Gosti: Srbijanka Turajlić, profesorka ETF, Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta, Ljuba Tadić, glumac i deca iz Otpora
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan. Odmah da vas obradujem, Iračanima se posrećilo. Kofi Anan im je obećao, kako je rekao, pametne sankcije, ma šta to značilo. Valjda je to nešto dobro.

I kad se i nama posreći, ko ne mora u Hag neka ode u Ameriku i potraži najnoviji muzej u kome se nalazi džinovska kristalna kocka ispunjena zvezdama, planetama i mojim omiljenim vaseljenskim telom kvazarima.

Središnji element kocke je projekciona sala veliki prasak u kojoj Džodi Foster objašnjava laserski šou o postanju sveta. A ako nam ne uvedu pametne sankcije ostajemo ovde i pravimo naš lajt šou, recimo na sajmu ili na stadionu Obilića, voditeljica može da bude Ivana Žigon, a okvirna tema 'Biće skoro propast sveta, nek' propadne, nije šteta'.

Na pitanje svih pitanja u današnjoj emisiji Peščanik odgovaraju deca iz Otpora, glumac Ljuba Tadić, profesorka Srbijanka Turajlić i profesor Kosta Čavoški.

Kosta Čavoški: Presudan trenutak koji je promenio, bitno promenio položaj predsednika Slobodana Miloševića je onaj dan tokom rata na Kosovu i Metohiji kada su stranci podigli optužnicu protiv njega i nekoliko njegovih doglavnika.

Dok je ranije bilo ljudi u ovoj zemlji koji su verovali da nama stranci dobro žele, posle toga ta vera, ja se nadam, kod svih je izbijena iz glave, jer optuživanjem Slobodana Miloševića praktično je njemu uskraćena mogućnost bilo kakvog izbora.

Naime, uzmite recimo da sada neki opozicioni vođa ode kod Miloševića i kaže mu – znate, gospodine predsedniče, bilo bi dobro i za vas, a i za ovaj narod da vi odstupite i da date ostavku. Kako on na to može pristati kad odmah zna da ti isti stranci od te iste opozicije zahtevaju da čim ta opozicija dođe na vlast izruče Miloševića Haškom tribunalu. Drugim rečima, tim podizanjem optužnice njemu je jasno stavljeno do znanja da je on ili na vlasti ili u grobu ili u najboljem slučaju u Hagu.

Dakle, on nema nikakvog izbora i otuda je uzaludno očekivati da on može na bilo koji način, pa čak i posle nekakvih izbora odstupiti sa vlasti. On će se za tu vlast držati ne samo zubima, nego i krvavim rukama. I mi smo sad već mogli da primetimo poslednjih meseci da su počeli da nestaju, odnosno da budu ubijani ljudi iz drugog ešalona, a možda će uskoro i iz prvog. Otuda, ukoliko i bude u dogledno vreme bilo kakvih izbora sasvim je izvesno da se na takvim izborima krađa može očekivati, jer kad je neko spreman da ubija, on postupa krajnje humano ukoliko falsifikuje rezultate izbora.

Slobodan Milošević ili je sve ili je ništavilo, dakle, ide u prah i pepeo. Za razliku od njega ovi ostali koji su u SPS-u, sem naravno nekolicine na samom vrhu, ipak imaju neku mogućnost izbora. Oni, doduše, mogu ostati i bez vlasti i bez koristi, ali će ostati u životu, a to je zapravo velika stvar. I onog trenutka kada oni shvate da im druženje, odnosno ta veza sa Slobodanom Miloševićem može doneti samo nekakvu veliku pogibeljnu štetu, oni će ga zapravo ostaviti na cedilu, tako da te priče da u SPS-u ima nekakvih dobrih ljudi nisu sasvim tačne.

Ali priče da u SPS-u ipak ima razboritih ljudi koji vode računa pre svega o sebi, a manje o Slobodanu Miloševiću su sasvim tačne. Dakle, na tu kartu se eventualno može igrati ukoliko se računa s tim da će i u SPS-u prevladati struja koja naprosto hoće da preživi i zbog sebe i zbog svoje dece i potomaka.

Slobodan Milošević ima jednu čudnu, da ne kažem nastranu osobinu i sposobnost, da jedan problem rešava tako što stvara nove, još teže probleme. To mu je ušlo u naviku, možda je to i deo njegove prirode i od toga, nažalost, nema leka. Dakle, ja se bojim da ovo ne samo da je strašno, nego da može biti i gore, tako da se može očekivati jedan rasplet koji bi unekoliko bio i krvav, jedino što verujem da to ne bi dugo trajalo.

Prema tome, ja ne verujem da bi moglo doći do takvog sukoba koji bi bio za veliki broj ljudi pogibeljan, nego bi nešto moglo biti poput majskog prevrata. Majski prevrat je karakterističan po tome što su zaverenici nastojali da svako u tome učestvuje. To se isto desilo i prilikom ubistva Julija Cezara. Julije Cezar je ubijen sa 26 udaraca mačem i nožem da se prosto ne bi znalo ko je pravi osvetnik, nego da svi podele krivicu. U tome je taj majski prevrat istovetan ubistvu Julija Cezara.

