Gosti: dramski pisac Slobodan Šnajder, glavni urednik Vijesnika Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea Zlatar, reditelj i pisac Vida Ognjenović, Borka Pavićević iz CZKD, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, pesnik Matija Bećković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan, slušate emisiju Peščanik Radija B292. Niko mi ne veruje, možda ćete mi vi poverovati da sam noćas usnula san u kome smo predsednik i ja prijatelji. Mi smo kao junaci epa o Gilgamešu, on je kao kralj Gilgameš, međutim, iako je dve trećine bog, a jednom trećinom čovek, stigla ga je smrt: Gilgemeš leže da spava, a smrt ga ugrabi u sjajnoj dvorani njegove palate.

Pre sudnjeg časa pita prijatelja, to jeste, mene - kakvu sam to zemlju stvorio, a prijatelj mu kaže - kad bih ti otkrio tajnu zemlje koju si stvorio, ti bi seo i zaplakao.

To naravno uopšte ne piše tako u epu, ali pošto je napisan pre 6000 godina, ja sam ga malo inovirala. Ono o smrti koja ga je ugrabila u sjajnoj dvorani njegove palate je tačno, to stvarno piše.

Kako su bila dobra vremena kad nam se činilo da ništa i niko u ovoj zemlji, počev od nje same, nije na svom mestu. Međutim, sada je sve čudovišno logično: Šešelj neće minutom ćutanja da oda poštu Slavku Ćuruviji, Ivan Marković pominje boga, izjavljuje da medije koji ne plate kaznu neće sačuvati ni bog, Đinđić u duhu svog pragmatizma večeras gostuje na RTS-u, Drašković je još uvek u ilegali. Za pretrpljene duševne patnje kolega iz Tanjuga traži milion dinara, suptilni, takoreći eterični Hadži Dragan Antić prekosutra u vreme održavanja mitinga, emituje maraton Velikih filmskih iznenađenja pod parolom - Ostanite uz Politiku, nećete se pokajati.

Da se ne bi kajao, glavni i odgovorni urednik Studija B, Dragan Kojadinović, je otkazao gostoprimstvo Anemu, Mreži i VIN-u. Uputio im je dopis, kojim obaveštava da prekida ciklus emitovanja njihovih priloga u okviru projekta Stop nasilju zbog, citiram - zgusnute programske šeme i pada tenzija vezanih za medije.

Eto tako, ako se ispostavi da čuda ne postoje, onda smo stvarno osuđeni na propast.

Međutim, čuda se dešavaju. Na primer, 3. veljače bog se nasmešio Hrvatima, a Vanja Delić je otišla u Zagreb da izvidi našu budućnost, naravno ako nam se posreći. Razgovarala je prvo sa Slobodanom Šnajderom, piscem koji je ljubazno proteran iz Hrvatske 1991, a koji je sve vreme objavljivao kolumnu Opasne veze u riječkom Novom listu, koje su nedavno sabrane u knjigu Kardinalna greška.

Slobodan Šnajder: Znate, mi mnogo govorimo o hrvatskoj šutnji i činjenica je, to je mitski pojam, dakle, mi znamo šutjeti. Tu se uglavnom šuti i na najveće gadosti, a prešućuju se i vrednosti. Šutnja je neki opći ideal, to se drži valjda pravim hrvatskim stavom. Od toga se sastoji ta knjiga, baš od onih stvari koje bismo rado prepustili zaboravu. Kardinalna greška se, a pro po, odnosi na kolumnu o kardinalu Stepincu koju sam ja, kao što je Laklo plaćao svoje nepodopštine i svoje uvide, platio intendanturom u riječkom kazalištu. Rekao sam nešto što je potpuno evidentna činjenica, da je Alojz Stepinac kolaborater s problemima savjesti. To je, dakle, istina i za tu istinu vredi dati mjesto upravnika kazališta. Što je intendantsko mjesto u Rijeci za tako važnu istinu?

Moglo bi se misliti o povjesti od 1914. recimo do jučer, a možda i do sutra, ko zna, kao o jednoj krvavoj halucinaciji. Možda sa iznimkom, vi znate da ja to ne krijem, Brozova pokreta, meni se čini da se tu nešto 1941. otvorilo, kao neka naprslina u neki bolji svjet. Tim pitanjima završava upravo moj Hrvatski Faust još 1981: što se dogodilo s tom energijom koja je donjeta iz šume i zašto je ona krivo investirana. To je ujedno i dio objašnjenja što se s nama zaista dogodilo. Kako su oni onda mjenjali kapute, kako su se akomodirali, kako su lagali o vlastitim udjelima u povjesti, to je drugo pitanje, ali da nije bilo 1941. komunista Hrvati i Srbi bi se dotukli do jednoga, do jednoga, i na ovom prostoru ne bi bilo nikoga s kim bi gospodari kao Tuđman ili Milošević stvarali svoje države.

Ja poštujem izbor tih ljudi i što sam stariji to ga više poštujem. Nema više nikoga tog formata ko bi htio zagovarati njihovu stvar. I tako se povjest troši, ona se kao neki resurs troši bez konsekvenci, a mi nemamo ništa bolje. Vi imate situaciju, ja govorim naročito o Hrvatskoj, mada i u Srbiji nije u tome spektru bitno različito, da se najbolje tradicije susprežu ili brišu za ljubav najgorih, najgorih. Ja nemam uopće sumnje da je ustaški pokret najgora hrvatska tradicija, a pogotovo u svojoj ponovi 1990, nema nikakve sumnje. Mi rasipamo resurse, kao što rasipamo ljude, rasipamo materijalne resurse, tako postoji i resurs povjest, koji je Hrvatska zahvaljujući povjesničaru na svom čelu rasula, pa onda nije nelogično da rasipa i ljude. Tu se sad spominje tih pet-šest disidenata novoga tipa, ali to je manje važno spram činjenice da je stotine tisuća ljudi otišlo, da je iz Hrvatske otišao svatko ko je mogao, govorim o Hrvatima, a ne o Srbima koji su morali, i to je gubitak resursa.

Dakle, Hrvatska se sažela, smanjila, depotencirala zahvaljujući onima koji su se u nju najviše kleli, ti su joj najviše zla nanjeli, najviše zla svom narodu čini nacionalist. I 3. sječnja je bilo tako jasno da je ljudima pun kufer te retorike, nacionalizma, Srba, Hrvata, da oni hoće nešto pojesti konačno i eventualno školovati djecu i davati djeci nekakve šanse, a sve drugo je magla, dim i ništa. I to je dobar moment jedan, na neki način odluka za život.

Ne mogu točno locirati godinu, ali u jednome je trenutku postalo tehnički nemoguće telefonirati u Srbiju. Dakle, bio je automat, jedan ljupki ženski glas, i ti kažeš - ako mi dozvolite Beograd i taj glas kazao je uvjek isto - birali ste pogrešan smjer. Toga se treba sjetiti - birali ste pogrešan smjer.

Smisao putovanja nije da se jedna vreća mesa premjesti iz jednog grada u drugi. Nije, smisao je vjerojatno ponajprije u tome da se tamo otkuda ste došli pogleda iz distance. I ja vas uvjeravam da tek tada možda možete voljeti ono otkuda ste došli. Zdravo je pogledati na sredinu iz distance. Nije ju lagano uvjek voljeti, Hrvatska, kao uostalom i Njemačka, je znala biti teška ljubavnica, ali distanca oštri optiku, postajete umjetnik u ljubavi na daljinu. Možete potpunije voljeti kad ne morate, kad je onda, dakle, Hrvatska izbor iz Pariza ili iz Njemačke, a ne usud, a zašto da ne, promjenimo Hrvatsku tako da bude vredna ljubavi. Ali ne možemo reći - rođeni smo tu, pa je moramo voljeti kakva god ona bila, kao što govore nacionalisti, pa je do kraja upropaste, pa je onda stvarno teško voljeti.

Hoću reći da se mora uložiti napor da se poništi loša stvarnost, i to veliki napor, skoro veći nego da se ta stvarnost proizvede, razumjete. Ubiti je lako, danas ubiti je mislim čas posla, ono što je sad teško je to ubistvo ne vidjeti. To je ono što je mene jako često bacalo u očajanje, kako neko može pomisliti da se država može zasnovati na lešu 12-togodišnje devojčice bačene u kontejner. Kako neko može pomisliti da će napraviti državu u Bosni ako drži jedan veliki grad, koji je životinja suptilna, koji ima svoju povjest, patnje, radosti, u okruženju kao da se radi o nekom opasnom zvjerinjaku koji se mora istamaniti.

Znate, HDZ nije nikoga osobito varao, nije ni htio. U Tuđmanovim knjigama imate najave za sve, Tuđman je sve napisao i on je umro pomiren sa sobom, njegova je vizija kako je zapisana i ostvarena. Malo se u svjetu vizija do te mjere potpuno ostvarilo kao Tuđmanova.

Od rasapa federacije, ne postoji ni jedna od izlučevina tog rasapa koja bi vodila samostalnu politiku. Hrvatska je danas jedan teledirigirani sustav, na primjer, koja sljedi diktat međunarodnih novčanih institucija i to loše, k tome još loše. Jasno je što se mora raditi. Jedina razlika između Račana i Tuđmana je što Račan razumje da mora sljediti diktat međunarodne zajednice, a Tuđman je sljedio kad mu je to odgovaralo. Nova vlast razumje da nije neki subjekt tih igara, nego objekt računa. Znate, u opciji biti eksploatiran ili ne biti eksploatiran, jedino što je gore je ne biti eksploatiran. Oni to znaju, oni to rade trapavo, ali u osnovi Hrvatska je jedan sustav koji kreće kroz vrjeme na telekomande, ne.

Leonard Kohen: Partisan

Svetlana Lukić: Pogrešila sam maločas, bog se nije nasmešio Hrvatima 3. veljače nego sječnja, eto mojih problema sa ovim Hrvatima. Međutim, ima jedna reč koja nam je zajednička i bliska srcu i Hrvatima i Srbima, a to je reč revanšizam. Glavni i odgovorni urednik Vjesnika, Igor Mandić, kao što ste verovatno čuli, uporno odbija da otpusti novinare koji su radili za Tuđmanov režim. Kako se u ovoj tački oko revanšizma razilaze Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea Zlatar, i Slobodan Šnajder.

Slobodan Šnajder: Zadnjih pola godine pred izbore je bilo mučno, ono koliki su se ohrabrili, svi su sad ono prvoborci kod HDZ-a i vi imate situaciju da faktički nemate više u Hrvatskoj pravog nacionalista. Tužno, bilo bi ljepo da neko izdrži svoj stav - hajde, šta sam, desni populist, to znači to, to i to i ja ću sad to ostati, iako nije više moda. Cjeli naš politički život je neozbiljan, svi se kao samo šale, a ljudi naravno ginu kao muhe. Kad bi bili ozbiljni, mogli bi se i šaliti. Neki dan u Vjesniku imate jednu bizarnu anegdotu, stanovita gospođa koja je godinama pisala stvarno prohadezeovske tekstove, vodila hajke protiv intelektualaca i kolega, ima prvi razgovor sa novim glavnim urednikom Mandićem, koji je bio u Beogradu u avinjonskom sužanjstvu, jer je on papa hrvatskog novinstva - ali on je sad glavni urednik Vjesnika. Dakle, moment je osjetljiv, ona izađe sva ozarena i veli - deca, sve je u redu, ja ostajem, samo nema govora mržnje. To su bizarne stvari, ne.

Igor Mandić: Kolega kojeg spominjete vidim da također gaji neku osvetoljubivu strast, neka mu bude, to će biti njegov vlastiti lik. A što bih rekao ja koji radim u novinama koje su mene samoga napadali kada sam 1996. bio prvi iz Hrvatske, od hrvatskih intelektualaca koji je došao u Beograd u posjetu svojim kolegama kao jedna nestranačka, nepolitička osoba, samo po liniji vlastitih simpatija, posjećujući prijateljsko okružje u kojem se govori moj vlastiti jezik. Onda su u Vjesniku komentatori i novinari bili među prvima koji su me razapinjali i napadali. Kako se osjećam u njihovom okružju sada, u njihovom društvu, hajde, da budem razumljiviji? Rekao sam, i sad odgovaram i vama, njima je teže nego meni, oni me moraju gledati na mom mjestu, a meni je sve savršeno svejedno. Nisam zlopamtilo nikad bio, nisam ni danas. Ja mislim da za svakog ima mjesta pod suncem. Ako misli da pada pod moju sjenu, a šta ću mu ja.

Miljenko Jergović: Ja isto mislim da revanšizma ne bi trebalo biti, ali šta je to revanšizam. Pa, revanšizam je ono da sad neko optužuje djete od HDZ-ovca, jer mu je otac bio HDZ-ovac, a ne mislim HDZ-ovca koji je bio razbojnik, ubojica ili ne znam šta. Ono, sad je revanšizam ako mu se to kaže i ako se to procesuira. Pa to nije revanšizam, to je samo pokušaj da stvari počnu funkcionirat po nekoj normalnoj matrici, ništa drugo.

Andrea Zlatar: Taj princip je vrlo jednostavan, ko je došao po političkoj liniji, po političkoj liniji mora otići, jer nema nikakvog dokaza da će on moći sudjelovati u projektima nove vlade, jer ako je došao po političkoj liniji, onda vrlo vjerojatno zagovara principe koje je imala prošla vlast, a njezine posljedice se vide. Dakle, naprosto mislim da bi ljudi trebali otići, ali ta tema revanšizma je sada takva da su svi u rukavicama.

Slobodan Šnajder: Nema pravih promjena a da netko ne bude pregažen, ako baš hoćete, da jedan broj ljudi ne može živjeti onako udobno na tuđoj nesreći kao do jučer je evidentno, to nema veze sa osvetom.

Miljenko Jergović: Odjednom su svi otišli u suprotnom smjeru. To se odlično vidi po autobusima gradskog saobraćaja ili po tramvajima u kojima je do prije pola godine ili nešto više, priča koju možeš čut bila nacionalistička, ono danas je ta priča čisti suživot. Danas više nikom ne smeta ukoliko slučajno čuje, ti si došla iz Beograda, tvoj naglasak, tvoje ono – lepo - belo, to je kao potpuno odjednom normalno, a ranije je bilo užasno nenormalno. Onda, ja znam kad su meni neki ljudi dolazili iz Beograda, mene bi povremeno bilo strah čuju li nas za susjednim stolom, jer, jebiga, ono može biti neka budala i ko zna. A sad odjednom kao da tih budala više nema. Ili prije godinu dana se strašno raspravljalo o tome, ono kao može li se Balaševićev koncert održati u Zagrebu. Niko se nije usudio ni organizirati njegov koncert od silnog straha da ne dođe neka budala i postavi bombu, a to koliko je bilo ovih budala koji su bili protiv toga da se taj koncert održi, to i da ne govorimo.

A sad, od 3. januara neprestano se održavaju koncerti nekih beogradskih i jugoslavenskih bendova, od Rambo Amadeusa preko Partibrejkersa, do čak nekih pojava za koje niko u Zagrebu nije mogao ni čuti, kao što su ovi Kugarsi. Mislim, ja za Kugarse slučajno znam, jer ja švercujem kulturnim dobrima, međutim, ovdje ljudi za to uopće ne znaju. I oni će otići na koncert Kugarsa, i odjednom je to sve postalo strašno normalno, strašno in, strašno ok. Naravno, bez obzira na neki unutrašnji osjećaj prevare i neki unutrašnji osjećaj gađenja nad tim, ono zbog čega sam pre godinu dana strepio, ukoliko je danas sve normalno, dakle, bez obzira na to, meni je drago, jer bolje da se oni svi mjenjaju na tu stranu nego da ostanu isti onakvi.

