Gosti: Zagorka Golubović iz Instituta društvenih nauka, novinar Petar Luković, slušateljka Zagorka Jovanović, Beograđani
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Evo, revolucija teče već 13. dan i već smo napregli sva čula da vidimo u kom pravcu teče. Da li je pravac dobar i da li ćemo možda za našeg života opet na Ušće i na uranke?
 
To što se ugasio večni plamen na Ušću ne znači ništa. Prvo ne znamo da li je ugašen namerno ili jednostavno piromani imaju preča posla. Eto, na primer, ispred nosa nam spremaju 25. kongres.
 
Šta da se radi sa tim ljudima među kojima je toliko lopova, kriminalaca i ubica? Debelom crtom odvojiti prošlost od sadašnjosti i hrišćanski praštati.
 
Međutim, i u Poljskoj među katolicima bilo je i onih koji su ponavljali da je bog pre svega pravedan pa tek onda milosrdan. A kakav je srpski bog ovih dana? Izgubljen, smušen, u stvari spava čekajući da mu postavimo pitanje.
 
Oni koje su građani Srbije izabrali 24. septembra a 5. oktobra ih na rukama odneli u Skupštinu za sada uglavnom ćute o tome da li će i kada svi oni koji su upropastili tolike živote biti kažnjeni.
 
Možda nas DOS može nagovoriti na praštanje, ali nam ne može uskratiti pravo na pravednost.

U današnjoj emisiji Peščanik slušate profesorku Zagorku Golubović, novinara Petra Lukovića i Beograđane.

Petar Luković: Petog mi je bilo super. Petog mi je bilo fenomenalno. Od ranog jutra mi je bilo fenomenalno. Kada sam izašao ujutru negde oko 9, 10 sati video sam prvi put posle četiri godine ljude na prozorima, neke bake, i tada se već videlo da je sve gotovo. I mene je uhvatila jedna vrsta lake euforije. Taj hepening nije iznenadio samo mene ili tebe, ili režim, ili opoziciju, već je iznenadio i ljude koji su tamo učestvovali, što je to sve tako brzo palo. Svi su bili pripremljeni na neke dane opsade i borbe, ali to je sve tako lako palo i to je u stvari pokazatelj koliko je režim bio nagrižen i koliko je bio loš. Buđenje iz toga meni se desilo u subotu jer ja sam bukvalno radio i četvrtak i petak nisam spavao i u subotu sam se osećao užasno prazno. Mislim da je to bio jedan od mojih najgroznijih i najdepresivnijih dana ove godine. To je stvarno osećaj kada čovek živi u nekom zatvoru 13 godina i onda ga puste iz zatvora posle 13 godina, i onda je teško da čovek bude srećan. To je osećanje praznine. Tek onda sam u stvari shvatio koliko je godina prošlo i sta smo svi mi prošli, šta sam u stvari ja prošao i kako sam preživeo. I onda sam počeo sebe da pitam - kako sam ja, jebote, preživeo 13 godina. Nakon toga sam se vratio u realnost na isti način kao što sam se vraćao u realnost svih ovih godina, otkada sam suočen sa jednim malim haosom.

A iznad svega rekao bih da je ono osećanje koje mi je apsolutno gorko i najdepresivnije to je ta količina, ta brzina i količina ljudi koji su se sa jedne strane - gubitničke - prebacili na pobedničku stranu. Naravno nisam naivan da ne znam da se to uvek dešavalo u istoriji. Posle Drugog svetskog rata, teše me neki moji prijatelji, u Francuskoj nisi mogao da nađeš nijednog Francuza koji je sarađivao sa Nemcima. To se isto dešavalo i u svim zemljama istočnog bloka. Dešavalo se ovo i u Hrvatskoj u količinama u kojim je meni to izgledalo neverovatno. Ali mislim da je ono što je originalnost Srbije da je ta promena izvršena tako brzo. Kao nigde. I u takvim količinama kao nigde. Nemoguće da se promena, dajem ti primer TV Politike, da se promena obavi za 10 minuta. Sa istim ljudima. Moram da podsećam ljude na Dnevnike koji su trajali po 8, 9, 10 sati, posle kojih je čovek mogao samo da uzme kuhinjski nož i da izađe na ulicu i da kolje prvoga koga stigne.

Ja govorim o tome da je već sada u ovih 14 dana trebalo iskoristiti ovu priliku, ne kažem entuzijazma revolucionarnog, nego jednostavno iskoristiti priliku pa podići optužnice protiv tih ljudi. Postoje video zapisi, postoje tonski zapisi, svašta postoji. Dakle, tu postoji nekakva vrsta lažne tolerancije i raznih tih poziva da se ne ide na revanšizam a u isto vreme se dešava ovo sa kriznim štabovima. Postoji jedna nesuglasica u samoj toj revolucionarnoj ideji. Da li smo mi za tu lenjinističku pljačku, a istovremeno smo antikomunisti, a istovremeno pozivamo da budemo tolerantni, da ne budemo revanšisti. Postoji jedna vrsta haosa, apsolutno, jedna vrsta ludila u toj novoj vlasti.

