ovde. Jedno od osnovnih pitanja koje se očigledno pokreće u poslednje vreme i bilo je tu čak i sukoba između nekih političara i članova Grupe 17, to je naravno težnja političara zbog straha od socijalnih nemira da nekako na mišiće pomognemo naše firme, uglavnom su sve bile veoma velike, da stanu na noge pa tek onda da se prodaju.
 
Stojan Stamenković: Mnogi sada kažu - pa imamo mi slobodne kapacitete, sad je prilika da ih zaposlimo. Ama postoji zgrada, postoje tamo mašine, te mašine stoje. Da bi te mašine pokrenuo, ti moraš da uložiš kapital u to. Pa kada ih pokreneš, onda će se ispostaviti da je to što one proizvode mnogo skupo. Da sada u svetu postoje neke savremenije mašine koje sa manjim troškovima to proizvode. Ali da kupiš te savremenije mašine opet ti treba investicija. I kada sve sabereš i recimo da si negde našao te pare, onda se postavlja pitanje treba li to obnoviti jer ta struktura naše industrije koju smo mi sada nasledili primerena je nekom svetskom tržištu od pre tačno četvrt veka. Čak i kada proizvod, da tako kažemo, ako izuzmemo dizajn, ako on fizički isto izgleda. Recimo, veš-mašina, ona i sada ima onaj prozor, ima tamo neke dugmiće, staviš veš pa se pere. Ali nije svejedno da li će on za tu turu veša da potroši deset kilovata struje ili će potrošiti jedan kilovat struje. I, jednostavno, ovo što troši deset kilovata to niko u svetu više neće da kupi. Tako vam je sa televizorom, tako vam je sa erkondišnom i svim drugim.

Ja nemam, i mi ovde nemamo neki čvrst stav o modelu privatizacije. Ali imamo dosta čvrst o tome da ta privatizacija mora da krene brzo, što pre, i meni se čini opravdanim ono što profesor Ranković zastupa da treba ići čak i do ustupanja vlasništva nekih naših velikih firmi ukoliko se nađe interesent koji hoće to da preuzme. Opet sam slušao neke ljude iz privrede. Znate, ljudi žive u nekim iluzijama, uzmete za primer jedno preduzeće kao što je "Sartid", pogledajte te zgrade, te mašine, visoke peći itd. Ali njihov dug prelazi za par milijardi dinara ukupnu vrednost njihove aktive. Drugim rečima njega da nekome daš još bi trebalo i da doplatiš da ga onaj uzme. I mnogi ljudi koji su dobili akcije ovog preduzeća misle da su dobili imovinu. Pitanje je da li su dobili imovinu ili su dobili dugove. Neće njemu pleniti lično imovinu od kuće za dug ali može vrlo lako da se desi da sve te akcije ne vrede ništa jer to preduzeće ima recimo veće dugove nego što je ta njegova aktiva koja je tako velikodušno podeljena.

Elektroprivreda, po onome što vidite u knjigama o njoj, bila bi prvi kandidat za likvidaciju. Čovek bi rekao da tu nema spasa, to se meri u milijardama dolara. Međutim, vi ne možete zemlju da ostavite bez struje. Ali ja ću vam odmah reći. Naftna industrija, to je već druga priča. Da vidimo može li ona da opstane ili ne može da opstane. Ona je do sada radila sa gubicima zbog te politike cena koju smo imali i svega onoga što se dogodilo. Ako ona ne može da opstane, nema toga ko će ovde da uloži da pokrije da je sanira i nema interesenata, stranih kupaca, i onda nikakva tragedija nije što vi nemate rafineriju u zemlji nego da "Šel" ili ne znam ko otvori pumpe ovde i da prodaje benzin.
 
Svi kada pričaju koliko to vredi oni gledaju jednu stranu bilansa koja se zove aktiva, to je ta imovina. I ona može da bude milijardu dolara. Ali ako sa druge strane u pasivi stoji dug od milijardu i po dolara, onda je ta firma u minusu za 500 miliona dolara. To neko mora da pokrije. Možeš ti da podeliš te akcije kome hoćeš i on može da se slika s njima. Neće to da kupi niko, to ne donosi dividendu, ne donosi ništa. Da li znate kako je "Zastava" proizvodila "juga". Vlada Mirka Marjanovića im uplati ne znam tačno koliko, vlada Srbije onda proglasi da će im dati 240 miliona dinara. To je bilo po ondašnjoj proizvodnji, tada smo izračunali da je to bila dotacija 2.000 maraka po vozilu, da bi on prodavao toga "juga" za 6.000 maraka a njegova proizvodnja košta 8.000 maraka, neko treba da plati 2.000. Drugim rečima, svakom kupcu "juga" gospodin Mirko Marjanović odnosno njegova vlada dali su 2.000 maraka da bi se socijalni mir sačuvao u tom Kragujevcu, a onda se sutra opet javi socijalni bunt jer to jednostavno ne može da funkcioniše.

Vi vidite da se ta automobilska industrija koncentriše u samo nekoliko megakoncerna u svetu i šta ćemo mi uz te megakoncerne, još da imamo jednoga patuljka ovde koji će njima da konkuriše. I sada u ta preduzeća, "Crvenu zastavu", "Sartid", treba da uložite da bi se podigla proizvodnja, da bi im skočila cena. Kad neko to kaže, to je kao da je rekao imam mrtvu babu pa ću ja sada da je našminkam i da je obučem u nove haljine pa ću je lepo udati. Nema ništa od toga. Prvo, taj strani ulagač nije naivan. Nije niko od njih budala da to ne vidi pa ćeš ti njega da prevariš kao ono kad vozimo stari auto na auto pijacu pa ga onda prefarbaš da se ne vidi da je on truo. Pa čak i kada dođe kupac koji je stručan, on stavi prst tamo i probuši rupu kroz onu farbu. Ništa od toga nema.

Tu leži po meni jedan drugi strah od otpuštanja radnika i ovaj argument je vrlo jak ali bojim se da nam ništa ne donosi kada se kaže mi imamo sada vrlo visoku stopu nezaposlenosti i ne dolazi u obzir da se ona povećava. Ja bih to postavio drugačije. Hoćemo li mi da tu socijalu izvučemo iz preduzeća i da je prebacimo na državu, a ja mislim da to moramo da uradimo. Od toga je bio odustao Avramović '94. godine pod pritiskom vlasti i to je jedan od razloga što mu je program vrlo brzo pao.

Pre jedno tri godine bio je kod mene čovek iz Hyundai-a. Došli su na konsultaciju sa konsultantskom firmom KPMG. Oni su bili veoma raspoloženi da uđu u "Zastavu" kao akcionar sa početnom produkcijom negde od 20.000 vozila, sa perspektivom da idu do 100.000 vozila, a "Zastava" tada nije mogla broj od 5.000 da prebaci . Dakle, oni su računali da njihova evropska baza u stvari bude montirana ovde. Oni su zahtevali, pošto su izgleda proučili situaciju i videli da fabrika automobila ima nekih 14.000 radnika, da ima 2.000 radnika. Hteli su poseban račun a ne da se te pare utope.

Taj mehanizam je inače kod nas poznat. Sećate se one priče sa kineskim traktorima. To je bilo pre nekoliko godina. Najedared se proglasilo - sad smo rešili naš ekonomski problem, sada izvozimo 100.000 ili 200.000 traktora u Kinu. I prva dva traktora koje su ručno napravili kao probne modele prikazali su ovde. Da li su oni stigli do Kine - ne znam, Kinezi su dali neki avans fabrici traktora. Fabrika traktora je morala to onda da disponira vrlo važnoj fabrici a to je fabrika motora koja treba da im pravi motore jer nema čime da pravi te motore. Ne, oni su fino za te postojeće zaposlene podelili plate, tople obroke, napravili su ta dva traktora i cela priča se na tome završila. Motori nikada nisu počeli da se prave i taj posao nikada nije nastavljen. Možda bi i bio da je bilo malo više pameti u svemu tome.
 
Socijalna politika mora da startuje odmah i ovo što sam vam govorio, taj višak radnika koji postoji, mora da rešava socijalna politika. Ja ću vam opet navesti primer. Tad kada smo taj primer "Zastave" imali, izračunali smo da je za tih 240 miliona dinara pametnije bilo, umesto da se upotrebe za tu neku dodatnu proizvodnju koje nije bilo, da se ti radnici stave ne na neki plaćeni odmor nego na socijalno izdržavanje i da dobiju ondašnjih 1.000 dinara, prosečnu mesečnu platu za godinu dana, što je bila velika plata, to je daleko iznad proseka, plata je onda bila 500-600 dinara, da jedni sede kod kuće, a da se od 120 miliona dinara investira u otvaranje radnih mesta za te ljude.