Igor Mandić: Pa, ja odustajem već 40-tak godina pa mi to nikako ne polazi za rukom. To jeste smisao svih napora, važno je naprezati se, nije važno ništa postići, ništa nije važno postići, ništa ni ne treba postići. Sumnja je kod mene fatalistička, ako bi je htio shvatiti radikalno, onda bi se zaveo u onaj besmisleni krug egzistencijalističkog filozofiranja koji nas na kraju dovodi do apsurda, apsurd vodi samoubojstvu, ali Kami je pronašao još jedan drugi odvojak - apsurd vodi revoltu. Revolt kao drugo lice apsurdnoga čovjeka koji teži ništavilu. Eto, u tome vam je cjeli moj odgovor.

Marianne Faithfull: XXth Century Blues

Svetlana Lukić: Danas je 12. april, građaninu Bogoljubu Arsenijeviću - Makiju čestitamo rođendan. Završili smo priču sa Hrvatima, o Hrvatima, vraćamo se našem jeziku, našoj zemlji i jedna od često upotrebljavanih reči je - Golgota. Na Kolarčevom narodnom univerzitetu predstavljena je knjiga Nova kosovska Golgota, izdala ju je Svetigora, a govorili su njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i Matija Bećković. Pored njih čućete i građane Beograda koji još uvek razmišljaju da li će izaći na miting ili neće.

Patrijarh Pavle: Pre dva meseca bio sam u Peći da se vidim i Bogu pomolim sa sestrama u manastiru i da ono naroda što ima, da se podržimo i u veri i u životu po veri. I pođosmo kolima, kad dođosmo već do kraja sela Lauševca uz stranu Deviča, preteče nas jedan beli mercedes i izađoše trojica mladih ljudi u crno obučeni, jedan ima automat. Ko smo, kud idemo, zašto, imamo li dozvolu, ovo je Drenica, znamo mi vas, reče jedan, vi večito govorite o svetinjama Kosova i o svetoj zemlji srpskoj Kosovu i Metohiji, a ovde živimo mi, ovo je zemlja naša i gotovo. Kažem, za nas i Devič i Pećka patrijaršija i Dečani i Gračanica svetinje su, ako za vas nisu, mi i ne očekujemo da vam to budu. Videste li ove kuće popaljene u Laušu. Videh, ja sam ovde bio, rekoh, u Prizrenu kroz sve te godine, prolazio sam toliko puta i ovuda i znam kad su mnoge od njih građene, a sad se pale i srpske i albanske, i sve u tome pravcu. Ni prići da imaju ikakvog udela oni u ovome - samo ste vi Srbi zločinci sve to učinili. Tu je, dabome, ta nevolja i ta nesreća, biće nesretna ako i mi budemo ti koji ćemo da uvek bacamo krivicu sve na drugoga. Da sagledamo svoju i da se ispravimo u tome pogledu, to je ono što je najbitnije, što zavisi od nas. Neka Gospod bude s nama i mi s njim, pa smo u ovom svetu ovakav kakav je koji sav u zlu leži.

Beograđani:

- Nemam kud drugo da idem, ne mogu u inostranstvo zbog godina, jedino tamo mogu ići, na proteste. Mirne, isključivo mirne, čak sam i protiv jaja, pištaljki i dranja grla.

- Ima jednostavno ljudi koji smatraju da je sasvim u redu ići na podvorenje po inostranstvu, ljubiti ruku Madlen Olbrajt, ja to ne mogu, ne da ne mogu, neću. Ali, eto, ti će doći da demonstriraju. Čak i ako nekom nesrećom bilo ko od njih bude izabran, on moj predsednik nikada neće biti.

Vida Ognjenović: E, Bože, budala, e, Bože, budala, ta je svađa naručena očigledno.

Amfilohije: O, Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio. Kosovo sudi nama i našim zabludama. Rekao sam Čekuu, bratu ovoga koji je njihov glavnokomandujući, koga sam video u Peći: Ovi koji su otišli prije vas, ostavili su iza sebe prljavi trag. Vi ste sad došli, na vama je hoćete li uprljati, zagaditi obraz svoga naroda, ali Kosovo je sud i sram takozvane demokratske Evrope, NATO pakta. Plus se pojavio demokratski totalitarizam, ne samo preko bombardovanja, nego preko svega onoga što je rađeno i što se radi i bojati se šta će se raditi.

Beograđani:

- Ne, ja sam s Kosova inače, tako da mi uopšte više nije bitno, kad sam izgubila sve uopšte me ne zanima šta će da bude dalje.

- Pa, jesu bile demonstracije? Jesu bile studentske demonstracije? Jel' izašao Vuk, opozicija kad je bila, Vesna Pešić, Đinđić i Vuk? Udri, lupaj, sve smo lepo polupali, šta smo opet uradili - ništa. Očigledno da silom ne može, to je očigledno i mi smo sami probali silom i nas su probali silom i ništa nisu uradili. Jednostavno ne znam.

- Kao mi sad izađemo na ulice pa srušimo Slobu, mnogo ovde ima faktora koji na to utiču. Pazi, završiće se on sam od sebe, završiće se. Ja pretpostavljam da je neko istripovao možda pre 10 ili 20 godina i da zna kad će doći kraj svemu ovome. Sad mi smo tu mali pioni i čekaćemo kraj.

Slobodan Šnajder: Breht je kazao - nije nesretna ona zemlja koja nema heroja, nego ona kojoj su heroji potrebni.

