Posle prekretničkog Oktobra, Srbija se opet našla pred raskrsnicom, sa rizikom da ponovo izabere gori put. Nisu sve raskrsnice iste, ova današnja je možda ipak najpresudnija.

Vekovna dilema: Istok ili Zapad, na razmeđi svetova, kultura i konfesija, uvek je nametala pitanje - kako opstati, a izbeći priklanjanje samo jednom od njih? Da priklanjanje nije ni najbolji, pa ni jedino mogući put, uveravali smo se - najčešće na svoju štetu - i u daljoj i u bliskoj prošlosti.

Takav položaj Srbije i danas imperativno nalaže da ona svesrdno sarađuje sa neposrednim okruženjem, Evropom i svetom, kako sada kao samostalna tako, ne manje, i kada, nadajmo se, postane deo velike zapadnoevropke integracije. A i tada, kao i sada, treba najbolje što se može sa moćnom Rusijom, ali uvek nezavisno od "bratskih" kriterija, koje smo često želeli, nekad i imali, a ponekad zbog njih i zažalili. Priklanjanje i poklanjanje Srbije Rusiji, po cenu udaljavanja od EU, teško da je u dugoročnom interesu i same Rusije, ali svakako nije u interesu Srbije. Kad-tad će Kosovo početi da opterećuje i samu Rusiju, ma koliko da joj je trenutno jaka karta u obnovljenom velikodržavnom nadmetanju sa Amerikom. A i sada, i u perspektivi, Rusija će imati bolje odnose i sa EU i Amerikom nego Srbija, trenutno, sa obe.

Tako se gotovo neopaženo, tiho ali radikalno promenila spoljnopolitička orijentacija države Srbije, njeni politički pravci i prioriteti. Sve to nameće neobilazno pitanje: gde i kako se odlučuje o strategiji spoljne politike države Srbije? Kako je došlo do "opoziva" strateške orijentacije na Evropsku uniju i do očekivanja da se preorijentacijom na podršku Rusije najpouzdanije štite naši interesi. Ko je izračunao trenutne i trajne efekte takve preorijentacije. Vlada, Skupština, stranke koje "drže" Ministarstvo spoljnih poslova, koaliciona nagodba ili neke vidljive i nevidljive sile? Javnost ne vodi spoljnu politiku, ali ima prava da bude upoznata sa razlozima i posledicama ovakvog preokreta.

I šta sada, u vezi sa Kosovom Srbija sa Rusijom realno može da postigne: da ospori, da oteža, da odloži proglašenje nezavisnosti Kosova, da spreči da Evropa zameni Ameriku u nadzoru nad Kosovom? Sve to možda i može, samo, budimo realni: više ne može - ni uz najveću potporu Rusije - da vrati Kosovo pod državni suverenitet srpske države! Šta to, dakle, treba tako skupo da platimo, kad očigledno ništa više ne možemo da dobijemo. A Rusija lako stiče ono što do sada nije imala; prvo balkansko uporište, posle raspada "socijalističkog lagera". Kosovo - "najskuplja srpska reč!" Pa zar zbog toga treba da rasprodajemo Srbiju, da bismo otkupili Kosovo! Ako si nerealan, najlakše će te podržati oni koji ne brinu o rešenju.

A o dubljim uzrocima sadašnjeg stanja retko ko želi ozbiljno da progovori. Srbija je imala argumente da se ogradi i očisti od Miloševićevog nasilja, jer je protiv njega 5. oktobra i ustala. Koštunica i njegovi narodnjaci, neće srpsko Kosovo da "poklone" Uniji, kao da ga još i sada poseduju. Tim pre što naši zahtevi, u tom euforičnom maksimalizmu, i nisu samo da nam "ne otmu" Kosovo, nego da nam ga, kako znaju, vrate! Tako nešto nam ni Rusi ne obećavaju, a mi se zbog toga spremamo da pokidamo veze sa EU, sa kojom jedino još možemo zaštititi neki preostali minimum interesa.

Nebrojeno puta smo negodovali zbog uslovljavanja, a sada mi postavljamo uslove, pa čak i pretimo nekim "tajnim planom" našeg protivudara. To je krajnje neozbiljno, jer svi znaju da nema baš ničega - ni na političkom, ni ekonomskom, ni vojnom ni diplomatskom planu - što mi možemo da učinimo a da to ne naškodi više nama nego drugima. Nije to samo prazna puška, nema tu ni same puške. Ni srpske ni ruske. Tačan prevod na srpski zvučne parole "ne damo Kosovo" glasi: ne damo svoju vlast u Srbiji. Jer oslanjanje na Rusiju trenutno pouzdanije štiti srpske vladare nego oslanjanje na EU. Upravo strah od Evrope motiviše kosovobranitelje i rusofile. Nije Koštuničin greh što hoće bliske odnose sa Rusijom, nego što te odnose stavlja u funkciju udaljavanja od EU. Radikalni nacipatrioti - ti političari "sa posebnim potrebama" - već su do sada više naškodili ovom narodu nego svi njegovi neprijatelji. Istrajavanje na nemogućem sužava viziju za išta moguće.

Ne može razumnu spoljnu politiku voditi država koja je iznutra ovako neuređena. Profesionalna diplomatija mora preuzeti svoje odgovornosti i izboriti za sebe relativnu autonomiju od političkih stranaka, pa nekad i od čelnika države. Ona ne može od njih biti nezavisna, ali mora profesionalno istrajavati na racionalnim predlozima i potezima. Ne mora lako pristajati da bude bespomoćan birokratski servis vladinih nerealnosti.

Neuspeh diplomatije u stvari je pokazatelj neuređenosti unutrašnje politike. Samo u uređenim državama, unutrašnja politika ne sputava i ne dezorijentiše spoljnu. Evropa kao partnera ovde traži i očekuje jednu ozbiljnu državu. Srbija, koja nijedan stvarni uslov nije rado i na vreme ispunila, i žalila se na uslovljavanja, uslovljava svoj pristanak na ugovor koji je s mukom izmolila. Koštunica ih sada upozorava da biraju između našeg štapa i šargarepe.

Kad otvorenih očiju pogledamo bilans državne politike, nameće se nemilosrdno pitanje: da li smo mi baš to hteli do čega smo doveli? Neko realan već bi sada počeo da brine da sa Kosovom, budućim susedom - makar samo kosovskih Srba radi - uspostavimo što bolje odnose, umesto da očekujemo da "komšiji pocrkaju krave". Nedopustivost postojanja dve albanske države danas ističu isti oni koji se zalažu za nezavisnost Republike Srpske od BIH, a svojevremeno su se zalagali (radikali još i danas) za uspostavu tri srpske države na teritoriji Hrvatske...

Tako je to kad se Koštunica onako mrzovoljno priklonio Tadićevom stavu o modernizaciji Srbije u oslanjanju na EU, a Tadić onako rado Koštuničinom zaklinjanju na neotuđivost "srpskog Kosova". Iluzorna je, dvosmislena i maglovita Tadićeva predizborna parola "I Kosovo i Evropa", kada se ona svodi samo na ponavljanje tvrdog obećanja da će Kosovo "zauvek ostati srpsko", a ne na rešenost da Srbija učini sve što se može za odbranu srpskih interesa na Kosovu, a pre svega za optimalni položaj, opstanak i povratak srpskog stanovništva.

Niko ni da pomene, a kamoli prizna da kosovsko pitanje u suštini nije ni teritorijalno, ni suverenitetsko, ni vlasničko, nego pre svega demokratsko pitanje, pitanje ljudskih prava, prava na samoopredeljenje, pitanje nacionalnih i građanskih sloboda. Ima još svetinja na Kosovu, sem srpskih crkava i manastira. Ima i ljudi! Nisu ni tamo sva razorena "ognjišta" samo srpska.

Pobeda radikalskog kandidata u drugom krugu predsedničkih izbora, zatvorila bi nam evropske puteve. Ne bi to bio samo zastoj, nego i prekid... To su oni isti koji stvarno ne žele u Evropu, pravdaju ratne zločine i zločince, čiji je neopozvani program "Velika Srbija", koja podrazumeva aspiracije na delove teritorija četiri suverene susedne države, cilj koji se (ne)može postići samo ratom.

Pobeda nacionalističke i antievropske Srbije olakšala bi i ubrzala odluku EU o nezavisnosti Kosova, jer ona ne bi više imala ni volje ni strpljenja da odlaganjem pomaže proevropske snage u Srbiji da izbegnu izolaciju, kad se već one same tome nedovoljno odupiru. Novoobećani sporazum o prelaznom rešenju samo je još jedan znak dobre volje Evropske unije - tog trenutno najboljeg dela sveta na svetu - da se sa Srbijom ne prekida saradnja. A radikali zlurado očekuju da "demokrati" izgube Kosovo, pa da ih oni, kao "nedužni", osude za izdaju.

Zar Srbija nijednoj neminovnosti ne ume da ide u susret?!