Neprirodna koalicija, čiji je primarni cilj bilo zadovoljavanje uskostranačkih i ličnih interesa vlastoljubivih i korumpiranih političara, a ne rešavanje nagomilanih problema društva i neophodno okretanje Srbije savremenim međunarodnim tokovima –kroz usvajanje evropskih vrednosti i standarda i ubrzanje integracije u EU – umrla je mučenickom smrću od ruke svog Tvorca, dr Vojislava Koštunice.

Sa 33 od ukupno 250 poslanika i, prema svim istraživanjima javnog mnenja, sa manje od 10 odsto podrške u elektoratu, Koštunica se svojim koalicionim partnerima – ponajviše Borisu Tadiću – ali i svima nama i dobrom delu međunarodne zajednice, nametnuo kao predsednik Vlade i vlasnik „ministarstava sile” (uzgred: zemlja u kojoj su policajci i popovi noseći stubovi institucionalnog sistema, zaista ne treba da brine za svoju budućnost!). Ta ministarstva on je beskrupulozno (i uglavnom uspešno) koristio da zaustavi ili uspori reforme i Srbiju posvađa sa najrazvijenijim zemljama, čija je pomoć i podrška u ovom trenutku najpotrebnija, bacajući nas u naručje autoritarno-patrijarhalnom little big brother-u sa Istoka.

Na krilima takve Koštuničine politike, u čijoj realizaciji mu je tokom poslednjih desetak meseci neštedimice pomagala Demokratska stranka i njen lider - u javnosti poznat i kao „give-me-five-Ja-kao-predsednik-Srbije” - ostvareni su monumentalni „rezultati”: usvojen je jedan po mnogo čemu nemoderan i antievropski Ustav, rehabilitovani temeljni postulati (i mnogi nosioci) politike, za koju smo se ponadali da je poražena oktobra 2000. godine; politika, privreda, zdravstvo, školstvo i uprava ogrezli su u korupciji i skandalima neslućenih razmera, nekolicina tzv. tajkuna upravlja Srbijom kao svojim biciklom, a u kulturi, medijima i najširoj javnosti se valjaju talasi govora mržnje, primitivizma i prostakluka, kojima neki od junaka Miloševićeve propagandne mašinerije mogu samo da pozavide.

Sve to je proteklih godina tolerisala – a poslednjih deset meseci u tome i aktivno (sa)učestvovala – Demokratska stranka, zaklanjajuci se iza floskule o tobožnjoj „stabilnosti Vlade” i praveći se da ne zna da i najstabilnija vlada u uslovima disfunkcije demokratskih institucija, jedno društvo može da dovede do rasula. Odlazeća vlada V. Koštunice, B. Tadića i njihovih ortaka iz G17+ i NS je to ubedljivo pokazala.

Njen odlazak zato treba pozdraviti i poželeti da se tako neprirodnom savezu fanatizovanih ksenofoba, priglupih samozaljubljenika, „domaćinskih” prostaka i samoproglašenih eksperata više nikad ne dozvoli da ovu zemlju – ionako pauperizovanu, frustriranu i sluđenu – učine zamorčetom za in vivo eksperimente u bilo kojoj od „disciplina” kojima vladaju članovi te družini.

Nove izbore bismo stoga voleli da vidimo kao višestruku šansu: najpre kao priliku da se oslobodimo tiranije politikanata, koji su nam ukrali i upropastili još pet godina života.

Važnije od toga bilo bi, međutim, da se u Demokratskoj stranci – u kojoj je, uprkos svojevrsnoj „lustraciji” posle ubistva Zorana Đinđića, ipak ostao niz pametnih, poštenih i časnih ljudi i žena – novi izbori shvate kao prilika da se ta stranka profilira i bez ostatka prikaže kao snaga koja je spremna da Srbiji ponudi alternativu dosadašnjoj politici i krene putem iskrenog otvaranja prema svetu.

- nadje način da temu Kosova od mitologizirane frustracije, kojom srbijanska politička klasa kao govnjivom motkom mlatara oko sebe, transformiše u novu šansu Srbije za poboljšanje odnosa sa susedima i šire;

- odbaci dosadašnji sistem federalizacije vlade i energično se distancira od korupcije (pre svega u redovima svojih ministara i poslušnika nagrađenih sinekurama po upravnim i drugim odborima), a ključna mesta u Vladi i drugim institucijama poveri ljudima od stručnog, profesionalnog i moralnog integriteta, a ne problematičnim i ponekad grotesknim poltronima;

- ličnu sujetu, bahatu nadmenost i surevnjivost prema političkim akterima - potencijalnim saveznicima! - koji suvislije, doslednije i iskrenije zagovaraju otrežnjenje Srbije i njeno otvaranje ka svetu, podredi potrebi da se na političkoj sceni jasno profilira reformsko-evropska alternativa sadašnjoj nacionalno-patriotskoj homogenizaciji oko Kosova, koja nas i je dovela do rupe u kojoj se nalazimo. Za takvu alternativu na političkoj sceni Srbije ima dovoljno mesta, a njena artikulacija ne mora, niti treba da ima organizacionu formu.

Ako Vojislavu Koštunici uspe da nametne Kosovo kao glavnu temu u predizbornoj kampanji - a Boris Tadić i Demokratska stranka na to pristanu - propustiće se još jedna prilika, verovatno poslednja pre dugog perioda (samo)izolacije, da se Srbija ipak okrene svojim istinskim problemima, energičnim reformama i približavanju Evropi.

Iako je teško zamisliti veću štetu od one koju je svojom mlitavom i kompromiserskom politikom u upravo preminuloj vladi Demokratska stranka već učinila ideji evropske Srbije, propuštanjem prilike koja se upravo otvara ta šteta bi se višestruko uvećala i vrlo verovatno pogubno odrazila ne samo na mesto i ulogu te stranke u ovdašnjoj politici, nego i na stanje unutar nje same.

Povezani članci:

• 44. američki predsednik

  Ako ima nekoga ko još uvek sumnja da je u Americi sve moguće, ko se još uvek pita da li i dalje živi san naših osnivača, ko još uvek sumnja u snagu naše demokratije, ovo veče mu je pružilo odgovor.

• Ambicija i sposobnost

  Definitivno smo saznali da Obama nije liberal. On veruje u 2. amandman (pravo na nošenje oružja), nije protivnik smrtne kazne, protiv je gej brakova.

• Američki izbori

  Posle prve debate predsedničkih kandidata u petak 26. septembra, jasno je da je Mekejn u problemu.

• Šta berza kaže o izborima

  Reakcije berzi na izbore su uglavnom standardne. Ako se predviđa pobeda privredno liberalnijih, desnih stranaka, berza raste. Da li će i koliko rasti dugoročnije, zavisi od politike te vlade. Ako je u izgledu pobeda socijaldemokrata ili laburista, berza stagnira ili pada. Kasnije može i nešto da raste, opet zavisno od politike.  

• Žena jučerašnjice

  Možda bi trebalo staviti Hilari Klinton na tiket demokrata u novembru, a možda i ne bi. Možda bi mogla da pomogne Baraku Obami da ujedini stranku, a možda i ne može. Možda će predati žene i belu radničku klasu. I opet, možda neće.