Kada je svojevremeno, recimo u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG – Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao đavo od krsta.

Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikada u životu nije prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikada neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kada je, u trenutku slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili svetsko prvenstvo; potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se uvlačili u dupe, grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je izgledao autentično nesrećno, jedva čekajući da se farsa obožavanja završi i da se vrati onome što jedino voli: da gospodari Balkanom i izaziva čovečanstvo na dvoboj.

Onda nam se dogodio Vojislav Koštunica prema kojem je Slobodan Milošević izgledao kao Michael Jordan; dr Kalašnjikov ne samo da nije voleo sport u pojedinostima ili celini, on je sport iskreno prezirao, verovatno ga smatrajući besmislenom radnjom u trenutku dok nam otimaju Kosovo ili traže haške begunce. Međutim, sudbina je htela da dr Koštunica uđe u istoriju srpskog sporta kao Živi Maler: koga je on u posetu primio uoči nekog takmičenja – taj je najebao! Setimo se da je dr Koštunica otvorio Evropsko prvenstvo u košarci 2005: reprezentacija SCG ispala je već u kvalifikacijama, ne dočekavši da ugleda Beograd! Već iduće godine, u junu 2006, organizirao je prijem za naše fudbalere koji su krenuli na Svetsko prvenstvo u Nemačku; fatalna greška da su dr Voji poklonili dres, slikali se s premijerom koji je žmirkao i pokušavao ono najteže: da izgleda veseo – rezultirala je katatrofom na granici fijaska. Argentina nas je rasturila sa 6:0, sjebala nas Obala Bjelokosti sa 3:2, igrači se posvađali, tim se raspao, selektor podneo ostavku, sve otišlo u pizdu lepu materinu.

I onda je vlast preuzeo bivši vaterpolista Boris Tadić.

Već na samom početku njegove političke karijere, negde posle 12. marta 2003. godine kada je oprezno ispuzao ispod nekakvog hladnog kamena, moglo se primetiti da je Tadić predstavnik one Sportske Škole Srbije koja uživa u muškim hard-core intimnostima pravoslavnog tipa: kada Tadić nekog grli, ima se ispravan utisak da ga davi; kada nekog tapše po ramenima, kao da ga istresa iz gaća; kada se rukuje sa obe šake, čini se da će nesrećniku iščupati ruku; kada se ljubi tri puta, a uvek se ljubi tri puta, onda to izgleda kao da je sreo izgubljenog brata kojeg nije video trideset godina; kad navija, posebno kad zastavicu Srbije drži u ruci, sve imam utisak da je u stanju da zastavicom probode sportskog tj. političkog neprijatelja; stisnute usne, čvrsti pogled, obavezna pesnica kada guzimo protivnika – sve je to Primenjeni Tadićizam po principima patriotskog marketinga: muški, snažno, jako, da zaboli od ljubavi prema domovini.

Nisam ni sumnjao da će Tadić otići u Peking, na otvaranje Olimpijskih igara; čak i da nije formirana ova – kako se ono kaže: „proevropska vlada“, Borisa ništa ne bi sprečilo da krene put Kine; jedinstvena šansa da bude na tribinama sa svetskim liderima i da se tamo ponaša kao navijač a ne predsednik – istorijski se, iz njegove vaterpolo vizure, nikako ne propušta. Beznačajnu dilemu: da li da u Peking vodi suprugu kao svi ostali normalni predsednici država ili da kao supružnika povede ministra inostranih poslova Vuka Jeremića – Tadić je rešio na striktno sportski način; izabrao je partnera koji se na diplomatskim prijemima ponaša kao svaka predsednička supruga: diskretna, nevidljiva i sasvim neupotrebljiva, ali je zato na terenu, čim se pojave srpski sportisti, srpska zastava, Srpstvo Koje Hoda – Jeremić dragocen u skakanju, urlikanju, troprstaškom mahanju i ostalim tadićevskim disciplinama koje je godinama trenirao pod paskom DS Gospodara.

Prizor sa otvaranja Olimpijade koji je obišao svet: da Tadić sa dve ruke x tri prsta = šest prstiju otpozdravlja srpskim olimpijcima, uz svesrdnu pomoć Jeremića koji u ulozi loptice/skočice prvo pokazuje pesnicu, onda tri prsta jedne a potom tri prsta druge ruke – mogla se završiti, šteta što nije, scenom kako Tadić & Jeremić otpozdravljaju nožnim troprstaškim pozdravom, Srbija do Pekinga, a od Pekinga – Republika Srpska! Mogu oni to, samo je pitanje treninga!

Ovakva vrsta polnog egzibicionizma koji je trebalo da pokaže građanima Srbije koliko su Tadić & Jeremić – do jaja – rešeni da se predaju simboličnoj mitologiji najvulgarnijeg Srpstva koje, ogrezlo u zločinima tuđe krvi, pobedonosno trijumfuje nožem svaki put kad istakne tri prsta, čak i ta vrsta Primenjenog Marketinga s ciljem da se obezoruža divlja desnica i oduševe domaćice koje jednako seksualno uzbuđuju zločini i Tadićev osmeh... sve je to moglo da prođe kao neka vrsta Političke Igre, tipične za Tadića koji danas nikako ne ume da odluči: hoće li da nastavi tamo gde je stao Koštunica ili će, konačno, da napravi raskid sa miloševićevskom ideologijom kojoj se mesecima, neprekidno ali uspešno, udvara?

Ali, onog časa kad je Tadić, u intervjuu za Tijanićev RTS – a što je sa zadovoljstvom prenela „Politika“ u vlasništvu Ljiljane Smajlović Ugrice – dao sledeću izjavu, više ništa nije bilo smešno: „Predsednik SAD je bio iznenađen načinom na koji mi pozdravljamo našu reprezentaciju. Ja sam sedeo dva reda iza njega i naglašeno sam sa tri prsta pozdravio našu reprezentaciju i hteo sam da to uradim“. Potom je Tadić dodao: „Predsednik SAD je bio iznenađen i pitao me šta to znači. To je sveto trojstvo, što je njemu (Bušu) bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta. Još sam rekao da se za to borimo i da je to naša ideja“.

Čak i najpovršnija analiza Tadićevog lupetanja otkriva da mu je vaterpolo ostavio teške posledice: dizao je (naglašeno) tri prsta dok je sedeo iza Buša! Znači li to da Buš ima oči na leđima i da je sve vreme, leđno, posmatrao šestoprstog Borisa? Objašnjenje da je to „hteo da uradi“ tj. da pokaže dva puta po tri prsta – samo je dokaz da o nekakvoj spontanosti ili sreći ili radosti što vidi Olimpijce na stazi nema ni govora; svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika.

Nije strašno kad ti je Predsednik države nespretan, dešava se; ali je strašno kad ti je Predsednik glup. Naročito kad vidiš da njegova glupost postaje popularna. I kad njegovih šest prstiju izgledaju kao radovanje retardiranog klovna koji nije obavešten da je publika odavno napustila cirkus.

Važno je samo da ga supružnik Jeremić nije napustio.

Sve ostalo, pa čak ni ta – kako se zove: Srbija, nije bitna.

Bitno je da je celom svetu, u četvrtoj četvrtini, Tadić prstima pokazao kako se to radi.

Kao devedesetih, u Srebrenici, recimo: brzo, efikasno, organizovano, veselo, muški.

Uz večita tri prsta Svetog Trojstva: smrt, lopata, masovna grobnica.

Ovo je tekst koji bi ove nedelje bio objavljen u tjedniku Feral Tribune da isti izlazi.
E – novine, 13.08.08.

Povezani članci:

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Beseda o tri prsta

  Troprsti znak je zaslužio smetlište istorije… Neka svi prsti budu zajedno kako bismo se u miru i slozi rukovali i pomirili sa svojim susedima. 

• Brčko 1992 – van svake sumnje

  Kroz prozor vidim more civila pobijenih oko policijske stanice, oko hotela Posavina, njih je toliko bilo, da Adolf nije mogao od leševa da prođe kroz grad.

• Depilacija hijene

  Sistemski zločin koji se ne priznaje nego, naprotiv, revitalizuje, postaje smrt koja odbija da umre i zauvek pripadne prošlosti. To je jedno od objašnjenja koja su nahrupila, ili onih koje predstoje, o neuspehu pokušaja da se floskulama, i onima dobronamernima, o manjem zlu i izvesnosti pročišćenja amnestira uloga srpskih socijalista u nasilnom rasturanju druge Jugoslavije, ratnim zločinima i kulturnom genocidu. 

• Dole vlada!

  Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!