| Utakmica Klinton–Obama |
|
|
| 21.02.2008. | |
|
Nisu kandidati duša kampanje za predsedničke izbore. To su birači.
Ono čega se oni plaše. Ono što žele. To smo videli 2004, kad je strah
nagnao 60 miliona Amerikanaca da ponovo izaberu jednog tupavog
Teksašanina. Vidimo to još više ove godine sa dva politička NLO-a koji
oživljavaju fantazme manjina, fantazme žena o vlasti, njihove želje za
osvetom ili njihove snove o pomirenju. Nikada se u novije doba
Sjedinjene Države nisu u tolikoj meri unele u izbore. Nikada zemlja
nije imala tako jak utisak da je dečak kojem se daje puna sloboda u
prodavnici slatkiša: «Gotovo je sa belom muškom bombonom obavezno
srednjih godina. Mališa, uživaj, možeš da biraš između žene, crnca,
vijetnamskog heroja, baptističkog propovednika».
Žena ili crnac. Niko ne bi bio toliko lud da isključi pobedu
republikanca, ali Amerika u to ne veruje mnogo, uprkos nekim
zbunjujućim istraživanjima javnog mnjenja, Desnica je nagrižena,
podeljena, istrošena za osam godina mandata jednog od najnepopularnijih
predsednika u istoriji. Izgleda da je došlo vreme da se skiptar
gospodara sveta preda demokrati. Crncu ili ženi, dakle. Ali, zašto se
zadržavati na ovoj pojedinosti? Zašto se ne ograničiti na njihove
programe, razlike u stilu i metodi?
Zato što ih ta dimenzija nadilazi. Zato što su Sjedinjene Države
zemlja u kojoj žene predstavljaju više od polovine diplomaca na
univerzitetima, ali manje od 3 odsto direktora u velikim preduzećima;
zemlja u kojoj je potpredsednikov čovek od poverenja 1970. objašnjavao
kako ženama upravlja «žestoka hormonalna neravnoteža». «Pretpostavite,
objašnjavao je on, da za predsednicu imamo ženu usred menopauze, i da
ona mora da donese odluku o invaziji u Zalivu svinja ili o ruskom
mešanju na Kubi», pa ona bi bila «podložna mentalnim problemima
karakterističnim za žene u tim godinama».
Izabrati crnca donedavno nije izgledalo mnogo verovatno. Onijango
Obama, kenijski farmer koji je plašio stanovnike svog sela svojom
belačkom odećom (oni je ranije nisu videli), nikada ne bi mogao da
zamisli kako će njegov sin, čuvar koza, izroditi mogućeg predsednika
Sjedinjenih Država, zemlje za koju možda nikada nije ni čuo. Zato što
bi Barak Obama, taj «Tajger Vuds bez štapova za golf», mogao da bude
otelotovorenje «skladnog spoja Kenije i Kanzasa o kojem svi sanjamo»,
piše Vikli standard, jedan desničarski nedeljnik. Još bolje
nego kod Tajgera Vudsa, u lozi Obama ima i krvi Čirokija i potomstva
Džefersona Dejvisa, južnjačkog predsednika u vreme Američkog građanskog
rata! Žena, crnac, dva programa koja često liče kao jaje jajetu: i
jedno i drugo žele da lečenje bude dostupno svima, i jedno i drugo žele
da umanje nejednakosti, i jedno i drugo žele da smanje međurasni jaz,
ni jedno ni drugo ne žele da dopuste da američke trupe večno ostanu u
Iraku.
Ovo dvoje, dakle, nisu tako radikalno različiti kako se to želi
prikazati. Treba na trenutak zaboraviti razliku u godinama, tih
četrnaest godina koje ih razdvajaju, zanemariti toliko različite
životne puteve odraslih ljudi, ličnosti koje su naizgled u svemu
suprotstavljene. Treba se vratiti u detinjstvo da bi se shvatilo šta ih
povezuje. Pronaći jednog neuspelog dečaka u Park Radžu, Ilinois,
belačkom predgrađu iz pedesetih godina à la Tati, u kojem svi
muškarci u tamnim odelima kreću na posao u isto vreme. Devojčica je
rasla u senci nemogućeg oca, apsolutiste sigurnog u sebe, a spasla ju
je nežna, pametna, zahtevna majka. Zamisliti, s druge strane, krhkog
dečaka koji raste na Havajima, čiji se otac Kenijac vratio u zemlju kad
je on imao dve godine, dete koje je takođe vodila nežna, pametna i
zahtevna majka, pristigla sa onog metodističkog Srednjeg Zapada u kojem
samosažaljenje nikada ne traje dugo. «Ono najbolje što nosim u sebi,
njoj dugujem», piše Obama u svojoj autobiografiji, i to je rečenica
koju bi Hilari mogla da prepiše od reči do reči.
Treba pratiti ovo dvoje školaraca oštre inteligencije, izdanke
srednje klase u kojoj strah od pada na društvenoj lestvici uvek lebdi
nad svakodnevnim životom. Zapaziti njihove složene ličnosti, koje su
ogledalo njihovih složenih porodica. Hilari kako pita jednog sveštenika
koji je postao njen čovek od poverenja: «Može li se biti mizantrop i
uprkos svemu voleti neke osobe i uživati u njihovom društvu?» Baraka,
meleza, kako sluša baku i deku dok govore o «White folks» (belcima): te
« reči su treptale u mojoj glavi poput neke neonske svetiljke, i
najednom bih se utišao, kao da sam skrivao neke tajne» (1). Treba ih
pronaći nešto kasnije, kao mlade ljude koji pletu svoj politički DNK.
Hilari kako ide na skup Martina Lutera Kinga 1961, bez znanja svoje
porodice, što je trenutak koji će je duboko obeležiti. Baraka jednu
generaciju kasnije kako uveče u krevetu razgleda te fotografije borbe
za građanska prava, te «romantične slike prošlosti koju nikada nisam
proživeo», ali, «koje su za mene postale neka vrsta molitve, hrabreći
me, kanališući moje emocije onako kako reči nikada ne bi mogle».
Ipak ne treba preterano daleko gurati paralelu između ove dve
nesvakidašnje ličnosti. Hilari se nikada nije oslobodila svoje
ljušture. Ona se ponosno poziva na svog idola, Elinor Ruzvelt,
objašnjavajući da žene političari moraju da imaju «kožu debelu poput
nosorogovog dupeta». Ali, u stvarnosti njeni robotski govori i kiseli
osmesi otkrivaju veoma povučenu osobu, koja je, čini se, uvek na
oprezu. Privatno je u stanju da šarmira i izaziva bezrezervnu odanost u
onima koji joj, često godinama, pomažu, ali «gotovo uvek postoji nešto
što je sprečava da se potpuno prepusti, kao da ne veruje da čitalac,
slušalac, prijatelj, novinar koji je intervjuiše, birač, ili možda i
ona sama, mogu da shvate istinsko značenje događaja», piše Karl
Bernštajn u Hilarinoj biografiji (2).
Barak Obama je, naprotiv, u skladu sa samim sobom otkako je sreo
svoju ženu, Mišel, advokaticu koja je poput njega diplomirala na
Harvardu i koja je potekla iz onih siromašnih četvrti Čikaga koje su
preobrazile Baraka. On uvek dobro izgleda u patikama, «izgovara svaku
rečenicu sa snagom i uverenošću nekoga ko je već godinama predsednik»,
oduševljava se Met Taibi u časopisu Roling stoun. Još jedna
razlika u ličnostima: Hilari je mnogo religioznija, ona ima jednu
gotovo puritansku stranu kakva ne postoji kod Obame, koji se prilično
kasno zaineresovao za religiju.
Ali, prava linija razdvajanje nije tu. Zaustavimo se na trenutak
na ovoj fascinantnoj pojavi: muškarac i žena levičari, dvoje senatora
iz iste partije, čiji programi liče, često dele demokratsku Ameriku na
dva strastveno suprotstavljena tabora. Mogli bismo da se držimo
ličnosti, naravno. Da uzmemo u obzir Galupovo istraživanje u kojem su
istraživači pokušali da shvate «šta se krije iza osećanja usmerenih
protiv Hilari», i najčešće su dobili sledeći bitan odgovor «Ne volim
je». I tačka. Ali, druga istraživanja pokazuju da bivša prva dama može,
kao i Obama, da pobedi na novembarskim izborima, uprkos svojoj
kontroverznoj ličnosti: povoljna mišljenja onih koji je vole brojna su
koliko i nepovoljna mišljenja onih koji je ne vole. Nasuprot tome,
prirodna harizma Baraka Obame jeste plus u očima onih koji padaju na
njegov šarm, ali nije dokazano da njegova elokvencija, koja toliko
podseća na Kenedijevu, predstavlja sistematsku prednost u očima
zabrinutog biračkog tela, pesimističnog po pitanju budućnosti zemlje i
perspektive recesije.
Pukotina je još dublja, a i još zanimljivija. Ove dve životinje
jednostavno nemaju istu koncepciju vlasti. Oni se ne slažu čak ni oko
toga šta predstavlja valjano političko iskustvo! Hilari neprestano
stavlja akcenat na svojih osam godina u Beloj kući, gde je u suštini
bila kopresednica, kao i na svoj rad u Senatu. U njenim očima Obama je
žutokljunac. Ali, pitajte Mišel, njegovu ženu, da li je neiskusan.
Umesto da «zaradi milione» nakon što je završio Harvard, podseća ona,
otišao je da se brine o siromašnima u predgrađu Saut Sajd u Čikagu. Tek
su im dve knjige koje je nedavno napisao, kaže, omogućile da se izvuku
iz dugova.
Ne, zaista, sve ih razdvaja na ovom terenu. Hilari ne odbacuje
postojeći sistem, naprotiv. Kao senatorka, bez kompleksa je prigrlila
lobije i ne uvek nepristrasne donatore. «Njen zazor od promena sistema
finansiranja kampanja ne bi trebalo da iznenadi. Otkako je ušla u Senat
2001, nijedan senator nije prikupio više novca od nje», podsećaju Džeg
Gert i Don van Nata (3). Obama je takođe sakupio značajne sume, ali na
drugačiji način: «Za razliku od Hilari, Obama je odlučio da ne prihvata
donacije komiteta za političko delovanje i lobista», pišu Gert i Van
Nata.
Hilari, koja lično poznaje predsedničku vlast i njena ograničenja,
procenjuje da postojeći sistem omogućuje predsedniku da sprovede
potrebne reforme a da se ne korumpira, samo ako plovi po uzburkanim
vodama poput mudrog kapetana. Na isti način Klintonovi bez kompleksa
prihvataju polarizaciju političkog života. Čak i ako je u suštini
veliki centrista, Hilari nosi mržnju desnice prema sebi kao počasnu
značku, i ne propušta priliku da podseti kako je nitkovi sa desnice
«proganjaju šesnaest godina, ali na njihovu veliku žalost ja sam još
uvek tu». Iako se u stvarnosti otrovna desnica potpuno umirila kad je
ona u pitanju. Još uvek se prodaju bodići sa natpisom «Hilari me plaši»
i bedževi na kojima piše «Hillary Hater» («Mrzim Hilari»), ali
svetlosne godine smo udaljeni od hajke iz devedesetih.
Za razliku od Bila, Hilari je uvek više volela kontranapad od
mučnog kompromisa. Ali, to je takođe i stvar filozofije: u duhu
Klintonovih postoji levica i desnica koje se prirodno sučeljavaju,
cezura koja se može «zaobići» (smeštanjem u centar), ali koja svejedno
postoji. Obamina logika je drugačija. On predlaže neku vrstu
nacionalnog jedinstva i želi da se stavi iznad rovovskih ratova koji
parališu zemlju. Kada traži od birača da se otarase starog sistema
(čitati: da stave tačku na ciklus Buš–Klinton–Buš–Klinton), koji bi
mogao da potraje dvadeset i četiri godine, to jest dvadeset i osam ako
bi Hilari bila ponovo izabrana 2012. Kada nalaže demokratama da «pozovu
čitavu naciju – ne jedan deo stanovništva, već čitavu naciju – da se
okupi oko višeg cilja, zajedničkog projekta», on uobličava radikalno
drugačiji stil. U onome koga «Mišel zabrinuto vidi kao sanjara», kako
piše Obama u svojoj autobiografiji, Hilari prosto vidi naivca. A
savetnici kandidatkinje se podsmevaju, natuknjujući da «Obama smatra
pristojnost i odsustvo stranačkog duha amajlijama koje mogu da zaustave
metke», kako piše Džordž Parker u Njujorkeru.
Ova se podela na cinika i idealistu (ili na realistu i naivca, ako
više volite) ne primenjuje samo na vršenje vlasti. Ona je prožela
kampanju za preliminarne izbore munjevitom brzinom. Za Klintonove su
svi udarci dozvoljeni u predizbornoj trci, što dokazuju torpeda koja je
lansirao Bil: to je prosto zakon političke borbe! Obama je, naprotiv,
čitavog leta odolevao iskušenju da se upusti u napade na ličnost,
uprkos mišljenju svojih savetnika, iako je zaostajao u istraživanjima
javnog mnjenja. Časna strategija koja mu se isplatila u Ajovi, ali koja
ga 5. februara može skupo koštati.
(1) «Dreams from my father», Barak Obama, Three Rivers Press, 2004, džepno izdanje.
(2) «Hillary Clinton. Une femme en marche», Carl Bernstein, Baker Street, 2008.
(3) «Her Way», Jeff Gerth i Don Van Natta, Little Brown and Company, 2007.
Philippe Boulet-Gercourt, «Le match Clinton–Obama», Le Nouvel observateur, br. 2256
Prevela Olja Petronić Povezani članci:
|
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
Dobrotvorni slučaj01.12.2008. | Kristofer Bim Ako Obama želi da izbegne nezgodne situacije, Fondacija Klinton mora da se zatvori. Dalje... |
Indijska agonija29.11.2008. | M. J. Akbar Detalji o nasilnim aktivnostima u Mumbaiju, gde su teroristi ubili više od 143 ljudi, još uvek se...Dalje... |
| Rizici efikasnosti27.11.2008. | Džejms SurovikiAko vremenski uigran sistem za proizvodnju automobila naiđe na prepreku i ponuda automobila se malo smanji,... Dalje... |
| Posthladnoratovska evropska kriza26.11.2008. | Ivan KrastevRetorika saradnje i partnerstva između Evropske Unije i Rusije ne može da sakrije činjenicu da uzajamna... Dalje... |
| Ekonomiji je potrebna naučna revolucija22.11.2008. | Jean-Philippe BouchaudPretpostavka o savršeno efikasnom slobodnom tržištu zasnovana je na ekonomskim radovima iz '50-tih i... Dalje... |
| Mobilno građanstvo?22.11.2008. | Ivajlo DičevIvajlo Dičev, profesor kulturne antropologije, istraživao je život Bugarskih emigranata u zapadnoevropskim... Dalje... |
| Poverenje – nula21.11.2008. | Stiven LukesDirkem je anomiju zvao „bolešću neograničene aspiracije“. Njegova centralna ideja je da ljudima... Dalje... |
| Dvoje u krivu, niko u pravu20.11.2008. | Alvaro Vargas LjosaKada su obe zaraćene strane na neki način u pravu, znajte da je pred vama ogroman problem – kome pomoći,... Dalje... |
Novo pismo Hane Arent18.11.2008. | Hana Arent, Hans-Jirgen Benedikt Ove godine su prvi put objavljena dva pisma iz 1967: pitanja mladog nemačkog doktoranta i odgovori Hane...Dalje... |
| Poslednje novo pravilo17.11.2008. | Bil MarPitam ja vas, u kojoj bi drugoj zemlji mladi plaćali porez kako bi stari mogli da priušte erekciju? Ono... Dalje... |
| Ostalo... |
Copyright © 2005 - 2008 Peščanik.