Opozicija vodi jednu taktiku koja je dvoguba, a po mom sudu potpuno besmislena. S jedne strane se navodno suprotstavlja Miloševiću, a s druge strane traži podršku od stranaca koji su nas do juče bombardovali i ubijali, verujući da je njima stalo da Milošević ode. Ja u ovo sumnjam, jer ukoliko recimo Amerikanci hoće da nastave fragmentizovanje Jugoslavije, onda upravo im odgovara da Milošević i dalje ostane na vlasti, jer je to jedini izgovor na koji se oni mogu pozvati ako misle da nastave dalje fragmentizovanje Jugoslavije.

Dakle, ako neko veruje da oni nama žele dobro on je u velikoj zabludi. Ja mislim da stranci više koriste opoziciju da umekšaju Miloševića, a ne da tu opoziciju istinski podrže. A s druge strane, odlaženje na noge Madlen Olbrajt i drugim američkim glavarima je krajnje kompromitantno, jer narod to ne može da shvati, kako ti ljudi nama mogu želeti, kad oni zapravo i nisu tokom ovog rata koji smo mi na svojoj glavi doživeli, nisu nastojali samo da likvidiraju Miloševića, iako su to naravno mogli, nego su nas kao narod uništavali. Dakle, oni nama ne žele dobro kao narodu, a ne jednom ili drugom našem vlastodršcu.

Otuda bi opozicija trebalo da se liši te iluzije da neko na zapadu hoće nju da pomogne, naprotiv. Treba da prekine sve veze i primanje novca i da s druge strane sve svoje snage usmeri na stvaranje potpuno razdvojenog fronta u odnosu na Miloševića. Dakle, s jedne strane mora biti Milošević, s druge strane opozicija, a između ničija zemlja. I onda tako opozicija može očekivati da će narod iznova steći veru da ta opozicija nešto može da uradi.

Ja se bojim da ova opozicija takva kakva je, sa tih nekoliko vođa koji su duboko zagazili u tu Miloševićevu močvaru korupcije i izopačenosti, da se s njima ne može daleko odmaći. Kad je u pitanju običan čovek, dakle, koji ne želi nešto veliko, a koji se zapravo i ne rukovodi nekom istinskom slavom koja je u politici jedino prava vrednost, nego tako svojom dobrobiti, onda se može dopustiti i njemu oprostiti da bude oprezan, dakle, malo hrabar.

Međutim, ako hoće čovek da uđe u veliki svet politike, ako hoće da bude neprestano u prvom redu, on mora rizikovati. Dakle, on ne sme kad dođe do rata pobeći u inostranstvo, to je prva stvar, jer ako njegovi birači ostaju u zemlji, oni bi možda i pobegli, ali ne mogu kao on, nemaju para, on mora deliti njihovu sudbinu.

Dakle, od vođe se uvek očekuje da bude bolji i hrabriji od onih koje on predvodi. Nevolja je u tome što naše stranačke vođe nemaju velike ambicije, a pogotovo nemaju na umu besmrtnu slavu, nego sitnu svakidašnju korist, da nešto maznu ovde, da zaposle svoju familiju, svastike, da letuju na Karibima, da raspolažu nešto većim parama na računima u Švajcarskoj, da trenutno zloupotrebe vlast koju imaju u Beogradu na nekom drugom mestu, da napabirče neki imetak pa da ga kasnije polako grickaju i tako dalje.

To je primereno ljudima koji su šićardžije i koji eventualno mogu biti trgovci, ali to nije primereno ljudima koji hoće da budu državnici. Biti državnik to znači težiti samo čistoj slavi i želeti da nešto se uradi veliko za svoj narod i za svoju državu, a ništa za sebe, a onda je ime večito.

Ja pripadam Srpskoj liberalnoj stranci, inače sam liberal i demokrata po ubeđenju. Ja lično sam spreman da koristim samo, dakle, umni govor i ova uobičajena demokratska sredstva. Ali kao čovek koji se bavi istorijom političke filozofije mogu otvoreno da kažem da smatram da sa tog stanovišta, dakle, filozofsko-istorijskog, imajući u vidu prirodu našeg režima, sva sredstva su dozvoljena.

Dakle, ja nemam ništa protiv da neko drugi, ne ja lično, upotrebi i druga sredstva. Dakle, onaj koji je i mlađi, hrabriji od mene i spremniji da uzme na sebe taj rizik, a rizik je očigledno veliki, pa da upotrebi ona sredstva koja su u ovom času najdelotvornija. To, dakle, nije savet ljudima kao što sam ja i ljudima mojih godina, ali je to savet ljudima koji su mlađi i koji očigledno se nalaze na položajima gde mogu neka druga sredstva da upotrebe, da tim sredstvima pribegnu. Dakle, u ovom času, kada je u pitanju ovakav režim koji ne samo da je autoritaran nego ima jednu izrazitu totalitarnu, maltene tiransku crtu, sva sredstva protiv vođa tog režima su legitimna.

Svetlana Lukić: Čuli ste profesora Kostu Čavoškog, a sada govori profesorka Srbijanka Turajlić.

Srbijanka Turajlić: Ti momci iz Otpora su naravno vrh ledenog brega očajanja koje je zahvatilo ovu zemlju, a onda kad dođe do tog očajanja onda ono potisne strah. Dakle, momci su shvatili, što nažalost građani ove zemlje još uvek nisu shvatili, da će se oni ili izboriti za nešto drugo ili neće preživeti.

