|
Gosti: dramski pisac Dušan Kovačević, Golootočani, pisac i slikar Mileta Prodanović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan. Evo, ogrejalo nas je
sunce, sve je u redu, jel' tako, i predsednik je dobio još jednu plaketu,
zlatnu naravno, a reč je o plaketi Takovski ustanak. Na njoj piše - U Takovu,
na temeljima Srbije, gde je zavet predaka uklesan u kamen i hrast, slava
pripada samo onima koji nepokolebljivo brane svoju otadžbinu, njene granice,
slobodu i čast.
Darodavci izgleda veruju da će ovim poklonom razveseliti i osokoliti
predsednika, međutim, mislim da je to potpuno pogrešna pretpostavka i da će se
on naljutiti. Prvo, čovek ne želi ni da čuje za srpske ustanke, a ni za pretke
koji su umrli samo da bi njemu napakostili.
Te pretke, na primer kneza Miloša i njegove vojvode, on bi ako se naljuti mogao
da proglasi nacionalnim izdajnicima, američkim lakejima i da naredi da ih
posthumno streljaju, za početak.
Ili ako je bolje volje, bolje raspoložen može
da ih po zakonu o informisanju otera pred Privredni sud, gde će, na primer
kneza Miloša išamarati neki patriotski orijentisani pripadnik obezbeđenja, možda
isti onaj koji je juče išamarao jednog člana Otpora.
Sve je u redu i u opoziciji, natpevavanje o izbornim listama traje, ekspertski
tim udružene opozicije koji je zadužen za usaglašavanje kriterijuma za
jedinstvenu izbornu listu održao je juče sastanak. Niko se nije naljutio i niko
nije izašao sa sastanka.
Moguće je da je to zbog toga što su, kako kažu, tek definisali pitanja na koja
lideri opozicije tek treba da daju odgovore, dakle, borba za mirno
usaglašavanje liste biće takva da ni kamen na kamenu neće ostati.
Do tada će lideri opozicije biti gde i sada - na pola puta između trona i
vešala, a i mi sa njima.
Nema razloga za žurbu, imamo još pet godina da oborimo dobitnika zlatne plakete
na pleća. Amerikanci su smislili kako da preradom, tj. kako se moderno kaže,
reciklažom, vodu iz WC-a pretvore u vodu za piće. Projekat će biti gotov taman
za pet godina, a zove se - od toaleta do slavine.
Primali smo raznu pomoć: Energija za demokratiju, Obrazovanje za demokratiju,
pa Asfalt za demokratiju - i šta fali projektu Reciklirana voda iz toaleta za
demokratiju.
To je dosta od bele Amerike, a od onih koje drže u rezervatima možemo da
preuzmemo ime za bolest koja nastaje kao posledica dugotrajnog straha - susto.
Imati susto znači ostaviti dušu negde drugde.
U današnjoj emisiji Peščanik govore Dušan Kovačević, komunisti i Mileta
Prodanović.
Mileta Prodanović: Na miting je došlo puno ljudi i to je lepa vest, ali
ima i loša vest, a loša vest je ta što sam ja sve vreme hteo i pre svega sam
došao da čujem neku vrstu najave strategije. Izuzev studentskog pokreta Otpor,
niko drugi nije dao nikakve naznake. E, sad ja se pitam koliko dugo će još naša
opozicija ovako tretirati narod kao neke pudlice koje se pozovu kad treba da
naprave neku masu, a da za uzvrat u stvari ne daju ništa od sebe. Zastrašujuća
je ta nemogućnost da se postigne realni dogovor.
Ja sam na Radiju B292, dan posle mitinga čuo izjavu jednog od lidera, namerno
neću da kažem ime, jer ni on ga nije izgovorio, ali svi će znati o čemu se
radi. Znači, tu je palo pljuvanje dragih kolega koje nisu ni jednom rečju
pomenule državni terorizam. Pa pobogu, valjda je svako od njih dovoljno pametan
da zna šta će da kaže i na šta bi to ličilo da toliki broj ljudi kaže istu
stvar. Meni su se, moram da kažem, na tom mitingu najviše dopali prilično
racionalni i lepo skovani govori pre svega Rasima Ljajića i Jožefa Kase. To
Beograd nije čuo do sada, a sada je čuo, ali bojim se da
na sledeći miting neće doći ovoliko ljudi ako se ništa realno ne dogodi u
međuvremenu. To znači da spreme efikasnu i realnu strategiju koja će proći
između te zastrašujuće mogućnosti građanskog rata, sa jedne strane, i koja će
učiniti kraj ovom destruktivnom režimu s druge strane.
Mislim da postoji mnogo parametara koji govore da gde god se ovaj režim hvata
batine, na kraju je dobio batine, ali nažalost tu ide i ta međufaza, a to je da
između ta dva trenutka stoje stotine hiljada postradalih ljudi. Jedna debela
knjiga bi se mogla napisati o ponašanju takozvane međunarodne zajednice prema
srpskoj opoziciji. To je sada valjda svima jasno da se na dan mitinga u Bosni
okači 5000 plakata i da pet ljudi sa liste dobije vizu za Francusku. I oni su
ovim svim što je učinjeno u poslednjih godinu dana lepo njega ostavili u jednoj
sigurnoj jazbini i svaki spoljni pritisak je prosto više nemoguć.
