Nema dna. Postoje samo pregrade dubine, kazaće vam Stanislav Ježi Lec.

Reč je, naravno, o stanju javne i medijske scene u Srbiji i postepenom i temeljitom urušavanju svakog sistema vrednosti na njoj. Razlike između istine i laži, dobra i zla, pristojnosti i džiberluka jedva da više postoje. Otkad je pre nekoliko godina prof.dr Vojislav Šešelj proglasio laž i klevetu za legitimna sredstva političke borbe, lažljivce i klevetnike je krenulo. Nije da nisu lagali i klevetali i ranije, ali je lakše kad se ima guru, vođa i učitelj, uzor jedan, arbitar takoreći. Tu gospodu nimalo ne dira ogoljena bestidnost njihovih laži, jer nastupaju sa pozicija sile: pljunete nam pod prozor. Još manje ih dira njihov unebovapijući bezobrazluk; na njega su ponosni. U TV svađaonicama izgovaraju se reči zbog kojih bi u kafani pale teške batine, a voditeljke i voditelji ljubazno trepću; najviše što kažu je "pa nije valjda baš...". Ovde svečano obećavam da ću TV voditeljku ili voditelja koji bezobraznog i lažljivog magarca izbaci iz svog studija čim prekardaši odvesti na sjajnu večeru kod mog komšije Ljube.

Ali, da nastavimo ovu jeremijadu sa dve-tri studije slučaja, od prošle nedelje samo. Prvo je jedan od lažljivih tabloida optužio Vladimira Bebu Popovića da je dao poseći nekakav drvored u dvorištu Vlade Srbije. A zašto? Zato da bi pravi atentatori iz Birčaninove i one susedne zgrade u Nemanjinoj 9 imali čistu nišansku liniju da ubiju Zorana Đinđića. Ono što je ovde nadasve zanimljivo jeste polazna teza koja se uzima zdravo za gotovo: Đinđić nije ubijen iz Gepratove 14, kao što je svima jasno i ta se pretpostavka ne dovodi u pitanje. Trebalo je samo još okriviti Bebu Popovića i u okviru takve teorije, pa makar i da je sekao drveće, što je ipak lakša optužba od prethodnih ("UBICA!") u istoj štampanoj stvari. To što se ova teorija donekle ne slaže sa prethodnom (Beba znao za atentat unapred i zato imao slike zaverenika, što znači da je zatečen s revolverom u ruci iznad Đinđićevog leša) nikome, očigledno, ne smeta: briga tu gospodu za logiku i doslednost, njihovo je samo da uporno lažu, jer to od njih traže njihovi poslodavci. Uostalom, oni kao i da ne pišu za svoje čitaoce - ili ih preziru kao dvopapkarsko krdo koje guta sve.

Osim Bebe "Drvoseče" dobili smo i Pupovca "Ustašu". Kvalifikacija "ustaša", doduše, više se ne uzima ozbiljno: čak i legalno izabrani predsednik Republike više puta je javno nazvan "ustašom", pa šta onda? A čime je to Milorad Pupovac iz Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj zaslužio tu uvredu u istom lažljivom tabloidu? Naizgled zato što njegova stranka nije izašla iz Vlade Hrvatske, gde ima jednog potpredsednika i što nije povukla saborsku podršku Ivi Sanaderu kad je Hrvatska priznala nezavisnost Kosova. Kažemo naizgled, jer se pažljivim čitanjem te gnusne paškvile protiv Miše Pupovca lako dolazi do pravog uzroka. Naime, dogma Srpske radikalne stranke kaže da su jedini pravi predstavnici Srba iz Hrvatske oni okupljeni oko radikalskog poslanika i novosadskog grobara Milorada Buhe u "Vladi Republike Srpske Krajine u izgnanstvu". Svi ostali Srbi u Hrvatskoj, a bogami i najveći deo izbeglih hrvatskih Srba u Srbiji koje baš zabole za tu Buhinu cirkusku "vladu" naravno da su "ustaše". Šta su imali da ostaju u Hrvatskoj ako nisu "ustaše"? Ostankom u Hrvatskoj i povratkom tamo, oni su sebe kao Srbe diskvalifikovali, jer ne slušaju Voju Šešelja koji lepo kaže da je granica Srbije na lniji koja spaja Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu. Prema tome, radikali mogu slobodno da im odavde zagorčavaju ionako dosta složen i težak život raznim svojim "vladama u izgnanstvu", sastavljenim, uostalom, na jednoj "kozačkoj skupštini", kako to zove naš tehničko-telefonski premijer Koštunica, bez kvoruma; nije čak ni pola onih poslanika iz poslednjeg saziva Skupštine RSK, 1993, uspelo da skupi. To što Pupovac, Stanimirović, Uzelac i ostali čine što mogu, a to nije malo, da Srbima u Hrvatskoj olakšaju život, omoguće povratak izbeglica, obnove kuće, vrate stanove, nabave dokumenta i penzije - to radikalima ne znači ništa, jer oni žive od srpskog jada i bede. Kome bi inače prodavali Veliku Srbiju do Karlovca? Tako je Miša Pupovac ispao "ustaša": nije hteo srbijanskim radikalima za ljubav da ugrozi ono što je krenuo da radi za Srbe u Hrvatskoj. Obezbedivši Sanaderu saborsku većinu, hrvatski Srbi stekli su potpredsednika Vlade i prateće koristi iz toga - koliko se budu iscenjkali. I sad treba sve to da upropaste zbog Koštuničine i radikalske kosovske fikcije? Pa nisu ludi. Sa ovakvim braniteljima Srbstva Vaskolikog, za koju godinu imaćemo i na Kosovu plejadu "izdajnika" i "Šiptara" među tamošnjim Srbima koji su rešili da ostanu, pa šta košta da košta, umesto da usreće radikale i ostale "nacionalno odgovorne" deesesovce još jednim masovnim egzodusom od koga će ovi živeti godinama.

Ovo su bila samo dva primera iz masovne produkcije laži, bezobrazluka, bestidnosti, licemerja i pasjaluka koju trpimo iz dana u dan. A zašto trpimo? Zato što u sukobu pametnih i pristojnih sa bezobraznim budalama oni prvi uvek gube; po prirodi stvari nisu dovoljno uporni, kao bestidni licemeri i tupani kojima jedino upornost preostaje, jer drugog argumenta nemaju, pa zato lažu li, lažu dok imaju snage - a snage barem imaju, jer im snagu hrani strah da će biti raskrinkani i šta onda? Nema ničeg strašnijeg od vrednog glupana, što je još Danilo Kiš pre tridesetak godina ustanovio i objasnio; osim, kako sada vidimo, vredan i bestidan glupan.


Danas. 07.04.08.