Kao što su sada svi kod nas odjednom shvatili da onaj ko se krije - najčešće pušta bradu, ako je ranije nije imao - tako se i u našoj ekonomskoj javnosti došlo do zaključka da država kojoj već ove godine preti prekoračenje planiranog budžetskog deficita, a koja pri tome ima velike razvojne ambicije, pa hoće sama da gradi nove drumove i već deli beneficije potencijalnim velikim investitorima u domaću industriju, treba da se zaduži da bi premostila svoje današnje i buduće finansijske probleme. Tim pre što je državni dug Srbije prema inostranstvu danas relativno mali (4,5 milijardi evra), a unutrašnji javni dug još manji (3,3 milijarde evra). Pošto Srbija u suštini ima mali budžet u apsolutnom iznosu, a kako se posle izbora nada boljim finansijskim godinama, logično je da se danas opredeli za zaduživanje, dok njena proevropska tranziciona orijentacija napokon ne odbaci neku rentu. No, ispalo je da ima različitih mišljenja o tome kako i koliko država treba da se zaduži, u kojoj valuti, za koje sve namene, pod kojim uslovima?

Naime, Srbija je za ovu godinu donela budžet težak oko osam milijardi evra, skoro isti kao Slovenija koja ima četiri puta manje stanovnika, a dva puta manji od budžeta Hrvatske, koja ima skoro dva puta manje stanovnika. Dakle, ako se na visinu srpskog budžeta gleda u regionalnim komparacijama, može se čak dokazivati da naša država i nije veliki potrošač, samo je Srbija mali proizvođač nove vrednosti. To jest, ona ima malu platu. A kada imaš malu platu, teško je dobiti kredit na lepe oči i bez žiranata. Zbog svega toga, posebno kada je u pitanju zaduživanje u inostranstvu, kako bi to rekao mali Đokica, Srbiji je potreban žirant. Jedni kažu da će taj žirant u političkom smislu biti Evropska unija. Drugi smatraju da će "geopolitički energetski sporazum" sa Rusijom, ma koliko nepovoljan po ceni za NIS, ipak biti garant za dolazak znatnog ruskog kapitala u Srbiju. Treći, pak, tragaocima za žirantom Srbije kažu: a ko drugi nego famozni svetski finansijski policajac, ovde nikad omiljeni MMF.

Zanimljivo je u tom kontekstu primetiti da je nova ministarka finansija Diana Dragutinović, u jednom od prvih javnih istupa, ocenila da bi za Srbiju bilo dobro da što pre sklopi novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ona je "Ekonomist magazinu" rekla: " Bez obzira što se ne slažem uvek sa preporukama Međunarodnog monetarnog fonda, MMF vas uvek tera da vodite odgovornu fiskalnu politiku, što može da utiče na povećanje rejtinga zemlje, a to znači niže troškove finansiranja". Kvaka u ovoj izjavi, a to dobro zna nova ministarka, jeste u tome što ste vi prilikom sklapanja aranžmana sa MMF-om dužni da s njim uskladite dinamiku zaduživanja države u inostranstvu, a oni posle "samo nadgledaju" da li se držite onoga što ste ustvrdili da ćete činiti.

Sa novim aranžmanom sa MMF-om, Srbija bi, pod uslovom da se drži sporazuma, postala vrlo dobar potencijalni dužnik na svetskom finansijskom tržištu. Problem je, ponavljamo, u tome što MMF obično traži da se opredelite za politiku veoma čvrste makroekonomske stabilnosti i za vrlo precizno tajmingovane reforme. Setimo se samo kako se Koštuničina vlada u prethodnom sporazumu sa MMF-om, koji je istekao početkom 2007, mučila sa odredbama o restrukturaciji energetskog sektora, da bi na kraju uspešno izvrdala obavezu da proda svoju naftnu privredu - sve dok nisu došli Rusi da im se ona cela pokloni za tepsiju ribe.
Guverner Radovan Jelašić, koji je pre nekoliko godina bio zagovornik sprovođenja onoga što je bilo dogovoreno sa MMF-om, ovoga puta je, čini se, prilično rezervisan prema celoj ideji emitovanja državnih papira na inostranim finansijskim tržištima, jer smatra da stanje na tim tržištima nije povoljno, pošto se to tržište zbog svetskih finansijskih neprilika prilično suzilo, pa na njemu do povoljnih zajmova ne mogu da dođu ni nove članice EU, Rumunija i Bugarska, sa svojim hartijama od vrednosti. No, on ostaje pri onome što je MMF još ranije od nas tražio. To jest, Jelašić smatra da bi se ubrzanjem restrukturiranja velikih javnih preduzeća otvorila mogućnost za priliv stranih investicija od tri do pet milijardi evra godišnje.

Ideja o povratku MMF-a, pored ekonomske, ima i svoju političku dimenziju. Zašto je MMF u Srbiji (kao i u većini neodgovornih zemalja) toliko nepopularan? Zato što on nameće svakoj državi takvu antiinflacionu politiku kakva ne odgovara nikome ko je gladan brzog razvoja i ko smatra da su kamate, devizni kurs i javna potrošnja samo instrumenti jedne ili druge politike, a ne uzajamno čvrsto povezani parametri koji uglavnom neodoljivo utiču jedan na drugi.

U nekadašnjoj SFRJ front prema MMF-u uvek je bio ratoboran, a Srbija je, kao federalna jedinica te zajednice - bila glavna na tom grudobranu. Jer, smatralo se da je MMF američka poluga za nametanje kapitalizma, za finansijsko mučenje zemalja u razvoju i njihovo zatvaranje u zapadnu geopolitičku orbitu. Mimo MMF-a probali su da rade mnogi premijeri, zaključno sa Mikulićevim kabinetom, ali se svako razdoblje svađe sa MMF-om brzo okončavalo u ekspanziji inflacije i u privrednoj recesiji. Zbog toga nova Vlada Srbije treba da razmotri i tu mogućnost - da se vratimo na sporazum sa MMF-om - dok nas Evropska unija ne nagradi nečim boljim. Pa makar u MMF-u od iduće godine sedeli i predstavnici Kosova.

Danas, 24.07.08.

Povezani članci:

• Bankrot

  Kako i priliči, prvi je ministar finansija priznao da je državna kasa pred bankrotom kad je saopštio da odmah posle godišnjih odmora država neće biti u stanju da servisira svoje obaveze (pa i da namiruje budžetske korisnike), ako u međuvremenu ne proda nešto od „porodičnog srebra“, dakle neko javno preduzeće kao što su Jat ili Naftna industrija Srbije.

• Bijelo dugme, svetsko, a naše

  Gosti: Aleksandar Baucal iz Centra za evaluaciju obrazovanja, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga, istoričar Slobodan G. Marković, Danica Jovanović Prodanović iz Kulturnog centra Beograda, selektor Sterijinog pozorja Ivan Medenica, kolumnista Ekonomista Miloš Marković, pisac Vladimir Arsenijević, novinar Petar Luković, profesorka Olga Popović Obradović, pisac Marko Vidojković, profesorka Mirjana Miočinović, filozof Radomir Konstantinović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Država stvara inflaciju

  Kada je nedavno rebalansom srpski budžet u 2005. uvećan za oko 100 milijardi dinara u odnosu na 2004, režimski mediji poput RTS, B92 ili Novosti su ćutali, a ni ostali se nisu interesovali. A bio je to razlog za prvorazrednu uzbunu, jer je time budžet uvećan za 30%, i tako postao daleko najvažniji faktor inflacije. Četiri su osnovna faktora inflacije u Srbiji. 1. Ogromna državna potrošnja, što se vidi iz navedenog. 2. Javna i javna komunalna preduzeća koja svoju neefikasnost prebacuju na cene, tj. potrošače...  

• Inflacija, finansije i neoliberalizam I

  Kaže se kako je inflacija ubrzana svuda, što bi trebalo da znači da je posledica nekih činilaca koji su van kontrole privredne politike, recimo srpskih vlasti. Pominju se cene hrane i energije, koje se u velikoj meri određuju na svetskom tržištu, bar kada je reč o otvorenim privredama, dakle o privredama koje izvoze i uvoze ovu vrstu robe.  

• Inflacija, finansije i neoliberalizam II

  U predizbornim raspravama se može čuti kako su finansijska kretanja u Srbiji posledica svetske finansijske krize, kako je besmisleno govoriti o tome da Evropska unija nema alternativu, i kako je potrebno okrenuti se tržištima Rusije, Kine, Indije i drugih zemalja trećeg sveta. Ovde će se razmotriti te tvrdnje.