Provala vojnog neprijateljstva između Rusije i Gruzije u sićušnoj planinskoj oblasti Južnoj Osetiji mogla bi da izgleda kao grom iz vedra neba. Ali od otvorenog rata između ove dve zemlje strahuje se već godinama.

Južna Osetija, enklava na granici dveju zemalja, sa većinskim ruskim i negruzijskim stanovništvom, žarište je još od raspada Sovjetskog Saveza, a Gruzija je stekla nezavisnost krajem 1991. Ona je jedna od tri manjinske oblasti – Adžarija i Abhazija su druge dve – koje su u Gruziji, ali nisu za nju. Pošto su bile gotovo autonomne u sovjetska vremena, suprotstavile su se pripajanju Gruziji 1992, izazvavši kratak, ali prljav građanski rat.

Gruzijska “revolucija ruža” iz 2003, kada su nacionalisti i prozapadnjaci izgurali američkog đaka Mihaila Sakašvilija na vlast, ponovo je postavila pitanje teritorijalnog integriteta Gruzije. Plašeći se novog pokušaja Gruzije da silom uspostavi vlast, Adžarija je odabrala mir, ali Južna Ostija i Abhazija su održale referendume i jednostrano proglasile nezavisnost. Pošto nisu dobile međunarodno priznanje, okrenule su se Rusiji, tražeći i više od moralne podrške, koja je stigla u obliku “mirovnjaka”. Njihova zvanična namera bila je da zaštite etničke Ruse – od kojih mnogi imaju ruske pasoše – od nasilne asimilacije koje su se pribojavali.

Prisustvo ovih dveju nepriznatih enklava neprestani je izvor iritacije za gruzijsku vladu. No isto tako bi se moglo reći da je gruzijski neuvijeni prozapadnjači stav neprestani izvor iritacije za Rusiju, koja je optužila Gruziju da podržava borbu separatista u Čečeniji. U poslednjih nekoliko meseci eskalirao je verbalni rat između Gruzije i Rusije, uz periodične čarke u vidu neovlašećnih preleta i zalutalih projektila.

Bilo bi lako tumačiti sukob koji je buknuo uz bombe, tenkove i ratne avione kao slučaj velike, zle Rusije, kivne zbog gruzijske nezavisnosti i sve veće bliskosti sa Zapadom, koja koristi to što je svet zaokupljen Olimpijskim igrama u Pekingu da nekako kazni svog južnog suseda.

Ali pravi i krivi su ovde pomešani, i to ne samo zato što Rusija zvanično priznaje državnost Gruzije i njen teritorijalni integritet. Niti ima ikakve sumnje u to da je jučerašnje borbe pokrenula Gruzija, čije su snage ušle u Južnu Osetiju sa namerom da je vrate u Gruziju. Premijer nije ostavio mesta sumnji, budući da je rekao da je strpljenje Tbilisija “potrošeno”.

Trenutak je, za ciljeve Gruzije, savršeno odabran. Pažnja sveta je bila usredsređena na Peking, gde je ruski premijer i bivši predsednik Vladimir Putin, koji još uvek vlada zemljom, bio uvaženi gost, zajedno sa Džordžom Bušom i ostalim liderima. Novi predsednik Dmitrij Medvedev bio je u Rusiji, ali je njegov autoritet još uvek neispitan.

Ako se Gruzija nadala kratkoj i čistoj pobedi u borbi za povratak onoga što smatra svojom izgubljenom teritorijom, prevarila se. Trenutak je veoma opasan upravo iz onih razloga iz kojih je bio savršen za delovanje Gruzije.

Rusija je, uprkos svom naftnom i gasnom bogatstvu, politički i vojno slaba. Poslednji izveštaji kažu da je Rusija izgubila više od tuceta svojih “mirovnjaka” i barem dva aviona. Kažu da je razrušen Chinvali, glavni grad Južne Osetije. Osim toga, mnogi Rusi vide Gruziju, sa njenim blistavim novim oružanim snagama, koje su obučile i opremile SAD, kao zastupnika SAD u njihovoj nameri da obezbede energetske puteve. Nisu baš raspoloženi da gledaju kako njihovu zemlju ponižavaju oni koje smatraju drskim južnjacima.

Medvedev i Putin sada biraju taktiku. Ako bi proširili sukob izvan granica Južne Osetije tako što bi, na primer, napali Tbilisi, mogli bi da raspale ratnu vatru širom Kavkaza i da izgube svaku moralnu prednost koju su ikada imali. Ako bi se povukli, Južna Osetija bi bila poslednji u nizu gorkih poraza.

Moskva nije bila u stanju da spreči postavljanje američkog antiraketnog štita u blizini svojih granica, i mogla je samo da posmatra kako konsenzusom zapadnim zemalja Kosovo postaje nezavisna država, protivno željama ruske slovenske braće u Srbiji. Sada su etnički Rusi u Gruziji pod opsadom i Kremlj prihvata novi rizik.

Mary Dejevsky: Kremlin has its work cut out to avoid a new defeat, The Independent, 09.08.08.
Prevela Olja Petronić

Povezani članci:

• Brisel u Sibiru

  Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen? Da li se ukazalo na nemoć predsednika da jasno i odlučno usmerava osnovne vrednosti unutrašnje politike? Da li je autoritarna Srbija nedodirljiva u svetlosti novog «uspona» putinovske Rusije? Da li ritualno ponovljen atentat na premijera Đinđića koji, kao u Šekspirovoj drami, uporno ukazuje na stvarne krivce dok njegov neuništivi, vedri duh podseća i opominje?

• Dobro došli u Pridnjestrovlje

  Pridnjestrovlje, tračica teritorije stešnjena između Moldavije i Ukrajine, prava je glavolomka za Evropu. Nezavisnost te pokrajine nikad nije priznata, ekonomski razvoj je nikakav, a od kraja devedesetih ova oblast je postala raskrsnica svih mogućih švercerskih puteva. Da ne pominjemo to što Rusija drži sve njene ekonomske i socijalne poluge. 

• Drugi hladni rat

  Čišćenje Krajine koju su podržale SAD (ukupan broj se procenjuje na oko 250.000 izbeglih, uz veliki broj ubijenih) verovatno je najgori primer etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata.

• Evropska politika u gasnoj komori

  Politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se za energetski sporazum s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140.

• Južna Osetija nije Kosovo

  Analiza u 6 tačaka o razlikama između gruzijske i kosovske krize, autora čiju poznatu knjigu bog nije veliki, u kojoj se reč bog ne piše velikim slovom, Peščanik ove jeseni objavljuje na našem jeziku.