Ako mene pitate, 11. jula ove godine bilo je veoma sunčano i tužno. Teško da su takve konstatacije zamislive u svakodnevici, ali postoji toliko teško zamislivih stvari, poput zločina u Srebrenici, o kojima nismo nikada poveli dijalog koji je rezultirao razumnim zaključcima.

Ove godine, pomenutog 11. jula ukopano je tri stotine osam novoidentifikovanih ostataka srebreničkih žrtava. Iskopano isto toliko rupa u zemlji ispred kojih su, pod vrelim suncem Srebrenice, porodice - uglavnom majke, sestre, rođake, supruge i ćerke ubijenih - čekale tabute sa kostima. Iako ne odlazim prvi put, ipak sam prvi put sam otišao da vidim kako izgleda ukop. Na sahranama se uvek sklanjam onog trenutka kada čoveka polažu u zemlju. To je momenat za koji još uvek nisam sazreo. Seo sam negde van mezarja, preko puta iskopane jame, oko koje stoji desetak žena. Onim redom kojim tabuti dolaze, tim redom ih ukopavaju. Preostalo su još dva tabuta da bi na red došao onaj koji su one čekale. I onda, te žene, koje su do tada stajale i sedele veoma mirno, počele da pakuju stvari, da se pomeraju, da hodaju oko te rupe, kao u pozorištu, veoma koordinisano i ne smetajući jedna drugoj. To je bila neka čudna panika zbog trenutka na koji čekaju godinama. Tačnije trinaest godina. Dolazak onih koje voliš može da bude tako različit. Ta panika je bila veoma dirljiva. Kada su doneli tabut, žene su bile sasvim mirne, plakale bez ridanja, tek poneki cijuk - opet sasvim nezamisliva situacija. Pre nego što je tabut spušten u zemlju, starija žena, pretpostavljam majka, zamolila je mladiće koji su to radili, da obriše tabut od prašine. Obrisala ga je rukom, u nekoliko poteza - tabut sa kostima je tako mali. Kroz nekoliko minuta bio je prekriven zemljom.

To su zaista trenuci u kojima ne znam kako da reagujem. Sve te žene su me više puta pogledale u oči, možda se pitale zašto tu sedim... ne znam... muškarac koji je sahranjen bio je godinu dana mlađi od mene. Možda su mislile da ga znam, svašta sada mogu da učitavam.

Pomislim kako bi bilo da priđem i kažem da mi je žao. I da me one pitaju odakle sam, i da kažem da sam iz Beograda, ne znam kako bi shvatile!?

Ove godine se mnogo toga promenilo. Kada smo došli, svi su nas pozdravljali. Držali smo platno sa natpisom Solidarnost. Sa nama su se rukovale majke srebreničkih žrtava, gradonačelnica Sarajeva, brojne druge delegacije. Uzvratim „Dobar dan“ na „Dobar dan“, na „Hvala što ste došli“ ne kažem ništa.

Na povratku za Beograd imao sam uključenje uživo u program tuzlanske televizije. Zvali su da pitaju kako je bilo u Srebrenici, koliko je bilo osoba iz Srbije, kako smo dočekani... Na kraju, pita me voditeljka programa, o novoj srbijanskoj vladi. I onda se zbunim – o čemu sam do sada govorio? O Srebrenici, o žrtvama, o režimu koji se saučestvovao u tom zločinu, o pamćenju i sećanju, želji da se nikada ne ponovi, o režimu Slobodana Miloševića i njegovog SPS-a, koji mi sada opet ulazi na vrata!?

Da li je to normalno? Sve i da hoću - ne mogu - u sebe da instaliram taj mali patriotski program i da jednom kažem da „ova zemlja i njena vlast rade nešto dobro“. Predsednik Boris Tadić je došao na ideju da napravi Sporazum o pomirenju sa recidivima fašističkog režima Slobodana Miloševića. Ne znam da li postoji vlada u nekoj državi, koja na vidljiviji način od svojih građana stvara idiote od ovdašnje? Ne znam kako oni to zamišljaju, ali, ja sam sada na povratku iz Srebrenice, kao neko ko ima pasoš Srbije, isti trebao da pokažem na prelazu kod Ljubovije i čim uđem u rodnu mi zemlju, zaboravim i one majke sa početka priče, i one iskopane rupe u zemlji, i onih tri stotine osam ovogodišnjih tabuta. I onda treba da se radujem što se ovde, na oruk, formira nekakva kvazidemokratska vlada, koju čine isti oni ljudi koji su umešani u politiku koja je prouzrokovala genocid u Srebrenici? I ljudi ovde koji sve to znaju i dalje ćute – kao da nije, u najmanju ruku, nepristojno to što se 11. jula u Srbiji uopšte govori o pomirenju. Zar pomirenje nije čin u kome se afirmiše dignitet, a ne poniženje? Poniženi jesmo, svi koji smo nekada, u bilo kom trenutku podržali DS i Tadića, koji nam sada ispoljava taj sindrom ekspres kafe „dva u jednom“ - glasaš za DS a dobiješ DS i SPS i Krkobabića pride, kao šećer.

Zaista je sramno da nekoliko dana pre godišnjice genocida, za ministra policije postave Ivicu Dačića. Sve zamišljam kako ga pitam da li će sledeći skup u organizaciji „Žena u crnom“, povodom 14. godišnjice masakra biti, biti adekvatno obezbeđen, a on me pita čega se plašim, a ja mu kažem: „Pa – vaših - ovih što ste ih produkovali od 1989. do kada ste seli u ministarsku fotelju!“. Ponižavajuće.

Jedino što nama malim građanima ostaje, jeste da se bunimo. Kao što kažu „Majke sa Majskog trga“: „Morate da naučite da pružate otpor i da se borite – borite se i bunite se svakog dana!“. Zajedno sa „Ženama u crnom“, stajali smo na Trgu Republike 10. jula, držali transparente „Odgovornost“ i „Solidarnost“ Beograđanima projektovali film „Žene Srebrenice govore“, autorke Milice Tomić. Čudno je bilo to – Trg u mraku, Srebreničanke se obraćaju Srbiji, Beograd ćuti, tek poneko priđe i pljune nas. Manje nego ranijih godina.

Ne znam, mogu samo da pretpostavljam, da su građani počeli da se osećaju izneverenim, i da su počeli da razmišljaju zašto se tako osećaju. Teško je preuzeti odgovornost za ono što smo činili, za brojeve koje smo zaorkuživali na glasačkim listićima, za glad koju smo osećali, za siromaštvo koje smo odobravali, za žrtve koje su ubijene u naše ime.

Želim da verujem da će, u slučaju potpisivanja sramnog sporazuma o pomirenju, na ulicama ponovo biti onih kojima je dosta. Ja sam siguran da ću biti među njima – zbog njih samih i zbog duboke, ljudske želje da se 11. jul 1995. nikada, nigde ne ponovi – i nikako u moje ime!

Peščanik.net, 13.07.08.

Povezani članci:

• Fragmenti o odgovornosti

  Gledajući u subotu ujutro svoju omiljenu emisiju na 3SAT, »Kulturzeit« (Vreme kulture), posle povratka iz Beograda za vreme Miloševićeve sahrane, ostala sam uistinu pogodjena: »ničim izazvan«, pojavio se mali prilog o nemačkim pejzažima, kako su bili zabeleženi na slikama 19. veka, kako izgledaju danas (isto), i jedina paralela sa belim hesenskim liticama bio je – Aušvic, koji se u vrtoglavoj montaži na kraju prepleo sa romantičnim prizorom, sve uz tekst – Aušvic je nemačka istorija.

• Govor

  GOVOR FERALOVA UREDNIKA PREDRAGA LUCIĆA NA OTVARANJU IZLOŽBE RADOVA BOSANSKOHERCEGOVAČKIH UMJETNIKA U SJEĆANJE NA ŽRTVE SREBRENIČKOG POKOLJA, POSTAVLJENOJ U SPLITSKOJ PALAČI MILESI

• Holandski bataljon

  Holandski sud odbacio je 10.09.2008. zahtev rođaka žrtava genocida u Srebrenici da holandska država prizna odgovornost za genocid počinjen u toj bosanskoj enklavi u julu 1995. godine i isplati im odštetu za smrt bližnjih.

• Ispovijest preživjelih Srebreničana

  Za ovo podsjećanje je kriv Peščanik, jer je objesio na svoj portal govor Feralova urednika Predraga Lucića sa otvaranja aktualne izložbe be-ha umjetnika o srebreničkoj tragediji u Splitu. Lucidni Lucić poručuje kako umjetnost mora čuvati sjećanja na 8372 pobijena na stratištima oko Srebrenice. To mogu, dakako, samo njihovi najbliži, ali i umjetnici, na svoj način, što i čine oni koji drže do sebe, a činit će i dalje, pa kada više i ne bude preživjelih svjedoka ovog i sličnih bezumlja u našoj prebogatoj nekrofilskoj povijesti.

• Izliv Kosova u mozak

  Omiljena gimnastička disciplina među elitnim srpskim fašistima: negiranje teoretske mogućnosti da su The Serbs sposobni da nekom nešto učine nažao, taman posla da likvidiraju, prekolju, zakolju ili zapale mrskog neprijatelja – jer, Srbin nije naučen da mrzi – svakog se jula, baš nekako oko godišnjice Srebrenice, pretvara u bolesnu gebelsovštinu sa samo jednom porukom: Srbi ne čine ratne zločine!