Knjiga „Dragulj Medine“ izazvala je veliku medijsku pažnju. Za nju su sigurno čuli i oni kojima su knjige (na metar) samo dekoracija u regalu. Očekivalo bi se da novinske članke o jednom romanu popunjavaju književni kritičari i rubrike kulture, ali avaj. Priča se, između ostalog, da sama knjiga po svojoj književnoj vrednosti ne zaslužuje neko specijalno priznanje, mada o tome ne mogu sama suditi budući da je nisam pročitala, a izgleda da tu priliku neću ni imati.

„Dragulj Medine“ se najviše pominje u kontekstu potrebe za opštedruštvenom tolerancijom različitih verskih osećanja u multikonfesijalnoj Srbiji. Ako bilo koja rečenica vređa nečija religijska verovanja, treba je, bez svake sumnje, zabraniti. Različiti komentari nakratko su me zatekli nespremnom – pa ja sam svim srcem za toleranciju, a ipak sva čula mi govore da ovde nešto debelo smrdi! U čemu je moj uznemiravajući problem?

Neću biti prva koja će naglasiti koliziju između ovog tipa tolerancije (verske) i tolerancije koja podrazumeva slobodu govora, mišljenja i pisane reči. Uzgred, tokom evolucije savremenih demokratskih civilizacija, ovaj drugi oblik uvažavanja bolno se porađao, vekovima se odvajajući od sistema monoteističkih država. Taj proces se još zove i sekularizacija, ili, drugim rečima, odvajanje države i društvenih vrednosti od crkve, bilo koje.

Dakle, ako prihvatimo versku toleranciju, dovodimo u pitanje krhke tekovine sekularizma, ako se Srbija još uvek može smatrati takvom državom. Neko bi se mogao zapitati, na primer ja, zašto bi se kriterijum religije smatrao vrednijim povodom za književnu cenzuru od recimo fašizma ili ekstremističkog nacionalizma. Knjige koje veličaju velikosrpsku mržnju prema različitosti, dela „čuvenih književnika“ Legije, Karadžića i njima sličnih, antisemitska literatura, uopšte tekstovi nadahnuti fašizmom, spokojno stoje izloženi na policama knjižara i trafika.

Ma koliko da je nekome, na primer meni, muka od tih sadržaja, poštovanje kriterijuma slobode mišljenja i reči ne dozvoljava nam da tražimo cenzuru. Konkretna činjenja ljudi koji se zalažu za takve ideje su već druga priča, iako je naša država pokazala vrhunsku toleranciju i prema mlaćenju ljudi na antifašističkim protestima i skupovima homoseksualno orijentisanih građana.

Obrazovanje dece za poštovanje humanih vrednosti je, takođe, druga i veoma dugačka priča.

Šta čini religijsku veru toliko moćnom u pozivanju na cenzuru? Magična reč je blasfemija (bogohuljenje, vređanje boga). Potrebno je da tu reč izgovorite dovoljno glasno i sve se demokratske tekovine izvitopere u žeđ za tolerancijom prema osećanjima vernika. Vera u boga je princip pred kojim baš svi moramo pokorno saginjati glavu, ma šta o tome intimno mislili.

Sebe smatram veoma tolerantnom osobom budući da nemam ništa protiv pojedinaca koji veruju u bilo šta. To me, međutim, ne sprečava da koncept religijskog verovanja (koji god da je bog u pitanju) smatram vrhunskom halucinogenom drogom. Ako o tome samo govorim i nisam tim povodom naoružana, niti tražim zabranu verskih knjiga, ne mogu biti netolerantna već samo kritična i želim da slobodno izrazim svoje mišljenje. I očekujem da mi se u to ime na tržištu ponudi necenzurisana literatura.

Kada smo već kod verskih osećanja, moram pomenuti događaj iz emisije „Agape“ koju sam gledala pre par godina (TV Studio B). U razgovoru o religiji i nauci profesor Vladeta Jerotić je istakao da su svi ateisti, pa i agnostici, počevši od Darvina, bolesnici šizofreničari! Dodatno, po njegovom mišljenju, ateisti su ljudi sa nesrećnim i traumatičnim detinjstvom koje ih je izvitoperilo u odnosu na jedine istinske vrednosti, a to je, pogađate, hrišćanstvo. Nevolja je u tome što će muslimanski vernik reći to isto za islam, Jevrejin za judaizam, da ne pominjemo suprotstavljene religijske struje u okviru svake od ovih monoteističkih religija, koje se ponegde i do krvi sukobljavaju u ime jedinih istinskih vrednosti - svojih.

Dijagnoza šizofrenije nije ni najmanje uvredila moja nereligiozna osećanja, iako je izrečena iz usta školovanog psihijatra koji bi (valjda) trebalo da zna. Srećom po mene, veoma sumnjam u njegovu stručnu objektivnost, bar u slučaju odnosa prema religiji. Zapravo sam bila fascinirana nemogućnošću profesora Jerotića da razume ili bar poštuje različita mišljenja, a posebno su me očarale kvalifikacije iz kojih je izvirala užasna netrpeljivost. Složićete se da je veoma zanimljivo to što se na toleranciju prema verskim emocijama pozivaju upravo ljudi koji su izgubili sposobnost da tolerišu bilo šta drugačije.

Da se vratimo knjizi „Dragulj Medine“. Čuli su se komentari da ovakvi pozivi na zabranu knjiga mogu poteći isključivo od muslimana. Naravno, ovo je još jedna štampana stvar na crnoj listi islama (setite se Salmana Ruždija i poziva ajatolaha Homeinija na linč ovog pisca uz novčanu nagradu ili slučaja sa karikaturom proroka od pre par godina). Ipak, ja sam sasvim sigurna da bi hrišćanske vođe radile istu stvar samo kada bi im se moglo.

Njihova nesreća je u tome što ih je poprilično pregazila istorija sa turbo pogonom sekularizma, čime su im bič i mač prilično osakaćeni, a spaljivanje veštica, naučnika i knjiga ostalo je u dalekoj prošlosti. U modernom dobu, zahvaljujući otporu građanskog društva, moć hrišćanstva uglavnom se ogleda u izdvajanju od tema dozvoljenih za društvenu kritiku i aktivnostima hrišćanskih apologeta. Sa te pozicije može se dosta ućariti, ali je uticaj prilično ograničen, još uvek. Mogu samo da se nadam da trendovi regeneracije moći hrišćanskih crkava, i kod nas i u mnogo bogatijim zemljama, neće dostići trenutni status islama u mnogim državama.

Pomenuću samo još jednu zanimljivost. Povodom narečene knjige mogli ste da čujete komentare predstavnika drugih konfesija u kojima se ispoljava veliko poštovanje za stavove muslimanske zajednice. Iako su veliki konkurenti na mutnom tržištu religijskih petljancija i u to ime su se klali i ubijali tolike vekove, velikodostojnici ovih različitih verskih ideja biće puni razumevanja za cenzuru u ime religije, a ne bih da navodim i druge teme oko kojih se savršeno slažu.

Ja mogu da zaključim samo dve stvari: 1) U svojoj suštini, sve religije su potpuno iste. Zaista me iznenađuje što ih varijacije na temu toliko razdvajaju. 2) Svaka od ovih religija bi postupila isto prema knjigama koje im nisu po volji, samo se nekima može, a drugima (još uvek) ne.

Peščanik.net, 20.08.08. 

Povezani članci:

• Džamije na Balkanu

  Allâhu ekber, Allâhu ekber (2 puta); Ešhedu enne lâ ilâhe illallâh (2 puta); Ešhedu enne Muhammadan resûlullâh (2 puta); Hajjâ al-salât (2 puta); Hajjâ alâ al-felâh (2 puta); Allâhu ekber (2 puta); Lâ ilâhe illallâh.

• Džihadizam budala

  Poslednjih godina je primetno približavanje levice i islamizma. Međutim, i kratak osvrt na zamršenu istoriju njihovog odnosa dovoljan je da pokaže kako istorijskog opravdanja za takav savez nema, kao što ni na konceptualnom planu između ta dva stanovišta praktično nema dodirnih tačaka.

• Derviši u Beogradu

  Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S obzirom na manjkavost podataka koji se tiču baš tog aspekta religijskog života u „Stolnom Beogradu“ u spomenutom periodu, nije lako danas pružiti nedvosmislene odgovore na ova pitanja. Zahvaljujući turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima, beratima i vakufnamama iz različitih perioda, kao i docnijim istraživanjima istoričara i istoričara umetnosti, za bar osam tekija se, s prilično pouzdanja, može odrediti tačna ili približna lokacija.

• Dragulj Medine

  Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, uputio je javni poziv izdavačkoj kući BeoBook da knjigu povuče iz prodaje i da se izvini muslimanskoj javnosti. 

• Dragulj Medine + Vlada Srbije = beda »realpolitike«

  Ako već moraju da se brukaju, mora li to da bude baš tako glupo? Ako već mora da bude tako glupo, mora li da bude i tako ljigavo?