Gledam recimo neki dan povodom ove priče Zvezda - Partizan, oko fudbala, pojavi se neki fudbaler i kaže ja sam član DOS-a i ja sam zadužen za fudbal. Ma ko si ti? Ko je tebe zadužio za fudbal? Pazi, on je zadužen ispred DOS-a za fudbal i on govori o tome da politiku treba proterati iz fudbala. Gomila stvari tu ne samo da nije smišljena pre toga nego je prepuštena anarhiji, prepuštena stihiji i sve me to ne samo upozorava, nego mene baca u jednu vrstu dileme, male depresije zato što ja de facto ne vidim nikakve realne promene a, izvini, već je prošlo 14 dana. Ja se ne slažem sa onim ljudima koji kažu - Pa evo samo je 14 dana prošlo. Pa izvini ako ste mogli da smenite Kertesa iz Savezne uprave carina, pa zašto niste na isti takav način smenili saveznog ministra pravde ili već neke druge ljude, pa da taj pravni sistem iskoristite makar kao pokriće da svim odlukama date oblik legaliteta? Ne bih želeo da se ovaj sistem i ovo društvo ponaša na isti način kao što se ponašao Milošević. Ja ako zahtevam revanšizam, ja zahtevam da sudovi povedu te istrage, da se sudi ljudima, a to je najveći problem ovde. Milošević nije više predsednik Jugoslavije, a ja namerno ne kažem da Milošević više nije vlast. Milošević je još uvek tu, živ i zdrav, nešto radi i ima neku partiju. I mi za 14 dana de facto ne čujemo da li se protiv njega sprema neki proces, da li će on biti kriv, da li će biti izručen. Treba da podsećam, reč je o ratnom zločincu. Nije reč kome treba suditi za falsifikat zbog izbora za dve godine. Reč je o ratnom zločincu. Ja ne kažem da sam očekivao senzacione rezultate ali sam očekivao bar obećanje promena.
 
Stvarno postoji jedan jaz užasan između onog što je obećavano i onog što je izgledalo 4. i 5. Da sam ja tada rekao da će Milošević da ostane na slobodi za sedam dana i da će da ima kongres partije 25. mene bi obesili ispred Skupštine. I sad je to normalno, on sad ima svoju partiju i oni sad prave kongres 25. i oni zahtevaju da uđu u saveznu vladu i oni pregovaraju pred kamerama, i Vuk Drašković se pojavljuje u ime opozicije sinoć, i Gorica Gajević i oni se svi smeju, idu dalje i onda od mene očekuju kad to vidim da kažem - jebote, Lukoviću što ti nisi hepi? Pa, jebote, kako mogu da budem hepi? To je jedan kupleraj koji je teško objašnjiv.

Ja se zalažem samo za dve stvari, da budem potpuno jasan. Ili treba biti potpuno radikalan u svemu tome, dakle to sve očistiti i to gnojavo, smrdljivo, bolesno, nacionalističko, zločinačko, kriminalno tkivo, i učiniti sve, ma koliko da je bolno, dakle od prvog dana raditi na tome, ili kazati sebi- Slušaj, mi smo oborili Miloševića ali nećemo više, nama više ništa ne treba. Idemo sad s njima pa ćemo da živimo i dalje zajedno. Odlično. Ali neka nam se to kaže. Neka mi to kažu. Onda ću da sedim u kafani zajedno sa Goranom Matićem i Aleksandrom Vučićem, Mirjanom Marković, sedećemo tu u Lovcu, pa ćemo da pijemo kafu i onda ću ja da znam da oni nisu zločinci. Ja nisam mogao da verujem da ću ikada moći da zamislim da će posle svega ovoga, posle sipanja fekalije svakome od nas godinama, da će Ivan Marković i Goran Matić moći da šetaju ulicama mirno. Izgleda da će moći. O tome ja govorim.

O tome ja govorim, ovo više nije ekstremizam Lukovićev, ovo je naprosto jedno osećanje da me neko izneverio. A u stvari možda i nije. Možda sam ja budala. A prosto, ja slučajno znam gomilu ljudi koji rade na televiziji i znam šta su radili i oni koji tu još uvek rade. Znam ljude koji su radili za policiju a koji su sada postali šefovi. Pa možete da zamislite, sada govorim stvari koje ljudi verovatno ne znaju, da je suprug Zorice Brunclik inače direktor PGP-a, tog dana 6. oktobra, posle toga pozvao sve zaposlene, podelio viski i rekao: došla je sloboda. Možete li da zamislite da je Zorica Brunclik izjavila negde da su umetnici poslednjih godina bili najviše ugrožavani. Dajem potpuno efemerne primere, ali Era Ojdanić je izjavio da je on najveća žrtva režima u poslednjih deset godina. Onaj koji je pevao Plavog slona i koji se nije skidao svuda, koji je išao na mostove i skako u publiku uzvikujući ime Slobe Miloševića. Pa, jebote, u čemu je razlika između takvog polivanja govnima, da izviniš, danas, i onog polivanja govnima koje smo imali pre toga. Mogu da budem ciničan - makar sam onda znao ko mi je neprijatelj. Vrlo tačno i jasno sam znao ko je moj neprijatelj, ne ideološki, već neprijatelj.
 
Jeste li vi primetili kako izgleda taj studio u Košutnjaku u kome oni primaju goste. Oni imaju dve plave fotelje sa kratkim nogicama. To su valjda ukrasne fotelje na kojima drže cveće, ja ne znam čemu služe te fotelje, to nije za sedenje, i onda stave te goste tako da je kamera viša čitav metar u ravni od gostiju. Oni izgledaju kao patuljci. I tu je neki mali sto, svi se nešto saginju i izgledaju smešno. Izgledaju potpuno dementno, svi, studio, voditelj i gosti. Panića sam slušao jedno 6 puta, Dinkića, predložio sam negde da ima svoju televiziju. Mislim lakše je, mogu tako da ga vidim na jednom mestu sve. Neka vodi i neka priča. To mi je lakše. Bio je apsurdno smešan intervju Aleksandra Mandića i Koštunice. Mislim, ta vrsta ushićenosti i razdraganosti Aleksandra Mandića pred Koštunicom, jednog trenutka se pretvorilo u jednu potpuno sumanutu sliku da je ovaj zaista spreman da klekne i da ga oralno pred publikom. Čini mi se da ni gospodin Koštunica ne bi imao ništa protiv. Do te mere je to bilo neukusno. Moram da kažem da Milošević to sebi nikada nije dozvolio, čak ni kada je bio sa Vučelićem u razgovorima, bio je bar taj odnos gospodara i sluge, bio je bar nekakav odnos, ovde nema odnosa uopšte.
 