Matija Bećković: Neko je već kazao da je tolika sila pokrenuta, tolika krv prosuta samo zbog slova A, da bi Kosovo postalo Kosova. Na zaslugama toga slova zasniva se tuđa država i druga vera, na imanju jedne hrišćanske crkve. To slovo je razlog što se ruši i zatire sve što je jedan hrišćanski narod na Kosovu podigao da bi se Kosovo proglasilo golom ledinom bez svetinje i dalo onome ko tamo nije podigao ništa. Bivši episkop raško-prizrenski, a sadašnji patrijarh srpski, opojao je ove godine ostatke svoje pastve na Kosovu, zajedno sa sadašnjim raspetim episkopom Artemijem i ranjenim episkopom Atanasijem, ranjenikom koji još previja i teši ranjenike po Kosovu. Nema te crkve na svetu, ni takvih crkvenih velikodostojnika, koji svojim rukama sahranjuju svoje vernike, novomučenike, kao što je to činio mitropolit crnogorski u naše vreme, spuštajući svojim rukama u kosovsku kosturnicu.

I na kraju da spomenem da su i svi pobijeni na pravdi Boga u NATO kasapljenju Srbije zaslužili da budu sahranjeni na jednom mestu, na spomen groblju koje bi stalo uz ono na Zejtinliku, uz ono u Bizerti, uz ono u Parizu, uz ono u Osnabriku, uz ono u Kragujevcu, uz ono u Kraljevu. Ako zaborave ljudi, neka pamti zemlja.

Svetlana Lukić: Slušali ste patrijarha Pavla, mitropolita crnogorskog Amfilohija i Matiju Bećkovića, a sada govori gospođa Vida Ognjenović i naši sugrađani koji, kao što ste već čuli, još nisu odlučili i ne žele da preuzmu božanske prerogative i da donose odluku šta je dobro, a šta je zlo. E sad, da li ima mesta za takvo relativizovanje, to ćemo videti za koji dan.

Vida Ognjenović: Govorim da smo mi postali deo ove situacije, nevoljno dakako, da se toliko toga prelama u našim životima, da smo mi jedan dosta neurotičan sloj ljudi koji se nešto obraćamo povremeno takozvanoj javnosti. Sama javnost je dovoljno histerična, uznemirena, nedefinisana uveliko, da više uopšte ne znate zapravo kome se obraćate. Čovek porazmisli, pa shvati da se svaki uglavnom obraća nekolicini prijatelja.

/snimak/: Ko je naredio da se kao odmazda za bombardovanje nasilno iseli albansko stanovništvo? Jesu li vojne, policijske, paravojne ili parapolitičke formacije vršile ta iseljavanja? Ko je i gde o tome odlučivao? Da li se moglo predvideti da će osveta po zakonima Leke Dukađina biti takođe surova i krvava i da će se izvršiti najčešće na nejači i na onima koji nemaju zaštitu? Već deceniju slušamo tužbalice naše vlade o demografskoj krizi u zemlji, da bi ta ista vlada danas zabranjivala deci sa Kosova da se upisuju u škole na teritoriji Srbije i porodicama da se ovde nastanjuju. Oni svi moraju da se vrate na Kosovo, da padnu žrtvom obmane o našoj pobedi i suverenitetu. Zašto mi sve to podnosimo?

Smatram da je u tom trenutku moja moralna dužnost bila da ta pitanja postavim kao stanovnik ovoga grada, recimo pripadnik ovog građanstva i naroda. Evo, ja vas pitam, je li ijedno od tih pitanja igde više pomenuto? To su pitanja koja sam ja postavila pred 10 000 ljudi.

Beograđani:

- Ja nisam za miting i zbog opasnosti i ne trpim gužve, verujte mi. Nisam ni za, ni protiv, ljudi neka se organizuju kako hoće. Partijski nisam opredeljena, tako da me ništa ne interesuje. Ja lično mislim da ja ne mogu, nisam ni borac, niti sam za tako nešto.

- Ja gledam sebe, pratim sebe, menjam sebe i ljude oko sebe. Neka svi to rade i biće pobeda.

Vida Ognjenović: Ovog trenutka želim da citiram jednog zanimljivog teoretičara američkog koga sam i lično upoznala ove jeseni u Čikagu, on se zove Fiš. On kaže da bi trebalo revidovati sva liberalna načela koja postoje kod nas i videti šta od njih ostaje. Recimo, i to liberalno načelo - sloboda svima, ljudska prava. Recimo, načelo tolerancije - da li tolerancija počinje i završava se ravnodušnošću. Apolitičnost gotovo smatram ravnodušnošću. Uvažavam naravno i takve stavove, tim pre što se na njih ne može uticati, ali apolitičnost danas zaista mislim da ne služi ničemu, mislim da je neodrživa. I smatram da je to neka vrsta kukavičluka, neka vrsta očuvanja ličnog komfora i narcisoidnosti, građanske, društvene narcisoidnosti.

Beograđani:

- Ne idem na miting, mislim da treba da se ide, ali ja konkretno nemam toliko vremena. Pa, sve zavisi, ako imam društvo možda bih i išla, a sama, jako mi je neprijatno, ne mogu da idem sama. Svi su obično sad zauzeti zbog ispita, sad je taj aprilski rok i zbog toga, i onda tako. Trebalo bi svi da izađu, ali to je teško, svi čekaju jedni na druge, to je najgore.

Svetlana Lukić: Vi nećete ići?

- Zavisi od vremena, ako bude lepo vreme, verovatno.

Vida Ognjenović: Isaija Berlin je pisao o Pasternaku i Ahmatovoj, to su njegova dva omiljena ruska pesnika, i Pasternak mu je pričao o svojoj poseti Londonu. To je bilo 1935, Staljin na vrhuncu moći, jedva su ga pustili, i kaže tada i više nikad, jer ja sam govorio na kongresu. Kaže da su mu oni objasnili kako se organizuju sada u organizacije pisaca koje rade protiv komunizma ili protiv diktatura i tako dalje. Onda je on rekao - molim vas, nemojte se organizovati, samo se nemojte organizovati, jer te organizacije čine da se ideje diktature održe.

Hana Arent je rekla da se diktatori i diktatura održavaju na fanatizmu pratilačke klike i to je kod nas slučaj. Mi imamo pratilačku kamarilu koja broji nekoliko miliona, ne treba se zavaravati, nekoliko miliona. Nije to pitanje zastupanja ideja, već je to životna inercija, znate, ovde se jako teško živi. Međutim, čovek kako stvari idu i kako se razvija taj neki sukob između vlasti i opozicije zanemaruje jednu stvar, da jačanjem opozicija isto stiče jednu vrstu vlasti. Mislim da je opozicija sada jača od naše vlasti, objektivno rečeno, ona je politički znatno suverenija od naše vlasti, koja je sa svih strana ugrožena. E, sad u tom trenutku kad opozicija dovoljno ojača, onda se ona ponaša isto kao vlast, onda se zapravo događaju ovi sukobi koje danas pratimo, a to je ko će biti veća vlast.

Svetlana Lukić: Ne treba mnogo pameti a ni istraživanja da biste znali da u ovoj našoj zemlji postoji jako mnogo ljudi koji ne mogu da se odluče, ne žele da se odluče da li da ostanu verni vladajućem režimu, da li da demonstriraju protiv njega, u kojoj meri i dokle. Teoretski bi ovakvu situaciju i ove građane mogao da objasni jedan gospodin Buridan, koji je tvrdio da ljudi deluju na osnovu motiva. Pa sad, ako su i jedan i drugi motiv neubedljivi, čovek će verovatno ostati neodlučan. Međutim, njegovi protivnici su izmislili takozvanog Buridanovog magarca, koji stoji između dva jednaka plasta sena, možda i buđava, i sad zbog jednakosti motiva magarac ne može da se odluči na koju će stranu poći, pa zato mora nužno da majka od gladi.

Dani koji su pred nama će dati za pravo ili Buridanu ili njegovim sholastičkim protivnicima, a u narednih nekoliko minuta govore gospođa Borka Pavićević i naši sugrađani.

Borka Pavićević: Ako vi pogledate celu stvar unazad, imate jako malo uverenja da ubuduće može biti drugačije. U toj bici za granice, najstravičnijem procesu koji se mogao desiti, to je jednačenje nacije i jednačenje države i u odnosu na ovaj režim svako ko traži svoje, on je apsolutno u pravu. Vidite, ja sam bila pre jedno četiri-pet meseci u Strazburu i u stvari zatekla sam istu onu vrstu rasprave na manjoj teritoriji, ako tako smem da kažem, kakva je bila 1992. godine na većoj teritoriji. Mislim, to je upravo zapanjujuće, odnosno priznavanje nacionalnog principa kao demokratskog principa, a to je moguće kad imate represivan režim. U stvari se neprekidno vrši ta dalja fragmentarizacija teritorije, jer se emancipacija u odnosu na autokratiju računa kao otcepljenje od toga. Strašno je to što gde god čovek ode, veoma često čuje ljude sa civilne opcije da se bave granicama, odnosno gde god odete odjedanput se uspostavi da mi razgovaramo o državama. Naravno, to uopšte ne bi bio toliki problem da to u našem slučaju ne znači smrt, etničko čišćenje.

Molim vas, šta može da proizvede rat unutar Crne Gore ili rat sa Crnom Gorom? Da li to može iko sebi da predstavi šta to može da bude? To zaista može da bude jedno od najvećih etničkih čišćenja ikad viđeno.

Izrovani putevi, novi kiosci, srušene kuće, novopodignute vile, vlast uvodi taj postkolonijalni sistem i onda ti odjedanput vidiš da ta klasa, ili ta skupina ljudi, ona u stvari uvodi sve tekovine zapadnog društva, a stalno priča o mržnji prema novom svetskom poretku. Ona stalno govori o odgovornosti novog svetskog poretka. Međutim, videli ste, uvezenih ne znam koliko mercedesa, kako se u stvari ta korupcija zapadnim vrednostima odvija na tom jednom praplanu, pa ti se čini sad odjedanput bi bio zabranjen ovaj koji govori ovo i ovo u nekoj predstavi, ali zato nisu zabranjene cipele Versaće i modeli i butici. Ko šta donosi, odakle se sve to skuplja. Ja kažem, stvar je pukla i tu se vraćamo na to što si ti rekla, u stvari kolonizaciju ili protektorat.

E sad, to je mera opozicije i svih nas. Ili će se naći načina da čovek uzme svoju slobodu u svoje ruke, dakle da se promena izvede odavde ili će to postepeno tonuti s jedne strane u sanitarni kordon, totalnu izolaciju ili u jednu vrstu, kako da kažem, sankcionisanog protektorata neke tako banana-države. Dakle, to je ili-ili, upravo je patriotizam na drugoj strani, to je paradoks pred kojim sad mi svi stojimo, ne hoteći da tu zagađenu reč izvučemo s druge strane. I to je ono na čemu režim dobija, promena bi bila patriotska funkcija. Mislim, sumanuto je savladati mentalno stvarnost, to je neverovatno, jer ti stalno imaš najneverovatnije indicije, kontraindicije u toj stvarnosti. Ne možeš da kažeš da je to sklad, to je neka vrsta kontrolisanog haosa. E, sad je moguće da iz takvog stanja prevladaju nekakve bolje snage, a moguće je da prevladaju i gore. Strah, panika, destabilizacija društva u svakom smislu i niko više onda ne oseća da će umreti na istom mestu, koliko će još živeti i u kojim uslovima će živeti, gde će otići, šta će biti s decom.

A to sve stalno proizvodi ta skliskost, u stvari to odricanje od bilo kakvog plana, to je velika reč, ali od toga kako će život ljudima teći. Evo, pitajte koga hoćete šta će da radi sutra.

Beograđani:

- Ako miting krene, pa krene jednom ulicom i tu se nađe malo plavetnila, ne treba se odmah sklanjati, jer ako se čovek skloni onda nema, gotovo je. Krenu ljudi, dođu do raskrsnice, tamo stoji pet policajaca, onda se ovi lepo, da, da, da, okrenu se levo, pa onda desno. Mislim, ako idemo na miting, idemo na miting. Mislim, ovi mali otporaši, dopadaju mi se, znate. Ako bi mi samo hteli da celog života kažemo - mi se bunimo, mi smo nešto protiv, mi ono, pa ako se bunimo daj da se pobunimo, da se pobunimo da kažemo - gotovo je, eto sad idemo, pa šta bude. Ja sam bio kad su bili zadnji mitinzi prošle godine, onda sam rekao neću dalje, nisam lud, šta da radim tamo. Idem i šetam se od raskršća do raskršća, zašto, koja medijska traka. Koja? Ništa, ja ako idem, idem na Dedinje, idem tamo, idem u centar, hoću-neću, šta će biti. Znači, ako idemo na miting, idemo pa neka padne sve, neka padnemo mi, jer više nema dalje, šta ćemo dalje? Hoćemo celog života da čekamo da jedan dan će doći sam od sebe, jednog dana će to biti. Nema jedan dan, jedan dan je odmah.

Borka Pavićević: Mislim da tu ljudi iz opozicije greše, ne znam šta ćemo mi jesti posle toga, ni šta će da bude, ni da li će da bude još veće siromaštvo ili neće biti veće siromaštvo. Mislim da bi ljudima to trebalo i reći, da se ništa ne bi moglo promeniti u roku od 24 časa, ali sam sigurna da bi prestala ta ratna tenzija, odnosno ta pretnja sledećim zlom, a to bi onda, mislim, oslobodilo ljude da oni mogu da počnu da misle, jer dok god je ta pretnja o sledećem sukobu, ljudi ne mogu da čiste kuću, ljudi ne mogu da čiste dvorište, ljudi ne mogu da žive, ne mogu, pa vidite da svi pričaju o beloj kugi. Ja se stvarno divim ovim ljudima, ženama koje rode decu, ljudim koji treba da formiraju nekakav život, kako u tom stalnom strahu od sledeće mobilizacije, od sledećeg rata, od sledećih žrtava, od sledećeg upadanja. Tako da mislim da bi se sklanjanjem ovog režima dobilo to da bude kakav-takav mir za ubuduće. E sad, u tom smislu mislim da treba imati nade u ove ljude, pošto sam sigurna da možda ne bi klali.

To je jedina razlika, mislim, treba dati glas onome za koga si siguran da neće ubiti. U tome vidim svrhu promene, a šta će da donese sutrašnji dan, to tačno ne znam, ali će prestati ta ratobornička situacija i to pumpanje, i patrioti i izdajnici i cela ta priča koja stvara stalno to trešenje jednoga civilnoga društva ako ono još i postoji, ne znam.

Ovaj Beograd ipak ima francuski prozor i ovaj Beograd ipak ima nekakve svečane ulice koje će sad da odu dođavola. Ipak se nadam da će se ti automobili sa tog parkinga jedanput skloniti i da će se ti kiosci jedanput pokupiti sa ulica i da će nastati nekakav urbanistički plan i nešto što je bilo ranije, jer ne možete odricati da je ovde ipak bila jedna situacija metropole, i tačno osetite da ima delova Beograda u koje kad stanete, odjedanput vidite da postoji neki mir i neki kontinuitet. Odnosno, duboko se nadam da će nešto iz ovoga pretrajati. Mene fascinira jedno pitanje, ne znam ko je to u toku bombardovanja i posle toga rekao, da teško da je ovde ijedna generacija nasledila prethodnu biblioteku. Mislim, to su strašne stvari, to je nešto što čoveka vuče da pomisli - pa, pobogu, nije moguće da će po prvi put ovde definitivno prevladati jedna varijanta slavjano-srpsko-pravoslavna.

Iako ja nemam ništa protiv toga, ali mislim ovde je bilo u ovoj sredini nečeg što je bilo otvoreno prema svetu i nečeg što je bilo u toj prošloj Jugoslaviji, nešto što je bilo između dva rata i nešto što su bili neki raniji zakoni o štampi. Pa nije moguće da se to tako zatre, ti prosto ne možeš da veruješ da će ljudi uspeti da tako sve čega se taknu dovedu u pitanje. Pogledajte samo kako je od autoputa, od bolnice, od svake činjenice života, kako se dešava nešto što je štetno po mozak. Podignut je rat u ime kao nekih paravrednosti, a u stvari su sve temeljne vrednosti ovog društva onako izedene, baš onako potrošene. Mislim, kad uzmete od bandere do radnje, nešto nije u redu. Mislim, nije u redu da ljudi žive na taj način. To je ono što je čoveku nekako zanimljivo, da li može da se izvede jedan put koji ovu sredinu vezuje sa nekom opštekulturnom vrednošću, pa baš da ne kažete da ovde nikad ništa nije bilo.

Beograđani:

- Policija će normalno da udari na ljude, to je sasvim normalno i da izbije nešto, da izađe ceo grad, policija će da puca na ljude. Šta, policija je njihova, nije naša.

Svetlana Vuković: Ti si i pored toga spreman da izađeš?

- Pa što da ne, i ovako umirem od gladi, išao sam da prodajem zlatne minđuše da bih imao da preživim, šta da radim. Pušim Moravu, nemam posao, tražim fizikaliju da radim, bilo šta, šta ću, od čega da živim? Da kradem, da prodajem drogu, ne pada mi na pamet. Bilo ko da dođe na vlast, ja nemam ništa loše ni protiv Slobodana Miloševića, ni protiv Šešelja, ni protiv Vuka, svi oni jednostavno hoće stolicu. Ali neka sedne neko normalan, samo da ima kinte, da ima od čega da se živi. Ako nešto radiš neka ima makar 200 maraka plata, to je mizerna plata, ali makar toliko neka ima. Na miting ću da izađem sto posto, isto mi je, umro od gladi ili me ubio pandur na ulici ili me ubio ovako neko greškom, isto mi je. Verujem čak da je bolje da me neko ovako ubije nego da gladujem kući, psihički i sve živo, pijem svaki dan bensedine. Ja evo na Slaviji živim ovde, ne pamtim kad sam izašao u grad ili tako nešto. Ovako nemam ništa, onda bolje mi je da sedim kući kad nemam ništa.

Svetlana Vuković: Šta si to prodao, stvarno si prodao minđuše?

- Nisam prodao, nisam uspeo. Devojka mi je dobila na poklon, ali uopšte nisu ni zlatne, vidiš, uopšte nisu zlatne, išao sam bezveze tamo, sad ne znam šta ću da radim.

Borka Pavićević: Ja upravo tražim Šnajdera ovih dana, pa i na mobilni ne mogu da ga dobijem, treba da ima promociju knjige ovde. Mi svakako mislimo da mi odigramo njegov komad naravno. Hoćemo to da radimo, naravno, i baš sad tražim Šaca, ne znam gde da ga nađem.

Slobodan Šnajder: A pro po, silno bih rado vidio tu dramu kod vas, ne samo zato što glavni junak pada pod Kalemegdanom 1914. kao austrougarski oficir, nego jer bih se radovao glumici i glumcima. Pod dva, naravno, to uvjek govorim, Beograd i Novi Sad i Sarajevo su jedini veliki gradovi, možda Podgorica, gdje se moji tekstovi ne moraju prevoditi. Ja znam da to momentalno nije moguće, da imate drugih briga, ali bih rado vidio baš taj komad i baš u Beogradu. Za kraj kao utjehu, njemački filozof Georg Zimel, na kraju Filozofije novca piše ovako: Na cjelom svjetu postoji oko 15 ljudi, ali oni se kreću tako brzo da se čini da ih ima više.

Svetlana Lukić: Šnajder dugo nije bio u Beogradu, pa ne zna da je šest od ovih 15 mesta već popunjeno, popunili su ih Slobodan Lalić, Petar Savić, Nikola Drulović, ustvari devet mesta je popunjeno, po dva zauzimaju Valentina Delić, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Doviđenja, bila je ovo emisija Peščanik Radija B292.

Povezani članci:

• 114. emisija
  Gosti: Slobodan Šnajder, dramski pisac, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju i Ivan Čolović, antropolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
• 37. emisija

  Gosti: sociolog Slobodan Inić, reditelj Vida Ognjenović, arhitekta Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević iz CZKD, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, novinar Petar Luković, profesorka Mirjana Miočinović, otac Sava Janjić, Mimoza Ahmetaj, patrijarh Pavle, Slobodan Milošević, publicista Desimir Tošić, reditelj Dušan Makavejev, pisac i slikar Mileta Prodanović, antropolog Jelena Đorđević, dramski pisac Biljana Srbljanović, reditelj Milutin Petrović, novinar Dragan Babić, prevodilac Drinka Gojković, Momčilo Trajković iz Srpskog pokreta otpora
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 45. emisija

  Gosti: Slobodan Šnajder, dramski pisac, Igor Mandić, publicista, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, ministar prosvete Gašo Knežević, Valentina Delić, profesorka Zemunske gimnazije, Zorica Blagojević iz Foruma beogradskih gimnazija i Branislav Pavlović iz Samostalnih sindikata prosvetnih radnika
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Karabudževina

  Gosti: dramaturg Milosav Marinović – Saki, publicista Mirko Đorđević, sociolog religije Milan Vukomanović, novinar i pisac Igor Mandić, psiholog Nada Korać, istoričar i član predsedništva LDP, Nikola Samardžić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković