Ovo nema nikakve veze sa engleskim naslovom Kestlerovog romana – reč je o pomirenju kao političkoj dogmi koja nam se nudi.

U takvoj prilici neka ne bude bez malog teološko-političkog proslova. Navoditi nekom ono iz Mateja – u 18. 21-35. – i još nekih desetak mesta, zaista nikakvog smisla nema. Odavno se i vladike ljute, jer im se jevanđelje negde zaturilo. Ono na primer, da treba praštati ne sedam puta već «sedam puta po sedamdeset i sedam». Te ono, kada te neko udari po levom obrazu, okreni mu i desni. S tim jevanđeljskim etičkim maksimalizmom mučio se i F.M. Dostojevski, a u romanu Braća Karamazovi to je osnovna tema. I to malo kome treba, a najmanje političarima, pa ipak: mladi Aljoša je obukao crninu i okrenuo leđa svetu. Da miri i da prašta. Nema ljupkijeg lika u ansamblu likova kod velikog pisca, I ko se ne seća njegovog brata, filozovskog cinika, koji Aljoši priča «priče». Od nekih hvata vrtoglavica.

Osionom spahiji su deca slugu skupocenom psu slomila nogu i spahija je naredio da se dete – pred očima majke – svuče i tako su ga psi rastrgli. Treba li mati da oprosti tom spahiji – tu Aljoša pada i muca – «Da se strelja! – tiho odgovori, a na licu mu bled neki i iskrivljen osmeh». To je za one koji razmišljaju o pomirenju i praštanju «na nekom višem nivou». Nudi nam se jedna tipično politička dogma, koju treba svi da prihvate. Ona nam se bezmalo naređuje i zapoveda. I tu sve i zapinje, jer dialog o istinskom pomirenju zapravo i ne postoji.

To o pomirenju zvuči lepo, ali nešto nedostaje i ko sve ne ne dodaje toj «priči» još neku svoju priču-muku. Mučio je tu muku i veliki svetitelj i prosvetitelj sv. Sava. Mirio je braću koja su bacala zemlju u krvavi građanski rat i nije išlo lako. I danas u Srbiji imamo mesta koja se zovu Polumir ili Mali mir. Legenda kaže da braća u početku nisu htela ni da se pogledaju niti da ruku pruže. Neki pak kažu «zarad deset godina unapred, ne treba se toliko osvrtati na prošlih deset godina». Zaista lepo zvuči, ali čak je i intelektualna elita Tucija i Hutua javno izrazila pokajanje i priznala. Da sve počne u istini i na istini. Ni kod Tadića ni kod Dačića ničeg sličnog nema – ko će od vladika i dičnih ideologa proslavljene SANU otići u Srebrenicu i kleknuti. Niko. Hoće li proslavljeni režimski bard Matija i njegova bratija napisati pesmu o Srebrenici. Da to zamislimo toliko imaginacije nemamo. Ovde su Karadžić i Mladić heroji bez mane i straha na istaknutom mestu u nacionalnom ikonostasu.

Jedno je pomirenje kao ideal – i niko razuman nema ništa protiv toga – a drugo je politička dogma koja se nameće. I dugo će oni trgovati oko interesnih sfera, ali počeci procesa će se prepoznati po delima. Diktator pod lipom u Požarevcu i nevino ubijeni Z. Đinđić ne stoje u istoj ravni i to bi se moralo reći i od toga bi se moralo poći. Oni koji znaju kako zlokobno svetluca bomba na prozoru i kako puca staklo pod udarom «osveštanih kamenica» znaju i relativnu vrednost političke dogme. Neka se vlada formira, jer vlade mora biti – ostalo je očekivanje koje podrazumeva ulog najveće nade.

Ako se pomirenje nudi u podne – neka tako i bude – ali je preporučljivo da ideja makar prenoći. Nas još gledaju kao «majstore» Srebrenice, a ne kao ljude pruženih ruku.

Peščanik.net, 04.07.08.