Moje sve crne slutnje vezane za ličnosti sadašnje vlasti potiču u stvari iz
domena vizuelnog. Ja vrlo dobro pamtim ikonografiju, prostornu sintaksu VIII
sednice, znači njega koji sedi iznad svih ostalih, ljudi koji se tu ređaju za
govornicom, način na koji on hvata beleške kada govore ljudi koji su protiv
novog talasa. Ja sam to gledao u svom momačkom stanu sa ocem i ja sam tada
rekao - ovaj čovek će nas upropastiti. I zanimalo me je, pošto je dugogodišnji
član te stranke, šta će moj otac reći na to. On je ovako ćutao dugo, dugo,
dugo, i rekao - mislim da si u pravu. E, onda je dalje sve to krenulo da se
događa jednom neverovatnom brzinom.
U tom nekom međuprostoru sam ja otišao na godinu dana u London, mislim, mi smo
plaćali neverovatne telefonske račune, zašto - zato što ujutru kupiš novine,
vidiš na prvoj strani ludilo, okreneš telefon - šta se događa, odgovor - ništa.
To je isti odgovor koji bih ja dao nekom da me sad zove, šta se događa - ništa.
I za vreme bombardovanja - ništa, kao tu sediš i nešto čuješ, ali fascinantni
su ti znaci, recimo otvorim Independent i sad na drugoj ili trećoj strani je
ogromna fotografija iz Crne Gore, gde ovako stoje musavi pripadnici romske
manjine, jedan debeli milicioner naslonjen na banderu, ali onako potpuno
stravično sve to izgleda. I sad ta musava deca nose parole na kojima je
ćirilicom napisan sledeći tekst, sve je jedna reč:
čekamoteđesičikaSlobodođibrzo.
Pa onda dođe neko iz Jugoslavije i donese Politiku i ja nekako u trenutku
shvatim da su to novine koje ja više neću čitati zato što je naslov teksta veći
od zaglavlja, preko cele stranice piše samo jedna jedina reč - Ustav. Ta reč
Ustav je veća nego logotip Politika i ja otprilike shvatim da to ide ka nečemu
ludačkom. A onda se pojavi ceo taj kompleks jednog sređivanja, koji ustvari nas
ubedi da treba da se vratimo ili da treba na neki način da i ja i ljudi iz mog
kruga stanemo iza toga racionalnog dela koji je na kraju ispao pobeđen. Ja sam
kasnije i u nekim diskusijama dolazio u konflikt sa ljudima iz drugih sredina
baš po pitanju tog Ante Markovića i toga svega. Onda su čudne te amplitude
ljudi koji su u jednom trenutku spremni da održe pijani govor sa bureta u slavu
sopstvene nacije, a da onda posle budu jugonostalgičari. Nekako mi se činilo da
je vrlo vulgarno uletati u taj neki nacionalni stereotip. Mislim, mi imamo pre
svega nacionalnu kulturu koju moramo da negde negujemo, potpomognemo. Meni su o
srpskoj kulturi govorili u 90-im godinama ljudi koji ne znaju padeže. Čovek ima
neki poriv da se pojavi kao protivnik takvih ljudi.
To je neverovatno koliko smo mi u 80-im godinama bili udaljeni od svake
primisli na politiku. Ima jedan divan stih iz pesme Idola sa ploče Odbrana i
poslednji dani, koji je po meni ovako jedan neočekivani moto možda tih godina.
Mislim, neočekivani u smislu da ga ni oni možda nisu tako videli. Ta rečenica
glasi: Gledam sa svog balkona na barikadu. To je znak tih godina. Ne znam,
možda smo mi bili zaneti tim nekim svojim projektima, tim možda i malo eskapističkim
godinama i nismo videli da se u nstvari baš u tim strukturama koje su se nama
gadile i tada, iza naših leđa izvršava to pregrupisavanje i zauzimanje pozicija
za dekadu koja će tek nastupiti i u kojoj će se prosuti krv.
Prvi put mi je nekako ta slutnja se javila u trenutku kada je umro Aleksandar
Ranković. Ja sam tada stanovao u 29. novembra i kroz moj prozor se u daljini
videlo Novo groblje. I sad, umro Aleksandar Ranković, dobro, čovek, njegova
stvar, kad sam pogledao kroz prozor, kada sam video reke ljudi koje idu prema
tom groblju, autobuse, ja sam tad okrenuo mog prijatelja koji je tu blizu
stanovao, Ninoslava, i rekao sam - čoveče, ovo nije normalno, ovi ljudi idu da
odaju počast ubici. A onda negde 86. godine sam ja otišao u vojsku. Na tom
aerodromu u Somboru prosto fizički sam osetio da mi te 86. godine živimo u
jednom organizmu u kojem smisao daje jedno prazno mesto. Nikada niko od njih o
Titu nije govorio kao o mrtvom čoveku. To se osetilo i u jednoj od prvih
diskusija na televiziji, kada je tadašnji general Mirković u nekoj diskusiji
govorio - naš komandant kaže, a onda, ne znam da li Koštunica ili neko od tih,
on se okrenuo i rekao - čoveče, pa vi morate da shvatite da je vaš vrhovni
komandant mrtav već devet godina. Ovaj čovek je rekao - vi mene vređate, ustao
je i otišao.
Jedna od zgrada Fakulteta likovnih umetnosti u kojoj je moj otac radio dok je
tamo radio je bila baš naslonjena na rezidencijalni kompleks Titov i ja kad sam
bio mali, otac kada je imao časove on bi me pustio da idem tamo. Taj je muzej
bio vrlo zanimljiv, onako kao Ali Babina pećina sa potpuno neobjašnjivim
predmetima, recimo hromirani voz, makete brodova. To su tako razne stvari koje
je on dobijao, šta ja znam, ako je neka firma nešto dala, onda druga mora da da
više, onda u tom nekom nadmetanju se stvara ta jedna neverovatna kemp
kolekcija, gde jedna pored druge stoji recimo skulptura od paunovog perja i
slika Nadežde Petrović. Onda je bila ta danas zaklonjena mapa njegovih
putovanja, kao Magelanova, Kolumbova, kao misija apostola Pavla.
Kada je negde sredinom 90-ih, u tom kratkotrajnom interegmumu, kada je bila
vlada Milana Panića in charge, oni su po ko zna koji put pokrenuli pitanje te
kolekcije. Ja sam tada, na užas nekih ljudi predložio da se ta zgrada pretvori
u Muzej pokornosti sa svojim postojećim fondom i da se skupljaju elementi
buduće pokornosti. Recimo, ti transparenti sa kontra mitinga ili sa mitinga na
Ušću, oni su sačuvani na fotografijama, bilo bi divno imati ih jednog dana u
originalu. Recimo fotografiju žene koja pleše valcer sa fotografijom Slobodana
Miloševića.
Bojim se da ćemo mi, ako se ikada situacija u ovoj sredini normalizuje,
doživeti neku vrstu blage verzije sarajevskog sindroma. Oni koji su otišli
tvrdili su da su pobegli od nepodnošljivog totalitarizma i da su ujedno svi
koji su ostali voljni ili nevoljni kolaboracionisti. Opet, oni koji su ostali
će opet biti u pravu kada budu tvrdili da je bez tih 300.000 ljudi nama bilo
ovde teže da stvari postavimo kako treba. A na stranu unutrašnje pročišćenje i
gledanje šta sa ovim ljudima koji su ovo sve napravili. Kako to izvesti.
Recimo, ja bih ih vratio u stanove iz kojih su pošli u svoju istorijsku misiju.
Ja se vrlo često vraćam nečemu što je rekao jedan moj prijatelj arheolog u
trenucima ovog IV Kongresa vladajuće stranke, kad su one nesrećne ljude kao i
za kontra miting doveli tako beslovesne na ulice da nešto podrže ili već šta.
Onda je on rekao - vidiš ove ljude što su sad došli, oni će jednog dana da viču
- na smrt, na smrt, na streljanje, a mi ćemo da vičemo - nemojte, ljudi.
Kad je počinjao taj rat, ja sam pisao neku poludnevničku esejističku knjigu
koja se zove Pas prebijene kičme. Ljudi su mi tada zamerili, pa kao - šta sad
ti pišeš o tome kako prolazi vreme, to svi znamo. Međutim, već posle dve-tri
godine, kada neko uzme tu knjigu u ruke, tu su stvari za koje će 70% ljudi
tvrditi da se nikada nisu dogodile. Danas-sutra će neko reći da Dobrica Ćosić
nije rekao da prvo treba ići na izbore, a ne na ustavotvornu skupštinu. Danas
će neko reći da Slobodan Milošević nije dobio 104% glasova ovog naroda. I
jednog dana će neko reći da Milan Milutinović nije vladao sa 98000 albanskih
glasova iz Kline ili Junika, već ne znam odakle.
Slušaoci moraju znati da trenutak u kome Milica progovara, a Milica je naš pas,
je uslovljen time što je ona 23. marta prošle godine dobila premiju na
imigracionoj lutriji Sjedinjenih američkih država i taj trenutak radosti u
stvari je provocirao njenu verbalnu komunikabilnost:
- Pa, kako se sada osećaš, upitao sam, sada kada imaš taj papir. Poznajući naše
razdragano, čupavo kuče najviše što sam u tom trenutku očekivao bio je odgovor
u vidu lajanja ili nekog gesta šapom, ali Milica je rekla sasvim razgovetno i
glasno - Činjenica da sam postala deo najmoćnije, najbogatije, tehnološki
najnaprednije, najodvažnije, najpametnije nacije na svetu ispunjava me ponosom.
Zatim se protegla i nastavila: Vi Srbi ste obične plačipičke, bolesni od
istorije za koju vam je jedan naš čovek lepo objasnio da je ionako lažna.
Opterećeni ste manijom veličine i kompleksom niže vrednosti u isto vreme, što
na prvi pogled deluje nelogično, ali je upravo tako. - A do sada ti nije
smetalo što si Srpkinja, promucao sam. - Ne pokušavaj da me nasilno uguraš u tu
ozloglašenu kategoriju, ja sam pas bila i ostala. To što je danas mnogo bolje
biti pas nego Srbin, sažaljevam slučaj, to je tvoj problem a ne moj. - A to što
smo u prijavi za lutriju pod odrednicom nationality napisali da si Serbian? -
Nisi me pitao.
Svetlana Lukić: Svi se peru, ko god može.
Mileta Prodanović: Ako sami sebe ne reorganizujemo nama to sleduje, nema
tu šta, celom društvu, resetovaće nas. Mislim, valjda ljudi treba sve više da
budu upoznati sa tim kako stvari stoje u Republici Srpskoj, pa da znaju, da li
je slučajno što je Banjaluka postala jedna od omiljenih emigrantskih
destinacija za Beograđane, da li ste to ikada mogli da zamislite, pre pet
godina? Da ljudi odavde idu na tezge tamo. Moja prijateljica jedna je dobila
konkurs jedan arhitektonski u Banjaluci, vratila se fascinirana činjenicom da
od prelaska granice do Banjaluke nema nijednog prljavog toaleta. E sad, zajedno
s tim ide i ono - mi mislimo da vi trebali da uradite to i to, nije to nikakav
pritisak, mi samo to mislimo, a sad vi vidite.
Treba pre svega uvek imati u vidu koliko su ljudi oni ubili, već do sada i to
treba stalno ponavljati, to treba stalno ponavljati.
Svetlana Lukić: Ovo je Radio B292, sada će govoriti oni koji nisu
izgubili polet i koji se nisu razočarali u svoje ideje, komunisti, Golootočani.
Ova četvorica ljudi su zbog svojih ideja na Golom otoku ukupno proveli 30
godina, zamislite, poslednji od njih je izašao sa Golog otoka 1960. godine.
Posećujem ih s vremena na vreme svih ovih godina, a pogotovo otkako je počeo
rat. Jedan od njih, komesar, je u međuvremenu umro, međutim, videćete da
njegove ideje i dalje žive.
- Ja ću vam ispričati jedan detalj za Miloševića. On je primio jednu delegaciju
našeg udruženja. Mi smo bili odbačeni od svakoga i to istorija ne pamti,
razumiješ, koliko smo mi bili torturisani. On je ukinuo prema nama tu torturu i
tako dalje i on je nas primio, petorica smo bili. Mi smo sada postavljali
pitanje, mene je interesovalo to, pa kažem - zašto su se mnogi ljudi odrekli
komunizma. Kaže, mi smo sada ugroženi od pape, ugroženi smo, kaže, od Nemačke i
od Amerike i mi moramo malo da taktiziramo. Ja sam ga potpuno razumio, to bih i
ja radio da sam tamo.
Svetlana Lukić: Kako ste mu se obraćali?
- Mi njemu - druže, mi smo njemu - druže, on kaže - to je pravilno. Ja sam mu
lično rekao - ne mogu da te, komunistu, zovem gospodine, nego druže. Pravilno,
kaže. Eto, to je predsednik lično rekao - pravilno.
Svetlana Lukić: Vi vašu ženu zovete drugaricom ili kako?
- Drugarica, a kad pobrkam, pa kažem - moja žena, isto mi dođe malo neobično i
popravim se pa kažem - drugarica.
Svetlana Lukić: Da li ste vas dvoje bili drugovi i u toku rata?
- Mi smo iz rata i bračni par i drugovi i sve.
- Mi smo se upoznali 1942, a već u proleće 1943. smo se ja i ona povezali. Mi
smo se vjenčali u duhu toga morala španskog građanskog rata. O Španiji smo
čitali preko novina i gledali sliku u Politici kako se tamo povezuju drug sa
drugaricom i kako se žene. Jedinica okruži, recimo bataljon, među njima je
šator jedan i pod onaj šator se vjenčaju drug i drugarica, stanu jedno kraj
drugoga, drže se čvrsto za ruku, u drugu ruku puška, borci pjevaju neku pjesmu
borbenu i to je vjenčanje. I mi smo se tako vjenčali jedanputa, to prvi put kad
smo se povezali.
- Ali kaži kako, preko vrapca, ti ispričaj.
- Evo, sad ću da ispričam. Bio je jedan musliman, Bećo Bašić se zvao, dobar
komunista bio, talentovan kao pjesnik i on je ispjevao Vrapca. Bilo je strogo
da se ne smije ilegalno ljubaviti radi čuvanja morala. Ako neko nekog voli mora
to biti javno. I ovaj Bećo Bašić je ispjevao Vrapca i počinje Vrabac, ja znam
samo početak, Vrabac je počinjao: Neka u bataljonu svi znadu, Radivoje voli
Radu. Evo, ovako smo mi to vjenčanje sproveli prvo. Mi smo se tri puta vjenčali
prije svega, jedanputa partizanski način, drugi put pred Odborom kao ovo sad
što se vjenčavaju, ovo savremeno vjenčanje, a treći put u crkvi pred popom.
Bili se oslobodili, slobodna je teritorija bila i mene su poznavali ovako više
ono rukovodstvo crnogorsko, i poruče mi - obavezno se vjenčaj u crkvu radi
približavanja narodu, jer četnici su govorili da se mi ženimo sa sestrama.
Propaganda, znaš kako je, i da bi mi se približili narodu i suzbili tu
propagandu četničku, mi smo na Božić išli te sekli badnjak i ko se ženio u to
vreme morao je pred popom u crkvu da se vjenča. I za nas dvoje treće vjenčanje
bilo je u crkvi.
- Kapitalizam mora preći u jednu savršeniju i bolju fazu, a ta faza je zna se
ko. To je istorijska nužda. Može li ko zabranit da raste trava u proljeće? Može
li ko? I da cvetaju šljive i jabuke? Niko, a kad će biti, to je drugo pitanje.
Može li se uništiti materija - materija je neuništiva. To je istorijski proces,
to nema šta da zaustavi. Kočnicu da, ali voz ide, voz komunizma ide i doći će.
Svetlana Lukić: Da li mislite da ćete to da doživite?
- Ne vjerujem.
- Ne bih rekao.
Svetlana Lukić: Takve ideje kakve vi imate, da li ste ih ikada videli
otelotvorene makar delimično u bilo kojoj zemlji?
- Kako da ne, u Sovjetskom Savezu.
Svetlana Vuković: Mogu vam reći, osim vas, moj otac je jedini čovek koji
je bio u Sovjetskom Savezu i koji se vratio odande i rekao da Rusi divno žive.
- Pa, jeste, ja to i sada tvrdim. Uzmimo upravo dve najveće sile, Ameriku i
Sovjetski Savez. U Americi 30 miliona gladnih ima konstantno već 200 godina.
Kad svane jednostavno ne znaju šta će da jedu. Da ne govorimo o drugim porocima
te države i da ne govorimo još i o tome da ona postoji 215 godina i da za 215
godina nije uspela da te poroke i pored sve demokratije, slobode o kojoj oni
govore, da iskoreni. Kako, zašto? Pa, normalno, zato što je sistem takav, sam
sistem to ne omogućava. A Sovjetski Savez za samo 40 godina, Sovjetski Savez je
sve te poroke koji su u Americi postojali iskorenio. Odmah da navedemo primere,
glad, u Sovjetskom Savezu se nije gladovalo. Svaki građanin Sovjetskog Saveza
je svakog dana imao tri puta da jede. Odmah da samo malu digresiju napravim,
Kina sa milijardu i 200 miliona stanovnika - prvi put u socijalizmu je svaki
Kinez imao tri puta na dan da jede, dotle su gladovali i godišnje je umiralo po
30-40-50 miliona Kineza od gladi. A prvi put u socijalizmu svi Kinezi su počeli
da jedu, naravno, po šaku pirinča, ali dozvolićete da je to jedan od najvećih
progresa koje je čovečanstvo ikad u istoriji doseglo, omogućiti milijardi i 200
miliona ljudi da mogu tri puta dnevno da dobiju po šaku pirinča. To je
socijalizam omogućio.
Svetlana Vuković: Problem sa socijalizmom nastupa posle te šake pirinča,
šta posle? Posle, u stvari, ništa.
- Nije tačno, dolazi nadgradnja, obezbediti najveće pravo ljudsko koje čovek
uopšte rođenjem ima, to je pravo na rad. Svaki mlad čovek, ako u 10 sati pre
podne primi diplomu bilo čega, on je u 12 već mogao da bira gde će da se
zaposli. Kud ćete veće dostignuće? Prva država u istoriji koja je opismenila
svoj narod, kompletno, potpuno, i to ne sada, nego pre 50 godina još, to je
Sovjetski Savez. U Americi 80 miliona nepismenih funkcionalno i 40 miliona
potpuno. Vidite, to je ta nadgradnja duhovna. Jedini narod koji je živeo punim
duhovnim životom, pa zar to nije onda korak dalje od te šake pirinča? Jeste.
- Tradicija naše narodno-oslobodilačke borbe živjeće vječno kod naroda, a
birokratija ju mrzi. Evo, pojedinci iz opozicije, nije opozicija sva jednaka, u
opoziciji isto ima poštenih ljudi, ali pojedinci smatraju narodno-oslobodilačku
borbu najvećim zlom na svjetu. Partija je bila donjela odluku da se bori protiv
Njemaca do smrti, do istrebljenja našeg ili njihovog.
Svetlana Lukić: Da li je to trebalo da i mi uradimo sa Amerikancima, sad
kad su nas napali?
- Svakako, svakako, kasarne da zauzmu, ovo, ono, saobraćaj da uzmu nesmetano u
svoje ruke, to je okupacija. Otpor Amerikancima apsolutno je istorijski
opravdan, naučno je opravdan i progresivan.
Gorbačov i Jeljcin i njihovo društvo, oni su pred teškoćama kapitulirali. Oni
da su bili pametni ili ukoliko nijesu špijuni, to se sad još ne zna, oni su
trebali da idu na reformu komunizma, pa su trebali ići na analizu i greške
otkloniti. E, njima je to falilo, pred Amerikom su odmah kapitulirali, Amerika
ih je raskućila, oni su pali na koljenima. Na koljenima, ništa, i američki
kapitalisti i CIA se uvukla. Pa Gorbačov je priznao, ja kaže nijesam mogao sam
ništa, CIA je zagospodarila sa Rusijom. A to je njegova krivica bila, a Kinu je
spasio jedan veliki reformator njihov, zvao se Deng Sjao Ping. Njegove ideje se
tamo sprovode i prema njegovim idejama se komunizam učvršćuje, upravo, sada je
socijalizam, ali socijalizam je prva etapa komunizma. Pa, Kuba drži
komunistički front, Kubanci se dobro drže, onda Vijetnamci se drže dobro,
organizovani su i oni su i pobjedili Amerikance. Amerikanci su izgubili bitku u
Vijetnamu i neku sličnu tom porazu u Vijetnamu pretrpjeli su poraz kod nas,
sličan.
Svetlana Lukić: Znači, Rusija, Kina, Vijetnam, mi, Kubanci, koga biste
još nabrojali?
- Sjeverna Koreja čak ima atomsko naoružanje i Amerika svim silama se bori da
obori taj režim, ali ga ne može. I ona sad ima rakete i iz Sjeverne Koreje može
da tuče Ameriku i ne smiju da je napadnu.
- I taj američki imperijalizam je vrlo jak i komanduje svjetom, je li to činjenica?
To su opet buržoaske zemlje, buržoaske partije, on sa njima komanduje.
Komanduje li on sa Indijom, komanduje li sa Kinom, komanduje li sa Azijom
čitavom, sem Pakistana?
- Komanduje, jer mu je pao na ruke Japan koji je jedna od najjačih
industrijskih zemalja.
- Ne, Japanci se odupiru, bogami.
- Ne, ne, Japan je pao i Japan se saglasio sa bombardovanjem.
- A da, to da.
- Drugo, Kina, Kina je skrenula udesno, Kina ukida plansku privredu. O
socijalizmu se ne može govoriti bez planske privrede, pa molim vas, ne može bez
toga.
- Još u ratu smo pjevali ruske pjesme, on je meni bio komesar, svaku pjesmu i
sad znam rusku napamet, Kaćuša, pa ne znam, vintovačka hej, hej, vintovačka
bej, bej, sve smo pjevali, prvo jer je slovenska bila, drugo jer je bila partizanska,
jer je Rusija bila zemlja socijalizma i mi smo to zavoljeli, jer na našu dušu
je lako posaditi to cvijeće, jer uspjeva, jer je naše.
Svetlana Lukić: A sada ćete čuti gospodina Dušana Kovačevića koji opet
muke muči sa Emirom Kusturicom. On naime priprema scenario za njegov novi film
po motivima svog teksta, Lari Tomson, tragedija jedne mladosti. Dušan
Kovačević.
Dušan Kovačević: Da, u pripremama smo, odnosno u poslednjoj fazi rada na
scenariju i kao što to obično biva, ovo je peta ili šesta verzija poslednje
ruke i nadam se da ćemo završiti do leta, a onda ako bude sve u redu snimanje
bi trebalo da počne negde krajem godine. Kao što je u svoje vreme bilo snimanje
Undergrounda po jednom motivu, jedan čovek skriva najboljeg prijatelja u
podrumu i ne govori mu da je rat završen. Ovde je opet ta matrica, jedan glumac
ne dođe u pozorište, a jedan jako loš, očajan glumac laže publiku i ono što je
najlepše, publika uživa. Zapravo to je priča o tome da je stvarno danas laž
postala umetnost i da postoje te velike globalne laži i postoje male,
primitivne laži kao što nas naša vlast laže već deset godina. A to je već
šarmantna i stara priča o balkanskoj podvali. Nešto što je bilo osnova i što je
bio kodeks među ljudima, što se zvalo reč, čast, dostojanstvo, ti pojmovi više
ne postoje. Postoje dobro plaćeni advokati i ugovori koji se u principu ne
poštuju. Čovek je zapravo danas postao najveća štetočina na planeti, znate, on
je gori jedno hiljadu puta od pacova, a onda diže dreku na pacove da bi skrenuo
pažnju sa sebe. Čovek je u stvari najveći glodar i pacov.
Vi ste danas imali temperaturu na suncu od 30 stepeni, polovina aprila. To
zapravo nije sunce, to je rerna. Ova civilizacija visoko razvijena je uspela da
isprži nebo. Znate, evo sad 50 000 vojnika apsolutno ne znači na toj teritoriji
ništa, oni su po nekakvim bazama gde samo gledaju da ne stanu bosom nogom na
zemlju, jer će biti ozračeni. Njima je jedini sad problem šta jedu i šta piju.
Ne bi bilo čudo ako bi se planeta jednog dana narogušila i onako kao kuče
otresla nas sa sebe. Ali u celoj toj priči o toj globalnoj nesreći mi imamo
naravno pravo na našu intimnu, privatnu, dodatnu, u kojoj uživamo. Mi evo već
60 godina se jurimo među sobom, vadimo oči jedni drugima i svaki dan neko
nekome ovde u ovoj zemlji radi o glavi. I praktično možemo reći da smo 60
godina izgubili u nasilju, budalaštinama i da je 60 godina srpski narod u
stvari u jednom velikom, jednim delom globalnom, a jednim delom privatnom
eksperimentu, koji nikako na dobro neće izaći sigurno. U tom istorijskom
cenjkanju vi imate jedan trenutak kad možete nešto da dobijete sa minimumom
gubljenja. Ako propustite tu šansu, vaša cena je sve niža i niža, a onda jednog
dana se uopšte ne pitate, čak jednog dana dođete u situaciju da molite da vam
se pomogne.
Ono što je tragično i gde je jedna od suštinskih grešaka Miloševića, to je što
ovo više nije Jugoslavija, ovo je jedan mali ostatak jedne bivše bogato
finansirane i zaštićene zemlje i što Jugoslavija takva kakva jeste u ovom
trenutku, izigrava ceo istočni blok koga nema. Mi to naravno možemo da čuvamo
na ovaj način, autističan i u samoizolaciji, ali njima vreme ne znači ništa i
životi im ne prolaze kao što prolaze nama. Oni mogu normalno da nas drže ovako
još dve godine, pet godina, šta to njima znači - ne znači ništa, a onda jednoga
dana kad se sve uruši, kad sve zarđa, kad ovi autobusi ne budu više uopšte
imali platforme nego budu potpuno goli kao dresine i kad se ljudi budu nogama
odgurivali u autobusima, onda će oni gledati i pitati se - evo, dok im popucaju
gume pa će onda valjda nas moliti. I može se desiti vrlo lako da postoje dve
opcije - ili će doći bankari ili vojska.
