|
Gosti: Vesna Pešić, predsednica Centra za antiratnu akciju, Vladeta Janković, profesor i Petar Luković, novinar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas je već 8. mart, to
je lepa vest, a loša vest je da mart ima još 22 dana. Ako ukinemo ovog
arhitipskog tiranina gospođa Olbrajt nam je obećala metafizičku slavu.
Demokratska Srbija će, kaže, biti najsrdačnije dočekana u svetskoj porodici. To
je baš lepa vest, ali je loša vest da je Olbrajtova odbila češki tron i da se
sada muva po Balkanu. Da li lepi poternice za Miloševićem, da li će u duhu
suptilne američke pomoći našim demokratskim snagama početi da lepi poternice sa
slikom cele naše zemlje, vrag bi ga znao.
A loša vest je da su Makedonci odlučili da našeg ambasadora zamole da se vrati
svojoj kući, jer je na spisku nepoželjnih Evropske unije. Dobra vest je da je
general Rajhard najavio povratak ograničenog broja naših policajaca i vojnika
na Kosovo, loša je što ćemo morati da ga molimo da ih čuva.
Loša vest je i da će radnici Zastave automobili, odnosno da više neće
proizvoditi automobile, već će gajiti krompir. Dobra vest je da je krompir
sorte dezire.
Dobra vest je da je Maki pobegao iz zatvorske bolnice, a najlošija vest za nas
je da svako mora da priča o svojoj sramoti. U današnjem Peščaniku govore Vesna
Pešić, Vladeta Janković i Petar Luković, srećni dobitnik slovenačke vize.
Petar Luković: Cela Slovenija nema toliko rupa koliko je u mojoj ulici,
mislim, i onda kad vidiš koji su problemi tih ljudi, to su porezi eventualni,
da li će ići ove nedelje... da li da odu u Trst, da li da odu u Grac, da li će
da odu u kafanu u Kras ili će da odu u Gorenjsku prema severu. To su problemi,
znaš kako je... Da vidiš novine kako im izgledaju, kako izgledaju magazini, da
vidiš kako izgledaju prodavnice. Ja u nekom razgovoru pomenem originalni disk,
a oni kažu – kakvi originalni diskovi, pa kod nas samo i postoje orginalni
diskovi. Ja sam još uvek u mentalnom stejtu, kad meni Bugari odlučuju šta ću da
slušam i šta neću da slušam. Znaš, potpuno zemlja gde na televiziji imaš
normalne vesti, gde imaš najnormalnije vesti sveta, dakle, iz sveta, nemaš samo
iz Moskve i Pekinga, imaš iz sveta. Imaš strance, imaš ambasade, imaš ljude
koji normalno putuju u inostranstvo bez viza. A zamisli Slovenci putuju u
Ameriku bez viza. Kad ćemo mi putovati u Ameriku bez viza? Nikada.
Kad se vratiš autobusom 16 sati, u kome ne znam koga nema sve tu, tu su penzioneri
iz Leskovca koji su otišli po prvi put u životu u Sloveniju da uzmu penziju,
onda grupa ukrajinskih umetnica koja nije mogla da uđe u Sloveniju, onda tri
Moldavke koje su takođe neke prostitutke koje takođe su htele nešto da rade
tamo, onda grupa Roma koju su opet vratili sa svake granice. Onda neki narod
koji čita, ne znam, Večernje novosti, Politiku, a naravno tu je narodna muzika,
tu je i tombola u autobusu sa šest nagrada. Dobio sam jednu, dobio sam
fotoaparat onaj plastični.
Posle onog kongresa, onda ukapiram u novinama, pročitam jedan divan tekst u
Politici, neverovatan tekst, ne znam, ja sam valjda jedini koji ga je primetio.
Tu se stvarno predlaže Milošević da bude predsednik sveta, jeste li to
primetili? Predlaže se osnivanje nečeg što se zove Svetska narodna skupština
milenijuma gde bi Milošević bio predsednik. Tu ima i blagajnik, i grupa i Ustav
i povelja i sve to. Znaš, to je stvar na kojoj se radi, a s druge strane, dok
mi živimo, dok vlast živi u tim nekim snovima, e, evo ti ovde u Jovanovoj, baš
ovde ispred, juros petoro se biju za kontejner, vidi redove po gradu, pogledaj
kako izgledaju ljudi. Gledaj kako su obučeni ljudi, gledaj šta nose sa sobom,
kese, pocepane neke torbe, srećni... srećni kad kupe flašu ulja.
Evo, na naslovnoj trani Novosti pre neki dan slika čoveka sa uljem i piše
naslov – sreća. Oni to ozbiljno misle, kao što sam sinoć video jednu
fantastičnu stvar na televiziji, koju sam naravno drukčije razumeo, to je da
SPS recimo je spemio nekih hiljadu paketa – flaša ulja, jedan toalet papir, ne
znam, verovatno kilo šećera ili čaj, tako nešto, koje su delili po opštinama,
valjda Stari Grad, ne znam gde... I to je velika stvar sinoć na televiziji.
Niko ne pita u kakvoj mi to državi živimo kad je potrebno da nekom uopšte daješ
litar ulja, kilo šećera, čaj i jedan toalet papir. Mislim, zaista je sramote da
dobiješ od bilo koga, ali od bilo koga da dobiješ, SPS-a, SPO-a, bilo od koga
da dobiješ flašu ulja guz papir da dobiješ. Pa, jebo te, pa jesmo stvarno došli
dotle? I da budemo srećni? I onda čuješ na Radio Beogradu onog Branka, onog
idiota koji ide s tim ljudima i onda kaže žena – jao, hvala vam, neka živi naš
predsednik Slobodan Milošević. Jesu možda i Miloševiću podelili taj paket? Je
l' i on dobio taj papir i litar ulja i tako dalje? Znaš, i s tim žutim kesama
onako izgleda strašno i grozno. E, to je naš život.