Čini se da vreme curi, da vreme protiče i da tu nekakvih potresa nema. Znaš, više nije Momir nego je Predrag. Jebote, ala smo se izborili 5. oktobra, svaka nam čast.
 
Danas sam pročitao da gospodin Koštunica 25. oktobra putuje u Trebinje na nekakve Dučićeve dane. Čuj, otići u državu koja se zove Bosna i Hercegovina, otići u Trebinje a pre toga nemati, ne priznati tu državu i nemati nekakav odnos s njom izgleda mi stvarno nastavak one politike koju je gospodin Koštunica sprovodio svih ovih godina i zbog koje politika i ja nismo u nekoj velikoj ljubavi. Otići sada u Trebinje, otići u Banja Luku, navodno reč je o Republici Srpskoj. Tu je sada reč o Bosni i Hercegovini. Ako Srbija ne bude priznala neke konkretne geografske činjenice, znaš, to je činjenica, eto Bosne i Hercegovine. Ja već godinama pitam i niko ne ume da mi odgovori, zašto se na našoj televiziji stalno pokazuje vreme u Republici Srpskoj. Šta mene boli ona stvar kakvo je vreme tamo. Zašto mi nemamo vreme kakvo je u Segedinu ili u Rumuniji? I tamo isto žive neki Srbi. Šta je to? Patologija. Da li mi to još uvek smatramo srpskim zemljama? Jesmo li mi ujedinjeni? Kada su Albanci sa Kosova isto napravili tako naši su digli kuku i motiku. Evo, oni nam preko meteorologije uzimaju Kosovo. A mi ovde uzimamo već 8 godina... svako veče sam obavešten da li pada kiša u srpskom Sarajevu, da li pada grad u Banja Luci. Jebe mi se. Ova zemlja ni pod Koštunicom ne samo da se nije odrekla meteorologije u političke svrhe nego su sada popravili i te mape pa sada više ne izgleda tako glupo, sada imamo i reljef, planinice gde pada kiša i sneg. Zašto? Zašto ne možemo da kažemo to je Bosna i Hercegovina i tačka. Voleo ti ili ne to, ne interesuje me. To je država. Ej, bre, oni su članovi Ujedinjenih nacija. Da li smo mi članovi Ujedinjenih nacija?

Jao, pa divan je, pa baš je super, pa boljeg nismo mogli da najdemo, pa koga bi ti, Lukoviću, umesto njega? Ta patološka potreba da jedan čovek nama vlada. Znaš, bilo koja kritika predsednika i bilo koja kritika vlasti kod ljudi izgleda kao - pa ti nikad nisi zadovoljan. Pa naravno da nisam zadovoljan. Dokle god bude ona mapa meteorološka na televiziji, ja neću biti spokojan. Kao što neću biti spokojan dokle god je tu Milošević, kao što neću biti spokojan dok je tu Pavković. Pa Pavković do juče šta nije radio, pretio... Da li je moguće da u Srbiji vlada takva kolektivna amnezija? Da li je stvarno moguće da ljudi tako brzo zaboravljaju. Jednog dana će reći da 5. oktobra nije bilo ništa strašno, da je to bio neki mali prevrat i tako. I da su ti ciljevi opet bili ti koji jesu.
 
Sad su Zvezdini navijači deo državnog aparata. Znaš, ja jesam zvezdaš ali to je stvarno smešno. Oni prebiju Partizanovog trenera, a Politika donosi da su Partizanovi navijači krivi. Do juče Dragan Hadži-Antić i Mirko Marjanović bili direktori Partizana, Partizan je bio kovan u zvezde. Niko više ne sme da dira delije zato što su delije sada učestvovale, imale su odlučujuću ulogu u napadu na RTS. Postoji jedna matrica u svemu tome. Mi već imamo neke prvoborce. Posle 14 dana mi imamo prvoborce. Ako si bio 100 metara dalje od Skupštine, najebao si. Pazi, neki dan čitam, recimo, da bager koji je ušao u RTS treba da uđe u Etnografski muzej, u Narodni muzej, da bude čuvan kao eksponat. Pazi. Ta vrsta glorifikacije bagera. Isto čitam pre neki dan da 5. oktobar bude proglašen za novi državni praznik koji će se zvati Dan slobode. To su takve bljuvotine na istom nivou kao što je to bilo 1. marta 1989. godine na Ušću. Gomila tih ljudi na Ušću tada je učestvovala. Uzmu svoje slikice Miloševića pa ih sakriju kod kuće, ili ih stave na tavan, ko zna, neka se nađe ako zatreba jednog dana možda, da još ne bacamo. Ovde je napravljen bosanski lonac najgore vrste. Imaš sve ovde. I kosti, i meso, i povrće, i šećer, sve se pomešalo.

Ja stalno govorim i mislim da sam se svima popeo na glavu zbog toga da Srbija mora da se obračuna sa svojom prošlošću. Mora prošlost da se analizira, mora da izvuče neku pouku iz toga, mora da izvuče ko je kriv, mora da zaklopi to užasno poglavlje. I ne može Srbija da krene u budućnost sa teretom prošlosti koju je Milošević i njegovi ludaci koji su nam ostavili, Mladić, Karadžić, i svi ti ludaci za zločine za koje su optuženi. Nije svet zaboravio tek tako preko noći šta je rađeno u ime Srbije. Sinoć čujem Marka Jankovića koji kaže sad je važno da izmuzemo zapad. Oni koji gledaju tu televiziju reći će - pa da, ko im jebe mater, kad uzmemo pare marš u pizdu materinu a mi ćemo nastaviti naše, imaćemo i dalje našu meteorološku kartu. To se jako teško menja i ja se plašim da će nam trebati puno, puno godina da se mi suočimo sa nekim bitnim, ključnim stvarima.

U stvari šta je suština tog režima? To više nije ni kriminal, već naprosto potreba za zločinom. Sve u ime vlasti. Šta bi se desilo da Milošević recimo istog dana, u ponedeljak, priznao poraz. Mogu da se kladim da bi 70% ljudi koji su izašli na ulice reklo - Pa Milošević je pravičan, svaka mu čast. Vidi majstora. Ko da mu sudi, kad je takav čovek i priznao je sve. Sve bi mu oprostili preko noći. Ta potreba nagla za opraštanjem od krivice je kod nas strašna. Ja ne smem sada prosto ni da pomenem Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, ludila, sankcije i sve ludake. Odmah će da mi kažu - e, ti Lukoviću uvek nešto pominješ, ti se uvek nečeg sećaš. Ja sam sad kreten. A nisu kreteni svi ovi ambasadori koji su ostali, svi su ostali po svojim vilama po svetu, svi izražavaju podršku iznenada Koštunici... Pazi Aleksandar Prlja, pazi Đoko Stojičić,  svi su iznenada oni uvek voleli Koštunicu, i uvek su voleli DOS, i uvek su bili protiv Miloševića. Bar naznaka, da recimo Koštunica kaže u sledećih sedam meseci promenićemo sve ambasadore, pa makar da razmotrimo šta je ko radio. Ne. Naši ambasadori i dalje vrše svoju dužnost patriotsku itd. Pa jebite se.

Ja se samo plašim da se u ova dva meseca, do republičkih izbora, stvari u Srbiji ne pogoršaju do te mere da jednog trenutka ne postane potpuno svejedno ko je na vlasti. Sama činjenica da je u jednom trenutku Darko Ribnikar bio predložen za direktora Politike, kunem ti se, stvarno, hteo sam da povraćam, baš fizički. Mogu da ti navedem sto njegovih tekstova šta je taj čovek pisao i radio. On je taj koji je bio ta spona i podrška Miloševiću, gde je glupi čitalac Politike stvarno verovao da je Amerika otišla u pizdu lepu materinu, tamo nema zaposlenja, crnce ubijaju, meksikance ubijaju, i nakon svega on se usuđuje... govorim o teoriji, teorijski neko da ga pomene da bude direktor Politike. Kako ih nije sramota.

S druge strane Yu info, pre svega tu televiziju je osnovala savezna vlada Momira Bulatovića. Predajnici te televizije su postavljeni na mestima koja čuva Vojska Jugoslavije. Kadrovi te televizije sastoje se od ljudi koji su došli iz Crne Gore iz SNP-a, sastoje se od radikala. Ta televizija je doživela ovakav obrt u roku od pet minuta, ali ne potpuni, u tome je draž. Ta televizija se priklonila potpuno novoj vlasti ali je ostala verna Predragu Bulatoviću i Žižiću. Mi imamo jedan apsolutno neverovatan hibrid televizijski i preko te televizije se Milošević obratio, nemojmo da zaboravimo, ta televizija de facto svake večeri ima najbitnije informacije iz političkog vrha Jugoslavije. Niko se s te televizije nije pomerio. Tu vidiš voditelje koji izgledaju kao 48. godine u lister odelima. Strašno. Sve dok postoji ovakav Yu info, sve dok postoji Palma, bez obzira na to što je privatna, to mene ne interesuje. Kada su hteli pustiti Vujovića - ljudi, znate li šta je on sve radio prošle godine? Ježio sam se od njega. Taj još uvek pravi program i poziva DOS-ovce i onda najavljuje kao - večeras će nam gostovati naš dragi gost Dragoljub Mićunović, voli vas vaša Palma. Užas!

Pink. Mislim ej, Željko Mitrović, direktan prenos JUL-ove levice, desnice... ko je Željku Mitroviću omogućio da bude jedan od imperatora medijskih ovde? Jeste li možda pogledali njegovu vilu na Dedinju? Da li vi uopšte znate koje su poslednje emisije zvaničnog RTS-a išle u šest uveče, poslednje dve zvanične muzičke emisije? Na prvom programu je bila jubilarna 1866. repriza koncerta Galije, a drugi je bio koncert Tonija Montana. Ako vam ja kažem da ćete vi uskoro videti Galiju i Tonija Montana na televiziji jer će oni reći - pa mi smo tolerantni, pa doći će i Maja Nikolić, zašto da ne, ona žena ima lepe grudi i fino se ponašala. Pa to što je bila SPS, to nije ništa strašno. Šta sad ti, Lukoviću, ti si revanšista, ti bi sve to povešao. Pa da znaš. Ovo je postalo kao kod Montija Pajtona. Ako je ono ranije bila prethodnica Montija Pajtona, ovo je sada stvarno Monti Pajton, zato što je sada i ono što je bilo bivše, i ovo što je sadašnje, to se sve stopilo u nešto posebno. Tako sam stvarno pomislio jednog sekunda, moram to da kažem za kraj, ja sam stvarno 5. oktobra imao jedan strašan mentalni udar u svojoj glavi i pomislio sam - Lukoviću, ti si ostao bez posla. O čemu ćeš ti da pišeš? Ovo će biti jedna normalna, uređena, fina zemlja. Pogledaj kako su ljudi lepi i zdravi, normalni, svi se smeju, slušaju rokenrol, sve je super. U subotu pre podne rekao sam sebi - Lukoviću, ti ćeš sada imati posla kao nikada do sada. Dobro je zbog posla, nije dobro zbog zemlje.
 
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije Peščanik slušali ste novinara Petra Lukovića čije tekstove već godinama ne možete čitati u domaćoj štampi. On među urednicima pogotovo nije popularan od donošenja Zakona o javnom informisanju. Zakon je ukinut, međutim, nije vraćen Petar Luković, on je i dalje ukinut. Sada ćete slušati anketu koju smo napravili među Beograđanima i profesorku Zagorku Golubović, koja praktično jedno četvrt veka ne radi svoj posao. Ona je profesor beogradskog univerziteta, a kao što ćete čuti i sami posle petnaest godina pozvali su je i dala je jedan intervju u Politici. A evo šta je rekla za Radio B2-92.
 
Zagorka Golubović:Ono što je počelo sa petim i što se obično zove revolucijom, to je tek početak, ali istovremeno ja mislim da je petog urađeno ono što je bilo neophodno, nedovoljno, ali neophodno za uvod u demokratske promene, a to je smena Miloševića. Meni se čini da se posle toga ne može vratiti tamo gde smo bili pre petog, ali da možemo imati još velikih problema i teškoća da savladamo one snage koje su potučene sa padom Miloševića, ali nisu sasvim potučene, nisu sasvim razvlašćene. To se vidi tačno i po ponašanju. Dok su prvih dana posle petog pognuli svi glave, što je bilo vrlo jasno na prvoj konstitutivnoj sednici savezne skupštine, oni su danas malo podigli glave i danas postavljaju uslove, uslovljavaju ulazak i u saveznu skupštinu...

Od stava DOS-a koliko će se ponašati kao neko ko je legitimno dobio vlast na glavnim tačkama zavisiće kojim ćemo tempom ići u demokratizaciju i kako ćemo savlađivati teškoće koje će sigurno ostaći vladajućega režima praviti. Jedan od problema koji ja vidim kao veliki problem i pitam se zašto tu DOS okleva jeste status Slobodana Miloševića. Milošević i dalje sedi u svojoj rezidenciji, i dalje koristi sva ona skloništa i mesta koja je koristio dok je bio predsednik savezne države, kao da je to njegova imovina, i dalje ima neku oružanu gardu koja ga štiti i to se toleriše. Zbog čega? Ja se slažem ne treba da ga šaljemo u Hag, ali dozvolićete molim vas, ne treba ni da ga pustimo da on vuče konce. A da on vuče konce poslednjih dana to je više nego očigledno jer jedan dan na republičkom nivou DOS se sa SPS-om nešto dogovori, sutradan oni odu kod Miloševića, on kaže ne može i oni prekinu taj dogovor. Mislim da je to vrlo pogrešna politika.

Ja pravim razliku između revanšizma i pozivanja, neophodnog pozivanja na odgovornost svih onih koji su zemlju doveli do ovde dokle su je doveli, a oni su je ekonomski doveli do prosjačkoga štapa, politički su je doveli do katastrofe. Prema tome, mislim da je neophodno ne odlagati to nego uporedo sa svim ovim što radimo preduzeti mere da se sudski ti ljudi gone ako ima osnove da se gone. Preduzeti mere dok nisu uništili dokumentaciju. Da oni sistematski uništavaju dokumentaciju to pokazuje ovaj primer Borke Vućić, to pokazuju i primeri drugih direktora koji su uporno ostajali u svojim kancelarijama ovih dana. Zašto su ostajali? Sigurno ne iz savesti da rade kao direktori nego da unište dokumentaciju da ne bi mogli biti gonjeni. Mislim da je takva popustljivost nedopustiva. Znate šta, ako govorimo o revoluciji, onda treba govoriti o nekoj odlučnosti da se ono što je petog početo na jedan vrlo dosledan, odlučan način nastavi.
 
Cela struktura je, nažalost i nomenklatura, ostala tu. Sreća će biti ako se doista SPS pocepa na jedno tvrđe i mekše krilo i ako to mekše krilo uspe da prevlada i smeni Miloševića. Ali mi vidimo i dalje, smenjena je Gorica Gajević, ona ide na pregovore sa DOS-om oko republičke vlade. Nije se ništa promenilo. Ja mogu da razumem tu koncepciju - hoćemo da stvari idu sve legalno, ali vi ne možete u jednoj zemlji u kojoj je mafija vladala, u kojoj je lopovluk bio glavna karakteristika vladajuće nomenklature, vi ne možete da idete sve u rukavicama i na legalan način. Vi morate da lupite pesnicom o sto i da kažete: izvinite to ne može tako. Pored toga htela bih da kažem još i ovo - čini mi se da se na neadekvatan način reaguje na optužbe koje dolaze iz redova vladajuće nomenklature. Iz redova vladajuće nomenklature ovo što se dešava po fabrikama, ustanovama i na univerzitetu naziva se nelegalnim činovima, haosom, revolucijom koja ruši sve temelje prava itd. Molim vas, ko to govori? Oni koji su porušili sve temelje prava u ovoj zemlji. Oni koji nisu dozvolili da ova zemlja bude pravna država. A mi reagujemo i DOS reaguje vrlo mlako. Čak negde se i odobrava i kaže se - pa jeste, to je haos, ali evo u ovoj situaciji treba ne znam ovo ili ono. Mislim da treba jasno i glasno reći - Svi oni koji su se ogrešili o svoje radne ustanove, za koje se može na osnovu dokumentacije utvrditi da su pripadali mafijaškim krugovima, da su doveli te organizacije do propasti, radni ljudi imaju pravo da ih smene i da postave privremene uprave. Oni su po mom mišljenju sasvim ispravno postupili. Postavili su privremene uprave, što znači čekaju legalnu formu da se ili ozakone te privremene uprave ili da se izaberu novi ljudi koji će zameniti ove koji apsolutno ne smeju da ostanu na tim funkcijama.

Objašnjenje koje je gospodin Čović davao prilikom intervjua na televiziji krajnje je neadekvatno. On je čak dopustio da je reč o haosu. On nije bio u stanju da kaže - molim vas ovo je ovo, ono je ono. Naravno da u takvoj situaciji ima i nekih zloupotreba, naravno da će tu možda i neki nevini ljudi stradati. Ali znate šta, ili kad se kaže - ovo petog oktobra to je bio kompletan haos, to se rušilo, palilo itd. Molim vas, koji je takav masovni bunt prošao bez ljudskih žrtava i krvi. To je prvi put bilo petoga oktobra, nažalost, ona dva života koja su izgubljena, ali i to nepažnjom jednoga od njih, to jeste žrtva, to jeste za žaljenje, ali to je minimalna žrtva šta je moglo da se dogodi u Beogradu sa milion učesnika, koji su se dostojanstveno ponašali. Pa čak i onda kada su ih naterali u stampedo, kada su nas naterali u stampedo jer i ja sam plakala od suzavca, i onda smo se dostojanstveno ponašali, nismo nagrnuli na policiju da se tučemo itd. Naravno, zahvaljujući tome što je i policija bila kooperativna i što je shvatila da ne može protiv tolikoga naroda. Dakle, takvo objašnjenje je potpuno neadekvatno. Najadekvatnije objašnjenje je dao gospodin Labus koji je rekao - U preduzeća i ustanove mora da se vrati neka vrsta samoupravljanja - misleći na autonomiju organizacija - ko je kompetentniji nego radni ljudi u jednoj organizaciji da kažu - taj direktor je bio lopov i nećemo ga više. I to je odgovor i on je jasan bio potpuno. Međutim, neki su odgovori tako okruglo pa na ćoše, što daje za pravo ovima da i dalje dreče o tome da radimo nelegalne stvari, a to su ljudi koji najmanje imaju pravo da se na legalnost pozivaju.
 
5. oktobra ja sam se osećala stvarno srećno jer sam videla da sve to što se radilo, a ja sam radila ne samo ovih poslednjih meseci nego stvarno radim na pokušaju demokratizacije zemlje, od svojih ranih dana, od svoje mladosti, i ranije sam trpela sankcije i kasnije. Recimo, kada su me neki dan iz Politike zvali da im dam intervju i pitali šta se dogodilo a ja kažem - Pa evo vidite šta se dogodilo. Niste me 15 godina zvali u Politiku, a sada me zovete. Znači, nešto se ipak dogodilo. Dakle, ja nisam imala pristupa državnim medijima decenijama, međutim, 5. oktobra mi je sinulo, jer sam videla da trud nije bio uzalud, jer sam videla ono što sam uvek tvrdila - naš narod nije loš, naš narod je nažalost nedovoljno obrazovan, bio je bombardovan lošom propagandnom, nije imao mogućnosti da proveri to što kroz tu propagandu dobija i zato je bio zaveden. Ali kada se narodu pristupi, kada mu se da sve od sebe, kada mu se otvore oči, onda narod počne da razmišlja, naš narod je pametan, naš narod je i hrabar, treba mu samo pristupiti na pravi način. Ovoga puta inteligencija je odigrala veliku ulogu jer se nije zatvorila u svoje krugove. Znate, 96/97. nije uspela jer je bila uglavnom samo inteligencija i srednji sloj. Sad kada je radnik ustao, seljak, meni su rekli u Sremskoj Mitrovici, ni u jednom selu neće više da čuju za Miloševića, dakle, kada su ustali seljaci, kada su ustali radnici, to je najveći deo populacije, mi smo onda mogli nečemu da se nadamo.
 
Gospodin Koštunica je najviše pred teškoćama i problemima jer se sve sada od njega očekuje. Pre svega, ova poplava dolazaka iz Evrope, mi do sada potpuno izolovana zemlja, parije, niko neće ni da nam zakuca na vrata, sada odjedanput - svi. On sve to mora da primi, on sa svima mora da razgovara, jer sasvim je normalno da je to njegova uloga. On ne stiže po mom mišljenju da dovoljno o nekim stvarima razmisli i možda će biti neophodno sada u danima koji nailaze da malo više posveti pažnju unutrašnjim prilikama a ne samo tim spoljašnjim, ali on je toliko bombardovan od strane tih spoljnih faktora, da faktički ne stiže. Ja sam ga sinoć gledala, on je čovek neispavan, on je podbulih očiju, on je iscrpljen totalno. Nije to tako lako. Pored toga moram vam reći, gospodin Koštunica je bio dugo godina predsednik Demokratske stranke Srbije, predsednik Koštunica je član našega Instituta i on nam je čak poslao neki dan na sastanak našeg kolegijuma poruku da će on ostati član našeg Instituta i učestvovati u našem radu, on nije bio politički toliko eksponiran kao što su drugi: Đinđić, Drašković i ostali, i njemu sada treba malo vremena da se on i nauči nekim stvarima. Ja ne mislim da je on čovek koji je nesiguran pa zbog toga odlazi, nego prosto proteklo je svega nekoliko dana od 5. oktobra. To je za neke radikalne promene isuviše kratko vreme. Ja se nadam da će on biti čvrst da ne dozvoli da se mimo nekih legalnih procedura provuku neki koji bi sada hteli u mutnom da love i misle da će moći da se vrate na vlast. I evo sada prljavu kampanju ponovo počinju da vode pred izbore ne bi li republičke izbore dobili, što ja mislim da je potpuno apsurdno.

-Ja mislim da sve ide svojim tokom i da će sve ovo da se završi onako kako treba i da svi oni ljudi koji misle da ovo isuviše sporo ide, mislim da greše i da treba malo više vremena da bi se neke stvari u ovoj zemlji završile. Znači, ništa nije brzo, ništa nije ishitreno u ovom trenutku. Polako samo, sve će se završiti. Kada vi imate zver koja se nalazi u klopci, koja nema gde da pobegne bolje je ne napadati je odmah nego sačekati da ona oslabi, da ogladni.

-Ima vremena za hapšenja. Dajte prvo da se mi sredimo malo, da zemlju uredimo i našu situaciju, a možemo da ih hapsimo i za dve i za tri godine, još bolje kada se malo opuste pa onda jednog po jednog. Sada se svako hapšenje odmah karakterizuje kao revanšizam. Kao evo došli su, bokserski ustanak u Kini, ajmo sada da hapsimo. Ima vremena za hapšenje. Malo je sada televizija prodosovski obojena, i svi su sada oduševljeni Koštunicom. Njemu to ne prija. On nije čovek koji voli takve stvari. Treba izbalansirati televiziju i treba što više puštati i radikale i SPS. JUL ne treba. JUL treba zabraniti bakteriološki, ne više zakonski nego kao epidemiju treba JUL zabraniti pošto je to opasna stvar. Ipak je ozbiljna grupa ljudi u tom DOS-u. To su svetski igrači. To nisu levaci, da se razumemo. To su ljudi zaista svetska liga. Ljudi moraju da shvate da sledećih godinu-dve dana ima da se radi, ali neviđeno. Ima da se radi kao u rudniku da se malo stabilizuje cela stvar.
 
-Da se ja pitam, Slobu bi sa lica zemlje makli. Ne bi postojao.
 
-Ko je on? Zašto više da ga iko pominje?
 
-Ali oni još nisu došli u tu poziciju da mogu da hapse. Još nisu toliko jaki. Trebalo bi da ide ka dobrom ali možda se i zabrlja, ne znam. Takva je situacija, 50:50 su šanse i da se zabrlja i da bude dobro. Istu politiku vode. Nema revanšizma - ima revanšizma. Ima demokratije, ne znam, na televiziji samo DOS prikazuju. Kao kažu, zovemo SPS ali neće da dođu.
 
-Sada je potpuno rasulo, izmešano je sve i nije baš, iskreno rečeno, onako kako smo se nadali, znači da će taj preokret odjednom nastupiti ali nadam se da mora ipak ovo vreme da prođe. Videćemo sada od decembra šta će biti, kada budu ovi izbori i to. Nadam se da će se tada jednostavno sve raščistiti i preokrenuti na pravu stranu. Glavno smo uradili, sada ćemo videti dalje. Ovo su ipak neke sporedne stvari. Ono glavno smo ipak uradili.
 
-Taj RTS - sve opet isto. Nema promena, samo drugi ljudi i neke malo drugačije stvari pričaju, bar po meni. Ja to ne gledam kao vi, vi znate neke stvari o politici, ja stvarno ne znam ništa. Ali mi deca to gledamo sasvim drugačije od vas. Sve nam je isto, nikakvih promena nema, ništa se još nije desilo. Treba nešto da se uradi. Njega treba uhapsiti i predati ga Haškom tribunalu. Ja sam za to. Deset godina nesreće ne može da se izbriše tako što ćemo mi njemu sada pružiti ruku i reći, sada je OK pošto si sišao sa vlasti. Treba da se totalno povuče iz politike i predati ga Haškom tribunalu a oni neka rade s njim šta hoće.

-Mislim da nam treba malo više hladnoće i kritičnosti prema svim stranama u političkom životu i dalje i prosto da ne zaboravimo stvarno i dalje da ono nekako mi smo sada, mi svi kao zemlja, nekakav servis trenutno vladajućim političkim strukturama. Ono što se nekako, čini mi se, u ovih 15 dana baš primećuje, da mi u suštini još uvek na tom nekom opštem nivou nismo u stanju potpuno da razmišljamo kao građani. I, nekako, daj da se ubrzano učimo. Ali ono što se takođe primećuje jeste i neka pojačana kritičnost prema takvom načinu ponašanja među ljudima tako da je meni drago da postoji makar jedan broj ljudi sada koji ne smatraju da smo sada nešto završili ili da treba da se opuštamo nego da smo prosto na putu ka nečemu što može da liči na nekakvu kao podnošljivu realnost.

Svetlana Lukić: Na kraju gospođa Zagorka Jovanović, naša stara poznanica, inače borac za sindikalna prava i noćna mora za svoje poslovodstvo. Ona radi u osiguravajućem društvu Dunav.
 
Mislite da tek nešto treba da se desi?
 
Zagorka Jovanović:Ma ništa se desilo nije, sem što su izlupali skupštinu i zapalili televiziju. Ništa se desilo nije. Ja ne vidim nikakve promene. I dalje dileri u Bulevaru kontrarevolucije, i dalje javašluk,i dalje nerad, sad se tek prikrivaju. Ma nema 15 dana. To je trebalo pohapsiti istu noć, čoveče. Šta je vama. Ja da sam bila pristalica Slobodana Miloševića – SPS-ovka, časnoga mi krsta, otišla bih u Hag i rekla - ja sam ga podržavala. Ja mu se nisam suprotstavila. A ja sam pisala Slobodanu Miloševiću da uzme konopac da se obesi, ali sutradan po srpskoj osmoj sednici. I pravično je da je Slobodan otišao tako kako je i došao. I neka je. Zar je trebalo čekati 13 godina? Srušili smo vladu u Novome Sadu, srušili smo vladu u Titogradu, a u Beogradu posle 13 godina. E to se za mene desilo. Samo posle 13 godina. Niko još nije obeležio prave probleme. Vlada koja ne podvrgne reviziji sve te ugovore i rabote od 86, 87-e na ovamo, to nije vlada. Ja tu vladu ne priznajem. Ništa uraditi neće. Ne može se želeti samo da se ukinu sankcije i da se dobiju pare. Pa te pare će oni pokrasti, ponovo, čoveče.

Da vam ispričam priču o Dunavu, šta se dešavalo. Prvo upao tzv. krzni štab. Za Dunav zadužen general Perišić. Neka ide u generalštab u vojsku, tamo ima više krize nego u Dunavu. Ali dobro. Zadužen navodno. Oni su odmah podelili svoje i odredili ko će za šta. Perišić valjda odredio nekog Dimitrijevića tamo. Upali ljudi, grupa, uzeli štambilje, odredili - ući ćete, nećete, tamo ćete izaći, tamo-vamo, šta su uradili, obezbeđenje svoje doveli, u krizni štab ušao neki Kecojević koji je 93. godine ubačen kao padobranac u Kopaonik, pa je pokupio pare, pola para dao za reklamu i propagandu Karlobag-Ogulin-Virovitica-Karlovci, Šešeljeve radikale, a od pola formirao auto-kuću Nena. I šta se dešava. To je bio krizni štab od recimo njih deset-jedanaest. Onda okrene taj Simović i kaže - vratite nam štambilje, ne možemo da radimo. Prevare Perišića i Perišić njemu da ovlašćenje. Simović dobija pravo da on formira krizni štab po svom izboru. Onda se tek uključio sindikat. O čemu mi pričamo? Sindikat. Ja sam zvala te direktore u direkciji i rekla - Kada se skupimo svi zajedno i ja iznesem fotokopiju dokumenta teško vama ne budete li imali original. Nemojte uništavati dokumentaciju.
 
Ma nema kompromisa s nekim ko je upropastio zemlju. Na deveto koleno ima da se dokazuje. Ti preletači, nisu to golubovi, to su svrake, gavrani crni. To je tako muka slušati sada. Imam koleginicu čiji je muž oficir. Sve vreme rata je bio, glava u torbi, ratovalo se. Ona je živce izgubila, razbolela se, devojčica mala. Ja sam sada u situaciji da je branim. Neka si za Slobu, voli Slobu. Pa neka voli. Pa onda sam rekla - bolji je od Šešelja, a sada kažem da je bolji od Đinđića. Sada na sastancima, svu krivicu, verovali ili ne, svaljuju na Slobodana Miloševića. Neće valjda reći da je Slobodan Milošević rekao Tomislavu Simoviću - Znaš šta, Tomislave, ti imaš stan tamo u Kraljevu, kao direktor fabrike vagona ili kuću čak, evo tebi pola miliona maraka, tačnije rečeno 489.000, kupi sebi stan u Strahinjića bana. Ništa se ovde uradilo nije. Vi kažete 15 dana. 15 sati. Zatvori je trebalo da budu puni. Milicije je malo 120.000. Dokaži da nisi krao, da nisi pljačkao, da nisi ovo... nema problema. Plaćeno će ti biti što budeš proveo u zatvoru. Šta se dešava. U pravu su ljudi. Ništa.
 
Dečiji glas: Kada bi ti zvala Koštunicu, šta bi mu rekla koga bi trebalo da hapsi?
 
Zagorka Jovanović: Joj, daću mu spisak. Poruči mu, baba-roga će ti dati spisak za hapšenje, a nikoga nećemo skraćivati za glavu. Samo po spisku. Ko krivlji, ko malo više. Šećerna repa nije rodila, iduće godine okopavanje i to.
 
Dečiji glas: Uhapsićemo Slobu.
 
Zagorka Jovanović: On je sam sebe uhapsio. Ne zna se ni gde je, čoveče. Šta ti misliš gde je, krije se negde. On je sam sebe uhapsio. Evo, Marko uzeo prezime moje - Jovanović. Sad sam dobila mlađeg sina i unuka Marka.
 
Dečiji glas: A gde je baba Mira?
 
Zagorka Jovanović: Pa gde ti je baba Mira? Cobina Mira. Jadna. Pa zamisli zavolela unuče, dobila unuče i sad ne zna gde joj je unuče. Sad se pominje opet da bi mogao doći Milorad Vučelić na čelo tog ostatka partije. Pa zar to nije tragedija.
 
Dečiji glas: A je li Sloba kralj zla? Deka još glasa za Slobu.
 
Zagorka Jovanović: Ako, kaži pozdravlja te baba veštica i rekla je - deko, glasaj i dalje za njegovog pravog sledbenika. Neće me iznenaditi ako se oni oporave.
 
Dečiji glas: Deka je trebalo da glasa za Koštunicu.
 
Zagorka Jovanović: Ma kakav deka. Neka on glasa za koga oće, čoveče. Nije on bio nikakav vladar. To je tragedija Slobodana Miloševića. Nije on bio za vlast. Ne vlada se tako narodom, a naročito narodom kakav smo mi. Neko je intervjuisao princa Pavla pedeset i ne znam koje godine i pitali su ga za Broza i on je pametan bio i rekao - Genije. Toliko dugo vlada tim odvratnim narodom.
 
PKB - evo i oni štrajkuju. 2.500 krava muzara su morali zaklati jer nisu imali s čim da hrane, a u isto vreme 1,5 miliona neradnika u Beogradu. Da je Slobodan Milošević bio vladar, tiranin, kako hoće da kažu, on bi postrojio pa kofe, one od po 10-12 litara. Dunav blizu, zalijevaj. Ko mi ne bi svaki klip zalio sa dve kofe znalo bi se šta će biti. Imali bi bar silazni kukuruz, ne bi klali krave muzare. Čak su nudili na lizing, da uzme neko pa hrani, vratiš tele samo da zadržiš kravu. Izgleda i to nisu radili kako bog ljubi, nekoliko desetina je samo dato. A da su Mačvi ponudili, Mačvanski seljak bi tu kravu ljubio, ne bi on jeo, dao bi kravi. Morate voleti svoju zemlju. Mi smo toliko iskompromitovali i isprofanisali tu reč patriotizam. Ne treba mi ta reč patriotizam. Ljubav za svoj narod i svoju zemlju razumljivija je.

Povezani članci:

• 102. emisija

  Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 105. emisija

  Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 123. emisija

  Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 13,3 razloga za sreću

  Gosti: Petar Luković, novinar, Ivan Milenković filozof, Svetlana Slapšak, profesorka antropologije i Nikola Samardžić, istoričar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 18. emisija

  Gosti: novinar Petar Luković, radnici Trepče
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković