Napokon je dični ratovođa R. Karadzić na putu za Hag i krenulo je, to je pravi medijski „cunami“, ono što nam se, avaj, ne događa prvi put. Večni zakon palanke balkanske: večno ponavljanje istog. Ne, sigurno nije sve ovo neki „vestern“, nije poznato ime nekog slavnog režisera u tom žanru, koji bi ovo mogao da smisli – ne, još jednom listamo nezaboravljene izveštaje Pere Todorovića, iz knjige „Hajdučija“, koje su nadahnule Krležu za najlepša poglavlja u romanu „Zastave“. A knjiga je o sprezi, krajem XIX veka, srpske radikalije i „gorskih careva“. Mučno i tužno, do suza i do gađenja: ispovesti jataka, priče samih hajduka pred puščanim cevima, i tužne ispovesti njihovih „devojaka“. Ne samo banalno, bljutavo je sve to, nema tu ni traga o heroju i hrišćanskom vitezu. I sve se kockice slažu: kafana u kojoj je najčešće boravio zove se „Luda kuća“, tu su gusle i krivo gudalo koje nam je veru sačuvalo, tu su novine „Zdrav život“ br. 48-49/2008. sa tekstovima doktora Dabića. Brinuo je doktor o zdravlju nacije, on je „duhovni istražitelj“. Tu su naklapanja o tihovanju i meditaciji, o isihastičkom iskustvu koje će nas spasti. Ni traga jednoga od duhovnosti, sve same polupismene banalnosti.

Tu se ništa ne može, ulicama se ne može proći od duhovnika. Sve duhovnik do duhovnika, Nikolajeve legije hodaju ulicama, oko crkava. A tek novine, i crkvene i laičke. Pišu se „žitija“, prodaju se medaljoni, sa krstom i bez krsta, za svačiji džep. Svi su se pomamili za duhovnošću, a nje ima i za dve pare. I niko da se zapita kako su sklepali tu reč, u drugim jezicima je nema, nije je bilo ni u našem, znalo se šta je duhovno a šta je materijalno. Sada duhovnosti ima za dve žute banke.

O doktoru Karadžiću međutim, koga ucveljena nacija ispraća u Hag ima i važnijih podataka.

O njegovoj sprezi sa SPC ima i na pretek. Govorio je on još 1994. da se „glas Crkve sluša kao glas najvišeg autoriteta“.Godine 1997. za njega se zauzeo i Sinod SPC tražeći „obustavljanje postupka Haškog tribunala protiv doktora R. Karadžića“. A tužne 1994-95. SPC je u Parizu izgubio spor sa listovima „Liberation“ i „Le Monde“ i to prvi put u svojoj istoriji. Ime srpskog patrijarha ozbiljno je kompromitovano. Oko Foče i nemilih događaja u tom gradu uznemirio se čitav svet. To su nama, kao hrišćanskom narodu, doneli ovi duhovnici. Duhovnici i hajduci sa kojima se palanka politička sada u suzama rastaje. To su oni plodovi koje je blagoslovio u NIN-u još 1990. Amfilohije, u himni, pohvalnom slovu, S. Miloševiću. Politička palanka u Srbiji već trinaest godina zaista je luda kuća. Puna duhovnika. Znamo sada i to da se doktor Kradžić služio kao i S. Župljanin i V. Đorđević dokumentima mrtvih, ili ubijenih ljudi. I od toga se pobeći ne može, krvnici i žrtve ostaju nerazdvojnii u životu i u smrti. Ostaju tragično zagrljeni i kada prekorače crtu i nađu se s one strane dobra i zla. To je ono o čemu „duhovnici“ i ne slute. Uzalud je bilo sve, pa i ovih „duhovnika“, i ono nadgrobno slovo koje je nad odrom majke Karadžićeve nadahnuto slovio Amfilohije:„Ona je rodila heroja“. A podaviše Karadžićeve ratovođe, uz blagoslov duhovnika, bezmalo pola Bosne. Oni su metanisali, postili su, ali hajdučka posla: meso ne jedu ali krv piju. Sve o tome znamo, i kao da ništa ne znamo.

Možda se ovoj „priči“ primiče kraj, ali za pravi epilog još nismo sigurni.

Još o njemu pišu, to preovlađuje, kao o heroju. Hajducima na Balkanu sleduje slava. Uz gusle. Male skupine momaka demonstriraju, viču protiv „partijaša“ – kako verno čuvaju tu glupu reč Nikolajevu. A u zadimljenim kafićima ječi legendarna srpska harmonika:

„Romanijo, je l' ti žao,
Radovan je noćas pao.“

Ima, međutim, znakova da se oči otvaraju. Oglasio se profesor sa beogradske bogoslovije „Sveti Sava“ i to jasno: „Karadžić je skrnavio ideale pravoslavnih monaha“. E da je samo to, oskrnavila je ta bratija sve što je i srpsko i ljudsko.

Ostalo je stvar Suda i poštenog suđenja.

Peščanik.net, 24.07.08

Povezani članci:

• Demonska banalnost

  Zbog ljudi kao što je Radovan razočarao sam se u istoriju. Shvatio sam da svako moze postati istorijska ličnost.

• Evropa bez Evrope

  Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.

• Hag

  Naravno, sud u Hagu nije tema razgovora. On, sam po sebi, to nikada nije ni bio. Sud u Hagu je samo dobar izgovor da se ne govori o mogućoj krivici pojedinaca i odgovornosti svih nas za ratne strahote u kojima smo na različite načine učestvovali: neki kao žrtve, drugi kao počinioci zločina i njihovi jataci, treći kao „neutralna“ publika i malobrojni kao glas razuma.

• Hag kad mu vreme nije

  Za dva dana dve »bombe«. Jedna u Požarevcu, oslobađajućom presudom Marku Miloševiću za prebijanje otporaša, podgrejala je sumnje da čuveni Slobin »neimar« Mrkonjić baš i nije lupao gluposti kada je vladu sa DS-om uslovljavao prekidom progona članova Miloševićeve porodice. Druga u Pančevu, hapšenjem haškog begunca Stojana Župljanina, posle duge, preduge pauze, vratila je hašku priču u sam centar stranačkih pregovora o formiranju »proevropske« vlade. 

• How we have lied, how we lie to ourselves

  Acid comment by Belgrade's best-known civil-rights lawyer on the defence put forward by former FRY chief of staff Momcilo Perišic when his trial started before the Hague tribunal