S vremenom, naša odluka o našoj sudbini više neće biti uopšte bitna. Jednog
dana i ako budemo rekli - mi bismo želeli to i to, biće verovatno kasno. Onda
opet mislim da naša priča ima vrlo precizan scenario sa krajem. Mi idemo prema
tom kraju, ali kao u lavirintu, krećemo se u krug i samo u jednom trenutku ćemo
izaći negde i videti gde smo.
I osnovna podela dan-danas na početku novog milenijuma u Srbiji je na komuniste
i antikomuniste. Mi još uvek nismo raščistili sa tim, ovde još uvek nekome nije
jasno da je komunizam jedna od najpogubnijih, najstrašnijih ideologija XX veka.
Po dužini trajanja i po broju žrtava gora od nacizma. Ovde nije reč o emocijama
nego o statistici. Iako Boga uvek zamišljamo, satanu uvek možemo da vidimo na
planeti, znate, on se u ovom veku pojavio sa brkovima nešto većim, a onda se
pojavio sa brkovima nešto manjim, u Rusiji i Nemačkoj, i otvoreno govorio da je
to on. I ljudi nisu verovali i onda se na planeti napravio pakao jer su krenuli
za njim i i tom prvom paklu je nestalo 60 miliona, a u drugom 100 miliona
ljudi. I ako se čovek ili jedan narod između Boga i đavola opredeli za đavola,
onda dobije pakao i tu nema nikakve dileme da mi danas živimo u paklu. Još uvek
je dilema da li komunizam ili demokratija, to je strašno.
Nade je sve manje, ali još uvek postoji, i u šta ja jedino verujem, to su ova
deca koja dolaze, pre svega mislim na Otpor i na nove generacije koje strašno
brzo sazrevaju, stari se prema mladosti i to je isto užasno. Oni već sa deset
godina, sa 12 godina su u situaciji da misle da li će ostati ovde ili će već sa
15 godina pokušati da odu, jer ovo je jedna turska kasaba, kaznionica turska. I
svako naravno, ko god može da pobegne iz zatvora, on pobegne, a ako si osuđen
bez krivice, ti imaš moralno ljudsko pravo da pobegneš iz zatvora. I priče o
tome da se delimo na one rodoljube koji ostaju ovde da bi živeli u zatvoru i
one koji beže iz zatvora su apsolutno netačne. To mogu samo da pričaju oni koji
su kapoi ili koji su plaćeni od gazde zatvora i kojima je lepo. Nije to priča o
današnjem zatvoru, to je priča o oslobodiocima koji su smenili okupatore, to ja
stalno ponavljam, 1945. godine je izvršena smena okupatora, otišli su Nemci,
došli komunisti. Svuda su i ti okupatori otišli, u svim zemljama gde su bili,
samo ih je Srbija sačuvala zato što su autentični. Mi uz Ruse imamo autentične
komuniste, imamo rođene, odnegovane u našim kolevkama, nisu doneti.
Znate, u zemlje istočnog lagera voz je dolazio i donosio komunizam uz trube i
tenkove, a onda su jednog dana ti vozovi spakovali te orkestre i tenkove i
otišli. A mi smo ovde imali autentične ljude koji su ubeđeni komunisti i opet
možemo da ratujemo kao partizani i četnici, nije nam bilo dosta. Pre deset
godina je lepo pisalo i svako ko je normalan video je, ko se razume malo u
saobraćajne znake istorije, da idemo na slepi put i bio je veliki znak svakom
iole normalnom čoveku da taj slepi put ima kraj i da je to zid. To što je jedna
grupa ljudi rešila da ide tim putem po svaku cenu i da probije taj zid, evo,
probijamo ga već nekoliko godina i šta nam se dešava - poslednji put je bilo
bombardovanje. Građanski rat u Srbiji i Crnoj Gori bi bio, najblaže rečeno,
strašan. Meni se čini da bi ovi prethodni ratovi izgledali kao svadbe, jer ovde
se verovatno pamte nekakvi neraščišćeni odnosi i životi od pre 50-60 godina.
Mislim da je najbliže zdravoj pameti da se insistira na izborima i da se
postavljaju uslovi i artikuliše cela politička priča opozicije oko izbora i da
se tu ne popušta. To je ono što ljudi razumeju, to je ono što je konkretno.
Ovaj miting je opet pokazao da postoji volja i velika želja ljudi da se menja
suština, da krenemo jednostavno sa dosta zaostatka, ali bar kaskajući za
Evropom, pa ćemo jednog dana stići. I ljudi su spremni na tu trku i na taj
maraton za svetom. Ono što je sad posle tog stvarno veličanstvenog skupa u
Beogradu pred opozicijom, da tu energiju opet ne razvodnji, da je ne potroše u
nadmetanjima ko je bolji, značajniji, lepši. Ovo im je verovatno poslednja
šansa, jer sledeći put neće se ni oni pitati, sledeći put će se pitati neko kao
što se danas pita na Kosovu ili u Republici Srpskoj, a onda će se tačno znati
ko će biti šta.
Ja se bojim da bi moglo da nam se desi jednog dana da ovim gradom šetaju strani
vojnici i da gradonačelnik bude crnac na primer, za kaznu i da uslov da izađemo
u grad je da budemo i mi crnci, odnosno da se mažemo imalinom. Tako da između
imalina i ovoga što još možemo da uradimo sami, bilo bi pametno da lideri
opozicije što pre naprave nekakav realan, praktičan i pametan program koji će
razumeti svi ljudi u Srbiji. Naravno, ako se ne bude poštovala volja naroda,
onda će narod da odluči šta će da radi. Imam osećaj da je bar tokom ove godine
narod pokazao veću zrelost i od vlasti i od opozicije. Možda mi i ne verujemo u
tu nekakvu demokratiju, ali hajde, priča se o tome, hajde da vidimo i to čudo,
nećemo se prepasti, naučili smo na veća zla, istrpećemo i demokratiju. Ali
zarad naše dece, ako ona već pričaju da je to nešto što se danas nosi, daj da
vidimo, obući ćemo i mi. Znate, i to treba iskoristiti, jer u protivnom će nam
se stvarno desiti imalin u ruke i maži se, između 6 i 8 ideš u grad.
I ako se ove godine ne bude desilo nešto, da se stvarno suštinski promeni, da
stvarno na ovoj tamnici otvorimo prozor i da počnemo da dišemo, mi ćemo
jednostavno nestati. Nestaćemo ili će doći da nas spasavaju, a spasiće nas tako
kao što su spasili one u krajevima gde je došla vojska, bićemo jednostavno deo
velikog protektorata. Ja se nadam da se to neće desiti i da ovaj skup izdajnika
od 200-250 000 će opomenuti i vlast i opoziciju da bi sledeći put, u nekakvim
drugim uslovima i okolnostima, kad im bude život ugrožen, taj skup prerasti u
pola miliona i da više neće biti pod kontrolom ni vlasti ni opozicije, i da će
tad kad izađe pola miliona od njih bežati i jedni i drugi.
Ova vlast neće nikada pristati na izbore. To je verovatno dosta tačno, da neće
pristati na izbore i da će uvek pronaći nekakvu soluciju da izbora ne bude, jer
zapravo, to su izbori za nas, nisu izbori za njih, za njih su izbori samo ako
sigurno pobeđuju. Oni nemaju izbor, oni imaju izbor samo da ostanu, a mi imamo
izbor da li da biramo jedne ili druge. Oni mogu samo da biraju sebe i to je to
što je teško i nerešivo i ne znam kako tu formulu uopšte postaviti. Ono što
vrapci znaju je da vlast više ne brani vlast, brani život, a život se brani
svim sredstvima. Znate, poznato je da miš skače mački u oči kad ga pritera o
zid. Tačno je i to da svet čini nešto što je prosto neverovatno, kao da
priželjkuje građanski rat u Srbiji. Znate, i ako se malo nešto ovde smiri, a
oni znaju vrlo dobro gde je ostao žar, oni krenu iz sve snage da duvaju u žar
da bi se razvio plamen. I naravno da su mogli Dejton da smisle u nekom drugom
gradu pet godina ranije, i to nisu učinili, i sad vrlo dobro znaju šta bi se
desilo ako dođe do bilo kakvog građanskog rata u Srbiji i Crnoj Gori i ništa se
ne čini da se to spreči. Naprotiv, sa tim poternicama, to je to duvanje u žar.
Teško je bilo šta predviđati i niko se ne bi začudio ako bi se noćas na primer
nešto desilo. Apsolutno, mi smo spremni na sve vrste nesreća i ja mislim, kad
bi nam se nešto lepo desilo da bi svi poumirali. To bi bio šok i to bi malo ko
preživeo, ali na zlo smo se nekako spremili, nekako smo se zgrčili i kao čovek
koji se sprema da ponese strašan teret kažemo - sad ćeš morati ovu vreću od sto
kila da nosiš jedno godinu dana, čovek se šćućuri i kaže - to je fizički
nemoguće, ali hajde da probam. A da mu kažu nešto lepo, njemu bi srce prepuklo,
od velike sreće bi verovatno izdahnuo. Tako da nam lepe stvari verovatno treba
saopštavati malo po malo i ako se nešto lepo bude desilo mora se izdaleka
početi da priča. Znate, to bi bila cika i vriska, ja mislim da bi ljudi skakali
kroz balkone sa solitera.
Svetlana Lukić: To sam htela da vas pitam, šta treba da se desi u ovoj
zemlji, pa da je vi zauvek napustite?
/snimak se prekida/
Povezani članci:
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 97. emisija
Gosti: Lazar Lalić, predsednik nezavisnog sindikata radnika
RTS-a, Gordana Suša, predsednica NUNS-a, Biljana Kovačević-Vučo iz
JUKOM-a, Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakulteta, Vladimir
Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, Olivera
Milosavljević, profesorka Pravnog fakulteta, Olga Popović, profesorka
Pravnog fakulteta, Vladimir Marković, student sociologije i Dušan
Kovačević, dramski pisac
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 124. emisija
Gosti: Desimir Tošić, publicista, Mileta Prodanović, slikar i
pisac, Latinka Perović, istoričarka, Laslo Vegel, književnik, Vera
Ranković, istoričarka, Ljubiša Sekulić, diplomata, Srđa Popović,
advokat i istoričarka Olivera Milosavljević
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 139. emisija
Gosti: Mileta Prodanović, pisac i slikar, Miodrag Zec, ekonomista i Tatjana Tagirov, dopisnica HINA-e iz Beograda
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 147. emisija
Gosti: Svetlana Slapšak, profesorka antropologije,
Mileta Prodanović, slikar i pisac, Velimir Ćurgus-Kazimir, novinar,
Milan Ristović istoričar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