- Rekoh – ko ovo daje, ona kaže Socijalistička partija Srbije, SPS, a ja kažem
– je l' to nije sigurno Drašković, neću da uzmem ništa od Draškovića. Tri
kilograma lepog praška sam dobila, dva litra zejtina našeg ovog i dva kilograma
šećera i jedan sapun za kupanje i jedan toalet, evo ga ovde, i 100 grama kafe
Centropromove. Jutros u 7 odvedem Đurđu u školu i vratim se i kažem, eto,
vidiš, da ne dobih kafu od onih ljudi ja ne bih imala kafu, ja se opet
oduševila, nešto mi čudno, čarobno... Čarobno mi nešto, kažem, eto, vidiš dali
mi... Sanjam jedne noći kako u dvorištu gde sam se rodila sedi neki stariji
čovek i on kaže – idi u pizdu materinu, tako opsova Milošević. Ja kažem ovom
čoveku – pa, zašto, i on je čovek."
Petar Luković: Stalno smo davali primere Hrvatske, kada bismo preuzeli
taj model ili neki sličan model, tri bloka i tako dalje. Da li neko pametan
može da mi kaže kakvi bi ti blokovi bili, ko bi bio s kim i kako bi to
izgledalo? Sve smo probali, sedeli smo jednog dana ovde s nekim mojim
prijateljima pa smo pravili kombinaciju. Koju god kombinaciju napraviš vidiš da
bar jedno 100 ljudi iz jedne partije ne govori sa drugim, da su sve najgore
govorili.. Uzmi bilo koju partiju, uzmi bilo koje dve partije, jebi ga, ako
nađeš dve partije između kojih se nikad nisu svađali i gde nisu sujetni lideri,
evo, ubij me sad ovog sekunda. Hajde da pet blokova napravimo, 11 blokova, ma
kakvi, nemoguće. Matematika, znaš, matematika je surova, ali matematika ovde za
opoziciju srpsku ne važi, matematika je nemoćna pred srpskom opozicijom. Kaži
mi SPO i još dve partije ovako koje bi išle zajedno. Problem, ko bi išao s
Perišićem? Koštunica, zamisli Žarko... Ne, nemoguće.
Očekivati od vlasti da će napraviti poštene izbore, pa to je isto kao očekivati
od njega da da ostavku i da izvrši samoubistvo pred svima nama. Dakle, izbori
će biti nepošteni i samo takvi mogu da budu, a međunarodna zajednica koja kaže
da će podržati svu opoziciju i sve ostalo u situaciji kad budu pošteni
demokratski izbori, znaš, to izgleda potpuno ludački. Međunarodna zajednica i
svi ti ludaci koji su svih ovih dana pokazali jednu stvar – da ništa ne
razumeju, ništa nisu razumeli ovde, kao što ova zemlja sa ovim režimom nema
nikakvu ideju glede budućnosti, nikakvu ideju nema šta će biti. Sem te ideje o
nekom planetarnom otporu, tako međunarodna zajednica nema blage veze šta da
radi.
Evo, recimo, dajem ti primer ovog avio saobraćaja, evo, daću ti konkretan
primer. Sankcije su navodno skinute. Jesu skinute? Jesu. I gde je JAT-u
odobreno da leti? Ja mislim da je jedna zemlja, Cirih i nigde više, je li tako?
Holanđani dali dozvolu pa povukli i nema više nigde. Teorijski JAT leti, u
teoriji leti, u praksi ne leti, i sad svi zadovoljni, vlast... sad može da ih
jebe, ipak nisu skinuli sankcije, lažu i tako dalje. Ovi kažu – mi smo skinuli
sankcije, to sad zavisi posebno od svake zemlje i to je potpuno jedan kupleraj.
Na jednom glupom, banalnom primeru ti vidiš da je to potpuni..... tu svi lažu.
Svetlana Lukić: Ovo je asfalt za demokratiju, baš se tako zove.
Petar Luković: Ja faktički ne mogu da razumem jednu stvar, kad je reč ni
o nama, ni o njima, mislim da je sve došlo u jednu fazu kad svet je počeo
nažalost da liči na Balkan i to je najtragičnija stvar koja se svetu mogla
desiti, znaš, ako već hoćeš da daš benzin, daj svima benzin. Ne možeš da deliš
benzin 86 oktana radikalima, socijaldemokratama daš 98... Znaš, ne možeš da
deliš tako, ne možeš da deliš... Onda kaži – ne damo benzin, gotovo, završili
smo s benzinom. Asfalt... ne damo asfalt nikome. Hoće li se tim asfaltom voziti
možda socijalisti? Šta, biće im zabranjeno? Nikad mi neće to biti jasno. Ne
mogu čak ni da se zezam oko toga. Naprosto su to stvari koje izmiču mojoj
pameti. To je kao da je neko naš smislio. To tako pametno izgleda, to tako
izgleda baš pametno.
Šta će sledeće biti? Narandže za demokratiju. A šta će biti sledeće? Smokve. Ne
znam. Pornići za demokratiju. Šta će biti, baš me interesuje. Ono što jeste
izvesno i što ovog sekunda mogu da potpišem, to je da kad budemo sledeći put
razgovarali za jedno 7-8 meseci da ćemo se sa nostalgijom sećati ovih vremena,
sa nostalgijom. Reći ćemo, mart 2000. je bio super, jel' se sećaš kako je bilo
super? Tako je bilo super prošle godine kad smo razgovarali u avgustu, bilo je
fenomenalno, pa '98, '99. bilo tamo negde na početku februara, bilo je super, a
'98. da ne govorim, '98. mi izgleda kao najbolja godina mog života. Plašim se
da razmišljam o '97., već sam i zaboravio, '90. nije ni postojala nikad.
Jedna od stvari s kojom se ja ne slažem generalno, to je da treba ignorisati
Šešelja, njegove konferencije za štampu. Mislim, ne možemo se praviti kao dete,
da zatvorimo oči i on više ne postoji. Zašto pišemo o Miloševiću onda, zašto
pišemo o Miri Marković? Zašto plaćamo kazne onda? Uvek sam razmišljao o tome,
kad bi sve novine, svi mediji ti koji se slože oko Šešelja, zašto se ne bi
složili i oko drugih stvari, istovremeno kršile zakon na sve moguće načine i ne
platile to. Da vidimo tu akciju kojom bi vlast, ne znam, preko noći zabranila
10 novina, 25 magazina ili 20 televizija ili 8 radio stanica.
Ja sam za radikalna rešenja te vrste i mislim da je to jedini način da se taj
zakon izvrgne ruglu i da postane potpuno besmislen. Znaš, čini mi se da bi ovoj
vlasti koja sve može, naravno da sve može, ali čak i ovoj vlasti bi bilo malo
tehnički teško da sve to uradi za nekoliko dana, odnosno po zakonu za jedan
dan. I to je stvar koja može da izazove velike reakcije i konačno možemo da
vidimo gde stoji opozicija, gde stoje ljudi, da li je ljudima stalo do tih
medija ili nije, da li ljudi hoće da čitaju Politiku i gledaju RTS ili neće, da
vidimo to. Pa, ko ima toliko para da plati sve to? Pazi, tek je sad mart, šta
će Studio B doživeti do kraja decembra? Oteće jednog dana Kojadinovića pa će
tražiti otkup za njega.
Nemoj da se lažemo, čini se da se u Srbiji već ovog sekunda vodi neka vrsta
tihog građanskog rata, da mi već imamo neki... Evo, sve ovo što se dešava, od
tih raznih ubistava, tužbi i mržnji, hapšenja, prebijanja, otimanja opreme,
svega toga, to je neka vrsta onog malog građanskog rata koji je verovatno uvod
u nešto veće i ozbiljnije ovde. Ako neko može da zamisli Miru Marković i
Slobodana Miloševića kako šetaju Terazijama slobodno i da ljudi skidaju kapu da
iz pozdrave, da kažu – dobar dan, bivši predsedniče, i tako dalje... To
naprosto nije moguće. Plašim se da je u Srbiji došao taj trenutak kad i
revanšizam će biti obavezan, i to je stvar koju maltene rekao bih da svi znaju,
to je stvar koja se očekuje ovde.
Ne kažem da se radujem zbog toga, jer to je stvarno uvod u čitav niz strašnih
događaja, ali rekao bih da je vlast svojim odnosom prema ljudima, dakle, svojom
čvrstom odlukom da tu vlast ne pusti ni po koju cenu, dakle, ni po koju cenu,
šta god da se desi, primorala gomilu ljudi da razmišljaju stvarno šta će jednog
dana biti ovde. Mislim da nam ne dolaze neki lepi dani ovde. Moguće je da bude
krvavo ovde... Ukratko, najebali smo.
Samo da podsetim na još jednu stvar koja je jako, jako bitna, da mi već
godinama ovde imamo jednu tezu da mi moramo da trpimo, da se odričemo svih
mogućih stvari, da je to jedna od formi o kojima i pravoslavlje govori, da je
trpljenje osnovni uslov da bismo došli, ne znam, u nekakvu nebesku Srbiju i
tako dalje. Odjebite me s trpljenjem! Ko hoće da trpi to je njegov problem
lični. Neću da trpim ništa. Hoću da imam i frižider i zamrzivač i nove ploče i
nove knjige, novi tepih, nove cipele i da imam pare i da kupim vino i hoću da
se napijem i da putujem, i da idem na more, idem na godišnji odmor. Neću da
trpim ništa... Mislim, ja se ne slažem s tom tezom, ne da se ne slažem, nego je
potpuno imbecilna teza, ali to je teza koja je ovde u opticaju. Ti je slušaš od
raznih teologa, raznih nekakvih kvazimudraca, raznih nekih kvazipatriotskih
seronja koji kažu da mi to moramo sad da istrpimo. Do kad? Dok se Kina ne digne
iz mrtvih ili dok se Rusiji ne digne ona stvar ili... pojma nemam, dok Laos ne
postane nuklearna sila, dok... ne znam šta sad treba, čekamo Zimbabve da bude
politička partija pa da proživimo to. To je ta teza da mi tek krajem veka
možemo da očekujemo neke pare, neke normalne plate, moramo da živimo, ali
moramo da trpimo... Odjebite me, odjebite me... Mislim, to je stvar o kojoj čak
i opozicija malo govori. Mi moramo, kako da ti objasnim, stvarno moramo da se
potrudimo da živimo što bolje, što pre. Koji će mi ona stvar... koji će mi
kurac stvarno 500 dolara kad budem imao 185 godina, za šta će mi, šta će mi? Mi
nemamo vremena. Mi smo sve vreme moguće izgubili, i generacije smo potrošili,
pare potrošili, e.. zaostali, vratili se u XIX vek, jebo te, sve smo uradili. I
sad mi govore o trpljenju, o potrebi da ovde budem kosmičko... jebe mi se za
nebesku i za kosmičku Srbiju. Ne treba mi ništa, treba mi samo da živim
najnormalnije što mogu i da... makar moja zemlja bila Zvezdara samo, stvarno me
ne interesuje veličina zemlje, ne interesuju me naše granice, ne interesuje me
koliki smo, interesuje me samo kakvi smo.
