0517 ILI KAKO JE BORIS TADIĆ PLEMENITO RAZUMEO FOLKLORNU ŽICU VOJISLAVA KOŠTUNICE: Pomešaj ove noći crnu i zlatnu/ Po mojoj koži slikaj kao po platnu/ Diraj me usnama po telu i vratu/Pa onda stavi me u ram/ Da znam da tebi pripadam

Ideološka dilema Demokratske stranke: tko će biti na čelu Političkog saveta nakon objavljene ljubavne veze sa socijalistima – da li mladoliki marksista Dragoljub Mićunović ili hegelovska (m)učenica Seka Aleksić naoružana ničeovskim stihovima u grudnoj rimi gde sve drhti od golog nihilizma, rešena je onog dana kad se formirala najnovija Vlada Srbije, ali ne u Beogradu, već u selu called Končarevo, negde - u - pizdi - materini -a - tako - blizu - Jagodine, gde se tokom celodnevnog zabavno - muzičko - praseće - sportskog programa okupio Cream Of The Ice Cream ovdašnjih političkih mešetara, presrećnih što su pomogli formiranju „proeuropske vlade”, na čelu sa ministrom policije, Ivicom Dačićem, koji je, gle, najvažniji u seriji štancovanih a uniformisanih potpredsednika Vlade.

Prisustvo sisate folk umetnice, Seke Aleksić, koja je na fudbalskom stadionu pred deset tisuća pomahnitalih domorodaca objasnila potrebu Srbije da Evropi, kao ličnu žrtvu, podari dve tone sopstvenih nesilikonskih grudi – u posebnu vrstu metodološke ekstaze bacilo je Borisa Tadića koji se u Končarevu, vaistinu, osećao kao da se preziva Staljin koji posećuje kolhoze, tapše decu po glavi, ljubi se sa lokalnim stanovništvom i, uopšte, u košulji sa kratkim rukavima, kao da je na izletu a jeste, pokušava da se predstavi kao Vladar Kojeg Narod Voli.

Činjenicu da je čitav Cirkus u Končarevu organizovao niko drugi nego Dragan Marković Palma – nekadašnji najbolji Arkanov sluga, besprekorni član Ražnatovićeve stranke, već godinama kao gradonačelnik vlasnik Jagodine i života svih njenih stanovnika – Boris Tadić nije razumeo kao problem već kao pohvalu sebi: ako je njegov prijatelj Palma u stanju da u Jagodinu dovede dvanaest ambasadora i Seku Aleksić, a da istovremeno, arkanovski tolerantno, podrži Vladu Srbije, onda je Palma srpski uzor.

Ne mora Dragan M. Palma da zna tko je Beethoven; još manje tko je Chopin ili Mozart; dovoljno je da se Palma zaljubio u Borisa, Borisa upoznao sa Sekom Aleksić, Seka Aleksić podržala Vladu, tko se još seća Mićunovića kao predsednika Političkog saveta?

A umeo je Boris Tadić da se smeje Vojislavu Koštunici, koji je ispred Skupštine organizovao koncert Cece Ražnatović; znala je Demokratska stranka da se podsmeva folklornim DSS implantima, da tvrdi da nikad, nikad, nikad, a posebice never ne bi ništa slično učinila. Ali, jebiga, kako da Boki Taki odbije Palmu kad ga ovaj pogleda svojim tečnim pogledom koji podseća na Waterpark ili na Zoološki vrt?

Da li biste odbili tužnog gorilu? Usamljenog nilskog konja? Bika Koji Sedi? Apsolutno ne. Demokratska stranka iskonski ali životinjski sledi svoje jagodinske prioritete.

0643 ILI KAKO SU AMBASADORI ZAVOLELI KICKBOX: Umetnik u ljubavi/ Ako si onda mi se javi/ Da po meni slikas ti/ Pejsaže golim rukama

Kod Palme nema iznenađenja: već godinama, šta god ta Tropska Biljka Od Čoveka da organizuje, uvek je sve isto; krkanluk, pečenje različitog organskog porekla, vino, rakija, Seka Aleksić, Ceca Ražnatović, Aca Lukas, a na kraju, kao šlag, šorka u obliku kickboxa, discipline koja je Jagodinu proslavila u krvavim prostorima najimbecilnijih sportova, valjda u slavu rahmetli Arkana koji je voleo kickbox na terenu, naročito kad su Muslimani u pitanju, malo nožem, malo nogom, malo bajonetom, malo metkom u glavu, sve po pravilima paravojnog sporta koji iziskuje maštu u likvidaciji.

Bolesni fenomen da se Palmina ekipa zove „Tigrovi“ naravno da nije zazvučala neobično Predsedniku Borisu Putinu zvanom Tadić; Boki Taki, još u vaskolikom transu što mu je uspelo da postane socijalista a da pri tom ostane predsednik Demokratske stranke i, povrh svega, predsednik ove sulude Države, nije uspeo da poveže Arkana i „Tigrove“, što bi ih, majke ti, povezivao u času kad je sasvim svejedno šta je tko radio u prošlosti kad je čas da se svi zagrlimo, pomirimo, petingom obljubimo, oralno ispraznimo i jezikom ljubavi ispišemo novu, zlatnu stranicu nazi-pomirenja u zemlji koja je večito bila žrtva, uvek mučena i ubijena, jer takvi smo mi Srbi, večito smetnja čitavom svetu jer smo hrabri, dostojanstveni, željni slobode, nadnaravno inteligentni, kosmički tolerantni, reklamno gostoljubivi a posebice intiutivni kad valja glasati, prekjuče za Miloševića, juče za Koštunicu, danas za Tadića, kao da ste svojevremeno glasali za Zoricu Brunclik, pa za Cecu, a danas za Seku Aleksić.

Stavi me u ram, molim te!

A tek je posebna priča o ambasadorima ili diplomatama iz ambasada koji su u Jagodini gledali kickbox, treptali nad svakom neiznuđenom sisom Seke Aleksić ili forhend butkicom iz furune Dragana Markovića Palme; njihovo predavanje jagodinskim strastima, svejedno da li je u pitanju salata od paprika ili udarac nogom u glavu, poslednji je dokaz teze kako je budale lako kupiti.

Palma se u tome specijalizovao: više ga niko ne pita za Beethovena, slučajno su mu rekli da je odavno umro, baš kao i Mozart, šteta, a taman je hteo da ih pozove na Jagodinski Vašar gde im je i mesto, zajedno sa ambasadorima svih tih država koje kao pokošene padaju pred Palmom, baš kao nemački ambasador koji s ponosom izjavljuje da mu je ovo prvi put da gleda kickbox, da, vrlo mu se dopalo, i, da, hrana je bila savršena, ljudi ljubazni, Seka Aleksić senzacionalna, daćemo joj vizu na deset, dvadeset godina, Seka je pravi simbol Srbije, Tadić je ruku u vatru stavio za Seku, Nemačka voli Seku, ich lieben dich, Seka uber alles!

0889 ILI KAKO SRBIJA IZGLEDA POSLE PORCIJE KICKBOXA: Ne moras da budeš lep/Da bi za mene bio pravi/Ne moras da budeš moj/ Svejedno bih te ukrala
Onog dana, dok je Boris Tadić u Končarevu razmišljao o Sporazumu glede Pomirenja sa Sekom Aleksić, u Beogradu je, tvrde, formirana Nova Vlada na čijem je čelu, vredi još jednom proveriti, netko tko se, valjda, zove Mirko Cvetković a predstavlja se kao kurir Borisa Tadića. Ništa zanimljivo, really: pored mafijaške skupine G17+ koja je preuzela sve lukrativne kabinete, vredno je pomenuti da je novi Šef Policije, drug Ivica Dačić ,od svih kabineta u Vladi Srbije upravo odabrao kabinet u kojem je nekad radio – Zoran Đinđić.

Naravno da je ovo poruka u stilu Seke Aleksić i uz dozvolu Borisa Tadića: svi nam oni poručuju da pomešamo crno i zlatno, da se pomirimo dok nas ne stave u ram; lako je zamisliti Dačića u Đinđićevoj fotelji kako širi ruke i kaže „konačno“, lako je zamisliti Palmu koji u Vladu Srbije ulazi kao Cezar, lako je zamisliti Borisa Tadića koji već sad planira kako da se oduži Slobodanu Miloševiću.

Fuck it, ipak smo svi pomalo socijalisti! Naročito kad kod Palme prođemo malu školu kickbox demokratije!

Zato, tek da podsetim: Dole Vlada!

Forever & Ever!  

PS: Za razliku od Borisa Tadića koji ne može bez Seke Aleksić ili Kikija iz Pilota ili Bajage sa splavova ili narodnjačkog songwritera Mlađana Dinkića koji javno laže da mu pesme pevaju Bryan Adams i Kylie Minogue (na hrvatskom: Dinkić je lažov), autor ovog teksta tokom pisanja slušao je sledeće antivladine bendove: The A.K.A.S (Are Everywhere), The Courteeners, The Gutter Twins, Blood Red Shoes, Sparks, The Black Ghosts, Cazals, Elliot Minor, Vancougar, Islands, James, The Black Angels i različite albume grupe Black Rebel Motorcycle Club, uz posebnu zahvalnost bendovima Beggars i Black Heart Burns.

PPS. Svi citirani stihovi iz numeroloških kategorija pripadaju budućoj predsednici Političkog saveta DS, Seki Aleksić. 

E-Novine /Feral Tribune

Povezani članci:

• Cena poraza

  Tradiciju većinom ne poznajemo, niti u njoj živimo. Svaka naredna generacija sve je dalje od prvobitnog mita, obično zamišljenog ili tuđeg, samo preuzetog, i kad mu se namerno vraća. Mit je laž. Mit svedoči o iskustvima koja se smatraju svetim pošto su sakrila istinu o stvarnosti jednog prošlog trenutka. Srbiji je, naprotiv, potrebna istina koja, istovremeno, u kulturi, neće obezvrediti njene mitove. Potiranje prošlosti jednako je iracionalno kao negiranje prava na budućnost.

• Doktor Igi i Doktor Voki

  Sav taj kvazihedonistički urbo-turbo-trešdens tresiguz, muzički retardiran a tekstualno imbecilan do te mere posvemašnje skarednosti da nije jasno kako nam se svima nebo nije obrušilo na glavu, bio je onaj prateći zvuk iz pozadine na moronskim zabavama jul-je-kul podmlatka, ali i na splavovima i ostalim okupljalištima vaskolikog ološa koji su devedesete naplavile u naše živote. Kao i turbo-folk, dens je neodvojiv od kulture glamurizacije primitivizma, nasilja i kriminala, od kulture degenerične koliko i nihilističke «zabave» za trenutke maroderskog predaha negde u pozadini fronta.

• Ko ne razume Končarevo...

  Čik neka se neko usudi da u slavu formiranja nove »proevropske« vlade ne kaže – ko ne razume Palmu, Končarevo i Jagodinu taj ne razume Srbiju. 

• Linčovanje Srbije

  Svi mediji su pred kraj predizborne kampanje javili da su mere bezbednosti za predsednika Srbije Borisa Tadića podignute na najviši stepen. Mobilisani su, kažu, policija, BIA, VOA, Kobre, pošto je procenjeno (valjda se zna i Gde) da pretnje Tadiću nakon potpisivanja SSP u Luksemburgu valja ozbiljno shvatiti, da se ne bi ponovio 12.mart 2003.

• Najava 334. emisije

  Izgleda da smo napravili korak unazad od provalije koja nam je pretila posle izbora. A naša provalija je vazda ista, ogleda se u vladavini Koštuničinih mračnjaka, Šešeljevih marodera i Miloševićevih saučesnika u ubistvu Srbije. Presudio je, izgleda, gospodin Palma, koga ćemo proglasiti prvim srpskim Evropejcem. Naravno, za vladiku Atanasija on će biti najveći srpski evroslinavac, a za Koštunicu najveći izdajnik kosovskog zaveta.