Intervju vodila Jagoda Engelbreht

Film "Katin" Andžeja Vajde, prikazan na ovogodišnjem festivalu Berlinale, govori o masovnom ubistvu 22 000 poljskih oficira. Ali, to je i priča o njegovom ocu.

Gospodine Vajda, ovaj Vaš film je kandidovan za Oskara u kategoriji stranih filmova. Čestitamo! Mislite da ćete dobiti Oskara?

Vajda: To bi me jako obradovalo! Možda još uvek umem da snimam filmove… Ovo je poseban i vrlo ličan film, i nagrada poput Oskara bi dosta značila jer bio široj publici približila jedan deo poljske istorije.

Ovo je prvi film koji govori o sovjetskom masakru iz 1940. godine kada su ubijena 22 000 oficira. Da li je slučajno što ste se tim prećutanim delom poljsko-sovjetske istorije pozabavili pedeset godina posle filma "Kanal"?

Vajda: Sa "Katinom" se završava istorija poljske filmske škole. Umro je Jerži Kavalerovič, otac te škole. Ali "Katin" nije rezultat nekakve kalkulacije, sve su diktirale okolnosti. Nisam verovao da ću doživeti trenutak da je Poljska opet slobodna i nezavisna i da se smemo baviti Katinskom šumom. Ta tema je bila pod najstrožom cenzurom, uvek prećutkivana, najveći tabu od 1945. do 1989. godine. Ni u periodima smirivanja situacije i stabilizacije, nije bilo nikakve šanse da se snimi ovakav film. Nikada. Kada je došla sloboda, shvatili smo da postoje i druge prepreke za realizaciju ovog projekta – nije bilo odgovarajućeg književnog predloška, nije bilo ni romana ni priče.

Vajda: Prvi scenario sam dobio 1995. godine, ali on nije u potpunosti ispunio moja očekivanja. Zato sam dalje tragao, i nekako našao scenario Andžeja Mularčijuka pod naslovom "Post mortem". Odlučio sam da ga obradim i dopunim dokumentarnim materijalom.

Vajda: Dnevnicima i beleškama koje su pronađene kod ubijenih oficira. Tada mi je bilo jasno da će se film u velikoj meri bazirati na stvarnim događajima. Katin niko nije preživeo. Svi koji su dovedeni u tu šumu, tu su i ubijeni. Poslednji zapis u dnevniku majora Solskog, koji sam prikazao u filmu, kaže: "Sada je šest sati ujutro, doveli su nas u šumu i ne znamo šta će se sa nama dogoditi". Tako je ubijeno 22 000 ljudi. Svako pojedinačno, pucnjem u potiljak. Potom su leševi pobacani u jednu grobnicu. Sa leševima su bile i stvari koje su oni sa sobom poneli, njihove privatne stvari. Često sam se pitao kako je to bilo moguće. A bilo je moguće zato što su Staljin i Lenjin još ranije, tridesetih godina, ubili milione sovjetskih građana. Ukrajince, Beloruse, Ruse – njihove masovne grobnice još ni danas nisu otvorene. Zato i nije čudo što niko u Katinu nije brinuo o tome da li su poljski oficiri u trenutku kada su ubijani imali kod sebe neke dokumente, dnevnike, zapise. Verovatnoća da će neko to iskopati i pronaći, bila je praktično nikakva.

Zašto su ti oficiri, među kojima je bio i Vaš otac, tako podlo ubijeni?

Vajda: To ubijanje nije bilo samo atentat na poljsku vojsku, već pre svega udarac na poljsku inteligenciju. Od 22 000 ubijenih ljudi, samo polovina njih je pripadala oficirskom koru. Ostali su bili rezervni oficiri – profesori univerziteta, akademici, naučnici, umetnici, pisci, gimnazijski profesori, dakle poljska inteligencija. Staljin je tu naredbu potpisao zato što je njegov dugoročni cilj bio da iskoreni taj sloj ljudi. Danas nam je teško da zamislimo kako je "hiljadugodišnje prijateljstvo" koje je posle 1945. godine između Narodne republike Poljske i Sovjetskog Saveza, počivalo na tako nečemu, i lažima koje su to pratile. Sovjetski Savez je podlo, i protivno svakom međunarodnom pravu, ubio 22 000 poljskih oficira, a onda posle čak za to optužio Nemačku.

Glavna tema u filmu je patnja žena koje su verovale i nadale se da će im se muževi vratiti. Da li je to priča i Vaše majke?

Vajda: Da. I danas mi je u očima jedna slika. Moj otac se tada, 1939. godine, spremao da sa svojom jedinicom krene u pravcu nemačke granice. Majka je uzela svoj privezak sa Devicom Marijom i tutnula mu u džep uniforme. Tada sam poslednji put video oca i tako sam ga zapamtio. Mogu samo da nagađam šta se posle toga dogodilo, ili da slažem slagalicu na osnovu onoga što sam u međuvremenu otkrio. Ali sam zato sve vreme izbliza posmatrao šta se događa sa majkom. Kako najpre nije htela da poveruje da je on ubijen, kako je u nemačkim novinama našla njegovo ime na spisku mrtvih. Njegovo ime nije bilo pravilno napisano i ona je živela u iluziji da se radi o nekom drugom. Kasnije je preko Međunarodnog crvenog krsta pokušavala da sazna istinu, ali nije dobila nedvosmislen odgovor. Sve to se događalo pred mojim očima. Zbog toga sam to odabrao za temu. Pri tom sam mislio na mnoge ljude koji su posredno bili žrtve tog zločina, i koji su i danas živi. U tom smislu je "Katin" bi za mene najteži mogući izazov. Da postoji već neki film o tome, mogao sam da snimim politički film, o Staljinu, Čerčilu i generalu Sikorskom, što je takođe zanimljiva i još uvek neobrađena tema. Ali moj zadatak je bio najpre da prikažem ovaj zločin u Katinu.

Osim što prikazujete potresne detalje samog masakra, prikazujete i različite nijanse koje su postojale u način na koji je Poljska posle rata reagovala na informacije o tome.

Vajda: Da bilo je jako važno pokazati nisu svi verovali u "rusko oslobođenje". 

Vajda: Potpuno sam to zanemario, jer bih inače morao da ispričam jednu sasvim drugu priču. Dva filma bi se mogla snimiti o te dve teme. Jedna tema je to kako je moglo da se dogodi da ti ljudi budu zarobljeni iako Poljaci i Sovjetski Savez nisu bili u ratu. Drugi film bi govorio o političkoj pozadini tog zločina i prikazao bi njegove posledice. Kako je moguće da je Staljin dozvolio da se dogodi to ubijanje, zatim kako je moguće da uskrati bilo kakvo objašnjenje i da onda, u znak protesta zbog zahteva poljske vlade u izgnantstvu da se sprovede istraga, sa tom vladom prekine diplomatske veze? I Čerčil prelazi preko svega toga, samo da bi Crvena Armija nastavila da se bori protiv Nemaca! Kada ga je general Sikorski podsetio na smrt oficira, Čerčil mu je odgovorio: "I tako ih više ne možemo oživeti". Dakle, Zapad je ćutao. Moglo bi se pomisliti da je posle rata bilo lakše obraditi tu temu, ali nije tačno. Svi dokumenti su bili na sigurnom i američka vlada nije bila zainteresovana da shvati kakva je stvarna situacija u Istočnoj Evropi. Naravno, sve dok nije nastupila kriza u Koreji, kada je zavladao strah da će se istorija ponoviti, taj put sa američkim vojnicima koji su mogli da budu žrtve u Severnoj Koreji.

Vajda: U početku smo brinuli kako će biti prihvaćen, da li je dovoljno atraktivan, da li je po ukusu mlade generacije – da možda ne liči previše na obaveznu lektiru. Zatim smo se plašili šta će reći oni stariji koji su godinama čekali na ovakav jedan film i čija su očekivanja s vremenom narastala. Zbog svega toga smo se radovali tako velikom broju gledalaca. Film je videlo gotovo tri miliona ljudi! To je uspeh koji uveliko prevazilazi naša očekivanja. I to znači da je poljska publika čekala na njega. Posle premijere mi je prišla jedna žena, očigledno ćerka jedne katinske žrtve, i zahvalila mi se što je konačno dobila priliku da sazna šta se zaista dogodilo. Rekla i je da sa tim saznanjem može lakše da živi i da na neki način stavi tačku na to poglavlje svog života.

Premijera je održana 17. septembra 2007, na godišnjicu pakta Ribentrop-Molotov. Zašto baš tog datuma?

Vajda: Mislili smo da će to imati simbolično značenje. Za nas Poljake, taj datum je jedan od najtragičnijih. Ne samo zato što su nas dve nedelje kasnije u blic-krigu Nemci okupirali, već i zato što su se dva velika neprijatelja Poljske, Hitler i Staljin, nama iza leđa dogovorili i odlučili da podele Poljsku.

Rekli ste da ste sa ovim filmom završili istoriju poljske filmske škole. Kako to treba razumeti?

Vajda: Film "Katin" je trebalo, najpre, da se zove "Post mortem", što je trebalo da se odnosi i na poljsku filmsku školu. Od pedesetih godina, mi – to jest Andžej Munk, Tadeuš Konvicki, Vojćeh Has, nedavno preminuli Jerži Kavalerovič i ja – smo snimali filmove koji govore o Drugom svetskom ratu. Sada sam ja poslednji iz te grupe koji još snima. I sa "Katinom" zatvaram tu temu.

"Das Schweigen nach dem Massaker", Interview: Jagoda Engelbrecht, Berliner Zeitung, 09.02.2008.

Povezani članci:

• Čistunci

  "Žurba je šejtanovo sredstvo", upozoravaju klasični arapski mudraci. E, pa jedan takav primer neprilične žurbe u kojoj - i zahvaljujući kojoj - su neki ljudi ispali budale bez potrebe imali smo ovih dana. Reč je, naravno, o veštačkoj, nepotrebnoj i prema tome suvišnoj aferi koja je nastala oko dokumentarnog filma Filipa Švarma i Radoslava Ćebića o medijskom aspektu atentata na Zorana Đinđića.
  
   

• Čovek kome je pukao film

  Umro je Janez Drnovšek, čovek sa bogatom političkom karijerom i sa malo godina (svega 58). Pre neke dve godine je ražestio profesionalne Srbe svojim tačnim predvidjanjem o razvoju situacije na Kosovu: time je hteo da skrene pažnju slovenačkoj i evropskoj diplomatiji na žarište koje je svima bilo očito, ali se niko nije ozbiljno hteo poneti sa njim.

• Indiana Jones i prva sovjetska žena u kozmosu

  Hollywood živi od nastavaka, koji imaju veoma ozbiljan ontološki problem: trajanje ljudskoga života, koje za zvezde nije nimalo različito od ostalih smrtnika. 

• Jevreji, trgovke belim robljem i škorpioni

  Ratni zločini su stigli u Srbiju! Bilo je potrebno tako malo, svega nekoliko minuta prikazivanja snimka egzekucije pa da javno mnenje burno reaguje. 

• Kako postati nacista za pet dana

  Gledajući film «Val» i iščitavajući sve do čega sam mogao doći u svezi s njim - polako bivalo jasno da je upravo kod nas (i u BiH i u Srbiji) u tijeku in vivo experiment, svojevrsni džinovski remake Jonesova experimenta, koji je bio i povod za nastanak njemačkog filma «Die Welle».