Svetlana Lukić: Slušate emisiju Peščanik Radija B292, govori gospođa
Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Ja ću vam reći procenu našeg političkog tima 2000., ne znam
da li ste upoznate da smo mi osnovali taj tim, volela bih da se to čuje. Opšta
naša procena u našim raspravama pri Centru za antiratnu akciju jeste da je
došlo do određene radikalizacije represije u Srbiji zbog činjenice raskida,
totalnog raskida sa Zapadom. Nas nema ko da pita povodom demokratskih sloboda,
nema ko da vrši pritisak, jer ta veza pupčana sa Zapadom je raskinuta. Neće nas
sigurno Kina pitati gde su nam demokratske slobode. To je jedan faktor, drugi
faktor je kao što sam rekla, da je reč o tome da je grupa optužena za ratne
zločine, znači da se radi o pitanju života i onako neposredne životne
budućnosti, koja takođe povećava represiju, i treći faktor je sigurno to da
raskid sa međunarodnom zajednicom jeste praktično opterećivanje, borba na
unutra, a ne prema spolja. Tačno je da postoji i borba protiv međunarodne
zajednice i tome najviše služi Kosovo u ovom trenutku, ono se najviše
instrumentalizuje na tu temu, ali gro te represije je sada usmereno ka unutra,
a ta represija ima određenu funkciju i zbog toga što će ove godine da budu
izbori.
Kako sada može da se dešavaju dve vrste scenarija? Jedan je scenario ovaj, da
se uguše svi slobodni i nezavisni mediji, da se pohapsi što se pohapsiti može,
da se zaplaži što se zaplašiti može, pa da se kaže – e, pa hajde, sad da
glasamo. Na tim izborima ne sme ni muva da se provuče. S druge strane, postoji
mogućnost za podizanjem tenzije oko Kosova, da se eventualno ta tenzija
iskoristi u protivizborne svrhe, ili, pak, u predizborne svrhe, da se skrene
pažnja na tim izborima i da se to centrira kao glavna tema. I da se onda ide na
onu podelu koja je sada već naznačena u poslednje vreme, na branioce i na
patriote, na branioce Kosova i na one koji izdaju Kosovo. Znači, to su dve
varijante koje, ili da se to pripremi kao izborna tema ili antiizborna tema.
Drugim rečima, da se zavede vanredno stanje i kaže – izbora uopšte neće biti.
Mislim da je ova ofanziva koju je režim preuzeo donekle posledica i toga što je
u poslednje vreme opozicija drastično oslabila. Ako neko ne može da dogovori ni
dan jednog mitinga, niko nije tražio da se miting uopšte održava, oni su
ponudili miting, onda posle toga ne mogu da se dogovore oko mitinga... Ja to
samo dajem kao primer do koje mere se neka protivteža tome, ono što zovemo
demokratske snage nalaze u ritama. Znači, to je prilično oslabilo i kad je to
oslabilo, kad nema protivteže u društvu onda se može ići na ovakve drastične
ofanzive i prolazi se kao po loju.
Znači, ključno za svako strategijsko mišljenje, šta će s nama biti, jeste – a
šta je vaš plan, dajte plan. Mi čujemo da se na tim sastancima često pominju
neke strategije i taktike u množini, ali niti strategije, niti taktike. Mislim
da više tu nije reč o nekakvom stranačkom životu, ja moram nažalost da
predvidim da mora da se napravi jedan korak napred, da mi praktično moramo da
napravimo jedan svenarodni pokret otpora i oslobođenja.
Mi nemamo uopšte situaciju u kojoj zaista treba da postoje nekakve stranke u
klasičnom smislu reči, zato što je situacija praktično ratna. U takvoj
situaciji klasične stranke, koje su po pravilu i stranke; znači vidi
jednostrano, deluje sebično, ono što mi zameramo liderima, ali stranke tako
deluju. U ovoj situaciji to izgleda apsurdno, mi imamo strančarenje, kada
praktično treba da se pojavi jedna moćna organizovana snaga koja će da izvede
društvo iz ovakve katastrofe u kojoj se ono našlo. Ne može to kombinacijom
nekakvih stranaka, nego mora sve da bude jedinstveno, mora sve da bude na
jednom mestu. Nema načina da sede nekakvih 16 do 20 aktera, koje mi sada zovemo
relevantnim akterima, koji sede satima i dogovaraju se. To prosto nije efikasno
i ti akteri ne mogu ni oko čega da se dogovore. Klasična stranačka situacija ne
odgovara situaciji u kojoj se nalazi zemlja, znači, mora da bude kao da postoji
okupator, a s druge strane oslobodioci. Drugim rečima, zahtev dana nije
stranačko angažovanje nego oslobodilačko angažovanje.
To je nesporazum između stranaka i građana, nije to da je neko protiv stranaka,
nego je problem suštinski, problem je zato što organizaciona forma kao
alternativa ovome režimu teško da mogu da budu stranke. Neće biti nikakvog
mirnodopskog rešenja u ovoj zemlji. A zašto neće biti? Zato što onog momenta
kada bi režim kazao – mi nismo više u ratnom stanju, ovde vlada mir, on istog
časa pada u mirnodopskom vremenu. Razumete u čemu je stvar? A stranke mogu da
funkcionišu samo u mirnodopsko, u normalno vreme. Kakve stranke mogu da
funkcionišu ako u radio stanice, u televizijske stanice upadaju naoružani ljudi
koji tuku ljude... Pa, šta je to – to se zove zaista terorom, nema stranaka pod
terorom, kako mogu da postoje? Da li je moglo pod Staljinom da postoje stranke?
Hajde da se ne zavaravamo, znači, mogu samo da postoje punktovi oslobođenja i
otpora, gde se svi, i narod i taj koji vodi – vođstvo, stavlja na jednu stranu,
a stranke moraju da se hiberniraju, da čekaju neko bolje vreme kad se
oslobodimo.
Kako neko može da bude zdrav, pogotovo ja koja sam direktor Centra za antiratnu
akciju i poznata mirovnjakinja, znači, to je najgora varijanta, ali ja ne vidim
da su se oni spremili za najbolju moguću civilnu varijantu. Uvek moramo da
razmišljamo o tome da su strane uvek u međuodnošenju. Ja dobijam poruku od
tebe, ti dobijaš poruku od mene, ako ja dobijam poruku da si ti ništa, da ti ne
možeš da se organizuješ uopšte, da ne možeš da iskontrolišeš... evo, recimo na
prethodnim izborima mi nikad nismo mogli da iskontrolišemo sva izborna mesta.
Pa, ako si ti u toj situaciji, pa onda si ti i faktor povećane represije zato
što mi ne šalješ poruku da se ja negde zaustavim. Znači, oni ni stranački nisu
dali maksimalni odgovor, i to je recimo naš politički tim, radi sad momentalno
na tome da poveća i kaže šta je vaš optimum kao opozicije u ovom momentu.
Pazite, ja sam osoba koja je bila predsednica jedne stranke i ja sam bila u
koalicijama, ja sam bila u DEPOS-u '93. godine i bilo je nas troje, nas troje
možemo oko nečega da se dogovorimo. Posle toga sam bila u koaliciji Zajedno,
više od tri aktera, izvinite, ne može da bude. Ali zašto je koalicija bila
dobra – zato što su se dogovarale dve najveće stranke plus jedna najuglednija
stranka, pa smo mi bili dobar trio i mogli smo da se dogovorimo i da to vodimo.
A ko se sad dogovara? Za svaki dogovor koga treba da pozovem? Dvadesetoro
ljudi? Pa, nemojte da pravite sprdnju od nas.
Postoje stranke koje imaju birače i stranke koje nemaju birače. Pazite, u ovom
momentu ako ne mogu sve da stažu, kako da kažem, u jedan pokret, znači u jedno
jedinstveno rukovodstvo koje se sad suprotstavlja ovoj represiji, što bi bilo
svakako najbolje, onda bi bilo najbolje da svedemo te aktere na najmanji mogući
broj, inače ne vidim kako će se podići efikasnost delovanja snaga otpora
represiji i pokušaja da izađemo iz ove krize, ukoliko je ta situacija toliko
rasplinuta. Ja sam na to odgovorila, na dopis profesora Avramovića koji sam ja
uzela krajnje ozbiljno, ja sam naravno prvo protiv revanšizma i kad dođe do promene
vlasti, i može da se ponudi razgovor i predsedniku Miloševiću kome da preda
vlast. Kome da preda vlast? 16 stranaka, hoću da kažem, ti moraš da uozbiljiš
prvo ovu drugu stranu takođe ukoliko hoćeš da budeš ozbiljan akter. Drugo, ne
može isto tako da pojedini lideri, da budu u stanju toliko paničnog straha kao
što se sad dešava. Ja ne moram da kažem imena, svi mi znamo o kome je ovde reč,
ali je i to vrlo dramatično.
Znači, ili možeš da vršiš tu funkciju ili si se ti toliko zaplašio ili si ti u
kućnom pritvoru, objavi nam, daj nam informaciju šta se s tobom dešava. Znači,
mi ne samo da nemamo kao građani i ne znamo šta da radimo zato što nemamo
nikakve informacije šta se dešava u vlasti, nego vidimo samo njihova dela, a ne
znamo šta je u njihovoj glavi, šta će na kraju oni uopšte uraditi sa ovom
državom i svima nama, a s druge strane mi nemamo informacije šta se dešava u
pojedinim stranačkim krugovima. Ne možemo ni preko toga više pelaziti, zato što
tu pada jedna aktivnost, znate, držim položaj a sedim u kućnom pritvoru. Pa,
sad, znaš šta, opredeli se ili si u kućnom pritvoru ili nisi. Znači, dajte da
vidimo koji je vaš plan, ako nemate planove, skinite nam se s vrata, kažite da
nemate plan, pa neće ništa biti, vratimo se, što se kaže, na prethodne položaje.
Živeli smo i u prethodnom režimu, u jednoj represiji, nije bilo ni stranaka, ni
nezavisnih medija, vratimo se, pali smo na ispitu, hajde da počnemo, da kažemo
– nema svega ovoga, hajde da krenemo od početka.
Ovo može da bude i miting, ali ne vidim zašto se sad to odlaže, zato što se
onda bojimo da će građani da budu napadnuti, da ćemo mi da budemo napadnuti,
onda nemoj da idemo na te varijante. Ne znam, čini mi se da tu nisu čista posla
i to će da bude "pojeo vuk magarca", i ništa neće biti, verujte mi.
Primer koji je još lepši, posle govora predsednika Miloševića trebalo je
opozicija da se sastane u onom svom čuvenom sastavu, ono dvadesetpetoro u
koaliciji Dan. Ja sam čitala veliki intervju profesora Mićunovića koji je
trebao da bude nekakav domaćin tog sastanka, gde on je kazao – mi moramo da
odložimo taj sastanak zbog govora, umesto da ubrza sastanak zbog govora, oni
odložili.
Pa, šta ako nema nikog drugog i ne treba nam niko drugi. Ostanemo sami s njim i
gotovo, šta će nam, kad se pojavi, pojavi, ali skloni se ti koji zamajavaš,
zato što ti njemu stalno njemu daješ... Zamisli tek koliko bi totalno otpala
ona priča NATO izdajnici, ne bi više postojala. E, skloni se bar iz te priče,
kad već ništa ne možeš da uradiš, šta će nam onda etiketa NATO izdajnika kad
izdajnici ništa ne rade.
Zapad je jedna stara mašinerija kojoj se nigde ne žuri i to je ono što nas na
prvom mestu najviše nervira, na drugom, što tamo neki činovnici donose nekakve
odluke koje su pogrešne, vrlo često pogrešne odluke. Ja ću reći recimo šta je
njihova najveća budalaština, ono što sam malopre pričala, sad gledano s druge
strane. Oni te zatvore u kavez sa jednom zveri, zaključaju vrata spolja i kažu
– bori se sad. Ej, bre, čoveče, da li si normalan. Pa hajde ti u taj kavez sa
zveri. Eto, probao si ti, pa šta si uradio. Totalna idioterija, kako, ti sad si
zaključao kavez i kažeš – evo ti zver, izvoli, gledamo vas šta radite.
Eto, vidite, kad gledate s te strane koliko to... Zato kažem, to je sad
opravdanje za onu priču, to je potpuno nemoguće, ne može to, to prosto ne može.
I nije slučajno što opozicija sad toliko šlajfuje, što ona ne zadovoljava i što
ne može da odgovori na ove trenutke, upravo zbog toga zato što ne može nikakva
opozicija, ono što sam rekla na početku, da odgovori, šta da radi sa zveri. Ne
može da bude jedna zver a drugi čovek. Ne može. Ili zver i zver ili ljudi i
ljudi.
Znači, ne može, opozicija nije pandan, to je znači glavni odgovor, koji ako se
isto gleda i sa međunarodne strane on izgleda potpuno nelogično. Sve vreme su
govorili da je ova opozicija slaba, da ona nije dobra, podržavali su
Miloševića, bio je faktor mira i stabilnosti, a sada odjedanput kada oni više
ne mogu da imaju nikakav uticaj, sad kažu – hajde sve vi, a mi vam poručujemo –
pa stvarno, sad ne možemo ni mi. Zato kažem, ovaj deo opozicije... ja se uvak
malo šalim.... nije reč samo o tome, to je jedan objektivni proces gde ti gubiš
snagu. Ja sam sad opisala kako to izgleda. Znači, ja sam već bio slab, to je
već jedan diktatorski režim, to je već ovako, a onda ti meni dodaš još sto
kila, pa ne zna dete šta je sto kila uzme pa nosi. E, pa to ne može.
- Oni vlast neće dati ni na kakve kuglice, ni na liste, nikako. Možda bi
trebalo više cela opozicija da misli na Avramovićev predlog da se sa njim razgovara
i da mu se daju neka obećanja, neka građanska, povlastice u stvari, inače, bez
toga mrka kapa. Ja ne mogu da zamislim nikome, ne njemu, nikome život pod
takvim uslovima u kojima će se on naći posle gubitka vlasti. Tu normalan čovek
ne bi mogao da živi. Tako da dedin predlog bi trebalo dobro prostudirati, ali
dobro, sad to Zapad priteže, ali da mi gledamo svoja posla, pa da im nešto i
lažno obećamo.
Svetlana Lukić: Da li ste vi odlazili na proteste i da li nameravate na
ove koje će sazvati opozicija da odete?
- Da, nemam kud drugo da idem, ne mogu u inostranstvo zbog godina, jedino tamo
mogu na proteste, mirne, isključivo mirne, čak sam protiv i jaja. Pištaljka i
grlo. Ja se plašim da trpimo, tripimo i onda da ne dođe do nekontrolisane... pa
da se ponovi varvarstvo iz 1903. ili ne znam šta... To neće biti dobro."
Svetlana Lukić: U emisiji Peščanik do sada ste slušali Petra Lukovića,
gospođu Vesnu Pešić i dvoje naših anonimnih sugrađana, a šta u odbranu
opozicije ima da kaže jedan od njenih predstavika gospodin Vladeta Janković.
Dakle, slušate najpristojnijeg čoveka u Srbiji.
Vladeta Janković: Postaju sve agresivniji, sve opakiji, ja mislim da ih
je vrlo zabrinulo to što je opozicija našla kakvo-takvo zajedničko stanovište.
Mogu mnogi gunđati, kao što gunđaju u poslednje vreme i zanovetaju, ne znam,
što nešto ne preduzimaju, dokle će da pričaju. Ja stvar zaista ne vidim tako i
sasvim iskreno mislim da sve što se dešava do sad valja. Bilo bi vrlo pogrešno
preuraniti, jer mi smo u jednom vrlo teškom položaju. To je kao kad čovek ima
jedan metak u puški i to treba dobro proceniti trenutak i dobro nanišaniti, jer
ako ga ispalimo uludo teško ćemo dobiti novu šansu. I dok opozicija drži
zajednički front, to je vrlo teško za režim i zato režim zauzima ovako radikalan
i agresivan stav. Drugi razlog što to čine je očevidno velika nemaština. Meni
se čini da oni nemaju prosto novaca više ni za najelementarnije stvari. Recimo,
prosvetare bi trebalo da bude lako, relativno lako zadovoljiti, ali oni to ne
čine, ne samo zato što se boje da ne naprave presedan, nego zato što nemaju. I
ja mislim da je to počelo da se para po svim šavovima, presušila obnova,
opozicija deluje ozbiljno prvi put posle vrlo dugog vremena, spoljni pritisak
ne da se smanjuje, nego je sve gori, tako da u celini gledano, to je ono što me
najviše brine, Milošević će u skladu sa svojom dokazanom praksom morati da nađe
krizu brže-bolje, a da bi je našao živa zgoda je ovo što se dešava na jugu
Srbije. To je očevidno da je ta zona namerno upuštena, da je tu jedan vakuum
napravljen i da eventualno razgovrevanje krize dole, odgovara izgleda i
Miloševiću, odgovara i Amerikancima i uopšte međunarodnoj zajednici takozvanoj.
Ne bi se smelo preuraniti i ne bi se smelo izići onako, potegnuti što kažu,
oružje, figurativno govoreći naravo, a ne znati šta ćete s njim, i ne znati šta
ćemo posle. Vrlo je važno da se dobro taj trenutak proceni, jer teško ćemo
dobiti drugu šansu. Sasvim je svejedno da li je to jedan miting, serija
mitinga, ali kada se bude izišlo, to mora biti dobro pripremljeno, i ne samo
to, nego je vrlo važno da imamo i povod, a bog i duša, ova vladajuća garnitura
će nam taj povod dati. Jer, ako bi se zaista desilo ovo čime prete, da ukinu
Studio B, a to im je očevidno pravac dejstva, ako hoće da uzmu Beograd, kao što
su rešili, moraju da uzmu Studio B, to bi bio zaista jak i dobar povod da se
iziđe i onda kad iziđemo onda smo tu smo gde smo.
Mislim da je vrlo dobro što su sinoć, videlo se kako su ljudi došli smesta, bez
najave, došli svi tako da je to bio jedan vrlo dobar primer da ta opoziciona
grupa funkcioniše. Ima mnogo skeptika, i da kažem, zlovoljnika i gunđala koji
kažu da, eto, to je samo tako prazna priča. Ja mislim da to nije dobar način
razmišljanja. Mislim, čak i da je tačno da se toj opoziciji može mnogo šta
zameriti, pođite od toga da drugu nemate, i takva je kakva je ima da se
podržava. Ako neko misli, naravno, da sklanja Miloševića, jer bez opozicionih
stranaka jedina alternativa je haos, onda više nema apsolutno čak ni te malo
verovatne alternative da se stvar iz jednog opšteg ludila prevede na iole
racioalan kolosek. I zato je, mislim, vrlo potrebno podržavati tu opozicionu
inicijativu i ne tražiti dlaku u jajetu. Čak i kad se dešavaju ti iskoraci kao
što je ovaj Čankov, koji je, razume se, i besmislen i glup i štetan i šta god
hoćete, i suprotan dogovoru da sve što bi nas moglo podeliti ostavljamo po
strani. Ali, čak i tako, neka ga, neka priča, neka radi šta radi, ali ostajemo
zajedno i dalje.
Ono što se meni čini da bi trebalo nastojati, a to je da to ovaj put bude
masovan zahtev da se izbori raspišu.Toliko, ne više od toga, razume se, ako bi
Studio B bio ugrožen, ne damo Studio B i ostaćemo na ulici dok ga ne spasemo i
ne povratimo ako bude uzet, ali zahtev mora bii izbori, ne ostavka, ne znam,
dole Milošević i šta ja znam, samo izbori, to je ono, i sad da se vidi da ovo
nije petnaestak političara koji nešto tu nagvaždaju, nego tu, iza toga stoje
stotine hiljada ljudi, bar u Beogradu, a razume se, milioni u Srbiji.
Zato mislim da je to jedina nada da se stvar drži pod kontrolom, ako bi se
desilo to o čemu vi govorite, a ja priznajem da ima razloga, jer kod ljudi je
taj gnev i očajanje sasvim sigurno toliko dugo suzbijano, onda realna opasnost
postoji da provali u nekim pravcima sasvim neželjenim. I zato je još jedan
razlog zašto je ovaj opozicioni dogovor važan, jer to su ljudi koji imaju neku
težinu, imaju autoritet, imaju svoje sledbenike, imaju na kraju organizaciju. U
ovakvim prelomnim trenucima organizacije čak i kad su daleko o savršenih užasno
mnogo znače. Kad kosa dođe do brusa, kako se to kaže, to ako bi krenula ta
rulja, haos, a ja mislim i čini mi se da imam dobre razloge za takvo podozrenje
da socijalisti, a naročito radikali i oni JUL-ovski jurišnici da imaju za takve
varijante vrlo razrađene poteze unapred i to se vidi po ovim prebijanjima ove
dece što cepaju plakate.
Vidi se da tu postoji već jedna organizacija, ja sam se uvek toga najviše
bojao.To nisu ni paravojne, ni parapolicijski odredi, ali tu neka
infrastruktura postoji, da je to jedan element potpuno bezobziran koji bi mogao
da zaista poseje veliku nesreću. E, sad, to mi sve moramo neutralisati, zato se
mora ići krajnje oprezno, promišljeno, pribrano, hladne glave... Sad se već
kockamo u život svih.
Recimo, to je ono što čovek ne može da suspregne ogorčenje kad je reč recimo o
međunarodnoj zajednici, jer oni su nas tu nekako doveli u taj ćorsokak. Kad oni
zovu opoziciju na te razgovore, ne znam, Budimpešta, Lisabon, Berlin, tih
razgovora je bilo desetine, ako ne i stotine, ta razna razglabanja o tome kako
da vam pomognemo, šta ćete kad se promeni vlast, kako ćete vi to organizovati,
dajte, recite šta vi mislite kako da vam pomognemo.
Šta to znači kad... to su reči, a dela su nešto sasvim drugo, dela su direktno
kontraproduktivna, čak i ne govorim toliko o sankcijama, premda su sankcije
same po sebi nas dovele u ovaj očajan položaj, produbile našu nesreću, a režimu
ništa nisu naškodile, nego upravo to što se odseca odstupnica i što nas gone u
taj obračun koji ne može na dobro da izađe. Tad čovek zaista se pita da li oni
dobro misle ovom narodu, da li je to sad stvarno... ja se užasno čuvam paranoje
te vrste i kažem, lično sam čovek odgajan u duhu zapadnih vrednosti, ali posle
bombardovanja, posle svega što se dešavalo u međuvremenu čovek se zaista pita,
morate se pitati gde je tu dobra namera.
Razume se da sad što je spolja taj pritisak opakiji, poganiji, toliko su
problemi sa kojima se mi kao opozicija suočavamo samo veći, to je jedna
jednačina nemilosrdna. A da će režim morati prosto da se među sobom negde
podeli, to je naša jedina nada i da se shvati da ima ljudi koji zaista naprosto
nemaju šta da traže više i da ima onih koji će, jedna velika većina, ogromna
većina ljudi koji su povezani s režimom, koji su u sistemu, nastaviće normalno
da žive, to se mora razumeti i mora im se staviti do znanja. To je naša jedina
nada.
Moglo bi se reći da je to jedna sudbinska nesreća, kako je za poslednjih 10
godina su na vlast u zapadnim zemljama koje odlučuju, pre svega u Americi, to
kao da je zla sreća htela da dolaze ljudi koji su nekompetentni i koji su, ja
sam sklon da kažem, infatilni, koji to shvataju lično, koji to shvataju bez
nekog šireg horizonta. Znate, vi ste imali američke političare, ljude koji su
odlučivali u američkoj politici, ljude koji su krajnja desnica, koji ništa
dobro nisu mogli misliti jednom režimu marksističke ili ako hoćete,
komunističke provenijencije, koji su na kraju možda bili i rezervisani prema
Srbima kao elementu, ali ti ljudi, uzmite Zbignjeva Bžežinskog, uzmite
Kisindžera, nikad ne bi pravili ovakve ludačke stvari kakve su pravili Klinton,
Olbrajtova i šta ja znam.
Mi smo, kažem, prosto žrtve i nekog sticaja nesrećnih okolnosti, a kako to
izgleda u praksi lepo se možete osvedočiti na Kosovu. Ja mislim da Amerika nije
imala goreg predsednika od Klintona. Mislim, imali ste i Regana koji nije bio
nikakav ili, ne znam, Džeralda Forda, za koga se govorilo da, ne znam, ne može
da žvaće žvaku i da hoda ili šta ja znam, u isto vreme. Ali ti ljudi su imali
oko sebe savetnike koji recimo sigurno nisu bili po našem ukusu, ali koji ne bi
radili ovakve sumanute stvari. Ovo su već veliki zločini. Pa, onda gledajte,
Amerikanci su tamo, koliko se oni paze da neko slučajno se ne ogrebe, da ne
ugane ruku nijedan Amerikanac, i tamo sad, razume se da će to imati svoje
posledice pre izbora. Oni se ne usuđuju da jedan američki život dovedu u
pitanje. A ovde imate Francuze koji su na zlu mestu, pa evo, ovog ruskog
specijalca ubi to albansko dete koje je, čujem, i pobeglo iz zatvora. Mislim,
drugi ginu, a Amerikanci ne. Sve zajedno to je... naravna stvar da tu glavnu
krivicu snosi Milošević sa svojom politikom laži, prevare, tog nekog
provincijskog nadmudrivanja, jeftinih trijumfa. To jedno vreme prolazi, pa na
kraju ne može.
Naši dedovi, naši očevi su za nešto živeli, nešto postigli i to nam dali, i mi
sad svojoj deci dajemo ovu strahotu; niti imaju državu, niti imaju naciju,
nacionalni interes se više ne zna šta je. Znate, mi smo došli dotle da je
nacionalni interes golo preživljavanje, hoćemo li uopšte ostati živi ili ostati
Srba, dotle smo došli. To je moj intimni strah da ćemo otići iz ovog života,
aktivnog života u svakom slučaju, ostavljajući onima koji dolaze iza nas jednu
beznadežnu situaciju, a sami smo imali relativno dobre polazne pozicije. Mislim
da je to ono čega se najviše bojim, mislim, to je ni više, ni manje nego
životni poraz.
- Znate šta, mi smo praktično još uvek u ratnom stanju. U ratnom stanju postoji
termin izdaja i veleizdaja, a postupak prema njima je vrlo jasno definisan, a
ja mislim da recimo baš ono što taj Studio B radi, da je to recimo na granici
izdaje, da ne kažem da je izdaja. To važi i za vas apsolutno.
Svetlana Lukić: A šta se radi sa nama onda?
- Sa vama se ne radi ništa, koliko ja vidim, jer vi i dalje govorite ono što
hoćete da kažete. Mada nisam radikal, apsolutno podržavam to što je gospodin
Šešelj rekao. Ima jednostavo ljudi koji smatraju da je to sasvim u redu ići na
podvorenje po inostranstvu, ljubiti ruku Madlen Olbrajt. Ja to ne mogu, ne da
ne mogu, neću, ali eto, ti će doći da demonstriraju. Nisam neki naročiti
simpatizer ni gospodina Miloševića, kad imam nesrećnu privilegiju da biram, ja
ću gledati da izaberem najmanje zlo, a on mi deluje tako, jer ovo drugo što mi
se nudi, čak i ako nekom nesrećom bilo ko od njih bude izabran, on moj
predsednik nikada neće biti. Čujte, za mene su ti ljudi apsolutno isti čin
napravili kao i oni koji su bacali bombe na nas. Ne tako krivi, oni su krivlji,
jer potiču iz ovog naroda. Ja ne vidim zašti i takva panika od bombardovanja,
koliko je Kuba pod blokadom pa je izdržala, valjda ćemo i mi izdržati.
Svetlana Lukić: Ove godine i mi i Amerikanci ćemo birati novog
predsednika. Amerikanci će svog birati jednog, kako ga zovu, velikog utorka, a
mi ćemo odluku doneti ako ovako ostane jednog velikog petka. Ovo je bila
emisija Peščanik, ton majstori Nikola Drulović i Slobodan Lalić, a vas
pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Doviđenja.
Povezani članci:
- 102. emisija
Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta
Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik,
Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih
inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska
spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik,
Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić,
sociolog
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 105. emisija
Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor
Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak,
antropološkinja
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 123. emisija
Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za
ljudska prava, Petar Luković, novinar, Dimitrije Boarov, novinar i
Biljana Srbljanović, dramska spisateljica
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 13,3 razloga za sreću
Gosti: Petar Luković, novinar, Ivan Milenković filozof, Svetlana Slapšak, profesorka antropologije i Nikola Samardžić, istoričar
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 130. emisija
Gosti: Dušan Pavlović iz Instituta G17, Mrđan Bajić, vajar i ambasadorka SCG u Meksiku Vesna Pešić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
