Kad dođe vikend u vreme Dana nezavisnosti, a u godini predsedničkih izbora, ritual je nepromenljiv. Kandidati kruže srcem zemlje, tamane hot dogove i hamburgere i, na ovaj najpatriotskiji nacionalni praznik, izjavljuju neuništivu ljubav Americi i svim njenim vrednostima. Zemlja se u to vreme baca na roštilj, parade i vatromete, i ne obraća ni trunku pažnje na sve to.

Ovog puta, međutim, postoji razlika. U američkoj politici, patriotizam je najmoćnija tema – a 2008. izvestan broj Amerikanaca izgleda gaji neke sumnje oko toga da li je ljubav prema SAD jednog od kandidata tako sveobuhvatna i neuništiva kakva bi trebalo da bude. Zbog toga je Barak Obama, demokrata i verovatno najliberalniji član Senata, proveo prošlu nedelju u misiji zabadanja sopstvene zastave u bezbedni, nesporno patriotski, politički centar.

Njegova putovanja su bila poučna i u geografskom i u ideološkom smislu. Prvo je otišao u Indipendens, Misuri, rodni grad Harija Trumana, najpragmatičnijeg američkog predsednika. Tamo je Obama izjavio svoju «duboku i trajnu ljubav prema ovoj zemlji». Onda je bio u Ohaju, i pričao je o na veri zasnovanom služenju društvu, što je veoma draga tema američkoj hrišćanskoj «moralnoj većini».

Nakon toga je posetio Kolorado Springs, grad koji diše i živi za oružane snage SAD. U slučaju da je neko propustio poentu, narednog dana u Severnoj Dakoti razglabao je o potrebi da se država bolje stara o svojim veteranima. Tačka na «i» je bio Dan nezavisnosti – 4. jul, koji je, po sopstvenom izboru, proveo u Montani, «Velikoj Nebeskoj Zemlji» i simbolu mitskog Starog Zapada, koja je čvrsto povezana sa američkom slikom o sebi.

G. Obama je mudro predostrožan. Dr Džonson je opisao patriotizam kao poslednje utočište hulje; u SAD on je pravo utočište republikanaca kad dođe vreme izbora.

Ovakva strategija nije nova. Pedesetih je kandidat Adlaj Stivenson nepromišljeno i smelo rekao da patriotizam znači voleti Ameriku, a ne mrzeti Ruse. Zbog toga je označen kao mirotvorac (baš kao i g. Obama, kada je ponudio da razovara sa Irancima) i dvaput ga je na izborima počistio Dvajt Ajzenhauer. Džordž Mekgavern je možda i bio veteran iz Drugog svetskog rata, ali, za razliku od svog protivnika Ričarda Niksona, nije nosio značku u obliku zastave na reveru i izgubio je s velikim zaostatkom. Patriotizam je 1988. doprineo propasti Majkla Dukakisa, budući da su se republikanci uhvatili za činjenicu da se, kao guverner Masačusetsa, usprotivio uvođenju obavezne zakletve na vernost državi u učionice.

11. septembar je dodatno uvećao uloge. Džordž Buš mlađi je bezobzirno igrao na tu kartu tokom izbora iz 2002, sugerišući da je svako (poput g. Obame) ko se protivi njegovoj predstojećoj invaziji nepatriota. Dve godine kasnije je užasna kampanja grupe «Veterani za istinu» (1) doprinela tome da se odlikovani vijetnamski veteran Džon Keri pretvori u ljigavca podložnog stranom uticaju – iako je Keri u jesen 2002. glasao za napad na Irak.

U svakom slučaju, postoje dve zajedničke tačke. Sve žrtve su bile demokrate, označeni kao liberali i stoga kao «neamerikanci». I u svakom od tih slučajeva demokrata je izgubio. U godini kada će se neizbežno suočiti sa očajničkom borbom za ostanak u Beloj kući i kada je njihov čovek Džon Mekejn, mučeni zarobljenik iz Vijetnamskog rata, otelovljenje patriotizma, možete se kladiti da će pokušati ponovo.

G. Obama dugo nije pomagao sam sebi. Ne samo da dugo nije nosio magičnu značku u obliku zastave, već je veoma nedvosmisleno objasnio zašto je ne nosi. «Ubrzo nakon 9/11», izjavio je prošle godine, a naročito u vezi sa ratom u Iraku, značka «je postala zamena... za pravi patriotizam, koji govori o onim temama koje su važne za nacionalnu bezbednost». Pravi patriotizam, rekao je, jeste pobinuti se da zemlja uradi pravu stvar.

U ovome leži ključna razlika između republikanskog i demokratskog, ili «liberalnog», koncepta patriotizma. Prvi je blizak tvrdnji da «Moja zemlja po definiciji ne može da uradi ništa loše». Liberalna verzija gleda u budućnost, a ne u prošlost.

G. Obama je, međutim, ranjiv po oba osnova. Njegov duhovnik, prečasni Džeremaja Rajt, s kojim je Obama morao da prekine, često je držao antiameričke propovedi. Onda je Mišel Obama izjavila da je zbog kandidature njenog muža «prvi put» ponosna na svoju zemlju.

Iz svega izbija njegovo egzotično poreklo – otac iz Kenije, očuh iz Indonezije, i deo detinjstva proveden u najmnogoljudnijoj muslimanskoj zemlji. Dodatna komplikacija je njegova rasa, čiji će uticaj biti izmeren tek po zatvaranju birališta u noći 4. novembra.

Jedna stvar je, ipak, jasna. Ako je patriotizam pomogao da se uništi Džon Keri, šta sve tek može da uradi Afroamerikancu – o kojem, po istraživanjima javnog mnjenja, svaki deseti Amerikanac misli da je prikriveni musliman? Nije ni važno da li tim Džona Mekejna stoji iza ovakvih glasina. Na Obami je da ne ponovi Kerijevu grešku iz 2004, kada je dopustio da se otrvov patriotizma razlije. Mora da uzvrati – i uzvraća.

U govorima se Obama razračunava sa govorkanjima. Njegov tim je pokrenuo internet sajt, fightthesmears.com, čija je namena osporavanje netačnih navoda – kao što je navodno postojanje kasete na kojoj Mišel žigoše «belčića». Poslednje ali ne i najmanje važno, on se pomera prema centru, poput svakog kandidata na opštim izborima. Značka u obliku zastave se vratila na njegov rever. Na užas mnogih liberala, zauzima konzervativnije stavove o temama kao što je oružje i prisluškivanje osumnjičenih za terorizam bez naloga. Čak je nagovestio da više nije tako čvrsto njegovo obećanje da će povući trupe iz Iraka.

Neizbežno, povika o strašnom «zaokretu» sada odjekuje zemljom. Analitičari kažu da je g. Obama samo još jedan oportunistički kandidat, spreman da kaže ono što se sviđa njegovoj trenutnoj publici, bez obzira na ono što je govorio ranije; kako mu se može verovati kad bude izabran? Na sve ovo u vezi sa Irakom može da odgovori svojim kritičarima kao što je uradio Džon Mejnard Kejns, kada je napadnut zbog promene stava o mešanju vlade u privredu. «Kada se činjenice promene, ja se predomislim. A šta vi radite, gospodine?»

Uostalom, zaokret je ritual u letima pred predsedničke izbore. I Mekejn zaokreće svuda redom poput žive pastrmke u ribarevoj mreži. Skoro da se može reći da je to patriotski.

(1) Tokom predizborne kampanje za predsedničke izbore 2004. kandidat demokrata Džon Keri je optužen da je lagao o svojim podvizima o Vijetnamu, što se ispostavilo kao netačno. U toj kampanji je učestvovala grupa «Veterani za istinu», koja ga je naročito optuživala zbog antivijetnamsku kampanju nakon što se vratio iz rata, kao i zbog otkrivanja američkih zločina.

Patriotism – last refuge of scoundrels, and undoing of Democratic candidates, The Independent, 06.07.08.
Prevela Olja Petronić

Povezani članci:

• Ako Obama izgubi

  Obama je izgubio vođstvo, jer ga ne vole stariji beli glasači. Razlog je vrlo jednostavan: boja njegove kože.

• Američko obećanje

  To je američko obećanje – ideja da smo odgovorni za sopstveni život, ali i saznanje da se istovremeno uzdižemo ili padamo kao jedna nacija; američko obećanje je zasnovano na uverenju da sam ja zaštitnik svoga brata, da sam ja zaštitnik svoje sestre. 

• Šta sad?

  Šest načina da Obama pokaže da će biti drugačiji predsednik.

• Žena jučerašnjice

  Možda bi trebalo staviti Hilari Klinton na tiket demokrata u novembru, a možda i ne bi. Možda bi mogla da pomogne Baraku Obami da ujedini stranku, a možda i ne može. Možda će predati žene i belu radničku klasu. I opet, možda neće.

• Čovek izgubljene nade

  Slušala sam kako je Barak Obama objašnjavao šta je to nada u politici. Moraš da svedočiš da si radio za nadu i da nisi prevario. Zato građani, birači, iako znaju da su toliko puta bili prevareni, uvek mogu da se uznesu nadom da će se željene promene dogoditi. Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.