Pre mesec dana Keniju je neočekivano zahvatio talas postizbornog nasilja u kojem je stradalo više od 1.000 ljudi, a na stotine je raseljeno. Jačina i opseg nasilja šokirali su svet.

Nesumnjivo, napete izborne situacije poznate su od ranije u Keniji, a samo nekolicina poznavalaca prilika u Africi nisu bili svesni brojnih teškoća s kojima se suočavala ova država. Ali, izgledalo je da je situacija u poslednje vreme bila zadovoljavajuća. Najnovija kampanja za predsedničke izbore bila je posve mirna, a nekoliko miliona građana glasalo je 27. decembra - neki od njih satima su čekali u redu kako bi ubacili listić u glasačku kutiju.

Možda još značajnija jeste činjenica da su Keniju svi doživljavali kao "uzornog studenta" napretka, a ponekad su tu državu opisivali kao simbol renesanse u Africi. "Vizija Kenije 2003", set ambicioznih makroekonomskih, pravnih i ustavnih reformi, primenjivan je uz tesnu saradnju sa Svetskom bankom.

Miljenica država donatora, Kenija je primila gotovo milijardu dolara zvanične pomoći za razvoj 2006, što je iznosilo više od 250 odsto od 2002. Procvat tamošnje hortikulture i turizma slavljeni su kao modeli za druge afričke države koje su ulagale napor da se integrišu u svetsku trgovinu. Ekonomski napredak zemlje, koji je u protekle četiri godine u proseku iznosio 5,5 odsto i koji je pokrenuo razvoj ekonomije susednih država, naizgled je predstavljao dokaz teze da je snažan razvoj moguć u Africi, čak i bez mineralnih i fosilnih resursa. Danas, ekonomsko čudo i dalje visi u vazduhu. Ipak, nije sve izgubljeno i postoje jaki razlozi da verujemo da će narod Kenije uspeti da prevaziđe trenutnu političku krizu i ponovo vrati državu na pravi put. Uprkos svemu, dok sedimo na rubu ponora potrebno je da ponovo razmotrimo stav da, nasuprot krizi koja stvara konflikt, socioekonomski razvoj mora voditi ka političkoj stabilnosti i umanjiti šanse za nasilje.

Ipak, prva lekcija koju bi trebalo da naučimo iz etničkih sukoba u Keniji jeste da napredak, ma koliko bio delotvoran, ne može da bude rešenje za sve. Pojedine krize jesu duboko ukorenjene u društva, a za mir je potrebno više nego što se može ostvariti razvojnim planovima. Osim takvih inicijativa, postoji i određena uloga koju mora odigrati bilateralna i multilateralna diplomatija kako bi se pružila podrška uspostavljanju efikasnije vlasti.

U stvari, napredak sam po sebi stvara niz pritisaka na društvo koji predstavljaju osnovu konflikta. Promene identiteta koje se brzo odvijaju i predstavljaju posledicu urbanizacije, poboljšanja položaja žena ili izloženosti stranim medijima, često izazivaju slabljenje tradicionalnih normi i društvenih mreža. Takođe, ekonomski razvoj, barem u početnim fazama, neretko doprinosi produbljivanju razlika u zemlji, budući da pojedine zajednice ili pojedinci imaju koristi od povećanja plata, dok drugi nemaju.

Razmeštanjem tradicionalnih centara moći, napredak može da izazove kolektivni gnev. Etnička manipulacija predstavlja mali korak unazad, a mnogi politički lideri neretko odlučuju da to učine.

Ipak, ništa od navedenog ne dovodi u pitanje vezu između razvoja i mira, niti osporava tvrdnju. I na mikro i na makro planu razvojnim projektima i ekonomskim razvojem može se učiniti mnogo kako bi se ublažili uzroci političkog nasilja. Ali, u planiranju razvoja profesionalaca čija prva dužnost glasi "ne čini zlo" trebalo bi više pažnje posvetiti složenim preprekama s kojima se suočavaju društva u razvoju. Naša usredsređenost na prilike u Keniji nije u dovoljnoj meri doprinela povezivanju organizacija i projekata.

U krajnjoj liniji, povećanje ekonomske aktivnosti koje predstavlja posledicu razvoja predstavlja jedini način da se umanje razlike, naročito u pogledu munjevitog demografskog rasta, budući da je lakše podeliti na pravičnije delove dobit koja se uvećava, od one koja se umanjuje. Štaviše, brz ali loše raspoređen ekonomski rast mogu pratiti programi koji posebnu pažnju poklanjaju onima koji su zapostavljeni, čime se ublažavaju patnje. Stoga, nije slučajnost to što se najveći deo nasilja koje trenutno traje u Keniji događa u siromašnim četvrtima velegrada. Da je više pažnje posvećeno najizraženijim razlikama koje postoje u toj državi u pogledu snabdevanja vodom, stanovanja ili posla, njeno stanovništvo možda ne bi izabralo nasilje kao sredstvo promene.

Potrebno je da izvučemo valjane lekcije iz Kenije: socioekonomski napredak i dalje predstavlja najbolje sredstvo za sprečavanje nasilja u dugoročnom periodu. Ali, odnos između napretka i političke stabilnosti teže je uočljiv i manje linearan nego što smo mi skloni da verujemo. Napredak nije čudesno rešenje za nasilje i može stvoriti niz problema, naročito u slučaju da se odvija bez uvida u nagle promene koje se odigravaju u društvu. Kenija ne predstavlja primer za sunovrat napretka, već za to kakav je napredak u praksi - složen, moćan i, uprkos svemu, nežan.


Autor je bivši potpredsednik Svetske banke, izvršni direktor Francuske agencije za razvoj i jedan od pokretača sajta www.ideas4development.org.

Povezani članci:

• Čekajući pravi sukob

  Našoj epohi, koja je izgubila poverenje u temelje na kojima počiva, kaže Česterton u eseju "O idealima", nije za njeno saniranje potreban sposoban praktičar, nego veliki ideolog. "Praktičar zna kako stvari funkcionišu. Kada, međutim, stvari prestanu da funkcionišu, onda je neophodan mislilac, čovek koji poseduje nešto kao doktrinu o tome zbog čega stvari uopšte funkcionišu". Čini se da je Milošević predstavljao odgovor na upravo takvu "krizu temelja".

• Balkan: Kosovo nije poslednji teritorijalni sukob

  Srbi su šampioni sveta u pucanju sebi u nogu. Oni iz Mitrovice (srpske enklave na severu Kosova) nisu propustili da potvrde ovo pravilo, kada su se pre nekoliko dana obrušili na vojnike Ujedinjenih nacija (i to toliko da su izazvali smrt jednog ukrajinskog vojnika). U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje. 
  

• Klimanje potpornog stuba

  Kada je izgledalo da sve ide po logičnom planu i da se sklapa vlada kojoj će ton davati jedna stranka koja je doista na centru političke scene u Srbiji (neki smatraju levo od centra, dok je drugi vide nešto desnije), sam potporni stub buduće vlade je izgleda napukao - valjda pod unutrašnjim napetostima i spoljnim teretom koalicije, koja je ispala skuplja nego što su to površni posmatrači očekivali.  

• Makedonija: Krvava izborna svadba

  Oružani sukobi partijskih policija dve vodeće albanske stranke, i između njih i zvanične policije, jedan poginuli, više desetina ranjenih, glasanje pod pretnjom kalašnjikova i pištolja, otimanje i punjenje glasačkih kutija, čak i otmice članova biračkih odbora – sve to ličilo je na precizno izrežirani horor, koji je, istini za volju, postigao cilj: Makedonija je u šoku, međunarodna zajednica takođe, tamošnja levica u pravom nokdaunu, desničarski VMRO na pragu apsolutne, možda i apsolutističke vladavine.

• Sukob Dinkić-Đelić

  Čuvenu „ponudu“ - Kraljevstvo za konja! Mlađen Dinkić je promenio u - Prijatelja za banku.! Način na koji je guverner Narodne banke, potpredsednik G17 plus, javno optužio i pokušao da kompromituje svog prijatelja Đelića može se, po nelagodi i gađenju koje izaziva, porediti samo sa davnom Osmom sednicom. Doduše, tada je Milošević samo politički „pogubio“ Stambolića, svog todašnjag mentora i prijatelja. Sve ostalo došlo je kasnije.