Umesto što si to slupao tamo i na kraju opet nema ništa, isti ti je problem ostao jer proizvodiš gubitak. Ovako kad ga pošalješ kući, ti ne proizvodiš novi gubitak i ulažeš u otvaranje nekih novih radnih mesta koja će biti profitabilna. Ista stvar je i sada. Ne može se socijalni status tih radnika održavati tako što ćete vi jedno trulo preduzeće da držite još dve godine, ili tri godine. Onda će ono biti još više trulo, ulupaćete taj nedostajući kapital tamo i nećete imati nikakav efekat sem što ćete imati neki socijalni mir. Obezbedite socijalni mir socijalnim davanjima, narod je spreman to i da razume. Ja nisam rekao da treba ugasiti "Zastavu" ali treba zaista jednom pustiti jednog velikog svetskog proizvođača da dođe tu, da organizuje da se za njega proizvodi šta može, da organizuje tržište, da organizuje tehnologiju itd. Kako vi mislite da proizvodite jedan auto, taj "jugo" koji oni još prave, to je auto koji je dizajniran pre 20 godina. Pa ko to još radi na svetu?

Neki momci, kod kojih sam kupio kompjuter, to su drugovi moga sina, privatna firma isto, ima njih desetak zaposlenih, ali oni rade i softver, to je čudo jedno šta ti momci tamo stvaraju. I čak i jednom Bil Gejtsu, za sve njih je najjeftinije da on filijale tih firmi drži ovde. Znači i za Bila Gejtsa može da se radi u Beogradu, u Čačku, Kragujevcu ili u poslednjem nekom selu, sada sa internetom. I umesto da to košta kao u Americi minimalno 150.000 dolara, on će ovde sa 2.000-3.000 dolara mesečno moći lepo da živi i da bude zadovoljan, i da ne mora da se lomata. On neprekidno komunicira. Mislim da mi tu vrlo brzu ekspanziju možemo da imamo i na samom našem terenu.

Mi sada idemo da se integrišemo trgovinski, privredno da se integrišemo u Evropu. Ti moraš da posluješ na savremen način a savremen način je informatika. Ta informatička mreža mora onda ovde da se izgradi i to je onda jedna velika šansa, ogroman bum, to su veliki poslovi. Mi moramo da pred sobom imamo jednu sasvim drugačiju sliku naše privrede od one koju smo imali, izuzimam recimo Elektroprivredu, bez koje jednostavno ne možeš, i nju moraš da središ kako god znaš. Hajde da izuzmemo ceo taj energetski sektor. A  sve ovo drugo, ako se nađu kupci koji hoće u to da ulažu da ga osposobe, onda je to zdrava stvar. Ljudi će dobiti posao. Ja računam da prvih 5 godina čak neće biti transfera profita napolje nego da će se on reinvestirati ovde i to je vrlo važna stvar. Sada pred nama stoji jedan tranzitorni period od otprilike 3 godine dok sve stvari dovedemo u red i tek onda počinje pravi razvoj.
 
Svetlana Lukić: Eto, da je ovo robovlasničko društvo, svi bismo bili robovi od prvog do poslednjeg, zapali bismo u dužničko ropstvo. I to dva puta u ovom životu i ko veruje u reinkarnaciju i u sledećem životu. Međutim, izgleda da to drugačije biva s ekonomijom, bogu hvala, tako da ćemo mi ako radimo za Bila Gejtsa, a s druge strane ko ne može - braće kupine, gajiti maline, kokoške i drugu perad na farmama kao što je pre neki dan rekao na televiziji naš budući predsednik vlade Zoran Đinđić. To me je podsetilo - sećate se ovih dana kada je bilo reči o ovom famoznom Monetarnom fondu i da ćemo mi dobiti njihovu člansku kartu za nekoliko dana, i bilo je tih raznih levičarskih organizacija koje su demonstrirale između MMF-a i Svetske banke buneći se zbog eksploatacija. U fabrici "Nike" u Ho Ši Minu u Vjetnamu radnici prave te patike i imaju 50 dolara mesečno. Te plate su inače bile razlog što su američki omladinci protestovali ispred MMF-a i Svetske banke. Međutim, Vjetnamci su se uživo u kameru pitali u čemu je problem kada je 50 dolara mnogo. To su veće plate nego plate lekara i inženjera koji se stalno raspituju ima li posla i mogu li i oni da prave "nike". 

Na kraju emisije čućete šta radi tzv. treći sektor. Naime, ovih dana se u organizaciji gospođe Vesne Pešić skupilo nekoliko ljudi na dve tribine gde se analiziralo šta se u stvari desilo posle 5. oktobra, kuda dalje, kako će se deliti opozicija, levica, desnica, tako da ćete čuti samo neke delove tih rasprava. Na samom početku možete videti u čemu se ne slažu gospodin Laslo Sekelj i gospodin Svetislav Basara.

Laslo Sekelj: Prvi put otkako postoji, opozicija je uspela da ubedi birače da je ona alternativa. Do sada su oni zapravo svi zajedno kakvi su bili igrali na muziku koju je svirao Milošević. Naime, od početka tzv. višepartizma kod nas imali smo isključivo etničke stranke. Etničke stranke su bile vodeće političke stranke, Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije itd. Te stranke su naime apelovale isključivo na nacionalnu kartu i na nacionalne karakteristike birača, odnosno biračkog tela. Na septembarskim izborima i naročito u oktobru mesecu se u jednom spontanom aktu prvi put na teritoriji Srbije stvorila politička zajednica građana Srbije. Srbija je sada prvi put otkako postoji pokazala karakteristiku građanske države. Koliko će taj proces još da traje, veliki je znak pitanja.

Danas bi najaktuelnija politička tema trebalo da bude zašto u Beogradu nema grejanja, zašto se bolnice već pet dana ne greju. Umesto toga, nama aktuelna vlast u stvari potura veronauku i izvorno pravoslavlje, izvornu religiju kao našu inspiraciju, kao što su savezna vlada i predsednik države na svom hodočašću pokazali, valjda ćemo tako da rešimo svoje najelementarnije egzistencijalne probleme. Problem je to što, kao i ovaj lažni problem između federacije Srbije i Crne Gore, problem sa veronaukom i problem sa federacijom u stvari služe za to da se pravi, istinski politički problemi, istinski strukturni problemi transformacije ne postave na dnevni red. S druge strane, što je još posledica ovog procesa, taj tanki konsenzus je na kraju postignut, građani Srbije su svi građani Srbije, oni su zato što su građani Srbije i članovi političke zajednice uz ovo ponovno uvođenje nacije kao diferencijacije, jer kod nas je religija nacija, nije ništa drugo, zapravo se taj neki konsenzus pokušava ponovo razoriti, verovatno će se i uspeti razoriti. 

Svetislav Basara: Mi smo ovde zaista čuli antireligijske butade koje su dostojne komunističkih partijskih ćelija '45. godine. Ovaj svet i ovaj narod ne počinju od Francuske revolucije i oni koji misle da je uzor ona kurva koju su francuski komunari postavili na oltar kadedrale Notrdam. Moraju znati da postoje i ljudi kojima je uzor majka božija i da to mora paralelno tako da postoji. Ne dao bog da sa desnice recimo dođe nekakva vlast protiv homoseksualaca ili protiv feminizma, to bi se graja levičarska čula do neba, ali kada levičari recimo kritikuju Vojislava Koštunicu što je bio na nekom noćnom bdenju u Hilandaru, to se onda smatra modernim, poželjnim, politički korektnim. Ono što hoću da kažem - nema demokratije niti preporoda Srbije, niti ikave tranzicije bez prava da postoje sve političke opcije koje će se međusobno uvažavati. Ovi ratovi koji su bili izazivani prošli su, međutim, stanje mira koje se ovako nastavi, i ukoliko se bude rovovska borba vodila  sa takvih pozicija - svejedno što je samo tekstualna ili verbalna - opet nigde nećemo doći. Posle pet ili deset godina iz toga će proizaći stvaran sukob, kao što je proizašao i iz proteklih zbivanja. 
 
Svetlana Lukić: Drugu polemiku vodili su gospodin Dušan Bataković i gospođa Vesna Pešić.

Dušan Bataković: Nije isključeno da se u Srbiji, SRJ ponovi neka vrsta raspleta koji je već viđen u Sovjetskom Savezu. Naime, da Koštunica bude Gorbačov, Đukanović i Đinđić da budu Ševarnadze i Jeljcin i da jednostavno delegitimišu saveznu državu pretvarajući je u jedan labav i manje-više formalan savez nezavisnih država.

Vesna Pešić: Da li ćemo mi imati snage da idemo jednom uspešnom tranzicijom koja je jako mukotrpna, ali gde treba da strateški cilj bude ubrzano uključivanje u Evropu koja ima određeno finansijsko, razvojno ali i značenje identiteta, šta ćemo mi uopšte da budemo? To ja zovem A scenario - idealni scenario. Imamo i ovaj drugi, kažu da će to biti jedna blatnjava tranzicija, s mafijom, s korupcijom, malo ovamo, malo onamo,  nešto polovično, znamo da veliki broj istočnih zemalja praktično nije imao snage da ide nekim jasnijim putem. U tom kontekstu bismo verovatno bili neki trideseti vagon koji bi u taj red stao, iza Albanije, Makedonije i cele istočne Evrope, pa se tamo uključiš na poslednje mesto, pa onda kreneš, pa kad stigneš nazad 30-40 godina, ako uopšte tamo stignemo, odlažemo sve za vrlo daleku budućnost. To bi recimo moglo da se zove neka strategija B. To je već nešto što postoji. Zato kažem da bi relativno lako bilo onda da vidimo kako bismo tu prvu sliku mogli da napravimo. Šta bi se tu moglo desiti od ta dva scenarija?

Analitičari, i tu moram da stavim izvesnu primedbu, primetila sam da se naši analitičari isključivo bave time, evo to je uradio sada gospodin Bataković, da ne identifikuju koja je to politička situacija. Ovo što je sada napomenuo kao primer da mogu Đinđić i Đukanović, molim vas, da li može to da se kaže, kakva je to politika gde dva funkcionera ruše državu. Zbog čega? Zbog vlasti. Pa znate šta, mi smo Miloševića kritikovali sve ove godine zato što je on išao iz krize u krizu, iz rata u rat, i kritikovali smo, to je već bila pesmica, šlager, da on to radi da bi očuvao svoju vlast. Znači, nije reč o tome. Naši politički analitičari stalno personalizuju stvar i govore o nekakvom sukobu Koštunice i Đinđića. Nije potrebno govoriti ime nego kažimo onda o čemu se radi. Ovako, kada mi kažeš ime, ja mislim da smo mi onda obični intriganti. Čitam stalno - te jedan je legalista, drugi je revolucionar. Jedan je brz, drugi je spor. Ili će da se prave analize koje su sigurno preuranjene, koje će uvek imati određeni okvir i koji će da stane u nekakvu političku, teorijsku, principijelnu kategoriju, ili da se ne pominju ta imena.

Ja sam htela da kažem da problem Crne Gore nije samo ovo što gospodin Bataković neidentifikovano prikazuje. Kada je reč o Crnoj Gori, mora da se uspostavi jasan kriterijum da je cela ova naša nesrećna odiseja svih ovih 10 ili 13 godina potekla otuda što se javila politika teritorijalnog ekspanzionizma. Da bismo mi ušli u ove demokratske reforme, pa čak i da kažemo, na kraju krajeva, u neko normalno stanje, smatram da moramo da pokažemo strategiju zatvaranja tog pitanja. Možda ću vam zvučati patriotski ali molim vas, ako ja ili bilo ko od nas duže vremena opet ne zna gde je ta njegova domovina, od te demokratije i od svega toga nema ništa. Hoćemo li mi zatvoriti to usko nacionalno pitanje? Srbi su imali pet država. Hoće li se to pitanje jedanput rešiti? Mislim da je to ključno pitanje u odnosu na Crnu Goru. Zato što ako prihvatimo bilo kakvu konfederaciju, mi ćemo imati paritete, i oni će ponovo staviti veto. Ne živimo više ni u toj državi. Mi mislimo da mora što pre, kao prethodno onaj preduslov svih ovih promena, da se zatvori srpsko državno pitanje, da kažemo - ovo je naša država, ovo su naše granice, mi ovde pravimo strategiju razvoja i sve ostalo što treba da se pravi.
 
Osnova svake demokratije je transparentnost. Zato je sve nas ovde koji sedimo jako zabrinuo taj sukob oko Radeta Markovića, oko policije, Pavković, Marković. Mi ne smemo ni da kažemo mnogo o tome. Bojimo se da ćemo da prenaglimo, ali nešto nas brine u vezi s tim. Šta je ta naša briga koja nas vezuje za ta imena? Zašto nisu smenjeni? Kako to da se ne traži nikakva odgovornost? Hoćemo li mi da sudimo nekom ovde? A hoće li da ide neko u zatvor ili neće? Hoće li tu nešto da se dešava ili će to ovako da ide, preko ove dve figure, da od toga ne bude ništa? Prva naša tema jeste da postavimo pitanje odgovornosti, a time u stvari da kažemo da hoćemo ubuduće da jačamo naše institucije. Ako se neko otima oko Udbe, šta to nama govori? Kakvo će da bude stanje ljudskih prava ukoliko se neko otima oko toga ko će da kontroliše tajnu policiju? Vidite li vi koliko je to jedna čudna situacija što je to jabuka razdora. Nije privreda, nije to što imamo platu 80 maraka, uništeno zdravstvo, nije socijala, nego policija.

Mi treba da se zgranemo i da se zaprepastimo kako to da je to najvažnija tema i da se tu prave džentlmenski sporazumi. Nećemo nikakve džentlmenske sporazume. Hoćemo da postoji potpuna i javna kontrola nad sredstvima bezbednosti. Pominjem onu divnu sintagmu koju je neko danas izgovorio da je naš sledeći zadatak da počnemo da drešimo taj paket rata koji je iza nas. Tu je taj paket rata, u toj policiji i u toj vojsci. Šta su, molim vas, Crvene beretke oko kojih se danas otimala vlast? To su oni što su išli tamo u Ovčare i zločini su organizovani s one druge strane. Mi to ne možemo da zapostavimo. To su metastaze policije. Metastaze vojske. To su tajne. Mi više nećemo da imamo takve tajne. Mi nećemo da vojska bude neka mistika iznad nas, još od onog starog doba, niti kada vidimo policajca da prelazimo na drugu stranu ulice jer mislimo da će nešto da nam uradi.

Dakle, reforma vojske i policije i to odmah, i da poručimo liderima da oko toga ne smeju da se svađaju. Da ćemo da im postavimo iz nevladinog sektora jedan organ koji će svakog dana da nas informiše šta oni rade i da li će i dalje da se prisluškuju telefoni, da se čitaju pisma, e-mailovi. Tražimo posebne adrese kako da nam oni ne čitaju e-mailove i da nas ne prisluškuju. Ako naši lideri hoće da svakodnevno dobijaju one policijske izveštaje šta mi pričamo, onda ništa neće biti od diskontinuiteta nego će biti kontinuitet i ja predlažem da napravimo jednu listu prioriteta u nevladinom sektoru, da tu držimo stražu i da kažemo: "To je usmeravanje promena za mene". I da tu stojimo i da stražarimo. Da dajemo inicijative, okupljamo građane, kritikujemo i usmeravamo društvo u određenom pravcu.

Jednostavno, ne smemo da im dozvolimo da nas vrate unazad, da kao u Rumuniji odemo u restauraciju. Mi smo već izgubili 13 godina, propustili smo već promene. Ako oni ponovo krenu unazad, bojim se da će naša slavna revolucija, prvo sa izbornim glasovima 24. septembra a zatim sa 5. oktobrom, revolucija u pravom smislu ali bez krvi, zbog čega se mnogo ponosimo, da će to da se svede na jednu močvaru i ponovo, evo, ovi popovi trče, misle da je na njih došao red. I eto na čemu ćemo mi završiti. Ako se oni izgube i ne znaju šta je naš strateški cilj, mi u nevladinom sektoru to moramo da znamo.

Povezani članci:

• 112. emisija

  Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
  Domaćica: Svetlana Lukić

• 13. emisija

  Gosti: Prestolonaslednik Aleksandar, publicista Desimir Tošić, pisac Svetislav Basara, sociolog Slobodan Inić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 130. emisija

  Gosti: Dušan Pavlović iz Instituta G17, Mrđan Bajić, vajar i ambasadorka SCG u Meksiku Vesna Pešić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 143. emisija

  Gosti: Vesna Pešić, ambasadorka SRJ u Meksiku, Nenad Prokić, dramski pisac i Vasilije Mesarović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 21. emisija

  Gosti: Mića Lenkić iz sela Lipe, otporaši iz Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, Zoran Đinđić iz DS, glumac Sergej Trifunović i glumica Mirjana Karanović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković