Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan, četiri dana je do 24-og, a onda ćemo ujutru sesti i popričati sa sobom o golom životu. Onda ćemo da popričamo sa sobom i o onom čoveku koji je pretvorio svoju zemlju u obrazac more. I dok su se zapadni narodi ili neki drugi iznurivali u svojoj borbi za slobodu ili u samoj slobodi, mi smo trpeli ne trošeći snagu. Sada ćemo videti 24-tog na šta ćemo je potrošiti. Sinoć je Koštunica bio u Nišu, bila je velika kiša, ljudi su sklapali kišobrane ne bi li videli Vojislava Koštunicu, on je izgledao nedodirnut tim oduševljenjem, dakle ceo Niš je bio na nogama a, inače, Nišlije Beograd zovu severnom prugom. Čućete jednu malu reportažu iz Niša.

Vojislav Koštunica:Ja vam kažem u Nišu, gradu koji je toliko pretrpeo od NATO bombardovanja, 86-oro ljudi je ovde poginulo, poginulo je na najzverskiji način od kasetnih bombi, premda se to moglo izbeći, ali taj zločin sadašnje američke administracije Niš i cela Srbija ne sme da zaboravi, naravno. I kažem vam u Nišu, koji je to sve pretrpeo da ćemo mi biti u stanju da razgovaramo sa svetom i da vodimo jednu politiku koja će omogućiti Srbiji da njome ne vlada ni Milošević ni Klinton. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Jer ovo je Srbija i Srbijom treba da vladaju Srbi. Sasvim jednostavno. Ovim prostorima neće vladati tuđini, i neće vladati ovi naši tuđini kao Slobodan Milošević.
 
Svetlana Lukić: Jao, Nišlije, blago vama.

- Što se niste borili? Trebalo je malo jače, malo življe, da ste potresali Beograd iz temelja. Pa dobro, Niš je uvek bio... čak ni Tito nije smeo da nam dođe ovde. Ja sam danas imala poziv iz Grčke. Kažu, tamo plaču naši, kažu, na ulicama su tenkovi, vojska. Ma kažem, nije istina, biće verovatno tamo za izbore. Još uvek ih nisu isterali. Ali da se ne nadamo, ne bi bili ovde.
 
Svetlana Lukić: Možete li da zamislite mirnu predaju vlasti?
 
- Nikada. Ja imam u kući borbu. Moj tata i mama su na njegovoj strani. A njegovo glasačko telo je vrlo, vrlo opasno.
 
- Stvar je u tome da li ćemo da izađemo na ulicu i da to overimo na ulici. Inače, to je nesumnjivo da pobeđujemo, ali da li ćemo izaći na ulicu, to je ono. I da li ćemo se suprotstaviti. Stvar je u tome da mi 24. izađemo svi na ulicu. Da roditelji svoju decu više ne šalju u školu, da kažu, dok je on na vlasti naša deca neće ići u školu. To je to. Ja sam gledao neke slike, fotografije, neka svadba niška na Novom Zelandu. Od 50 zvanica ja sam poznavao 48. Ovo nije stvar izbora i nema veze politika. Politika je negde u Švedskoj i tamo, ovo je stvar života. On ne sme da ode - on mora ovde da ostane. I braća Karić i Tomić i jedan i drugi, svi moraju ovde da ostanu, da vrate pare, a onda posle zatvora da im se i oduzmu građanska prava i onda oni da gledaju kako zemlja bez njih može da bude vrlo lepa. Ali oni ne smeju da žive lepo u ovoj zemlji. I nikada više. Nema niko pravo da kaže - mi im nećemo ništa. To niko nema pravo.

Niko nema pravo da kaže deca nisu kriva, ona ne znaju. Kako znaju da voze džipove, da letuju po nekim egzotičnim ostrvima, da se zezaju. Mobilni telefoni, žurke, izigravaju neku Pink kulturu a onda da kažu posle - nismo mi znali. Da to moj otac radi, ja bih rekao - ti nemaš pravo to da radiš, i ako on i dalje nastavi ja ću reći da to više nije moj otac. E, onda ja mogu da budem oslobođen odgovornosti. Inače, ako ja uživam u svim tim privilegijama koje je on meni izdejstvovao na tuđoj nesreći - ja sam kriv. A ovaj narod zaslužuje jednu, ne osvetu, ali pravdu. To je pravda. Ja tvrdim da smo mi pobedili već 9. marta 91. Da smo mi već tada pobedili, a da je sve ovo sila i prisila na vama. Ja znam da smo mi tada pobedili. 1 500 000 ljudi u Beogradu, ili koliko je već bilo i to je bila pobeda. Ako ja izađem na ulicu niko mi ne garantuje da neću prvi da padnem. Znači da izlazim svesno. I ko kaže da nijedna žrtva nije vredna, ja mislim da jeste vredna, jer je mnogo žrtava bilo, tako da mislim da treba ići do kraja bez obzira na cenu, jer najveća cena je da ostane ovako. Najgora stvar.
 
- Pobeđujemo u svakom slučaju, samo je bitna reakcija režima posle.
 
- Njegova pobeda se sastoji u tome hoće li on zapravo da se lati buzdovana i da zavede teror. On će se latiti buzdovana sigurno, a ovaj narod je deset godina ne samo mlaćen, on je fizički ponižavan i maltretiran psihički i mentalno. Uspeli su sve da ubiju. Razjedinili su osnovno biće Srbije, razjedinili su porodicu. Na kraju krajeva, on je ovu zemlju načinio popularnom u svetu samo time što je vodio ratove pobogu, ničim drugim, a narod... koliko je trpeo do sada da li će moći da trpi i dalje ili ne, ne znam. Ja mogu za sebe lično da kažem da ja neću više to moći da trpim. Ne više. Muka mi je od svega toga. Mi bledimo i čekamo deset godina. Mi smo kao što kaže u onoj pesmi nabijeni u nekom mračnom budžaku i nigde ne vidimo sunce da sine već jednom. Hoćemo li imati snage da čekamo, ne znam, videćemo. Ja zaista ne mogu da govorim u ime celog naroda.
 
- Imamo izbor. Moramo da čekamo. Nema šta da se kaže, sve je rečeno. Izbor je jasan. Na narodu je samo da ide na izbore masovno i da da svoj glas.
 
- Znate šta je u stvari najveći problem. Problem je u tome što mi svi ovde koji stojimo nismo ništa drugo nego najobičnija statistika. Statistika među mrtvima, statistika među gladnima. Mi smo brojke. Nema više. On nas ne meri u litrama krvi i kilogramima ljudskoga mesa. Mi smo za njega brojke u onoj njegovoj mračnoj knjizi. Ja sa svojih 28 godina imam više prijatelja pod zemljom nego li u zemlji i van nje. To je zaista tako.
 
Svetlana Lukić: Na šta si ti lično spreman?
 
- Ja sam spreman bukvalno na sve. Spreman sam da uradim bilo šta za promenu ovog režima. Bukvalno.
 
- Ja sam stekao utisak da bi on drage volje otišao u penziju da šeta unuče tamo negde po Karibima, u Kaliforniji, Moskvi, ne znam gde već planira, ali, jednostavno, žena mu ne da. Drži ga u šaci, samo ne znam čime. Ali citiraću jednog pametnog čoveka koji je rekao da je krajnje vreme da mi prestanemo da mislimo o njemu. Baš me briga za njega.

Svetlana Lukić: Pustili bismo mi njega, ali neće on nas, tako da nemamo mnogo izbora, makar do 24. Sada slušate ono što su u poslednjim emisijama Peščanik, u ovom prošlom životu koji još traje, govorili Biljana Srbljanović, Borka Pavićević, Mića Lenkić, Dušan Kovačević, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić i Ljubomir Simović.
 
Biljana Srbljanović: Ali ja ne verujem da ćemo mi da pobedimo.
 
Svetlana Lukić: Misliš?

Biljana Srbljanović: Ma ne mislim. Ja se bojim da ćemo mi da pobedimo ali da se to neće objaviti niti će se ikada za to saznati, zato sam se ja prijavila za kontrolora ne bih li znala bar šta je na mojoj mesnoj zajednici. I mislim da to svi treba da urade da bi znali da li smo pobedili ili ne. A mislim da i kada saznamo da smo pobedili, da oni već imaju pripremljene rezultate, kao što ima 1.600.000 potpisa, tako i imaju 700 miliona glasova koliko im treba. A treće, ne mogu da zamislim trenutak u kome se mirno predaje vlast. To uopste ne mogu da zamislim ni u najluđim snovima i imam mali tračak sumnje da se ipak ljudi nisu do kraja opametili i da ipak program opozicije nije do kraja nešto novo što se njima nudi nego malo prežvakavanje stare iste priče. Nikakav radikalan rez se tu nije napravio pa će onda možda reći - nije još uvek trenutak. To će se znati.

Ako smo mi pobedili na izborima, ti isti ljudi će izaći na ulicu, jer će biti nezadovoljni svim drugim. Ja se bojim onoga perioda u kome će vlast da ćuti i da kaže - pa evo sada brojimo, pa još brojimo, pa još brojimo, pa to polako, polako pušta jednu po jednu informaciju. Idem tamo da gledam gde se broje glasovi. Idem da javim kome treba i ja ću da javim šta je u mojoj mesnoj zajednici. I idem kući i čekaću trenutak u kome oni kažu u mojoj mesnoj zajednici nije bilo tako nego drugačije, e, onda ja idem da se pojavim gde god treba da se pojavim.

Borka Pavićević: Mi se sada nalazimo pred kraj Osme sednice. 24-tog je u stvari to održano, a kada mi izlazimo na izbore? Da li se evolutivnim putevima, odnosno legalistički može ponovo uspostaviti narod? To se već događa. Ti to osećaš u atmosferi. Oseća se da ljudi to više neće da trpe. I ja znam, ma koliko si davao nekom racionalno uverenje da je to ustav, pa kako izaći, pa izborne jedinice, pa šanse su male, tebi će normalan čovek da kaže - nemojte vi ništa meni da pričate, mi ćemo da izađemo i mi ćemo da pobedimo. Ti vidiš po tome koliko se primenjuje represije da i oni to znaju. Vidiš da znaju da postoji mogućnost da izgube.

Vi to vidite na ulicama, vidite u načinu na koji se prave kafići, vi vidite u svemu da se u stvari jedna promena obavila, vi vidite da je većina sveta živela mimo toga i da neće da živi s tim, da ljudi hoće da žive na jedan drugi način. Zato to ponekad deluje i smešno. Može da bude strašno zato što raspolažu užasnom silom. Ima tu mnogo ljudi koji žive od tog rasporeda. Ovi drugi koji hoće da žive to nadvlađuju, odnosno više ih je. Imam utisak od pre desetak dana da u stvari ljudi idu na izbore, i da je to ono što je krenulo. I da je u stvari najveća opasnost za režim taj broj ljudi koji će izaći a čini mi se da se on povećava, ne samo zato što čitam ankete i to, nego zato što se to vidi. Ljudi bi da raskinu, ljudi to čekaju, narod to čeka, svi čekaju da se to završi. To vidite po kretnjama, po svemu, po saobraćaju, vidite da ljudi nešto čekaju. I tome dođe kraj. Vidite po preuzimanju, i vidite po toj strahovitoj grabeži u zadnjem trenutku. Razmislite kako je to izgledalo ranije, sada je to prešlo u nekakvu komičnu fazu koja drži nož. Sad bi trebalo da bude tačno sve ono što su oni godinama govorili za ovaj narod. Sada bi to trebalo da bude tačno, kada treba da se oslobodi te priče. Sada bi trebalo pokazati zašto je taj narod dobar, odnosno zašto valja.

Otporaš: Jednom prilikom sam rekao dedi Svinja kad siđe, može da se živi. A on kao - Ko je svinja?, i ja - pa znaš ti o kome ja pričam. I on - Ne znam. Pravi se lud skroz. I ja mu kažem ime i prezime, sve. I on kaže - Šta, vi ste svinje, vi ste svinje. Kako te nije sramota, ja sam ti prvi unuk. Kad moj rođeni deda tako može meni da kaže, on je u stanju celu porodiću, sve da nas otera u tri lepe. Eto, kakav je taj moj deda. Došao moj ćale kod njega i deda mu kaže - Nemam pare da jedem, nemam pare za lekove, i ćale mu kaže - pa ti glasaj ponovo za isto što si i do sada. A on - Ništa mi ne treba, imam sve. Moji otac i majka neće da izađu sigurno dok ja ne budem prebijen, ili ubijen, ili ranjen, ili uhapšen i bio u zatvoru tri meseca džabe. Oni znaju da ja nisam kriminalac. Sve dok se to ne desi. A on neće pustiti vlast sigurno tek tako. Znači, bar k'o u Rumuniji mora da bude. Bukvalno treba da prvo izađe neko ko će da bude meta da bi navukao posle narod. A pitanje je da li bi i tada.
 
Otporaš: Naš je stav da ćemo mirnim putem da rešavamo stvari koje rešavamo. Idemo do krajnjih granica izdržljivosti. Ja mislim da mi iz Otpora to možemo da izvedemo. Da ih dovedemo dotle da počnu da pucaju. Tako da njihov mora da bude prvi potez. Iskru više ne možemo da izazovemo mi koji smo na ovoj strani, ni opozicija koja je takva kakva je. Znači, naše je da sedimo i da čekamo i da se pripremamo kao što se pripremamo. Polako, prvo me je bilo strah da izađem na protest, pa sam izlazio tamo. Pa me je onda bilo strah da lepim plakate, pa sad idem da lepim plakate. Sutra me neće biti strah da radim stvari koje me je do sada bilo strah da radim. Znači, ide po redu. Dijalektika. Uspeli da ukradu ili ne uspeli da ukradu, uveli vanredno stanje, uveli nas u rat sa Crnom Gorom, sa celim svetom, šta god da igra, ima tu sigurno još gomila stvari koju ja ne mogu da vidim jer politika mi nije struka. Ja se ovim bavim zato što mi je muka više da udišem ovaj vazduh na ovaj način. Muka mi je od svega toga i verujem da ćemo reagovati. Ovo nam je dobra priprema da budemo među prvima.

Mića Lenkić: Ne znam ništa. Čekam taj dan pa sad šta da bog. Neki seljaci kažu - Ne može niko da ga pobedi. Ko je pobedio Fidela Kastra, ko je pobedio Čaušeskua, ko je pobedio Staljina, Lenjina, Hitlera, Tita? Pobediše. Digneš bunu, dževu, narod beži, di će? Šta će?
 
Svetlana Lukić: Mislite da neće priznati izbore...
 
Mića Lenkić: Ma ja ne mislim, nego ovi ostali misle. Ja mislim da mora da prizna jer mi ćemo da se dignemo, i kuka i motika. Kao ono kad smo 130 i koliko dana ludeli po Beogradu. Ludeli smo mi i tu po selu, svako veče. Bez veze. 
 
Svetlana Lukić: Pa nije bez veze. Pa morali su da priznaju.

Mića Lenkić: Pa morali kad izgineš. Je li to lepo? To se on tad pokajao i više nikad.
 
Svetlana Lukić: Nikad više lex specialis, je li tako?
 
Mića Lenkić: Neće on to, da nam lex specialis-e i više nista.

Dušan Kovačević: To su ljudi koji, da se nije desio ovaj rat i da nije bilo ovoga, oni bi bili negde na periferiji i verovatno bi prekopavali neke baštice i jedva bi preziveli. To su neopisane lenštine. Ja znam jedno dve-tri vucibatine koje su bile nekakvi moji prijatelji. Jedan je dogurao do ministra dok su trojica otišli u svet da nas predstavljaju. Ja ne znam šta predstavljaju tamo ali garantujem za dvojicu da su se izgubili. Jer u Beogradu nikada nisu mogli da stignu do mesta gde smo se dogovorili. Uvek bi zalutali, tako da ako su otišli u neke velike gradove oni i dan-danas šetaju i ljudi misle da su klošari. Nisu oni klošari, to su naši ljudi koji su tamo poslati samo još uvek se snalaze. I umreće tamo negde po nekim haustorima. Naravno, ne znaju nijednu stranu reč, pa im je teže da pitaju gde su.

Petar Luković:To je čovek koji mi nikada nije bio drag. Nikada mi nije bio simpatičan. I činio sam koliko sam mogao u životu da protiv njega napišem sve. A ništa mi sada nije simpatičniji. Mislim da ima puno ljudi koji imaju neku viziju građanske zemlje, civilizovane. To je taj problem što ti primećuješ, vidiš svaki dan u novinama da se Koštunica prosto takmiči sa Miloševićem, ne znam sad, u napadima na Ameriku, u odbrani srpskih nacionalnih interesa, pokušavajući da pokaže da je on dobar dečko. A iskustvo nas uči da ko god se bilo kada takmičio sa Miloševićem u tom ludilu, naravno, uvek je izgubio. Jer niko ne može da bude luđi nego Milošević. Da je Koštunica neka vrsta tranzicije, nekog mosta, sprečava me to, imam to u vidu. Sve mi je to tako gadno. Ne moraju ljudi da se slože sa mnom. A opet ću morati da glasam za nekoga. Nadam se da ću imati snage da ga zaokružim, da će oni popuniti listić umesto mene.
 
Ja imam još jedan problem s njim, on nema smisla za humor. Kada je gledao ranije Miju i Čkalju, on je plakao sigurno. Takav je tip. Znaš kada se Koštunica smeje, meni dođe da plačem. To je neki mali poluosmeh, spuštene oči. To izgleda strašno. On je učen i nije imao priliku da se kompromituje, sa takvom politikom ne možeš da se kompromituješ nikada, jer nije učestvovao ni u čemu. Mi smo svi zaboravili, on čak nije učestvovao ni u protestima 96. godine. Treba da podsećam ljude da je bio protiv protesta. To je ono osećanje kada ti neko da četiri najgora jela i kaže - hajde biraj, najedi se, tako gladan, pojedi nešto. Izaziva me da odem u pizdu lepu materinu. Da uopšte ne budem tu dok su izbori, pa da se vratim i da vidim šta piše, i šta se događa. Više mi ni Radikalski talasi nisu smešni. Više mi Dnevnik nije smešan. Više mi Mirko Marjanović nije... A opet, ništa mi nije zabavno ni kod opozicije koja je apsolutno smrtonosno ozbiljna, zbunjena, konfuzna i uplašena. I uopšte izgubljena. To je jedan konglomerat u kome imaš od desnice do levice, imaš Perišića, imas Čanka, Koraća. To su kombinacije potpuno neprirodne. Teško je to spojiti u nekakvu somnabulnu ideju - opozicija i još Koštunica. Ej, Koštunica.

Biljana Srbljanović: Pa opšta bežanija, mislim. Ja uopšte ne mogu da razmišljam o toj varijanti. Tu nema ničega konstruktivnog da kažes - dobro, ali ako se to desi, ipak nije smak sveta. E, jeste, smak je sveta. To bi bilo stvarno biblijsko pitanje. Ja zato učestvujem na svaki mogući način na koji mogu da učestvujem da ubedim ljude da glasaju, šta možeš drugo da radiš jer stvarno mislim da je biti ili ne biti. Ja gledam na svom ličnom primeru. Ja sam u štrajku na tom mom fakultetu, znači, ja ću dobiti otkaz, meni zavisi to od izbora, ne samo zato što će da dođe opozicija na vlast pa ja sada zbog njih ostajem nego zato što ja neću da radim na fakultetu na kome se batinaju studenti. A ja smatram da se sa Koštunicom i DOS-om neće više batinati studenti te ja više nemam razloga da štrajkujem. Znači, meni je moja lična egzistencija u pitanju. Postaje lično. Baš je ono - ja protiv njih. I mislim da ljudi to treba da shvate.

Meni kaže devojka u kozmetičkom salonu - Znaš šta, ja za koga god sam glasala on se uvek okrene na suprotnu stranu. Do sada mi je onaj Šešelj bio super, a vidi ga sada šta radi. Ja je onako gledam. Pa sam, kaže, smislila da glasam za Miloševića. Ja kažem - Čekaj, sestro, sedi, ajmo polako. Kakav Šešelj. I sada je ona meni obećala ona će da glasa i sad sam ja kao uradila jedan glas. Užasno me je mrzelo i najradije bih rekla - ma duvaj ga, važi - izvinite, ali i to je nešto, hajde svako po jednog, a onda je to dosta. Užasno. Ja sam shvatila da se moj život iscrpljuje u aktivizmu. Ja uopšte ništa drugo ne radim. Ja idem tamo gde treba da se potpiše. Sad mi već ostavljaju poruku na sekretarici - mi smo vas potpisali. Kao neka seka-luda. Ja moram da razmišljam šta ću sa sopstvenim životom kada se ovo završi. Čime ću da se bavim. Moja mama i ja ćemo na našoj mesnoj zajednici da zavedemo red. Šta ćeš drugo?

/izbeglice/:

 - Da ostavite što je vekovima bilo vaše i na kraju napustite to sve i pođete u svet sa torbom u ruci. I normalno, moraš nekoga da kriviš. Ja mislim da je kriva vlast. Za sve to vlast je kriva. Ne znam šta da ti kažem. Nismo ni na vodu ni na brodu. Bolje je ćutati nego pričati.
 
- Moja deca svaki dan jedu pasulj. To im je doručak, to im je ručak, to je večera. Osim toga, nema drugo ništa. Ne, da je moj brat, neću mu izaći na glasanje. Nikome. I ne treba mi to glasanje, nemoj da mi slučajno neko dolazi, glavu ću mu razbiti. Ranije smo izlazili na izbore i od toga nismo imali ništa. Glasala sam da bih došla ovde da živim kao neki Ciganin. I još gore nego Ciganin. Šta mi treba da glasam. Za koga da glasam? Koji je pravi čovek? Nijedan lider nije došao ovde da vidi kako mi živimo. A dođe da mu dam glas. Ma koji glas, bre.
 
- Za Miloševića, samo za njega i ni za jednog drugog. Zato što je dobar čovek. Jedini političar koji vredi. Samo za njega.
 
- Šta ima da menjamo? Isto će da nam se piše. Ostajemo ovde do daljnjeg. Ovaj će da pobedi garantovano, Milošević. Ne odgovara nama, ali džaba kad će da pobedi. Šta da mu radimo? Narod je za njega.
 
- Dok živimo u logoru, ne izlazimo na izbore. Ne interesuje me ništa, bre. Da živim u logoru i da glasam. Gde ima to?
 
- Upravo to je ideja da se stvaraju uslovi i klima da kada se pobedi na izborima da se kaže da izbori nisu regularni. A mi ćemo pobediti. Znači, neće se ništa desiti, verujte mi.
 
/RTS/:

- Desiće se, ali ne u Jugoslaviji. Ja sam juče sreo jednog Britanca koji mi je rekao - Hvala Bogu što sam došao u Jugoslaviju da mogu da kupim mleko i hleb što ne mogu već deset dana da uradim u mojoj rođenoj zemlji. Sve što ste, gospodo, radili do sada, sve će vam se to vratiti. Desetostruko, stostruko, ali vam kažem desiće se, ne nama. Razmislite da li će se vama nesto desiti.
 
- Ponuda za novinare i dalje važi. Nemojte da bude izbor - plata. Pređite u patriotske medije i sve je u redu.
 
- Ja sam za poslednjih 20 dana obišao skoro ceo Srem. I nišam našao tih 43% posto koji su za Koštunicu. Nisam našao nijednoga. Nigde se nije desilo ono što se desilo Koštunici pre par dana na Kosovu i Metohiji. Nikome osim njemu.
 
- Nema šta Koštunica da dobije. Jedan je predsednik države, biće izabran jedan predsednik države, naravno. Nigde se ne izaberu dva predsednika. Nije moguće. I taj jedan predsednik može biti samo predsednik Milošević.

Vesna Pešić: Oni su potpuno izgubljeni. Mi smo već pobedili, gotovo. Narod je već pobedio. Mi sada samo možemo da vidimo koliko će da kradu i da vidimo kako da ih ozloglasimo u tome. Ali što se tiče samih izbora, oni su za mene završeni, to je za mene gotovo, narod je rešio da glasa za Koštunicu i tačka. Oni ako u osam sati kada zatvore biračka mesta objave ko je pobedio pa valjda će i onome ko je u ludnici biti jasno šta oni rade. Prema tome, ako su oni spremni da uopšte ne broje te glasove, pa znate šta, mi ćemo da brojimo glasove. Pa to neće moći. To ipak ne mogu da urade. Ali ovoga puta je zaista došlo do još jednog preokreta što se opozicija stvarno dobro pripremila za tu kontrolu, tako da će to biti dobro kontrolisano, biće potpuno jasno, narod će biti o tome obavešten i mislim da ništa neće biti isto, bez obzira na to šta oni i koliko oni pokušavaju da manipulišu glasovima.

Kod nas se stalno zaboravlja da kada brod krene da tone, to stalno voda nadire sa svih strana. Vidite vi koliko njima nadire ta voda. Nije samo reć o tome koliko će naroda da se bori za tu svoju slobodu i da izađe na ulicu posle tih izbora. Pa, eto, Zoran Lilić je dao ostavku još 15. avgusta, lagali su sve što su stigli. Pa šta mislite, kada vidi Šešelj da je Koštunica pobedio. Pa nije ni on lud da potone s njima. On je mlad političar, on će uvek da uzme nekih 15-20%, pa nije lud da potone s njima. Onda će tamo neki socijalista da kaže - što sam i ja lud da ostanem na tom brodu, ima li neki čamac i za mene. To već vidimo da se preokreće. Oni više ne znaju šta da rade. Milan Milutinović jedva čeka da Koštunica pobedi. On je u nekom kućnom zatvoru, ko zna šta jadan radi. Krsti se i moli boga da Koštunica pobedi. Koliko takvih njihovih ima. Oni ne moraju da pređu na tu stranu, nije potrebno. Ali oni će odmah da kažu - ’ajd zdravo. Neće oni da sede tu. Šta on ima od toga? Kakav je on predsednik Srbije, molim vas? U taj parlament ko bude ušao odmah će početi da funkcioniše i da se svi prave da imamo stvarno parlament. Reći će, da, ja sam stvarno pošten poslanik.

Zamišljamo nekakve strašne sukobe i tuče s policijom da branimo izborne rezultate, ja se nadam da, pošto će to biti jedna ubedljiva pobeda, da će biti i iznutra onih koji vide situaciju, koji će reagovati na tu situaciju i koji će izaći s tim. Ja uopšte ne mislim da zbog rezultata izbora treba pola stanovništva da izađe i da strada, da ga bije nekakva policija i da tu dođe do građanskog rata zbog rezultata. Evo, da on proglasi pobedu, šta će da radi s tom pobedom, gde ćemo mi da idemo s njim, kud će on i ona prekosutra s tom njihovom pobedom koju će da proglase. Da vam kažem, to je uzaludno, jer onog trenutka kada si ti napušten, ni dana oni nemaju nikakvu perspektivu. Oni mogu da idu sa otvorenom diktaturom posle toga. Mi to stalno najavljujemo nekim vanrednim stanjima. To je moguće, to su te patološke situacije koje se iz ovoga izrode, oni će to znati, dovoljno je da oni to vide.

Jer pitam se što se Milošević namestio na tim izborima. On je mogao da promeni ustav ali da kaže, evo, još jedan mandat, još pet godina. Lako i jednostavno, šta ima da ga bira narod. On je hteo da ide u neku vrstu obnove. Kao kad čovek ostari pa ide kod kozmetičarke da skida mitesere i bubuljice. On je hteo, kao jedna ostarela diktatura u jednoj potpunoj fazi opadanja i izgubljenosti, bez ikakve perspektive da ide u jednu obnovu. Pokušao je da se obnovi tako što će da ide direktno na glasanje a u stvari je nama pružio mogućnost da pobedimo na izborima. On se sam namestio. On se sam namešta da ga pobedimo. Šta ima posle toga da vadi neku policiju kada se sam namestio. Onda priznaj izbore, niko te nije terao. Jesi li menjao ustav? Terao Crnogorce iz države, čudo pravio. Sad si izgubio izbore i priznaj. Gotovo. A to će i on da uradi. Nema šta.
 
Mića Lenkić: Baštu smo radili samo za našu kuću, da preživimo. To smo se naradili. I na kraju evo je otišla baba da kupi papriku. Ne može. To sve ću da prežalim ali kako ću ovu muku da preteram, uopšte ne znam šta da radim.
 
Svetlana Lukić: Koju, čika Mićo?
 
Mića Lenkić: S ovim mojim, ti znaš da sam ja za Vukom trčao i po Loznici i po Šapcu i po Valjevu i di nisam trčao za njim. Kao lisica kad je trčala za gavranom da mu ispadne, a ono nikad da mu ispadne. Kad sad ne znam šta da radim. Sad me je sramota da idem. Ko me je video od ovih mojih bivših. Kako s kim se čujem ovako u četiri oka svi kažu da će da glasaju za udruženu opoziciju. I ja hoću, pa sad, šta mi da bog. Ne vredi.

- Ko će sada biti kriv ako vi ne idete sa nama na lokalne izbore? Bićemo mi opet krivi zato što smo dali svog kandidata, a pretpostavljam da se vi slažete sa mnom da najveća opoziciona partija ima pravo na svog kandidata.
 
- Gospodo, da nije bilo Srpskog pokreta obnove, da nije bilo Vuka Draškovića, ne bi bilo višepartijskog sistema u zadnjih deset godina. Svaka čast. Ja sam čak smatrao da on sa tri čoveka na ovoj planeti treba da ponese oreol sveca u rasturanju komunizma. Gorbačov, Jeljcin i Vuk Drašković. Ali šta se sada događa. Da li taj Vuk Drašković smatra da time što ga sada jedan deo opozicije ne podržava, u onom smislu što hoće da nametne neka svoja rešenja, možda su ona i kvalitetna - treba sad ceo ostali narod, kome je stalo do promene, da izgubi? Izgubimo li ove izbore, nama ne treba više ni Vuk Drašković, ne treba više ni Srpski pokret obnove, ni udružena opozicija, ne treba nijedna politička stranka. Biće ono kako je to crveni komunistički saradnik Vojislav Šešelj rekao, da će u tom slučaju ostati na političkoj sceni Srbije praktično jedna njihova udružena komunistička partija. Mi smo tutkali ovu vlast da raspiše izbore, oni prihvate i raspišu izbore a mi razjedinjeni.
 
- Za lokalne izbore smo uvek tvrdili da idemo. Nikada nismo rekli da ne idemo.
 
- Vi hoćete da idete na lokalne izbore da biste zadrzali vlast uz pomoć svih nas, tamo gde vam je do toga stalo. To je katastrofa. Ponašanje Srpskog pokreta obnove u Beogradu je pokazatelj da se ništa ne bi promenilo u ovoj nesrećnoj zemlji kada biste vi kao jedna stranka pobedili u ovoj zemlji.
 
- Narod je glasao. On je tako izglasao.
 
- Ama narod glasa, narod glasa ali vođe opozicije moraju ovog trenutka da nadvise sebe. Za budućnost zemlje.
 
- Slažem se. I zato treba da podrže Vojislava Mihailovića.
 
Borka Pavićević: To je, znaš, kada se dva puta puca u čoveka, sve što čovek može da prebaci sebi, velikim obrtom u istoriji postaje zasluga. Volela bih kada bi on imao ideju celine više i kada bi on prevladao sve ono čime ga straše. To bi bilo dobro. Kako neko misli da spase stan ako ne spase zemlju? Na čemu to stoji? Uvek je bolje tražiti više. Nećeš dobiti manje ako ne tražiš više, ako ne ideš ka većem nekom cilju, a to je da se ova zemlja oslobodi te gas-maske više. Poštujući sve te ljude pre svega za sve ono što su prošli da to promene, da veličina pravda mnogo toga. Malo ne pravda ništa. Valja znati izginuti.
 
Vuk Drašković: Sram ih bilo. Šetaju po Srbiji. Ništa im ne fali, niko ih ne ugrožava. Napadaju Srpski pokret obnove, mene, kome je Srbija oteta. Ne mogu da dođem do Srbije. Sanjam Srbiju ovde sa ožiljcima od Miloševićevih metaka u Budvi, a oni me optužuju za saradnju sa Miloševićem. Dabogda oni sarađivali na ovaj način sa Miloševićem, evo, to im kažem, onima koji to govore.

Jasmina sa Senjaka:Pa bih, ja bih glasala za Miloševića, šta me briga, ja ću to da kažem nasred Terazija. Ja to i deci kažem. Ja se sa decom svađam. Meni Milica kaže - Mama, zašto glasaš za njega. Kažem, pusti, ne razumeš se, bre, ja sam učila istoriju, ja sve znam, bre, ja znam šta je Srbija, šta je kralj, šta je partizan, šta je rat, šta je Srbin, šta je Hrvat, sve ja to znam. On da je đubre ne bi on pobeleo pre vremena i oboleo i svašta, da je on toliko debeloguzan. On je čovek koji drži svoju državu kao i svako. I moj brat - Jebo te Milošević. Što ste vi mafija i banda, ko vas jebe, vi trčite za markama. Ja ne znam šta je marka, ja nemam marke. Možda bi se i meni osladila, ali opet se ne prodajem. Opet držim svoje ja. On je budala što je na vlasti. Ja da sam na njegovom mestu ja bih rekla - Evo vam pa se nosite, bre. On će sebe da zakopa zbog Srbina.
 
Svetlana Lukić: Misliš da se žrtvuje?
 
Jasmina sa Senjaka: Pa žrtvuje se. Jer on traži tradiciju, on je učio istoriju. Ako ovo bude tuđa kolonija, tek će onda Srbin da iskenja kreč. Neka ubiju Miloševića pa da vidim šta će onda. Neka ga ubiju, neka ga ucmekaju, pa da vidimo šta će onda da bude, opet će Srbin da bude Srbin. Takav je Srbin. Srbi su valjali, ono ranije, onaj vojvoda Mišić, ti Srbi su valjali, ovo je sada mešavina, ološ.

Dušan Kovačević:Nakon što su deset godina verovali toj kocki od čudovista, zvanoj televizija, mogli bi malo da sednu, da uzmu plajvaz u ruke i jedan komad papira i da napišu šta su bili i ko su bili i koliko ih je bilo 91. godine, koliko ih ima danas i kako žive. Neka prelistaju album. Neka vide - gde su im prijatelji? Gde su im deca? Šta je s njima? Zašto se za slavu okupe a nema ih više od petoro? Neka se priupitaju šta se događa a onda uveče neka sednu opet pred televizor i neka opet slušaju priče o izdajnicima i neka im opet veruju i ako opet budu glasali, glasaće protiv sebe i onda opet neka uveče sednu pred televizor i neka se obese za televizor.
 
Mića Lenkić:A ko je bolji? Da mu ja kažem ko je bolji. Ja kažem - Da probam. Kaže - svejedno, svi su isti. Ako na ovom šporetu je sad poklopljenih pet-šest šerpi i ti ga pitaš šta ćes da ručas - nije svejedno. Ja bih bareni krompir, a ovaj drugi do tebe - Šta ćeš ti? Ne znam šta ima. A ja mu izređam - to i to. Kako svejedno i svi su isti i svi se bore za stolicu. Hajde da sedimo na zemlji, jel mora na stolicu? Vlast je vlast, u redu je. Ali da se promeni, da vidimo. Kada na proleće posadiš jednu malu šljivicu, višnjicu, šta bilo, ti ćeš do jeseni, ti ćeš kad hoćeš, s jedan prst da izvučes to iz zemlje. A probaj ti da izvučes ovu jabuku 10 godina. Nikad. Tu treba traktor, lanci, da se zapinje, muka. Ne može. Tako i to. Zašto ti puštaš njega da se ožili ako ne valja. Biće bolje na godinu, biće bolje na godinu i onda ga pustiš 20 godina. Što ga puštaš? Odmah čisti i briši, ja tako to smatram. Hajde da probamo, majku mu jebem.
 
Dušan Kovačević: Privatno se ne slažem i ne volim uopšte bilo kakvu ideju šetanja i vršljanja stranih vojnika po mojoj zemlji. Mislim da je to jedna vrsta okupacije. Ali postoje razne alternative, možete da budete čovek koji flertuje, možete da budete čovek koji bi bio ali neće. Ima četrdeset solucija kako možete da ostanete sa njima u dobrom odnosu. Samo jedna ne valja – ako zaratite s njima pa uđu na silu, a onda ste pod okupacijom. E sad ako se nastavi ova politika provokacija, jačanja vojne sile koja treba da odigra varšavsku ulogu, a Rusi nas prodaju za Čečeniju, što će uraditi da ne trepnu, onda ćemo doživeti ono što smo pričali, da gradonačelnik Beograda bude crnac. Onako taman, pa kad padne noć da ga niko ne vidi.

Dajte malo da pustimo ove naše ljude koji su došli Balkanskom ulicom, koji su došli autobusima i vozovima, koji su putovali dva dana, pa je većinu udario tramvaj dole na onoj okretnici kada se penju Balkanskom ulicom, i te posledice su dugotrajne. Da ih ostavimo malo sa tim njihovim zavičajima, sa violentnostima. Koštunica je iz Šumadije, i da vidimo, da probamo jednom kako to izgleda kada je predsednik Srbije Srbin iz Srbije. Biće teško. Hoće biti teško kada ste bolesni 60 godina. Imate težak grip 7 dana, pa 7 dana teturate kao kokoška. A zamislite 60 godina teške fizičke i mentalne bolesti. Naravno da će biti posrtanja i teturanja nekoliko godina, ali znate da ste našli lek i da čekate ozdravljenje. A sa ovim režimom vi znate samo da se agonija produžava, da vas leče pogrešno, obavešteni ste da pijete pogrešne lekove, čak počinjete da sumnjate da to uopšte nisu lekovi. I da prestanemo da se lažemo i da počnemo ispočetka - biće teško.

Ali na ovoj tamnici, na ovom kazamatu će se otvoriti prozor. Prvi znak da nam je bolje, to je svež vazduh, jer ovde više ne može da se diše. Vi imate osećaj da bez obzira na to da li ste na planini, da li ste u kući, da li ste u kafani, da vam nedostaje vazduh. Pa izađete iz zatvorenog prostora na ulicu i vidite opet isti problem. Nema u državi vazduha. U tome je problem.
 
- Neko je rekao: velika seoba Srba pod Otporom. Izgleda da će nam to preostati. Ali uspeće 24-tog sigurno.
 
- Skupljaćemo po nekoliko litara benzina do granice i posle kud koji.

Biljana Srbljanović:Najviše se naših zajedničkih prijatelja iselilo u onom prvom talasu posle 9. marta 91. godine, pa smo se svi tada mislili hoću-neću, pa kada nisi tada nisi nikada. Sad, deset godina kasnije, znam da sam možda mogla da uhvatim taj talas i da bih već tada na sve ovo užasno zaboravila i gledala objašnjavajući elektronskom poštom u vremenu šta ovi ovde u Srbiji treba da rade. Ja se stvarno isto ozbiljno razmišljam. Ne znam tačno gde bih i šta bih, i zašto sam toliko vremena izgubila... to je kao kad čekaš autobus 45 minuta pa onda uzmeš taksi. Što ga onda nisi uzeo prvi minut. Samo si puko 45 minuta i lovu. Mislim da tu treba igrati. Ako čekaš 45 minuta, čekaj ga, bajo, još 2 sata, pošto je sve drugo besmisleno. Ti si na gubitku. Ja ga čekam 45 minuta, a ti klinci iz Otpora, znači ili da sada uzimaju taksi ili ostaju na stanici.
 
Mića Lenkić: Ja bih podneo, što? I to srcem i dušom bih izašao pred Skupštinu i rekao - Narode moj, vi ste me postavili, vi ste mi kazali dosta. Iako ga niko nije postavio, sam se postavio, sad mu kazali dosta, dobro. I šta bi mu falilo? To normalan čovek može da podnese, što? Samo ako je bolešljiv malo ne može, on neka bira druga sredstva. Konop, struja, ko ne može da podnese. Pametan svet sve podnese. Umre mu sin, pogine, on podnese, šta će, di će...
 
Svetlana Lukić: On se plaši za sopstveni život, čika Mićo.
 
Mića Lenkić: Pa i treba da se plaši. Kakvo su zlo napravili, isto kao Čaušesku, kao sto je rekla ono Vesna Pešić, više nisam ni čuo za nju, di je, ona je rekla - samo Rumunija, samo rumunski metod. Je li tako beše nešto rekla? Ona nije nista loše rekla. Samo što ja ne volim to. Ja ne bih nikada to rešenje prihvatio. Ali, ove godine da je pao grad, bilo bi bolje nego suša. On ne ubije sve. On se istopi i zalije. Ne ubije sve.
 
Svetlana Lukić: Ne biste ga slali na Haški sud?
 
Mića Lenkić:Ne, ne bih ga dao. Haški sud, drugi da mu sudi. Imamo i mi sud. Pravedan, lep da bude sud, pravi pravcati. I da ga osudimo, i gospodski zatvor, normalno, kućni, kako se to zove. Jednostavno, ja ga ne bih dao, ali ne bih ga ni vukao za rukav.
 
- Užasnuta sam. Ja imam takav jedan osećaj nabijenog gneva a i nemoći, da apsolutno ništa ne mogu da uradim. Moja su oba deteta otišla iz zemlje. Meni je strašno, ja sam se nadala da će se oni vratiti zbog toga što sam mislila biće bolje i mislila sam vratiće se, i stalno čekam da bude bolje a vidim da je sve gore.
 
Mirjana Karanović:

O nemačka bleda majko,
kako uprljana sediš među narodima,
u tvojoj kući urla laž
a istina mora da ćuti.
Je li tako?
A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje
krvav od krvi tvog najboljeg sina.
Kada slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se
ali ko te ugleda maša se noža kao da vidi haramiju
O nemačka bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.
 
Mića Popović: Oni mogu da odu samo ako budu oterani, a zna se kako se ova banda tera. Ja vas ne pozivam na pogibiju, ja vas samo volim i želim vam da živite u slobodi.
 
Ljuba Tadić: Pitaće nas svi odakle smo a mi ćemo reći - Mi smo iz Srbije, a oni će reći - A to ste vi što doživotno šetate.
 
Ljubomir Simović:

Lađo sa koje se vidi Jerusalim,
putem kojim se vraća bludni sin,
ratnik iz rata, s robije robijaš,
čuj nas, sveti oče, koji odjekuješ
od zvona i klepala koji traže spasa.
Kad ćeš nas čuti ako nas ne čujes danas
kad nemamo ni jezika ni glasa.
 
Mirjana Karanović:
 
Ne samo blato, makadam i sneg,
te velelepne čizme gaze sve.
Gaze vino, gaze zube, gaze usta.
Na đonovima kroz prazne sobe
raznose ukosnice, pepeo, brašno, krv.
Zar ćeš obuven u krvave čizme leći
u zemlju kraj bosih otaca.

Vojislav Koštunica:Dajem reč da ću, budete li me izabrali za predsednika, pokrenuti inicijativu za decentralizaciju Jugoslavije i za donošenje razumnih zakona koji nikoga ne dovode ni u podređeni ni u povlašćeni položaj u skladu sa načelom vladavine prava. Dajem reč da neće biti revanšizma, osvete i likovanja nad onima koji su drukčije glasali. Da ću dati sve od sebe da naša zemlja bude istinska domovina svih svojih građana: Srba, Crnogoraca, Mađara, muslimana, Slovaka, Albanaca, Roma, Goranaca, Rumuna, Bugara, Rusina, Bunjevaca, Hrvata i ostalih.

Branislav Lečić: Hajde da napunimo Beograd i da pokažemo da je svaka krađa glasova besmislena, 20. uveče ispred skupštine. I još jedna stvar. U prvom izdanju Kremanskog proročanstva, braće Tarabića iz Kremena piše na 46. strani doslovce: 2000. godine u septembru mesecu pojaviće se na čelu Srbije čovek čije je prezime isto kao ime mesta odakle je rođen. Svi znamo da je Koštunica iz Koštunića. Recite to babama i dedama da ne idu protiv sebe, protiv sudbine.
 
Jasmina sa Senjaka: Koštunica, rekla sam, sunce moje lepo, sladak je on, on je fin.
 
Svetlana Lukić: A da li znaš šta mu zameraju ljudi?
 
Jasmina sa Senjaka: Što je miran, je li?
 
Svetlana Lukić: Ne, nego kažu ima dve mačke.
 
Jasmina sa Senjaka: Mačke? A znaš da je to porok, držati kera ili mačku, pa to je porok. Majke ti, pa šta voli Milošević, moram da znam šta moj ljubimac voli?
 
Svetlana Lukić: Mislim da on nema nijednu životinju. Nisam čula.
 
Jasmina sa Senjaka: Znači ne voli nikoga, samo sebe, je li? Sad si me matirala.
 
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik.

Povezani članci:

• 101. emisija

  Gosti: Zoran Ivošević, sudija, Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 102. emisija

  Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 97. emisija

  Gosti: Lazar Lalić, predsednik nezavisnog sindikata radnika RTS-a, Gordana Suša, predsednica NUNS-a, Biljana Kovačević-Vučo iz JUKOM-a, Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakulteta, Vladimir Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, Olivera Milosavljević, profesorka Pravnog fakulteta, Olga Popović, profesorka Pravnog fakulteta, Vladimir Marković, student sociologije i Dušan Kovačević, dramski pisac
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 11. emisija

  Gosti: dramski pisac Slobodan Šnajder, glavni urednik Vijesnika Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea Zlatar, reditelj i pisac Vida Ognjenović, Borka Pavićević iz CZKD, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, pesnik Matija Bećković
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković