Kada pređete horor-most na Savi između Sremske i Bosanske Rače, na drugoj vas obali dočeka tabla dobrodošlice u Republiku Bosnu i Hercegovinu; već desetak metara dalje, eto i table – rekao bih, podjednako velike – koja vas prijateljski vabi u Republiku Srpsku. Onaj moj unutrašnji cinik odmah se budi pitajući: šta je to zapravo, danas i na ovom mestu, Bosna i Hercegovina? Možda tih desetak simboličkih metara »ničije zemlje«, iza koje počinje Stvarni Život?

Svetlana L, Miša B. i ja krenuli smo u Bijeljinu, na promociju 11. knjige Peščanik FM; ko zna koju po redu, ali tek drugu u Bosni i Hercegovini (posle Sarajeva), i svakako prvu u Republici Srpskoj. Od početka ne znam šta da mislim o toj ideji: državolika tvorevina RS oličenje je i ovaploćenje svega onog ružnog i sramnog u savremenoj srpskoj istoriji, i mnogo sam srećniji kad ne moram da imam bilo šta s njom. No, na drugoj strani, koja vajda od kvaziaristokratskog prezira? Svugde živi i soj i nesoj, pa tako i tamo...

U sali gradske biblioteke čeka nas pedesetak ljudi; tema tribine, koju su organizovali i (o)smislili prijatelji iz »Naše stranke«, ambiciozne organizacije s rastućom mrežom u celoj BiH, nešto je o »perspektivama evropskih integracija Srbije i BiH«. Negde na pola tribine, glas iz publike nas razložno opominje na taj naslov, prigovarajući da uglavnom govorimo o Srbiji. Pokušavam da izvadim stvar: mi smo samo troje zbunjenih Beograđana koji se ustručavaju da detaljnije govore o Bosni, bojeći se da ne ispadne da smo došli ovamo da njih podučavamo kako im je, kao da oni to ne znaju bolje... Posle skoro dva sata, završava se najčudnija i najtiša promocija u istoriji Peščanika: niti ko šta glasno odobrava, niti neko viče »pu, izdajnici«; publika je savršeno tiha i smerna, ne dobijamo čak ni rutinski aplauz na kraju, onaj koji se kilavo udeljuje čak i oznojenim glumcima neke turobno loše predstave. Posle nam dosta ljudi prilazi, svako ima nešto da kaže i da doda, kao da se tribina tek zahuktava tu na stepenicama biblioteke, ali to ne briše utisak o neobičnosti celog događaja: ili smo mi sasvim promašili temu, jezik i pristup ili je problem dublje naravi. Recimo, u tome što više nismo baš sigurni u koji bismo folder stavili jedni druge. Odlično se, kao, razumemo, ali zapravo ispod toga porivida teku paralelni monolozi.

I to nas vraća na početak: gde smo mi to zapravo došli? Šta je Republika Srpska, šta je Bosna i Hercegovina, i gde je jedan mali, a važni grad u svemu tome? Ako asocijativno spojimo pojmove »Bijeljina« i »rat«, teško da rezultat može glasiti ikako drugačije nego »Arkan«. No, da li je ova Bijeljina Arkanova Bijeljina? Usred naše promocije, centrom grada odjednom se razleže glasan hodžin poziv s minareta, baš kao da smo u Sarajevu ili Zenici. Da li je to bila »vizija« onih koji su šutirali ljudske glave po bijeljinskim pločnicima – to da će anno domini 2008 usred »srpske Beljine«, što bi kadgod rekla Ravijojla Plavšić, pevati mujezin? Proširimo sad malo tu sliku: da li je ova Republika Srpska isto što i Karadžićeva Republika Srpska? Po izvesnom svom konstitutivnom fundamentu jeste, po mnogo čemu praktičnom – nije. Samo, baš u tome je sakriven jedan neočekivan identitetski problem: Republika Srpska nije tek slučajno tvorevina masivnog etničkog čišćenja; njena »etnička čistota«, kao ključan deo Zajedničkog Zločinačkog Poduhvata trajnog razvaljivanja i urnisanja svake ideje i prakse Bosne i Hercegovine – nemojte nikada zaboraviti da je za RTS i ostalu vrlo oficijelnu beogradsku boraniju BiH bar četiri-pet godina postojala samo kao »bivša Bosna i Hercegovina« - jeste njen ključni konstitutivni element, ono na čemu ona stoji ili pada. Naime, ako ćemo živeti tako da se »ne zna šta je čije« i ko gde ima prebivati, onda čemu smo uopšte ratovali? Čemu smo u rekama ljudske krvi stvarali »entitete«? Tako na koncu ispada, nimalo paradoksalno, već sasvim neumitno, da »karadžićevska« Republika Srpska ima, doduše, svaki mogući problem s moralnim i legitimno političkim utemeljenjem, ali ne i sa identitetom; ova smlačena, »raskaradžićena« RS ima prevashodno baš identitetski problem: nije jasno čemu danas uopšte služi, ako već ne brutalnoj i nasilnoj separaciji bosanskih »nas« bod bosanskih »njih«.

Bijeljina je jedna od mogućih ilustracija te vrednosno-pojmovno-identitetske pometnje: ona na jednoj strani kao da hoće da ostavi dojam grada dominantnih »srpskih« obeležja, ali njihova je »srpskost« uglavnom kričavo manifestnog tipa, i otuda samu sebe ukida u svojoj preteranosti. Jer, ta preteranost naprosto kao da samoj sebi duboko ne veruje: ona više ritualno mantra neki obavezan sastav, nego što nešto uistinu hoće da kaže. Zato je zaista dominantno nešto drugo: univerzalna tranziciona ikonografija, prituljena balkanska varijanta konzumerističkog raja-iza-ćoška. Bijeljina je, dakle, jedna tranziciona pogranična postaja, i to je njen pravi žanr, a ovakva ili onakva »nacionalna obeležja« samo su folklor, ništa manje nego u Šidu, Vinkovcima ili Bihaću.

Otuda ovaj grad više ne živi košmar iz devedesetih, i ne pripada jednoj nestaloj »karadžićevskoj« slici Republike Srpske – jer ove, takve, više skoro da i nema - ali takođe ne pripada ni onoj na tabli obećanoj Republici Bosni i Hercegovini, jer takve republike zapravo još nema, a ono nešto plemenitih optimista nada se da će je jednom ipak biti. I ne samo da se nada, nego i ponešto radi na tome.

Na kraju smo, dakako, završili u »lovačkom« restoranu kakav bi i u beogradskoj prašumi vrlo brzo izbio blizu samog vrha ponude. Tu ima svega, i posnog i mrsnog, i halal i košer: čak se i kafa zove turska, ako sam dobro video. A onda opet u kola, pa na Raču: beskrajna kolona šlepera stoički čeka na, možeš misliti, »carinski pregled«, dok kamiondžije tutnje od Antverpena do Plovdiva a da ih ama baš nikakvo Službeno Lice ne priupita za junačko zdravlje. Srbijanskog je policajca, od puste čamotinje i dosade, živo zanimalo gde smo to bili, pa mu je naš vozač objasnio da smo promovisali knjigu. Kakvu knjigu? Peščanik. Onaj u meni se ponadao da će policajac zainteresovano reći »jel to Kišov Peščanik?«, što ovaj, dakako, nije učinio. Umesto toga zatražio je jedan primerak. Navikao čovek da bude čašćavan, pa ako nema ništa bolje, daj knjigu, da me ne tera maler. Ali knjiga više nema, sve je podeljeno. Odlazimo dok policajac prezrivo odmahuje u sremsku noć, koja je samo kilometar južnije bosanska noć. Ili republičkosrpska, kako se uzme.

Peščani sprud
Peščanik.net, 08.07.08.

Povezani članci:

• Belzebubova zemlja

  Sve što mogu jeste da svedočim: dvadeset i sedam godina živeo sam bez onoga što će se jednom prozvati Republika Srpska, i ništa mi nije falilo u tih dvadeset i sedam godina bez nje, kao što nije falilo ni bilo kome drugom, osim valjda serklu opako bolesnih duša koje su je izmislile, koje su je rodile kao nekakvu »Rozmarinu bebu«, prekomandovale je iz pakla među žive ljude. A kad su je rodili, uvalili su je svima-nama-koji-smo-Srbi da je ljuljamo, dojimo i tetošimo, pa još mrgodno i strogo proveravaju volimo li je dovoljno, dajemo li joj prvoklasnu papicu, pokrivamo li je da ne nazebe.

• Dekonstrukcija sporazuma "rukovodstava" SRJ i Republike Srpske

  Pre svega, svako pametan, oprezan i već opečen mora da se ustegne da se opet uhvati u kolo sa šatro-pravom i šatro-pravnicima, na koje smo toliko navikli da ih smatramo normalnom slikom ove kod nas prezrene profesije.

• Naš Obama

  Ako McCain bude izabran, ja se definitivno ispisujem iz Amerike, nek' si jebu mater na vjeke vjekova. Da bi se to desilo, republikanci će, povrh uobičajenih lojalista - fanatičnih kršćana, prebogatih kapitalista, onih koji bi radije krov nad glavom izgubili nego da vide dva muškarca kako se drže za ruke - morati mobilisati patriotske rasističke mase, spremne da glasaju protiv svojih interesa, samo kako bi američki predsjednik bio bijel k'o kreč na Bijeloj kući.

• Nova srpska politika u BIH

  Duboko sam ubijeđen da se u zadatoj (dejtonskoj) konstalaciji odnosa odgovor na pitanje bosansko-hercegovačke budućnosti, i evropske i svake druge, krije u srpskom narodu Bosne i Hercegovine, tj. u srpskoj percepciji o tome šta je to sopstveni interes.

• Sve insan do insana

  Podsjeti me juče jedan prijatelj na Mula Mustafu Bašeskiju, koji je rekao da u BiH živi 90% hajvana, 5% insana i 5% šejtana, te da se insani trebaju izboriti protiv šejtana, a hajvani će sami od sebe zapristati. Mada me napomenu, da ja kao političar to nipošto ne bih smio javno govoriti, ko veli da se onih 90% hajvana ne uvrijedi, pa da zbog toga stranka ne izgubi podršku.