Oni bi sasvim sigurno, to i imponuje u njihovom ponašanju, mogli vrlo lepo da prežive negde u svetu, oni su se opredelili da prežive u ovoj zemlji. Oni očito, i to mene raduje, misle da je ovo njihova zemlja i pokušavaju za nju nešto da urade. Dakle, oni su potpuno svesni činjenice da će ova zemlja ili da se promeni ili je neće biti, i oni se sa užasnom hrabrošću, upornošću bore da ova zemlja bude. To čovek može samo da poštuje, može da im se divi i da se nada da će ih biti više.

Ova zemlja nema sudstvo, ova zemlja nema školstvo, ova zemlja gotovo da više nema zdravstvo, ova zemlja ima uništene i ličnosti. Vi ne možete biti slobodan čovek i biti kompletna ličnost onda kad ustanete ujutru i ne znate čime ćete nahraniti svoju decu toga dana. Dakle, period uništavanja je skoro doveden do kraja i meni se čini da je to u stvari ono vreme, trenutak u kome živimo, da su vlasti zemlje shvatile da su stigle do kraja i da je ovo očajnička borba da se taj kraj malo odloži time što bi se putem represije još malo izazvalo straha, pa bi se onda taj nekakav revolt do koga mora doći posle svega ovoga o čemu sam vam rekla, odložio za još neko vreme.

Da li će to uspeti, ja to ne umem da vam kažem, ali u svakom slučaju mislim da nas sve čeka jedno jako, jako ružno proleće i jako ružno leto, pa onda iza toga jako ružna jesen, zima, sve dok se cela priča ne završi. Dakle, ovo jeste jedna ispošćena zemlja, ovo jeste jedna napaćena zemlja, ali u izvesnom smislu zadržavamo neku živahnost i mene to raduje, odbijamo do kraja da se predamo, odbijamo do kraja da umremo, odbijamo jednostavno da ova zemlja baš nestane, što izgleda da je nekima baš stalo da to učine.

Teško da mogu da verujem da bi iz nekakve krvave pobune se izrodila sreća za ovu zemlju. Možda bi se promenila vlast, ali onoliko koliko ja znam istoriju, ona nas uči da svaki put kad je vlast menjana u krvi, dakle, menjana oružjem, onda su vlast osvajali oni koji su najradikalniji i prosto promenivši vlast nikad ne bi promenili model. Tako da ja nisam sigurna da bi volela da živim u nekoj postrevolucionarnoj Srbiji koja je tu vlast osvojila oružjem.

Prosto, i drugi narodi su u svojoj istoriji bivali u nemogućoj poziciji, pa su iz nje izlazili, prema tome, nama zaista ne vredi da sedimo i da kukamo da smo u nemogućoj poziciji. Pozicija je grozna i onda čovek mora da se okrene oko sebe i da kaže – dobro, šta ja kao pojedinac u toj poziciji mogu da uradim, pa da ona bude manje grozna, ne za njega lično, nego naravno za sve ukupno i to je sad pitanje na koje ja nemam tačan odgovor.

Da li mi zaista možemo nešto uraditi bez pomoći međunarodne zajednice? U kojoj meri i na koji način treba prhvatiti tu pomoć međunarodne zajednice? Recimo, primera radi, ja ću vam reći, ja pripadam onima koje nimalo nije obradovala akcija energije za demokratiju, ja mislim da smo mi tu poslali potpuno pogrešnu poruku narodu Srbije. Mi smo nekako, ja to tako shvatam, narodu Srbije rekli – e, ako budete dobri i glasate za nas onda ćete se vi grejati, ako ne budete dobri onda ćete vi umirati od zime. Uopšte, ja mislim da je to potpuno ista poruka koju Milošević šalje već 10 godina.

Činjenica je, za 10 godina postojanja opozicije mi nikad nismo uspeli da napravimo nijednu vladu u senci i nijedan kompletan program i ne možemo tvrditi da nam je režim kriv što to nismo napravili. Mi smo se toliko koncentrisali na to kako da srušimo režim da se niko nije bavio građanima. Opet, koliko god da sam puna kritike opozicije pripadam onima koji misle da apsolutno ništa za ovu zemlju ne može biti tako tragično kao što je vlast. Prema tome, ja naravno pripadam grupi onih koji misle da bi bilo koja vlast u ovoj zemlji bila bolja od aktuelne vlasti i uvek ću glasati za neku opozicionu grupaciju, celovitu, necelovitu, sasvim je svejedno.

Znači, mislim da se mi preterano iscrpljujemo u kritikama opozicije i u izvesnom smislu kao svoj alibi, pošto u tome ne učestvujemo, eto, oni su nam krivi za sve. I kad bi nam opozicija bila bolja sve bi nam bilo bolje. Ne bi nam bilo bolje, naš osnovni problem nije opozicija, naš osnovni problem je Milošević i ovaj režim. Prema tome, da bi nam bilo bolje mi moramo zaista nekako da makar i tu krnju, lošu, nespretnu opoziciju dovedemo na poziciju, pa onda možemo da je kritikujemo i da razmišljamo kako ćemo je menjati i napraviti bolju.

Naravno da oni rade nespretno, naravno da je ova licitacija ima mitinga – nema mitinga, besmislena licitacija, ali prosto i oni su živi ljudi, ne mogu oni biti mnogo bolji nego što smo mi svi ostali, a trenutno nismo baš jako dobri, pa to je valjda nekakav opšti prosek.

Vi kad pokušavate nekome da dočarate kako izgleda živeti ovde on to apsolutno nije u stanju da shvati. I sad vi pokušavate da objasnite nekakvim normalnim ljudima da ste pošli iz kuće pa ste onda otišli prvo do prvog ćoška da vidite da li onaj tamo još uvek na uglu na kartonskoj kutiji drži cigarete, pa ste kupili paklu cigareta, pa onda ste ustanovili da nemate para, pa ste onda neke devize pokupili iz džepa, pa išli da gledate ko viče zzzzzzzzz na ulici, pa od njega pokupili devize. A onda se neko vaš razboleo pa ste ga vi odveli u bolnicu, pa su vam rekli da treba da donesete pižamu, jastučnicu, čaršav, ćebe, toga više po bolnicama nema, i lekove naravno, a ako ste negde blizu da bi mogli da mu donesete hranu, pa možda i malo više hrane jer onaj iz unutrašnjosti, njemu nema ko da donese hranu.

Vi kad pokušavate nekome da dočarate kako izgleda živeti ovde on to apsolutno nije u stanju da shvati. Oni imaju neku sućut koja je u stvari nerealna, jer oni ne znaju o čemu govorim, jer su stalno zbunjeni. Kad vi njima objasnite da imate sudiju Vrhovnog suda koji je smenjen mimo zakona i da ceo Vrhovni sud na to nije reagovao, onda oni ne znaju šta je uopšte... Oni vas pitaju da li vi imate isto značenje reči Vrhovni sud. Recimo, evo banalan primer, iz ovih zadnjih razgovora po Evropi. Oni svi misle da je naš obrazovni sistem u katastrofalnom stanju i onda vi njima pokušavate da objasnite da to i nije tako, a onda oni kažu – dobro, kad imate tako obrazovane ljude kako ste se onda toliko klali, što je zaista jako teško odgovoriti.

Dakle, oni nekako podrazumevaju da ako ste vi mogli da uđete u tu vrstu brutalnog rata sa tim stepenom klanja na svim stranama, da onda vi morate imati jedan jako nizak nivo obrazovanja, jer je to prosto primereno primitivnim narodima, divljačkim plemenima.

Drugim rečima, mi smo u jednom velikom nesporazumu sa Evropom, dakle, trebaće nam vremena da Evropa shvati da mi nismo baš u nekoj ranoj Darvinovoj fazi, da ne živimo na drveću, ne hranimo se bananama, nego smo jedan u osnovi obrazovan, nedovoljno civilizovan narod koji je nažalost silom prilika ušao ili počinio neka dela koja se nikako ne mogu nazvati civilizacijskim.

Zapad se umešao u ono što se dešava na ovim prostorima bez jasnog scenarija, to je nekakva ad hoc predstava pa šta se desi, videćemo onda kako se glumci ponašaju. I da su oni bili na nivou Zorana Radmilovića možda bi ta predstava ispala sjajna, ali pošto nisu bili na nivou Zorana Radmilovića nama se dešava ovo što se dešava.

Međutim, besmisleno je da mi pričamo o zapadu. Živite u nekom soliteru i sad u stanu pored vas izbije svađa, izbije tuča, svi se kolektivno tuku, komšija dođe i uspe da ih razdvoji tako što jednom razbije glavu, drugom slomi ruku. I sad vi kažete – stvarno je strašno što je komšija onome slomio ruku, jeste strašno, ali je pitanje da li je komšija uopšte trebao da interveniše.

Drugim rečima, mi smo se međusobno potukli, dakle, ja zaista mislim da su se oni jako obrukali kao komšije, ja mislim da čitav niz poteza njihovih je zaprepašćujući, ali konačno, da smo mi umeli da se ponašamo drugačije oni ne bi bili ni u prilici da povuku te poteze. Dakle, sramota je naša ogromna, sramota je i njihova, ako već hoće da igraju ulogu "velikog brata" onda bi naravno morali da znaju i kako se ta uloga igra. Dakle, spremna sam potpuno da govorim i o njihovoj sramoti, ali prvo o našoj.

Najteže mi pada moj lični strah, strah u stvari da se moj san neće ostvariti. Možda nije najstrašnije ako se u jednom ljudskom veku san ne ostvari i još uvek mislim da je mnogo strašnije ako se san i ne sanja. Međutim, kad godine odmiču a vi ste sve stariji i stariji, onda prosto, valjda je prirodno, čovek želi da njegov san ipak postane java.

Dakle, ja se prosto plašim da nećemo stići, da nećemo uspeti, da će na kraju krajeva toliko mladih iz ove zemlje otići da mi više nećemo imati s kim da izgradimo ovu zemlju. Ako hoćete, čak na ličnom planu ja sam vrlo svesna, naravno zajedno sa suprugom, ne ja sama, uprkos različitim ponudama donela odluku da živim u ovoj zemlji iz sitne ljudske želje da ovde rastu moji unuci, da ih ja svakog dana mogu da ljuljam u krilu, da ne moram da putujem kilometrima daleko da bih videla kako oni izgledaju i da oni pitaju – a ko je ova teta koja je došla i donela nam poklone.

Deca mi se bliže kraju studija, mislim da sam uspela na njih da prenesem deo ljubavi za ovu zemlju. Plašim se ako se nešto ne desi da ću ja ipak sa avionskom kartom ići da obilazim unuke, a onda će sve što sam uradila izgubiti smisao, i što je najgore, nisam uradila u tom slučaju čak ni uslugu sopstvenoj deci. Da sam ja pre 20 godina sa suprugom donela odluku da živim u inostranstvu, onda bi moja deca u tom inostranstvu imala jedan jako dobar start.

