Развило се црно време опадања,
набујао шљам и разврат и пороци,
подиго се трули задах пропадања,
умрли су сви хероји и пророци.
Прогледале све јазбине и канали,
на високо подигли се сутерени,
сви подмукли, сви проклети и сви мали,
постали су данас наши суверени.

(...)

Од пандура створили смо великаше,
достојанства поделише идиоти,
лопови нам израђују богаташе,
мрачне душе назваше се патриоти.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
своју храброст на подвале и обеде,
будућности затровасмо све изворе,
а поразе прогласисмо за победе.
Под срамотом живи наше покољење,
не чују се ни протести ни јауци,
под срамотом живи наше јавно мњење,
нараштаји који сишу ко пауци.

(...)

(ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS: НАШИ ДАНИ; 1913)

Nikada nisam bubao podatke, kao što nikada nisam učio pesme napamet – osim jedne Ujevićeve, koja mi se davno uvukla, pa ne izlazi – ali ima jedan podatak koji sam dobro zapamtio, ko zna zašto, negde sam ga usput pokupio od nekog prašnjavog nastavnika geografije i nema šanse da ga zaboravim dok me ima: zemlja u kojoj sam rođen i odrastao prostire se na tačno 255804 kvadratna kilometra. Te zemlje, doduše, nema već sedamnaestu godinu, i nikada je više neće biti, to je pouzdano koliko i to da se ni ja neću ponovo roditi, ali taj podatak o njenoj kvadraturi pohranjen je u mojoj svesti pouzdano i trajno, trajno tačno onoliko koliko je trajna i sama ta svest. Uostalom, lep je to broj, nekako prirodan i dovršen, uliva poverenje, zvuči kao telefonski broj neke drage osobe. No, ako ikada umrem (što bi rekao Neprikosnoveni Vladar onih 255804 kvadrata) i samim tim zaboravim taj podatak, učini mi se ponekad, više se niko i nigde neće sećati tog dragog, a besmislenog fakta, i to će možda biti konačno upokojenje te zemlje, koja će tako naposletku ostati bez kvadrata i preseliti se u čistu virtuelnost, kao pokojnik čijeg se lica više niko od živih ne može prisetiti. Ili bar čovek to tako voli da zamišlja, pridajući previše pažnje i nepostojećeg opšteg značaja sopstvenim misaono-emotivnim senzacijama? Mada, šta drugo i možeš da radiš – nije li svet ionako volja i predstava, što reče jedan pakosni eristički dijalektičar, i sam nekako (z)dvojan, pre podne Šopen, popodne Hauer?

Kako god okreneš, velika je glupost potrebna, kao i veliko zlo, da bi se razbucalo, da bi se, čak, u krvi ugušilo, nešto što se prostire na celih 255804 kvadratna kilometra, ali šta sad, ima se, bre, resursa na bacanje, našlo se i Gluposti i Zla u dovoljnim, čak impresivnim količinama, da se posao obavi temeljito i nepopravljivo. Podigoše se oni disovski sutereni, a iz tih naplavina – kako to uvek biva - izroniše svakakve čume, anđame i karakondžule, svakovrsni ludaci (izvorni i hinjeni), secikese i maroderi. Pogledajte samo biografije mnogih naših nesnosno razgalamljenih narodnih tribuna: ko bi oni uopšte bili da nije bilo dekade ratova i sramote? Ko bi, recimo, bio jedan Nikolić Tomislav da je ovde sve vreme vladao mir Božiji-Hristos se rodi, te da on nikada nije dobio priliku da izigrava Vojvodu Od Pasulja u Antinu i strašilo opšte prakse u Beogradu? U najboljem slučaju, proživeo bi kao mrzovoljna mastiljara u nekom Javnom Komunalnom Preduzeću opštine Kragujevac, u slobodno vreme nadobudni kafanski mislilac koji «ima rešenje za sve državne probleme» i kojem ljudi iza leđa čudno gestikuliraju. Ili Aleksandar Vučić? Po najboljem zamislivom scenariju, bio bi možda advokatski pripravnik specijalizovan za naročito teške slučajeve kokošarenja, «delija» u penziji i anonimni smarački javljač u političke kontakt-programe... Međutim, bilo je kako je bilo, i u toj su realnosti oni i njima slični postali Neko i Nešto. Njihov se program, sećate se, svodio na proširenje kvadrature Srbije, ali se Srbija, gle, poprilično smežurala, što je (i) njihova istorijska zasluga. No, kada već nisu mogli da prošire Srbiju, proširili su svoj lebensraum, i to do neslućenih razmera, a sve na naš račun. U redu, nije da to nisam znao i do sada, ali kao da tek sada stižem da bolje porazmislim o dimenzijama cele te stvari. Neko ih ovih dana, u predizbornoj kampanji, kalpi zbog stančuga dobijenih manje-više na poklon od države koju su toliko silno zadužili da će još dugo da ispašta, i meni opet zapinju za oko brojevi i kvadrature, kao onomad davno, na onom času geografije: Nikolić Tomislavu poklonili smo onomad stan od 187 kvadrata, a mlađanom Vučiću (čoveku koji nikada u životu nije ništa stvarno radio) nešto skromniji, od svega 117 metara kvadratnih. Spisak je, jasno, daleko od konačnog, ovo je samo vrh. Ne znam za vas, ali ja sam impresioniran.

Prisilni sam nomad otkad znam za sebe, živeo sam po svakakvim stanovima i stančićima, podstanarskim tavanima i podrumima, «službenim» dvosobnim i tome sličnim gajbicama. Kada sam imao nepunih jedanaest godina, uselili smo se u lep, svetao, nov-novcijat stan u kojem ću provesti sledećih petnaest godina Postajanja Čovekom, da bih ga naposletku zauvek izgubio na jednoj perverznoj Istorijskoj Lutriji, na kojoj uopšte nisam ni hteo da uplatim tiket, ali ko me je šta pitao. Sećam se još dobro kako je ogrooooman bio taj stan kada sam kročio u njega, dok beše onako još prazan i beo: velika dnevna soba, kuhinja sa trpezarijom, predsoblje, hodnik, spavaća soba, dečija soba – koja će koliko sutradan biti okićena posterima iz Džuboksa – špajz, kupatilo, toalet, lođa sa koje puca pogled na ceo Agram (ako ga ne sakrije zavesa od jezive savske magle), balkon na kojem će se ubrzo ugnjezditi golubovi. Nikada, ni pre ni posle, nisam živeo u nečemu tako prostranom. Činilo mi se da se otac, majka i ja možemo po ceo dan igrati žmurke u tom stanu, a da se satima ne pronađemo. Kako god, evo suve statistike: radilo se o 79 metara kvadratnih. Taj stan je nekako «imao sve», a opet, do onih Nikolićevih 187 fali mu celih 108 kvadrata. To je, znači, još ceo jedan takav stan, pa plus još skoro trideset kvadrata, koliko zaprema solidna jednosobna gajbica, a baš u takvima prebivaju – onako sabijeni - mnogi pametni, vredni, zaslužni i časni ljudi. A i njih su, te stančiće, bogme kupili, i to po tržišnim cenama.

Na selu vlada «kult prostora»: čim malko zaima, od zemljoradnje, gastarbajta ili čega god, seljak diže još jedan sprat na kući, pa još jedan... Množe se hladne sobetine, bez reda i smisla, u njima uglavnom nema ko da boravi, u njima uglavnom nema šta da se radi, one su na svetu samo iz pukog nedostatka mašte onoga ko ih je izgradio, ne znajući šta bi drugo. U gradu je drukčije, ne što su građani «bolji», nego zato što ih je mnogo, pa je prostora mnogo manje, te je otuda i mnogo skupoceniji. Zato na ovom mestu meni ponestaje mašte: kako, zaboga, može izgledati stan od 187 kvadrata, usred Novog Beograda?! Jel' ima balsku dvoranu, teretanu, čekaonicu za ponizne molioce iz provincije, apartmane za delegacije iz nesvrstanih i prijateljskih zemalja (sve sa pratećim halal, košer i hindu kuhinjama), gluvu sobu za poverljive razgovore, kupatilo za NBA košarkaše, štalu za Gadafijeve kamile? Nemam pojma, moja je imaginacija preskromna za toliki prostor. A nije, uostalom, ni važno. Jer je, naime, važno sve ono drugo u vezi s tim.

Besramna vampirska bulumenta koja se nalapala ljudske krvi – i srpske, i hrvatske, i bošnjačke, i albanske, koje god – preti da ponovo dođe na vrh, da svoj Suteren iznova izdigne iznad svega dobrog, pametnog i časnog; lešinari i paraziti svih ratova i nesreća – kojih, uostalom, bez takvih kao oni ne bi ni bilo – spremni su i orni da se provozaju još jedan krug na našim grbačama. Pa dobro, ako im to dopustimo, onda to valjda znači da smo ih ionako zaslužili, kao i oni nas. Ja to svakako ne mogu da sprečim, ali mogu bar da urlam u gluvu srpsku noć da znam ko su, i da nas ima još dosta koji znamo ko su i šta su, i odakle im je došlo to što imaju i što jesu. Sve je to, ovako ili onako, izgrađeno na krvi, na skrckanim kostima, na zlatnim zubima, širom onih 255804 kvadratna kilometra životnoga prostora koji se pretvorio u prostor za umiranje, zato da bi maroderi svih boja, otmičari tuđih egzistencija, mogli bolje i komotnije da se ugnjezde. I evo ih sada, tako ugnježđenih, gledaju nas osorno i prezirno sa Vrha na koji su isplivali još za Velike Poplave, besni su i nezadovoljni, niko im nije dovoljno dobar patriota, niko ne zadovoljava njihove visoke standarde. Mračne su to duše, baš kao kod Disa, i mračne su im namere, ali zar su oni, uostalom, krivi što ih niko nije na vreme zaustavio? A kad jednom kreneš tom divljom stazom, nešto te valjda tera da se ne zaustavljaš, čak ni onda kada bi to bilo korisnije za tebe nego za druge.


Peščani sprud, 14.04.08.

Povezani članci:

• 1. emisija

  Gosti: ljudi iz Orahovca i Velike Hoče, izbeglice sa Kosova u Kragujevcu, Beograđani, Moma Trajković iz Srpskog pokreta otpora i monah Sava Janjić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 17. emisija

  Gosti: dramski pisac Duško Kovačević, Jasmina sa Senjaka, Stojan iz parka, izbeglice sa Kosova u Kraljevu
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Švapska kuća

  Švapska kuća za mene je naprosto bila dedina kuća; nisam pamtio preistorijsko vreme kada je bilo drugačije. A opet, znao sam da je to švapska kuća, da su u njoj nekada davno živeli neki drugi ljudi, oni koji su je i sagradili za sebe i za svoje, dok je sveta i veka. I znao sam da su ti ljudi otišli. Kako? Zašto? Znao sam da to ima neke veze sa Hitlerom, onim zlikovcem kojeg su Mirko i Slavko isprašili iz naše zemlje, i znao sam da je Hitler bio Nemac, baš kao i ti ljudi što su tu živeli nekad, mada su njih svi zvali samo Švabe. I onda su Mirko, Slavko & Drug Tito na njihovo mesto vozovima doveli moje dedu i babu – ljutu pirotsku sirotinju – i još mnoge, njima slične.

• Ćutanje pred objavom rata

  Radikali su došli kod predsednika Vlade i predložili mu da ponovo objavi rat celom svetu. Još jedan rat. Rat sa izvesnim završetkom. Majke i očevi izvadite pogrebna odela. Mladost ćemo opet ili sahranjivati ili ispraćati u inostranstvo. I jedno i drugo ići će na dušu ne samo uvek spremnih izvođača krvavih radova već pre svega na račun višednevnog ćutanja Vojislava Koštunice.

• Beleška o orijentaciji

  Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.