Ako oni usled neuspeha naše zajedničke borbe odluče da taj život ipak nastave u inostranstvu imaće mnogo goru startnu poziciju. Dakle, ako ništa ne uspemo ja ni kao majka nisam ispunila svoj zadatak, a kao građanin ove zemlje još manje. Ja ću naučiti čak i svahili jezik ako moja deca, ćerke, odluče tamo da odu, ali volela bih prosto da se to sve ipak ne desi, volela bih da svi ostanemo nekako u Beogradu, ovo je jedan predivan grad.

Evo, juče sam se vratila i svi smo zajedno konstatovali da ne postoji grad koji ima lepši pogled nego što je pogled sa Brankovog mosta na Beograd, ne postoji grad u svetu sa lepšim pogledom. Prosto, ja bih zaista volela da moj san postane java, međutim, ponavljam, čak i ako ne postane, kad bih se rodila još jedanput ja bih sanjala isti san, prosto smatram da je tako bolje.

Svetlana Lukić: Slušali ste profesorku Srbijanku Turajlić, a sada deca iz Otpora.

- I kao ta stisnuta ruka koja je i moć i odluka i mržnja i agresija i bes i frustracija, sve to čovek može da pokaže rukom. U tom smislu jako puno ljudi bi reagovalo na pesnicu.

- Roditelji me maksimalno podržavaju, moja majka je upravo zbog toga što me podržava dobila otkaz pre neki dan. Recimo, u Arilju, bukvalno 2.000 ljudi nosi bedž i 25 odbornika Skupštine opštine nosi bedž i aktivno učestvuje u akcijama Otpora. A što se tiče nas, znači, mi ćemo ići do one poslednje granice, jer rekao sam, za nas nema povratka, ili smo pobednici ili smo bukvalno... ili nas nema. Ne znam, u poslednjih devet meseci preko 200 uhapšenih aktivista, 9.000 sati u zatvoru... Sve je to jedna slika Srbije kakvu bi on želeo da napravi.

- Najlakše je smiriti decu tako što ćeš da im uplašiš roditelje. Nije problem u tome što sad oni misle da će nešto otkriti ili nešto postići time što drže aktiviste sat ili dva vremena u SUP-u. Mislim, uglavnom svima nama koji smo bili hapšeni je to bilo jako zabavno, kao – juhu! novo iskustvo. Uhapsili su nas, šta se sad tamo dešava, da vidiš stvar iznutra. Hvala Bogu, niko nije dobio neke batine da sve to bude tragično, ali naravno da neki naši roditelji to mnogo ozbiljnije doživljavaju.

Svetlana Vuković: Kaži mi kako objašnjavaš to da stalno prebijaju i zatvaraju ljude iz Otpora?

- Pa, okomili su se zato što niko drugi ništa ne radi, opozicija još uvek se stvrdnjava, da kažem, bilo je testo, sad oni su krenuli da rastu..... i sad to treba da se peče, i oni su još uvek u rerni, a mi smo ono... skačemo po celoj kuhinji.

- Mi moramo da razmišljamo da ćemo da uspemo, jer bukvalno nas nema, neće nas biti ukoliko budu tenkovi na ulicama Srbije, nijednog aktiviste, jer svi oni dobro znaju ko su aktivisti Otpora. Ja gledam sliku Srbije recimo dva meseca pred izbore, stotine osuđenih, 15 dana pred izbore biće dosta mrtvih ukoliko dođe do tog nekog vanrednog stanja, do otvorene diktature.

E, sad, problem je tu što mi ne možemo da se usredsredimo na tu kampanju izlasaka na izbore, jer stranke samo sastanče, ništa ne rade. Jedini utisak koji ja vidim a koji su oni izvršili na nas, to je da su oni krivi što mi postojimo. Njihove greške, njihovi sukobi, njihovo licemerje je krivo što mi postojimo. A ukoliko naravno budu krenuli, onda će biti nama mnogo lakše, malo će njih hapsiti pa ćemo mi onda moći da se usredsredimo na ono što je, nadam se, jedino mirno i pravo rešenje, to je promena sistema ovde, koji bukvalno jede ljude.

- Ne smemo naravno da lepimo ništa po fakultetu, delimo letke... Mi čim uđemo nas već ovako domar gleda, ruke da vidi da nemamo nešto... Mi to radimo redovno, ali on tako malo pojuri za nama ili tako nešto. Mislim, tetkice su prilično velika opasnost, tetkice idu za nama i skupljaju, mi stavimo na sto... mi uđemo u učionicu pre predavanja stavimo po stolovima sve, ako profesori i studenti ne uđu dovoljno brzo kako bi to videli, tetkica već uđe i pokupi.

Svetlana Lukić: Imam ponekad utisak da vi nemate svest... Imate li stvarno svest o čemu...

- Ja sam bio dosta mali, nisam imao pravo ni da glasam niti bilo šta u vreme kada je ova vlast i ovakav režim došao na političku scenu Srbije. Znam samo da je u zadnjih 10 godina od kada je ta vlast na toj sceni dosta mojih drugara sam video posle nekih događaja, nekih ratova ovde, na čituljama. Ne želim da jednog dana neko mene vidi na toj čitulji. Znam u šta sam se upustio, dosta je više toga bilo, mislim, ovako više ne može.

Svetlana Lukić: Dokle si spreman da ideš?

- Pa, ako bih rekao da sam spreman da idem do kraja možda bih malo sebe precenio, ovde više ne sme da se ide do kraja.

- Nema potrebe više plašiti se i bežati od nečega, govoriti - neko će drugi to da uradi. Ne, neće niko drugi to uraditi."

- Mislim, ovde je bitna ideja ta Otpora, samo ideja Otpora, ona živi. Znači, prebili oni sutra mene i ja odustala od straha ili mi roditelji zabranili, biće jedan iza mene. Nas je najmanje strah od milicije, ali, znate, jedini strah je od tih ljudi koji su potpuno anonimni u civilu, ti ćelavi u kožnim jaknama, kako ih zovu, ali mislim da smo realno sad svi mi u opasnosti.

Ne biju oni samo aktiviste Otpora, već i građane, znači da bi sad svi trebalo da se plaše. Nema šta drugo, ništa drugo ne preostaje nego da radimo koliko god možemo. I kao što je drug rekao, znači... htela sam da kažem moj drug Saša rekao....

- Moža će nas, ne znam, 10 ili 50 da bude prebijeno ili ubijeno, ali ako oni ostanu mi ćemo imati rat i sa Crnom Gorom, imaćemo rat i sa Sandžakom, imaćemo rat i sa Vojvodinom, mi ćemo da ratujemo sa svima zato što Milošević već 10 godina zahvaljujući ratovima vlada. Prema tome, ako nas 50 treba da pogine da bi sutra nekih 50.000 sačuvalo svoje živote, onda neka tako bude, ali postoji neka cena.

Ako treba da se plati cena, platićemo mi cenu, imamo mi i braće, sestre, neki od nas će imati još jako brzo neku decu, treba da mislimo o budućnosti tih ljudi. Mislim, naši životi nas pojedinačno u odnosu na ono za šta se mi borimo su minorni, samo je pitanje koliko smo mi sposobni da se suočimo sa tim, da kažemo – tako je. Ja sam lično sa tim raščistio i kad god me neko pita, pitaju me često kao – pa, da li si ti normalna, nešto će ti se desiti. Ja kažem meni se već što je moglo da se desi desilo, pala mi je bomba 150 metara od kuće i tad mi je bilo jasno da život ništa ne vredi. U ovoj zemlji život možeš da izgubiš na 1-2. Ako treba da ga izgubim, bolje da ga izgubim pa da nešto uradim, nego da ga izgubim tako što ću da se krijem u mišjoj rupi.

Svetlana Lukić: Ovo je koreografija sve, to ti je kao kate u karateu, sve su ovo kate, pitanje je kad počne borba šta će da se desi onda. Pesnica je još jedan simbol i još jedna stvar koja je pokrenuta, e sad, da ne bude ono pucanje iz prazne puške.

- Kad su mogli to jedni studenti u Kini, to je možda bilo malo mnogo krvavo nego što bih ja možda tako nešto želeo, ali eto, oni su nešto uspeli. Zašto mi ne bismo pokušali, možda i mi nešto uspemo, na neki možda malo mirniji način nego što se desilo na Tijanmenu...

- A šta ako ne može na mirniji način, šta onda? Gde ćeš onda biti s tom pričom, ispred tenka ili ćeš biti 300 metara dalje?"

- Ja ću biti ispred tenka sigurno."

- Mi smo se ovde u Otporu dogovarali da napravimo jedan tim, odnosno da postoji znači situacija u kojoj bi bio napadnut ili Studio B ili B292 ili ne znam koja već stanica lokalna ili beogradska, i da se Otpor podigne da fizički brani tu stanicu. Ako SPO sa brojem članova koje ima u Beogradu nije bio siguran da može da izvede te ljude na ulicu, plus sve one koji nisu članovi SPO-a i koji će doći da brane taj Studio B, onda automatski oni treba da se povuku i da kažu – mi ne treba da budemo opozicija, mi nemamo ni hrabrosti, ni snage za to. Ja verujem da postoje ljudi koji imaju i srca i hrabrosti i pameti da se izbore sa ovim režimom.

Svetlana Lukić: Misliš da treba da se plaćaju kazne?

- Ne mislim, ne mislim da treba da se plaćaju kazne. Protiv mene se vodi 6, 7 ili 8 krivičnih postupaka, odnosno prekršajnih i ako se desi da ja treba da platim novčanu kaznu ja je neću platiti po cenu toga da sedim u zatvoru. Oni su uzeli i previše, time što ćemo mi njima da dajemo injekcije, mi ćemo za te pare imati još više obučenih policajaca na ulici. Prema tome, ne vidim dokle treba da pravimo kompromise.

- Ja mislim da bi opozicija trebala da ima neku granicu dogovorenu dokle da pušta represiju, ali i da onda tek krene da reaguje, a inače treba da ćuti, ne treba da ide u rat sa njima. Znači, treba što više da se ide na to da se izbegne bilo kakav sukob.

- Znate šta, mi smo studenti, mi ne možemo sami sve da uradimo. Znači, mi smo ti koji ćemo možda toj opoziciji da budemo neka savest – ej, mi smo vaša deca negde, daj, uradite nešto. Sada ja ne znam šta su više njihovi planovi, znači, oni se ljudi samo sastaju. Ja se iskreno nadam i mislim da se uopšte Otpor, uopšte mladi, iskreno nadaju da opozicija stvarno zna šta radi i da time što samo zasedaju zaista imaju neki dobar plan. Ko izda... da ne kažem šta...

- Ne želimo samo da se raspadnemo... ono, raspišu se izbori, Sloba izgubi, oni dođu na vlast i kao mi smo završili posao, mi želimo da ostanemo i posle toga da ih podsećamo šta oni ne smeju da rade i kakve greške ne smeju da ponavljaju, što su već delimično pokazali u određenim... mislim, na lokalnoj samoupravi.

- Simptomatično je što se u opoziciji tolika frka digla tek kad je na red došao Studio B. Niko nije konkretno reagovao kad je 284 radnika ABC Grafike otpušteno, tek znači kada je počelo direktno njima da gori pod nogama, tek su se onda sastali da se vidi šta i kako ukoliko se desi novi udarac. Skoro je Spasoje Krunić izjavio u Vremenu kako Beograd i Srbija ne treba da budu ostrvo nego srce stabilnosti na Balkanu. E, pa Beograd je došao baš u takvu situaciju da je on ostrvo i ako ćemo tako da branimo i Beograd i Studio B, znači samo sa te pozicije, onda neće biti dobro.

- Ja mislim da nama ne trebaju demonstracije da brane Studio B, nego nam treba 20 obučenih ljudi da upadne u sve njihove radiotelevizijske stanice, da ih polupa, da ne mogu više da se oporave.

- Lakše, lakše...To je onda otvoreni sukob koji ne želimo.

- Samo reci da je lični tvoj stav.

- Ja sam stekao utisak da se oni plaše da skupe u Beogradu možda 100,200.000 ljudi, ja sam stekao utisak da oni ne bi znali šta s njima da rade, da ne bi znali da ih artikulišu nikako. Da se toliko razlikuju međusobno da ja mislim da oni tu ne bi mogli da profunkcionišu kao '96.

- A i oni ne smeju ja mislim, više da rizikuju. Mnogo su... te demonstracije umeju da budu jako rizične, znači što se tiče uopšte ljudi. Sad opet oni 100, 200.000 ljudi, i oni opet da pošalju miliciju, i opet da se desi što se desilo 9. marta, ovog puta bi se možda desilo i sa više ljudi nešto, to je veliki rizik.

- I vlast se oseća previše ugroženom i ljudima je računam više dosta svega. Bojim se da će ovog puta pasti krv ako počne nešto masovno.

- 92. godine Milošević je rekao – dobro, vi studenti hoćete da ja odem, ali su radnici i seljaci uz mene. Tako je bilo '91., tako je bilo '92., '96. i '97. su ustali intelektualci, ali još uvek radnici i seljaci ćute. Oni koji misle da ove promene mogu samo studenti na svojim leđima da iznesu ili možda taj neki intelektualni deo građanstva, mislim da je to velika greška.

Dok se nama ne podignu i ti radnici i kažu – pa, i mi jedemo, i seljaci koji kažu – i mi jedemo, i naša deca treba nešto da jedu, mi ništa nećemo uraditi. To je bio poraz svih studentskih protesta što su studenti ostali sami. I ako ostanemo i sada sami opet ćemo biti poraženi i s punim pravom možemo svi da se okrenemo i da odemo. Dok naši roditelji ne shvate da treba da stanu uz nas, a ne da sede u svojim foteljama, da kažu - hajde, deco, vi napred, imate našu moralnu podršku, ovde promena neće biti.

Svetlana Lukić: Slušate emisiju Peščanik Radija B292, govori Ljuba Tadić, glumac.

Ljuba Tadić: Jedanput sam imao jednu veliku brigu i bio sam uvređen godinu dana i nešto, jer sam se osećao tako izdanim, tako grozno nešto, ono kad su se posvađali, a tako je lepo bilo. Ja ih sa pažnjom gledam kad te sastanke drže, pošto sam već 50 i nešto godina glumac, pa je mizanscen nama glavna stvar, pa tako i pročitavam neke stvari, pročitavam kako sede na stolici, kako gledaju, koju poziciju uzmu da sede i tako. I stalno hoću da proniknem u to kad će da pukne, da se posvađaju ponovo.

Najviše taj rat pamte deca i seljaci, a ja sam bio dete u onom ratu, Drugom svetskom. Kad je došlo to takozvano oslobođenje, u Kragujevcu sam bio pa smo trčali po nemačkim kasarnama i naiđemo u jedno odeljenje puno čizama onih nemačkih kratkih, a mi svi u drvenjacima.

Ali tamo u drugom odeljenju stoji jedan ping pong sto i nađemo i loptice, ali nema reketa. Ovi stariji nam naprave rekete, mi odnesemo to u ulicu i igramo ping pong, opet u drvenjacima. Mislimo, dolazi sloboda, biće cipela, međutim, nema, dugo nema cipela, znate.

Onda je došao jedan čovek i rekao, otkud ti je to, mi smo rekli da smo uzeli iz osnovne škole "Vojislav Ilić", kaže – to je nemačka kasarna bila, jeste, nemačka kasarna, tamo smo uzeli. Onda je došao drugi čovek posle jednog sata, kaže – to donesite u komitet omladine, taj sto i to sve što imate donesite tamo. Mi odnesemo, tako da smo ostali i bez ping ponga i bez cipela.

Znači, kad dođe nova vlast uzima ona ping pong, sve igračke mogu da nam uzmu, i ta nova vlast. Nemam ja neku iluziju veliku oko toga. Ja imam jedino u šta verujem, ja verujem u taj mladi svet, nešto će morati, on da bukne negde, da kaže – dosta, čilageri, bre, dosadni ste već. Jer ova vlast, koliko sam sračunao, traje baš od te '44. godine, je li tako? Ja sam s njom ostario. Bože gospode, zaista, a imao sam samo 14 godina, 15, a sad sam došao do 70 i nešto, i opet je ista vlast, pazi Boga mu. Dobro sam se sad setio, da niste došli ja bih to zaboravio. Eto.

Krenuli su da sve zatvaraju. Ja sam ionako ogluveo prirodno, a oni hoće da me još ovo malo što čujem, da me ogluve potpuno. Koji izbori? Neće da budu izbori, neće da budu izbori. Oni su jaki ljudi da to drže i izdržaće.

To što mi hoćemo da bude drugojačije, to oni mogu i da ne haju. Njemu je lako, znate, voleti vlast to je mnogo možda lepa stvar. To je lepa stvar, vlast regeneriše čoveka i vidim da su dosta sveži. Ja ne kažem da je on ubica, da je on lopov, da je on pokvaren, ja to ne kažem, ali da treba da dođe neko drugi, to kažem.

Onaj Mom se zvao čini mi se bog kritike u staroj grčkoj mitologiji, Mom, ja mislim, on je kritikovao sve, bio je jedini bog bez maske. I kad je došao do Afrodite i kad je video Afroditu on se raspukao jer nije imao ništa njoj da kaže, da joj zameri. A taj Mom, bog, ako negde luta po Srbiji on se nikad neće da raspukne. Jadan, ima da kritikuje, da kritikuje i da radi šta god hoće, nigde neće naići na nešto savršeno.

Mi Srbi smo odmah zadovoljni, sa malim smo zadovoljni. Ležao sam u bolnici pa odlaze bolesnici, znate, treba da im menjaju nešto, a on nema 2.000-2.500 maraka da plati to što treba da mu menjaju i oni mu doktori kažu da dođe kad to nabavi, da dođe odmah. Oni se spakuju i odu. Gledao sam u bolnici kako nema gaze, sve se to ljušti...

Izgleda da ceo srpski narod bi trebalo da ide u bolnicu da dođe do mog iskustva, a ja ne bih voleo srpski narod baš da se toliko razboli pa da ide u bolnicu, da vide to. Mi se vrlo brzo utešimo, i to je jedna osobina srpskog naroda, kaže – ma, dobro, nije važno.

Ja sam jedanput za novine rekao da mnogo ličim na Srbiju, pa su me pitali kako sam ja to mogao da kažem da ličim na Srbiju. Ja uvek odgovorim, pa kažem – pogledaj kako sam omatorio, okljakavio, nemam pojma, pa zar ne ličim na Srbiju? Mi smo utabani do kraja. Moja pokojna majka je govorila – doveli su nas do lipsaća, to mi se dopalo pa sam zapamtio, i zaista smo u lipsaću.

Najgoru rečenicu u svojoj karijeri koju sam rekao i mrzeo sam da je kažem, u Hamletu sam na Lovrijencu igrao kralja. On ubije svoga brata, Hamlet juri, pravi mišolovku njemu, a kralj kaže, molitvu pravi pa kaže – sve će biti dobro. Što sam mrzeo tu rečenicu, pa sam Mencla molio da izbrišemo tu rečenicu. Pa, kaže to je važna rečenica, pa, dobro važna je...

Ja to ovako jedanput promucam, drugi put opet kažem je da niko ne čuje, pa opet mislim besmisleno je da oni misle šta je rekao, pa onda kažem tu rečenicu... Pa, toliko sam se mučio, sad se isto mučim ovako razgovarajući s vama, mučim se na slučajno ne kažem tu rečenicu – sve će biti dobro. Grozna rečenica, jel' da? Šta će to biti dobro? Drage moje, nema kraja ovoj pruzi.

Svetlana Lukić: Ma, sve će biti dobro. Ovo je bila emisija Peščanik Radija B292, ton Slobodan Lalić i Petar Savić, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Doviđenja.

Povezani članci:

• 102. emisija

  Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 87. emisija

  Gosti: Kosta Čavoški, predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, Momo Kapor, književnik, Gojko Đogo, književnik, Svetislav Đurđević, general policije, Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda, Vera Marković iz Socijaldemokratske unije, vladika Irinej Bulović, Bogoljub Šijaković, savezni ministar vera, Sonja Savić, glumica, Branislav Lečić, ministar kulture i Božidar Đelić, ministar finansija
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 19. emisija

  Gosti: Mlađan Dinkić iz G 17 plus, pisac Dušan Kovačević, Jelena Urošević iz Otpora, Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca i član SPO, Nebojša Vasiljević i Zoran Arsenijević - članovi gradskog odbora DS, radnici Zastave, profesor Kosta Čavoški, Borka Pavićević iz CZKD
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 39. emisija

  Gosti: Vladan Subarević, Milena Jauković, Filip iz Otpora, Slobodan Markovski, Dušan Proroković iz DSS-a, Zoran Milićević, ministar zdravlja Obren Joksimović, Branislav Ignjatović, Darinka Bošković, Živorad Mrkić, Kosta Čavoški, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju i slikarka Jelena Trpković
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 86. emisija

  Gosti: Dušan Makavejev, filmski reditelj, Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, Nenad Konstantinović, jedan od osnivača Otpora, Momčilo Đurđić, jedan od osnivača DS u Pirotu, Nikola Barović, advokat, Srbijanka Turajlić, zamenica ministra prosvete i sociolog Nebojša Popov
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković